Četvrta stavka, uzdizanje sebe i svedočenje o sebi, pristup je koji antihristi dosledno koriste. U stanju ste da razaznate očigledna sredstva, načine i metode pomoću kojih antihristi sebe uzdižu i svedoče o sebi, ali, jeste li u stanju da razaznate skrivenija ponašanja i ispoljavanja? Očigledne stvari kao što je upotreba jezika za uzdizanje sebe i svedočenje o sebi i vi sami pokazujete, a videli ste i druge kako ih pokazuju, tako da ste u stanju da ih razaznate. Ali ako se ne koristi jezik, već se samo ispolje određena ponašanja, hoćete li i njih biti kadri da razaznate? Može se reći da većina ljudi nije kadra za to. Koje su, dakle, karakteristike ponašanja kojima se antihristi uzdižu i svedoče o sebi? Njihovo ponašanje je svakako u skladu sa ljudskim predstavama, uobraziljom, moralom, savešću i osećanjima. Šta još? (To ponašanje izaziva odobravanje i obožavanje ljudi.) Izaziva odobravanje i obožavanje; to je ishod do kojeg dovodi. Ako to ponašanje pogledamo imajući u vidu njegov ishod, ono zaista ima osobinu da navodi ljude na stranputicu. Ako imamo u vidu prirodu tog postupanja, ono je vrlo svrhovito. Kada se, na primer, neko razboli, a hoće da navede ljude na stranputicu i da zadobije njihovo uvažavanje, da li će on lek uzeti pred svima ili kada ne bude nikoga u blizini? (Pred svima.) Zar se iza toga ne krije neka namera? To znači da se on ponaša shodno nekoj svrsi. Šta je njegov stvarni cilj kada tako uzima lek? Hoće time da zadobije priznanje, pa ti govori: „Gledaj, toliko sam umoran od vršenja dužnosti da sam se razboleo, a ipak se ne žalim i ne puštam ni suzu. Iako se lečim, ipak sam u stanju da istrajno obavljam dužnost čak i dok uzimam lekove.” A, u stvari, on se možda i nije razboleo od iscrpljenosti zbog obavljanja dužnosti, niti tek pošto je poverovao u Boga. On samo pokušava da koristi ta razna ponašanja da bi ljudima preneo poruku da pati i da plaća cenu, da je u toj sredini mnogo propatio a ni jednom se nije požalio, da i dalje aktivno obavlja svoju dužnost i da ima odlučnost da istrpi patnju. Šta on time ljudima neprimetno govori? Da je njegova odanost Bogu van svake sumnje. Time upravo želi da izrazi da je odan i da je spreman da plati cenu. Zar nije to jedan način prikrivenog uzdizanja sebe? Da je taj čovek razuman, on svoju bolest ne bi pominjao, molio bi se Bogu kada nema nikoga u blizini, izražavao bi svoju odlučnost i nastojao sebe da spozna, ili bi jednostavno normalno uzimao lekove. Ukratko, ne bi koristio sva ta spolja vidljiva ponašanja da saopšti ljudima da pati, da odano vrši dužnost i da treba da ga nagrade. Ne bi gajio te namere. Međutim, ako se on ponaša posebno upadljivo u želji da stekne uvažavanje i pohvalu ljudi, onda iza toga stoji jasna svrha. A koja je svrha toga? Svrha je u tome da, preko poruke koju ljudima prenosi, ostvari cilj da se uzdigne i posvedoči o sebi. Ako je odan, Bog će to znati, pa zašto onda mora da se hvališe time pred drugim ljudima i da svima to objavljuje? Koji mu je cilj kada to svima objavljuje? Cilj mu je da ljudi imaju visoko mišljenje o njemu. Da nema taj cilj, on bi postupao bez namere i drugi ga ne bi videli kako radi takve stvari. Ako je, pak, njegovo postupanje sračunato prema određenoj svrsi, on će odmeriti težinu svojih postupaka, dići će galamu i dobro će razmisliti o mestu i vremenu, čekaće da svi budu u blizini, pa će tek onda od nekoga zatražiti da mu donese lek; obelodaniće svoju bolest javno i uz veliku pompu. To radi s vrlo jasnom svrhom. Da nema taj cilj, on bi čekao da ne bude nikoga u blizini, pa bi tek onda uzeo lek. Tvoja spremnost da istrpiš patnju i da platiš cenu tiče se tvog odnosa sa Bogom; nije potrebno da je objašnjavaš i objavljuješ ljudima. Ako je objasniš ljudima, šta ti oni mogu dati? Postoji li još nešto što možeš da dobiješ od njih osim njihovog saosećanja i pohvale? Ne, nema ničeg više. Kada, vršeći dužnost, malo patiš i platiš neku cenu, to su, s jedne strane, stvari koje i treba da radiš, spreman si da ih radiš i na taj način vršiš svoju dužnost. S druge strane, to su ispoljavanja koja, kao stvoreno