Neki ljudi imaju narav antihrista i često otkrivaju određene iskvarene naravi, ali istovremeno s takvim otkrivenjima razmišljaju o sebi, spoznaju sebe i u stanju su da prihvate i primenjuju istinu, pa se nakon nekog vremena u njima može opaziti promena. Oni su mogući predmeti spasenja. Postoje ljudi koji spolja deluju sposobnim da se odreknu stvari, da se daju, da istrpe poteškoće i da plate cenu, ali koji, po svojoj priroda-suštini, osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Kada sa njima razgovaraš o istini, oni prema njoj osećaju odbojnost i otpor. Na okupljanjima i propovedima dremaju i padaju u san. Propovedi su im dosadne, pa čak i ako razumeju ono što čuju, ne sprovode to u delo. Postoje, s druge strane, i oni koji deluju kao da ozbiljno slušaju propovedi, ali im srca nisu žedna istine, a njihov stav prema Božjim rečima je takav da ih ocenjuju kao neku vrstu duhovnog znanja ili teorije. Pa stoga, ma koliko godina da su vernici, ma koliko Božjih reči da su pročitali i ma koliko propovedi da su čuli, nema promene u njihovom pogledu na stremljenje ka statusu i na poštovanje moći, kao ni u njihovom stavu odbojnosti i mržnje prema istini i otpora Bogu. Oni su sam arhetip antihrista. Ako ih razotkriješ tako što im kažeš: „Ti ljude samo pokušavaš da pridobiješ, a kada se uzdižeš i svedočiš o sebi, navodiš ih na pogrešan put i nadmećeš se s Bogom za status. To su postupci Sotone i antihrista”, jesu li oni u stanju da prihvate takvu osudu? Ni slučajno. Šta oni tada misle? „U pravu sam kad ovako postupam, pa ću tako i postupati. Ma kako me ti osuđivao, ma šta mi rekao, i ma koliko se činilo da si u pravu, neću se odreći ovog načina postupanja, niti ove želje, ove težnje.” Utvrdili smo, dakle: to su antihristi. Šta god da kažeš, to neće promeniti njihove poglede, namere, planove, ambicije i želje. To je arhetip priroda-suštine antihrista; niko ih ne može promeniti. Ma koliko ljudi sa njima u zajedništvu razgovarali o istini, ma kojim se rečima i formulacijama služili, u ma koje vreme, na ma kojem mestu i u ma kojem kontekstu, antihriste ništa ne može promeniti. Ma kako se njihovo okruženje menjalo, ma kako se menjali ljudi, događaji i stvari oko njih, ma koliko se vremena promenila, ma kakva velika znamenja i čuda im Bog pokazao, ma koliko im blagodati podario, makar ih i kažnjavao, njihov način gledanja na stvari i njihov plan nikada se neće promeniti, kao ni njihova ambicija i želja da se dočepaju moći. Njihovo vladanje i interakcija sa drugima se nikada neće promeniti, kao ni njihov stav mržnje prema istini i Bogu. Kada drugi ukažu na to da oni u stvari sebe uzdižu i svedoče o sebi i pokušavaju da navedu ljude na stranputicu, oni samo promene način govora, pa govore tako da drugi ne mogu da im nađu manu ni da ih raspoznaju. Koriste još lukavija sredstva da bi nastavili da obavljaju svoje lične poslove i ostvarili svoj cilj da vladaju Božjim izabranim narodom i da ga kontrolišu. To je ono što se ispoljava kod antihrista, a rađa se iz suštine antihrista. Čak i da im Bog kaže da će biti kažnjeni, da im je došao kraj, da su prokleti, da li bi to promenilo njihovu suštinu? Da li bi promenilo njihov stav prema istini? Da li bi promenilo njihovu ljubav prema statusu, slavi i dobiti? Ne bi. Preobraženje ljudi koje je iskvario Sotona u ljude normalne ljudskosti koji obožavaju Boga jeste Božje delo; to se može postići. Ali, da li je moguće u normalne ljude preobratiti demone, one koji su ogrnuti ljudskom kožom, ali je njihova suština sotonska i neprijatelji su Bogu? To bi bilo nemoguće. Bog to ne radi; ti ljudi ne spadaju među one koje On spasava. Kako, dakle, Bog presuđuje takvim ljudima? Oni su od Sotone. Oni nisu predmet Božjeg odabira ili spasenja; Bog takve ljude ne želi. Ma koliko dugo verovali u Boga, ma koliko patili i ma šta postigli, njihov se plan neće promeniti. Neće se odreći svojih ambicija i želja, a još manje svoje motivacije i žudnje da se sa Bogom nadmeću za status i za ljude. Takvi su ljudi pravi antihristi.