biće, treba da pokažeš pred Stvoriteljem, pa zašto bi ih onda pokazivao u javnosti? Kada ta ispoljavanja iznosiš u javnosti, ona postaju odvratna. Šta biva s prirodom tog ponašanja? To ponašanje se pretvara u uzdizanje sebe, svedočenje o sebi i navođenje drugih na stranputicu – njegova priroda se menja. Tako se neki ljudi uvek pred drugima češu po glavi, a kada ih neko upita o tome, kažu: „Nisam prao kosu već više od 10 dana – bez prestanka se sastajem sa mogućim primaocima jevanđelja. Pre neki dan sam pokušao da nađem malo vremena da operem kosu, ali je onda došao mogući primalac jevanđelja da se raspita, pa nisam mogao da odem.” A, u stvari, taj čovek namerno ne pere kosu da bi kod ljudi stvorio utisak da vrlo revnosno vrši svoje dužnosti. To se zove praviti predstavu. Koji je njegov cilj kada pravi predstavu? Cilj mu je da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu, a priroda tog ponašanja je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi. Čak i kod takvih malih stvari, on ne propušta priliku, i od svake od njih hoće da napravi veliko pitanje, da je pretvori u neku vrstu vrednog resursa koji može da iskoristi za hvalisanje, za udovoljavanje svojim ambicijama i željama i za postizanje cilja da ga ljudi cene i obožavaju. Zar to nije sramotno? Sramotno je i odvratno. Odakle dolaze sve te stvari? Dolaze iz Sotonine iskvarene naravi u kojoj se kriju pretvornost, lažljivost, rđavost i ambicije. Takav čovek neprestano razmišlja o svom statusu, ugledu i slici koju drugi imaju o njemu. Ništa ne propušta, uvek traži načine da te stvari pretvori u kapital, u resurse koje će upotrebiti da navede ljude da ga uvažavaju i obožavaju. Kada, na kraju, ostvari svoj cilj, on se ponaša kao da mu do njega nije stalo. I to je neka vrsta lažnog predstavljanja, jer taj čovek, u stvari, u sebi potajno slavi i zadovoljan je sobom. Zar to nije još odvratnije? Jasno je da on već ima vrlo visok status, da ga svi cene, ugledaju se na njega, slušaju ga i slede, ali on se izvana ipak pretvara da ne voli status. To je još licemernije. On na kraju sve navodi na stranputicu, pa ljudi kažu da je rođen bez ambicije i da je čovek od dela. A, u stvari, dovoljna je mala provera da se to razotkrije: ako mu oduzmu status, odmah će prestati da obavlja svoje dužnosti. Desiće se to brzo; jedna jedina sitnica otkriće njegove ambicije. To su ponašanja i pristupi koje Sotonina iskvarena narav u ljudima iznosi na svetlost dana, kao i razna ružna ljudska stanja. Iz takvih ispoljavanja vidi se da čovek voli status i da želi da zauzme mesto u srcima ljudi. Želi da poseduje srca ljudi, da ih pridobije i da postigne da ga obožavaju, da se ugledaju na njega, pa čak i da ga slede, čime preuzima Božje mesto u ljudskim srcima. To je želja koju svaki čovek od rođenja poseduje. A šta to dokazuje? Da ono što ljude u životu kontroliše jeste Sotonina narav. U čitavom iskvarenom čovečanstvu nema nijednog čoveka koji ne voli status – čak i budala želi da postane funkcioner, čak i tupan želi da upravlja drugima. Svako voli status, svako radi stvari radi statusa i nadmeće se sa Bogom oko statusa. Svako ima takva ponašanja i pristupe, kao i takvu narav. Pa, kada razotkrivamo antihrista dok se uzdiže i svedoči o sebi, mi istovremeno razotkrivamo iskvarenu narav u svakom čoveku. Sa kojim ciljem je razotkrivamo? Sa ciljem da ljudi shvate da ta ponašanja i ispoljavanja uzdizanja sebe i svedočenja o sebi nisu nešto što treba da poseduje normalna ljudskost, već su to otkrivenja iskvarene naravi i negativne stvari dostojne prezira. Ma koliko da su tvoje metode uzdizanja sebe i svedočenja o sebi oštroumne, a tvoji postupci pritajeni, normalna ljudskost ne bi trebalo da poseduje ništa od toga, a Bog se svih tih stvari gnuša, osuđuje ih i proklinje. Stoga ljudi treba te metode da ostave po strani. Uzdizanje sebe i svedočenje o sebi nije poriv koji je Bog stvorio za čoveka – naprotiv, to je jedno od najčešćih otkrivenja Sotonine iskvarene naravi i, povrh toga, to je jedna od najčešćih i najkonkretnijih naravi i metoda Sotonine iskvarene suštine.

Da li vam razgovor u zajedništvu o konkretnim primerima pomaže da razumete različita ispoljavanja uzdizanja sebe i svedočenja o sebi, bilo da su u pitanju očigledni ili skriveniji načini govora i postupanja? (Da, pomaže.) U čemu vam pomaže? Pomaže ljudima da razaznaju sebe i druge. Ta stanja, ispoljavanja i otkrivenja o kojima govorim stvari su koje vi često prikazujete, pa stoga treba svoja stanja da uporedite sa njima, da razumete tačno šta ste, kakav je tačno život na koji se oslanjate i u koji se uzdate da biste preživeli, šta tačno taj život sadrži, šta tačno ljudi zbog tih naravi rade i proživljavaju. Kada budu razumeli ta konkretna ponašanja i ispoljavanja, te konkretne pristupe i naravi, ljudi će postepeno uspeti da detaljno analiziraju i spoznaju sebe, sopstvenu suštinu i svoju prirodu suprotstavljenu Bogu, pa će tada otpustiti te pristupe, doći pred Boga, istinski se iz korena promeniti i početi praktično da deluju u skladu sa istinom i da je proživljavaju. Neki kažu: „Pošto je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi pristup koji nije u skladu sa istinom i koji potiče od Sotone i antihrista, ako ne govorim ništa i ne radim ništa, zar to ne znači da se ne uzdižem i da ne svedočim o sebi?” To nije tačno. Kakvo je to, onda, ponašanje kada se čovek ne uzdiže i ne svedoči o sebi? Ako se hvališeš i svedočiš o sebi u vezi sa određenom stvari, rezultat koji ćeš postići jeste obožavanje i visoko mišljenje nekih ljudi o tebi. Ali, ako se ogoliš i podeliš svoju samospoznaju u vezi sa istim tim pitanjem, onda je to drugačije prirode. Zar to nije istina? Normalna ljudskost bi trebalo da uključuje sposobnost čoveka da se ogoli i da podeli spoznaju o sebi. To je pozitivna stvar. Ako zaista poznaješ sebe i ako o svom stanju govoriš tačno, iskreno i precizno; ako deliš spoznaju koja je potpuno zasnovana na Božjim rečima; ako su oni koji te slušaju poučeni i imaju od toga koristi i ako svedočiš o Božjem delu i slaviš Boga, to je onda svedočenje o Bogu. Ako, ogoljujući se, mnogo pričaš o svojim jačim stranama, te o tome kako si patio, plaćao cenu i bio postojan u svom svedočenju, pa ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to je onda svedočenje o sebi. Moraš biti u stanju da razlikuješ ta dva ispoljavanja. Na primer, kada pričaš kako si, u susretu sa kušnjama, bio slab i negativan i kako si, pošto si se molio i tragao za istinom, konačno razumeo Božju nameru, stekao veru i bio postojan u svom svedočenju, to je uzdizanje Boga i svedočenje o Njemu. To nikako nije hvalisanje niti svedočenje o sebi. Stoga, da li se hvališeš i svedočiš o sebi ili ne zavisi prvenstveno od toga da li govoriš o svojim stvarnim iskustvima i da li postižeš efekat svedočenja o Bogu; takođe treba videti kakve su ti namere i ciljevi kada govoriš o svom iskustvenom svedočenju. Kada to učiniš, lako ćeš raspoznati ta dva ispoljavanja. Ako, dok deliš svedočanstvo, imaš ispravnu nameru, onda, čak i ako ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to nije nikakav problem. Ako imaš pogrešnu nameru, onda je to problem čak i ako niko nema visoko mišljenje o tebi i niko te ne obožava – a ako ljudi imaju visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, onda je to još veći problem. Stoga nije dovoljno da posmatraš samo rezultate da bi utvrdio da li se čovek uzdiže i svedoči o sebi. Moraš prvenstveno posmatrati njegovu nameru; to je ključ za razlikovanje ta dva ispoljavanja. Ako budeš pokušao da ih razaznaš isključivo na osnovu rezultata, verovatno ćeš nepravedno optužiti i neke dobre ljude. Neki ljudi dele naročito iskreno svedočenje, pa drugi stoga imaju o njima visoko mišljenje i obožavaju ih – da li može da se kaže da ti ljudi svedoče o sebi? Ne može. Kod tih ljudi nema nikakvog problema, svedočenje koje oni dele i dužnost koju obavljaju drugima su od koristi, a samo budalasti i neuki ljudi iskrivljenog razumevanja ih obožavaju. Prilikom razlučivanja da li neko sebe uzdiže i svedoči o sebi, ključno je da posmatraš govornikove namere. Ako ti je namera da svima pokažeš iskvarenost koju si razotkrio i kako si se promenio, kao i da im omogućiš da iz toga izvuku korist, onda su tvoje reči iskrene, istinite i u skladu sa činjenicama. Takva je namera ispravna i ti se ne hvališeš i ne svedočiš o sebi. Ako ti je namera da svima pokažeš da imaš stvarna iskustva, da si se promenio i da poseduješ istina-stvarnost zato da bi oni stekli visoko mišljenje o tebi i obožavali te, onda je ta namera pogrešna. To jeste hvalisanje i svedočenje o sebi. Ako je iskustveno svedočenje koje iznosiš lažno, ukaljano i izgovoreno u nameri da ljude nasamari, da ih spreči da vide tvoje istinsko stanje i da spreči razotkrivanje tvojih namera, iskvarenosti, slabosti i negativnosti pred drugima, onda govorenje na taj način predstavlja obmanjivanje i navođenje ljudi na stranputicu. To je lažno svedočenje, pokušaj obmanjivanja Boga i to je sramoćenje Boga, a On to najviše mrzi. Postoje jasne razlike između tih stanja i ona se sva mogu raspoznati na osnovu namera. Ako si u stanju da razaznaš druge, moći ćeš da prozreš njihova stanja, a tada ćeš moći da razaznaš i sebe i da prozreš sopstvena stanja.

Neki ljudi, kada čuju sve ove propovedi, i dalje nastavljaju da se uzdižu i da svedoče o sebi baš kao i do tad. Kako treba da postupaš prema takvim ljudima? Budi pronicljiv u odnosu na njih, razotkrij ih i drži se podalje od njih. Ako su njihove reči vredna referenca, možeš ih prihvatiti, ali ako se na njih nikako ne možeš pozvati, treba da ih napustiš i ne treba da budeš pod njihovim uticajem. Ako su dotični ljudi starešine, razotkrij ih, prijavi ih, napusti ih i ne prihvataj njihovo vođstvo. Reci ovako: „Uvek svedočiš o sebi i uzdižeš se, uvek nas otupljuješ, kontrolišeš i navodiš nas na stranputicu. Svi smo se udaljili od Boga, do te mere da Ga više nemamo ni u srcima – tamo si samo ti. Sada ćemo ustati i napustićemo te.” Moraš tako da postupiš, morate jedni druge da nadgledate, da nadgledate i sebe i druge. Zar se niste često češali po glavi pred drugima ili govorili ljudima da ste preskočili više obroka kada ste, u stvari, njima iza leđa, stalno nešto grickali? Kada se povremeno desi da okruženje to ne dopusti, normalno je da se ljudi mesec dana ne tuširaju ili da preskoče tuširanje ili pranje kose zato što su prezauzeti. Sve su to uobičajene pojave i to su cene koje ljudi i treba da plaćaju. Nije to ništa strašno – ne pravite od komarca magarca. Ali, ako neko stvarno preuveličava takve stvari, ako se namerno češe po glavi pred drugima i govori da nije prao kosu nekoliko dana, namerno uzima lekove pred drugima ili se pretvara da je iscrpljen i u lošem fizičkom stanju, onda svi treba da ustanu da ga razotkriju i da izraze svoje nezadovoljstvo njime. Na taj način se može sputati takav bestidnik. On se ponaša licemerno, pravi predstavu da bi ga drugi videli, istovremeno pokušavajući da navede ljude da odobre njegovo ponašanje, da ga gledaju sa zavišću, divljenjem i poštovanjem. Zar on ne vara ljude? Takvi su pristupi isti kao postupci fariseja, koji su u rukama držali Sveto pismo i molili se Bogu po uličnim ćoškovima. Ni po čemu se ne razlikuju od njih. Čim neko pomene fariseje koji u rukama drže Sveto pismo i stoje po ćoškovima na ulici čitajući ga ili moleći se, ti ljudi misle: „To je prava sramota. Ja tako nešto ne bih uradio.” A ipak namerno uzimaju lekove i češu se po glavi pred drugima, nesvesni da su njihovi postupci iste prirode. Nisu u stanju to da prozru. Kada se, u budućnosti, budete susretali sa takvim stvarima, morate naučiti da razaznate i razotkrijete takve ljude, da razotkrijete njihovo sveukupno licemerje – onda oni neće smeti tako da se ponašaju. Morate malo izvršiti pritisak na njih i naterati ih da uvide da su takvi pristupi, ponašanja i naravi sramotni i da ih svi jako preziru. Ako ih ljudi toliko preziru, da li ih prezire i Bog? On ih prezire još više. Ti, sam po sebi, nisi ništa. Već si dovoljno jadan, čak i ako se ne uzdižeš i ne svedočiš o sebi. A kad si toliko jadan, a još se i uzdižeš i svedočiš o sebi, zar ljudima to neće biti odvratno? Nikada nisi odano vršio svoju dužnost, nikada nisi principijelno postupao i nisi ni u kom pogledu udovoljio Božjim zahtevima. Već si u nevolji, pa ako se još i uzdižeš i svedočiš o sebi, zar ti neće onda biti još teže? Bićeš još dalje od Božjih zahteva i još udaljeniji od toga da ispuniš kriterijum za sticanje spasenja.

Reci mi, koja je priroda problema uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Sotona je do te mere iskvario ljude; njihova ljudskost i njihov razum više nisu normalni, zar ne? Jeste li nekada u vršenju svojih dužnosti ispoljili uzdizanje sebe i svedočenje o sebi? Ko može da govori o tome? (Ja sam ispoljila takvo ponašanje. Kada obavljam svoju dužnost do kasno u noć, ja pošaljem poruku grupi sa kojom se okupljam da bi drugi znali da u taj kasni sat još uvek nisam zaspala, te da bi mislili da sam u stanju da istrpim patnju i da platim cenu. Ja sam to radila, a često sam i druge viđala kako rade isto.) Izgleda da takvih ljudi ima mnogo i da nisu u manjini. Zar takvo ponašanje nije neumesno? Kako je samo glupavo! Ko još želi nešto da kaže? (Ja sam ispoljio takvo ponašanje. Kada vidim da postoje neki problemi u radu crkve, ja se latim rešavanja tih problema, stvarajući ljudima lažni utisak da sam pun entuzijazma, dok nakon tog svog istupanja veći deo vremena zapravo ne radim ništa. Ne napredujem u radu, nisam efikasan, pa se, na kraju, ta stvar ne sredi i taj problem ne reši. Koristim svoj površni entuzijazam da nasamarim ljude i da prikrijem činjenicu da ne sprovodim istinu u delo.) Izgovaraš prazne reči, razmećeš se, a ne preduzimaš nikakve stvarne mere. Pokazuješ ljudima svoju energičnost, praviš se da sprovodiš istinu u delo, a kada treba nešto da uradiš, ne radiš to s obe noge čvrsto na tlu, već samo izvikuješ slogane. Na kraju, tresla se gora – rodio se miš, a stvar ostaje nezavršena. I takvo ispoljavanje navodi na stranputicu. A da li ćeš ubuduće, kada te nešto slično zadesi, biti pronicljiv po tom pitanju? (Sada sam u stanju da to donekle razaznam.) Hoćeš li onda imati smer za promenu svog kursa? Ako te takva stvar ponovo zadesi, možeš da preduzmeš dva koraka. Prvi korak je procena da li si stvarno u stanju da se pobrineš za taj problem. Ako jesi, onda treba njime da se pozabaviš ozbiljno i praktično. Drugi korak je molitva Bogu i molba da te On vodi u toj stvari. A kada preduzmeš akciju, treba da prihvatiš da te svi nadziru i da istovremeno budeš rešen da obavljaš svoj deo i da sarađuješ sa svima da bi obavio taj zadatak. Ako naučiš da radiš korak po korak i da radiš na trezven način, rešićeš taj problem. Ako večito izgovaraš prazne reči, razmećeš se i hvališeš, ako, kada nešto radiš, samo otaljavaš i nisi nimalo trezven, onda si podao. Budući da si u stanju da vidiš da u radu crkve postoji problem i da si u stanju da predložiš kako da se taj problem reši, to je dokaz da možda imaš potencijal i da možda imaš radnu sposobnost da rešiš to pitanje. Problem je jedino u tvojoj naravi – postupaš naprasito, nespreman si da platiš cenu i fokusiraš se isključivo na izvikivanje praznih slogana. Kada otkriješ neki problem, prvo pogledaj da li si u stanju da ga rešiš, a ako jesi, onda preuzmi na sebe taj zadatak i obavi ga do kraja, reši problem, obavi i ispuni svoju odgovornost i položi račune o tome Bogu. To znači obavljati svoje dužnosti i postupati i vladati se trezveno. Ako nisi u stanju da rešiš taj problem, onda ga prijavi svom starešini i vidi ko je najpogodniji da se tim problemom pozabavi. Prvo moraš da ispuniš svoju odgovornost; tako ćeš se držati svoje dužnosti i stajati na pravom mestu. Kada otkriješ problem, ako nisi u stanju da ga rešiš, ali si u stanju da ga prijaviš, onda si ispunio svoju prvu odgovornost. Ako osećaš da je to dužnost koju ti treba da obaviš i da si spreman da se sa njom nosiš, treba da zatražiš pomoć od braće i sestara, da prvo u zajedništvu porazgovarate o načelima i skujete plan, pa da zatim skladno sarađujete da bi okončali tu stvar. To je tvoja druga odgovornost. Ako možeš da preuzmeš na sebe obe te odgovornosti, onda će to značiti da si dobro obavio svoje dužnosti i bićeš stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Ljudske dužnosti sastoje se samo od ta dva aspekta. Ako možeš da preuzmeš na sebe stvari koje vidiš i koje si u stanju da uradiš, kao i da dobro obaviš svoje dužnosti, onda si u skladu sa Božjim namerama.

Ima li i drugih manifestacija uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? (Ja sam nedavno ispoljila takvo ponašanje. Kada sam obavljala svoje dužnosti, po ceo dan sam se zanimala nekim stvarima, a u crkvi je bilo nekih problema koje nisam praktično rešila, već sam se njima samo površno bavila. Međutim, neki su ljudi videli da sam po ceo dan zauzeta obavljanjem svoje dužnosti, pa su imali visoko mišljenje o meni i divili su mi se. Zar ne sadrži i to ponašanje elemente uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Ne vidim to pitanje jasno i uvek se osećam pomalo sputano.) Je li to svedočenje o sebi? Ako si zauzet obavljanjem svojih dužnosti i kadar da bez žalbe istrpiš patnju, pa Božji izabrani narod ima visoko mišljenje o tebi i divi ti se, to je normalno i nije prouzrokovano svedočenjem o sebi. Ti si samo zauzet obavljanjem svojih dužnosti i ne razmećeš se i ne hvališeš, ne pričaš neprestano o svojim iskustvima patnje, tako da to nema veze sa svedočenjem o sebi. Ipak, mnogi su ljudi naizgled zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, a da u stvari njihov rad nije urodio nikakvim plodom i nisu rešili nikakve probleme. Da li Bog odobrava ljude koji su na taj način zauzeti? Ako si po ceo dan zauzet rešavanjem jednostavnih problema koje bi ljudi koji razumeju istinu i shvataju načela mogli da reše za dva sata, i ako se osećaš veoma umorno i smatraš da si mnogo propatio, zar to ne znači da se zamajavaš glupostima i da samo trčiš naokolo bez ikakve svrhe? Možeš li steći Božje odobravanje ako na taj način obavljaš svoje dužnosti? (Ne mogu.) Previše si neefikasan u radu! U toj stvari treba da tragaš za istina-načelima. Ponekad ljudi rade previše stvari i zaista su zauzeti, što je normalno, a ponekad i nemaju toliko posla, a ipak su zauzeti. Šta dovodi do toga? Jedan od razloga je taj da tvoj posao nije razumno planiran i uređen. Moraš da dokučiš koje su ključne dužnosti tog posla, da ih razumno planiraš i urediš i da efikasnije obavljaš svoje dužnosti. Ako budeš trčao naokolo bez svrhe i uzaludno se zamajavao glupostima, Bog to neće odobriti. Druga situacija je kada imaš nameru da stvoriš ljudima utisak da si zauzet, pa koristiš to sredstvo i lažnu predstavu da druge nasamariš. Neke starešine i neki delatnici, kada se okupe, ne rešavaju stvarne probleme, već daju besmislene komentare, neprekidno se udaljavaju od teme i bez prestanka pričaju, a da nikad ne pređu na stvar. Taj način da se bude zauzet – kada čovek ne nastoji da bude efikasan i da napreduje – naziva se zamajavanjem. A kakav je to stav? To je otaljavanje u obavljanju svog posla, površnost, ubijanje vremena, pri čemu čovek koji to radi na kraju ipak misli: „Ma šta drugi ljudi mislili i ma šta Bog mislio, dok god je meni savest čista, biću u redu. Barem ne dokoličim, barem ne dobijam hleb bez motike.” Možda naoko deluje da ne dokoličiš, da ne dobijaš hleb bez motike, da svaki dan ili pohađaš okupljanja ili obavljaš svoju dužnost, kao i da je sve što radiš povezano sa crkvenim radom, ali ti u stvari u dubini duše znaš da to što radiš nije korisno, da nema nikakvu vrednost i da ti stvari samo otaljavaš. To je problematično. Pa, koliko dobro obavljaš svoju dužnost? Vrlo dobro znaš da imaš problem, ali ne tragaš za istinom da bi ga rešio – to znači da si površan, otupeo i nepopustljiv. Koja je posledica površnosti i otezanja u obavljanju svojih dužnosti? Sigurno nećeš steći Božje odobravanje, jer ne postupaš principijelno ni efikasno i svoju dužnost obavljaš kao puko službovanje. Ako su te orezali i pomogli ti, a ti se i dalje ne kaješ, nego se još i žališ, negativan si i zabušavaš u radu, možeš samo biti isključen. Stoga, ako ne stremiš ka istini da bi rešio problem površnosti, ma koliko dugo obavljao svoje dužnosti, od toga neće biti nikakve koristi i ti nećeš ispuniti kriterijum odanog obavljanja dužnosti. Vredi razmisliti o tom problemu. Bog zahteva od ljudi da postupaju principijelno, da sprovode istinu u delo i da budu pošteni. Ako je čovek u stanju da zakorači u te istine, ostvariće rezultate u obavljanju svojih dužnosti i biće, u najmanju ruku, u stanju da postupa principijelno. U tome leži temelj i ključ za povećanje efikasnosti. Ako čovek nema istina-načela, onda, ma koliko marljivo obavljao svoje dužnosti i ma koliko dugo svakodnevno radio, neće videti nikakve stvarne rezultate. Bog, procenjujući da li ljudi odano obavljaju svoje dužnosti, ne gleda na to koliko dugo oni to rade, već gleda njihove praktične rezultate i njihovu efikasnost, kao i to da li postupaju principijelno i u skladu sa istinom. Prosto rečeno, On gleda da li ljudi u obavljanju svojih dužnosti imaju istinsko iskustveno svedočenje i život-ulazak. Ako nemaju istina-stvarnost, onda su tek službenici, ali, ako su u stanju da primene istinu i da postupaju principijelno, onda je to znak da ispunjavaju svoje dužnosti kao Božji ljudi. Kroz ovo poređenje, možete razumeti da su samo oni koji su u skladu s merilima za obavljanje svojih dužnosti Božji ljudi. Oni koji nisu u skladu s merilom u svojoj dužnosti, koji su uvek površni, samo su službenici. Ako je čovek u stanju da shvati istinu i da postupa principijelno, onda obavljanje dužnosti za njega neće biti problem, pa ukoliko neko vreme bude opipavao teren, s vremenom će obavljati svoje dužnosti u skladu s merilom. Što se, pak, tiče onih koji su preslabog kova ili su uvek površni, njima će biti teško da ispune zahteve i njihovo obavljanje dužnosti nije ništa do službovanje. Kada je, pak, reč o smetenjacima, glupacima i ljudima loše ljudskosti koji ne obavljaju pravi rad, ne prihvataju istinu bez obzira na to kako se o njoj u zajedništvu razgovara i nastavljaju da postupaju nesmotreno, oni mogu samo da budu isključeni i ostavljeni da veruju u Boga kako god to sami žele. Stoga, ako neko ne obavlja svoju dužnost principijelno, već trči naokolo bez ikakve svrhe i zamajava se glupostima svaki dan, on onda mora pod hitno da traga za istinom da bi to rešio i počeo da postupa principijelno. Mora da bude u stanju da normalno obavlja svoju dužnost svaki dan, a ne samo da bude zadovoljan time što je dugo radio; treba da polaže na efikasnost i na ostvarenje konačnog rezultata. Samo su takvi ljudi oni koje Bog odobrava i koji odano obavljaju svoje dužnosti.

U današnje vreme ima mnogo ljudi koji slede Boga i obavljaju svoje dužnosti, ali jedan deo njih nikada nije stremio ka istini, pa dok obavljaju svoje dužnosti, uvek postupaju nesmotreno i u skladu sa sopstvenim željama, te rade šta god hoće. Ne prave velike greške, ali sve vreme prave male, i svakodnevno deluju naročito zauzeti, dok u stvari jedva da su rešili i jedan pravi problem i vreme im prolazi u besposličenju. Moglo bi se reći i da svoj posao rade samo koliko moraju da bi preživeli. Zar nisu takvi ljudi u opasnosti? Ako čovek svojim dužnostima i Božjem nalogu uvek prilazi sa takvim stavom nepoštovanja, kakve će biti posledice? To da će raditi neefikasno i da će biti razrešeni dužnosti lagana je posledica – ako čovek čini raznovrsna zlodela, treba da bude uklonjen, a Bog će ga predati Sotoni. Šta znači biti predat Sotoni? Znači da Bog više neće brinuti o njemu, da ga neće spasti, te da će on krenuti pogrešnim putem i da će biti kažnjen. To razumete, zar ne? Sada je vreme kada Bog ljude razotkriva i, ako neko vreme ne budeš sledio pravi put, Bog će iskoristiti praktično okruženje da ti pruži priliku da prepoznaš svoje probleme. Ali, kada budeš znao da ti je Bog dao neko vreme za razmišljanje i da ti pruža poslednju priliku, ako se i tada ne odvratiš od lošeg puta i tvrdoglavo nastaviš da svoju dužnost obavljaš površno, Bog će onda delovati. Kada je Bog nameravao da uništi grad Ninivu, da li je to učinio odmah? Nije. Koji je bio Njegov prvi korak kada je odlučio da deluje? Prvo je obavestio Jonu i izričito mu ispričao kako će se odviti ceo proces i koje su Njegove namere. Jona je, nakon toga, otišao u Ninivu, te je hodao svuda po gradu najavljujući: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena” (Knjiga proroka Jone 3:4). Ta poruka je stigla do svačijih ušiju; muškarci i žene, mladi i stari, za nju su čuli ljudi svih profesija i društvenih položaja – sa njom je upoznato svako domaćinstvo, pa je čak i kralj čuo tu vest. Zašto je Bog tako postupio? Posmatrajući to pitanje, vidimo da se Bog, i kada spasava ljude i kada ih razotkriva i kada ih kažnjava, u svom ophođenju prema njima uvek drži određenih postupaka i načela. On ne postupa prema nekom iznenadnom hiru, pa da odmah uništi nekog čiji Mu se izgled ne dopadne. On, naprotiv, pušta da prođe neko vreme. Koji je Njegov cilj kada pušta da prođe vreme? (Da ljudima omogući da se pokaju.) Cilj Mu je da obavesti narod Ninive šta planira da uradi, da bi mu omogućio da razmisli, da malo po malo razume Njegove namere i da postepeno počne da se odvraća od lošeg puta. Ljudi to prepoznaju kroz jedan proces, a tih 40 dana su vreme koje je Bog ljudima dao da se odvrate od lošeg puta. Ako se i posle 40 dana nisu odvratili i priznali Mu svoje grehe, onda će Bog izvršiti ono što je rekao da će uraditi. Jer Bog ozbiljno misli to što govori i ono što On govori biće i učinjeno – u tim rečima nema laži. Kakva je, dakle, bila reakcija naroda Ninive kada je dobio tu vest? Jesu li ljudi istog trenutka opasali kostret i posuli se pepelom? Ne, tome je prethodio jedan proces. Na početku su možda imali sumnje: „Bog hoće da nas uništi; je li On stvarno to rekao? Šta smo učinili?” Potom su sva domaćinstva jedno drugo obavestila o tome i zajedno razmotrila problem. Osećali su da je nastupila kriza i da su na raskršću puteva između života i smrti. Šta, dakle, da rade? Da li da se ispovede i pokaju, ili da budu skeptični i da se opiru? Ako bi zaista izabrali da budu skeptični i da se opiru, posledica bi bila da posle 40 dana budu uništeni, a ako bi priznali svoje grehe i odvratili se od lošeg puta, za njih bi i dalje postojala slamka spasa. Pošto su mnogo dana razmatrali to pitanje na svim nivoima, vrlo malobrojna manjina građana usvojila je stav da treba priznati grehe i odvratiti se od lošeg puta. Bili su u stanju da se poklone s obožavanjem, da prinesu žrtve i da pokažu lepa ponašanja i ispoljavanja. Ali, bila je jedna ključna figura koja je spasla taj grad – ko je to bio? To je bio kralj Ninive. On je naložio svim ljudima u čitavoj zemlji, od kralja pa sve do najnižeg običnog čoveka, da opašu kostret i pospu se pepelom, da priznaju svoje grehe i pokaju se pred Bogom Jahveom. Kada je on izdao takvo naređenje, da li bi se iko u gradu usudio da ga ne posluša? Kralj ima takvu moć. Da je on tu svoju moć upotrebio da uradi nešto loše, narod te zemlje doživeo bi veliku katastrofu, ali je on svoju moć upotrebio da uradi nešto dobro, da obožava Boga i da Mu se vrati, pa je grad sačuvan, narod čitave zemlje je spasen, i imao je nadu da će mu biti oprošteno. Zar nije o tome odlučila jedna jedina misao tog kralja? Da je on rekao: „Bili vi spremni da se pokajete ili ne, ja to neću učiniti; snađite se sami. Ja u te stvari ne verujem i nisam počinio nikakvo zlo. Štaviše, imam status, pa šta mi Bog može? Može li me svrgnuti s prestola? Ako grad bude uništen, pa neka bude. Ja ću i bez tih običnih ljudi i dalje biti kralj kao što sam bio i do sad!” Šta bi bilo da je imao takvu ideju, takav misaoni tok? Mnogo bi manje običnih ljudi bilo spaseno i Bog bi možda na kraju izabrao i iz grada izveo samo ljude spremne da se pokaju. Kada bi ih On izveo, oni koji bi radije umrli nego da se pokaju bili bi uništeni zajedno sa gradom, a kralj bi, naravno, bio među njima. A oni koji su bili spremni da se pokaju mogli bi da nastave da žive pošto bi ih Bog izveo iz grada. Ali, najbolje od svega je upravo to da je kralj Ninive bio kadar da prvi opaše kostret i pospe se pepelom, kao i da običnim ljudima u gradu, ženama i muškarcima, mladima i starima – ma ko oni bili, službenici visokog ranga ili seljaci najniže klase, od plemića do običnih građana – da svima bez razlike kaže da moraju da opašu kostret, da se pospu pepelom, da na kolenima obožavaju Boga Jahvea, da padnu ničice i priznaju svoje grehe, da izraze svoj stav da žele da se vrate, da se odvrate od lošeg puta i odreknu zla iz svojih ruku, da se pokaju pred Bogom i da se mole da ih On ne uništi. Kralj Ninive prvi se pokajao i Bogu priznao svoje grehe, i time je spasao čitavo stanovništvo grada, od čega su mnogi ljudi zajedno sa njim imali koristi. Njegova je moć stekla vrednost time što je on to prvi učinio. Bog pamti tog kralja, koji je pred Njim poveo svoj narod nazad sa lošeg puta.

Imate li neke koristi od ovako detaljnog razgovora u zajedništvu o sadržaju antihristovog uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? S obzirom da stalno o tome razgovaramo, dajemo primere, pričamo priče, koristimo različita sredstva i izraze da to opišemo i definišemo – ako ljudi i dalje ne razumeju, onda su stvarno lišeni duhovnog razumevanja, a za takve nema iskupljenja. Sa kojim ciljem razgovaramo o tome u takve detalje? To činimo da bi ljudi, kada čuju te reči, razumeli i prihvatili – ne doktrine, ne bukvalno značenje, ne određeni izraz, već istinu o tome kakve stvari zaista jesu, kao i neke istine i načela u vezi sa ljudskom suštinom, sa ljudskim postojanjem i životima. Ako ste u stanju da te izreke i primere o kojima sam govorio uporedite sa svojim stvarnim stanjem ili sa stvarima koje u svom životu pokazujete, onda ste kadri i da razumete istinu i ljudi ste sa duhovnim razumevanjem. Upoređivanje znači povezivanje svakog primera i pitanja koje se razmatra sa svojim stanjem, i povezivanje svakog aspekta istine koji je s tobom podeljen sa svojim stanjem i svojim otkrivenjima. Ako znaš kako da povežeš ove stvari i kako to da primeniš, onda imaš duhovno razumevanje, ima nade da ćeš zakoračiti u istina-stvarnost i kadar si da razumeš istinu. Ako, bez obzira na to šta se priča, ti to ne razumeš, ako nisi u stanju te stvari da povežeš sa sobom, ako osećaš da ništa od onoga što čuješ nema nikakve veze sa tvojim otkrivenjima i tvojom sopstvenom priroda-suštinom i nisi u stanju da nađeš vezu, onda si sasvim neuk i ništa ti ne ulazi u glavu; lišen si duhovnog razumevanja. Ljudi lišeni duhovnog razumevanja dobri su samo za službovanje i nisu kadri da zakorače u istina-stvarnost. Čovek koji želi da dostigne spasenje mora da uđe u istina-stvarnost, a da bi ušao u istina-stvarnost, mora da razume ove reči, ove priče i okolnosti o kojima sam govorio, mora da shvati šta je svaka stvar, svaka vrsta otkrivenja i suština svake od tih vrsta ljudi, kao i šta su njihova ispoljavanja i stanja, te da postane kadar da sve to uporedi sa sobom. Samo na taj način će razumeti istinu; ako ne stigne do toga, neće moći da je razume. To je slično gajenju kokoši – ako čovek gaji kokoš pola godine, a ona do tada ne snese jaje, može li se reći da ta kokoš ne nosi jaja? (Ne može.) Ako, pak, vlasnik tu kokoš ima već tri godine, hrani je zrnevljem i zelenišem, ali kokoš, ma šta jela, i dalje ne snese jaje, može li se onda reći da ta kokoš ne nosi jaja? (Može.) Tako je i sa ljudima; neki od njih ne razumeju ma kakve propovedi čuli i ma koliko ti sa njima razgovarao o istini. Takav je čovek bez duhovnog razumevanja. Postoji i drugi tip čoveka, koji razume ono što je čuo, ali to ne sprovodi u delo, ne odvraća se od lošeg puta. Takav je čovek gotov i isti je kao ljudi iz grada Sodome – osuđen je na uništenje. Antihristi pripadaju toj grupi ljudi; oni se neće odvratiti od lošeg puta ma kako sa njima razgovarao o istini. Je li to samo nepopustljiva narav? (Nije.) Oni imaju priroda-suštinu koja se suprotstavlja Bogu i neprijateljski je nastrojena prema istini, pa nema ni govora o tome da takvi ljudi razumeju istinu. Oni od istine prave svog neprijatelja, suprotstavljaju se istini i Bogu i neprijateljski su nastrojeni prema pozitivnim stvarima, pa kada u zajedništvu razgovaraš o istini, oni se prema njoj ne odnose kao prema istini, već kao prema nekoj teoriji, učenjaštvu ili doktrini. Nakon što saslušaju besedu, oni njome opreme svoje srce da bi naknadno mogli da se hvališu, da ostvare svoje interese i da steknu status, slavu i dobit. To je njihov cilj. Ma kako sa njima razgovarao o istini i ma kakve primere sa njima razmatrao, ne možeš ih popraviti i ne možeš promeniti njihove namere, niti način na koji rade stvari. To su ljudi koji ne streme ka istini. Istina ne može promeniti ljude koji su je čuli, ali je nisu ni prihvatili ni sproveli u delo, pa ni Bog takve ljude neće spasti. Takve ljude u suštini možemo okarakterisati kao ljude koji su neprijateljski nastrojeni prema istini ili, konkretnije, kao antihriste. To je razlika između antihrista i običnih ljudi.

The Serbian Bible verses found in this audio are from the Holy Bible, New Serbian Translation.

Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.

Used by permission. All rights reserved worldwide.