Neki kažu: „Zar antihristi ne čine zlo i ne opiru se Bogu zbog trenutne smetenosti? Da im Bog pokaže neka znamenja i čuda, ili da ih malo kazni, da bi Ga videli, zar ne bi onda bili u stanju da priznaju Boga i da Mu se pokore? Zar ne bi onda bili u stanju da prihvate i priznaju da je Bog istina, te da prestanu da se nadmeću sa Njim za status? Zar se ne radi o tome da oni nemaju vere jer nisu svedočili nijednom Božjem znamenju ni čudu, niti su videli Njegovo duhovno telo, pa su zato veoma slabi i Sotona ih lako nasamari?” Ne, ne radi se o tome. Antihristove ambicije, želje i suština nešto su sasvim drugo i različito od nekoga ko je privremeno nasamaren i budalast i ne razume istinu. Antihrist, sam po sebi, poseduje sotonsku prirodu i od rođenja oseća odbojnost i mržnju prema istini. To su Sotone čija je priroda nepomirljiva sa Bogom, koji se do kraja opiru Bogu i nadmeću sa njim, to su žive Sotone u ljudskoj koži. Takvi su ljudi okarakterisani kao antihristi prema svojoj priroda-suštini, pa kakvu onda ulogu oni mogu da igraju i šta mogu da rade u Božjoj kući? Oni prekidaju, ometaju, ruše i uništavaju Božje delo. Ne mogu a da to ne rade u Božjoj kući. To je ono što oni jesu, imaju sotonsku prirodu, kao vukovi su koji su se uvukli u stado u nameri da prožderu ovce – to je njihova jedina svrha. S druge strane, zašto Bog tim ljudima dozvoljava da se pojave u Njegovoj kući? Zato da bi Njegov izabrani narod razvio pronicljivost. Da li su ljudi u stanju da jasno sagledaju kakva je stvar đavo Sotona, koja je suština njegovih reči i postupaka, kakve naravi razotkriva, i kako navodi ljude na stranputicu i suprotstavlja se Bogu u ovom svetu? Kada se pomene đavo Sotona, ljudi ne mogu jasno da odrede da li je to tačno đavo ili Sotona; oni misle da je to nešto apstraktno i prazno, da nije dovoljno konkretno. „Gde je taj Sotona?” pitaju. „U vazduhu”, stiže odgovor. „Koliko je on onda veliki? Kakva konkretno čuda čini? Koliko se tačno suprotstavlja Bogu? Kakva je njegova priroda-suština?” Ljudi osećaju da je sve to vrlo apstraktno, neodređeno i prazno. Ali oni, kroz ispoljavanja i otkrivenja antihrista, mogu te stvari da povežu sa onim što Sotona radi, kao i sa njegovom priroda-suštinom, pa im onda sve postaje konkretno i nije im više apstraktno ni prazno. Kada im sve to postane konkretno, ljudi su onda u stanju da čuju kako Sotona govori, da vide kako se ponaša i da pažljivo razaznaju njegovu priroda-suštinu. Zar na taj način ne osećaju da suština đavola Sotone o kojem Bog govori postaje konkretnija i stvarnija, tako da mogu da je praktično dovedu u vezu sa stvarnim ispoljenjima? Neki su ljudi nezrelog rasta i ne razumeju istinu, pa ih antihristi u trenutku gluposti nasamare i navedu na stranputicu, pa oni odu na godinu ili dve. Kada se vrate u Božju kuću, shvataju da nije dobar osećaj slediti Sotonu. Kada ti ljudi tek počnu da slede antihriste, imaju osećaj da imaju dovoljno razuma i veliko samopouzdanje, pa kažu: „Višnji ne želi da sledimo antihriste, ali mi ćemo ih ipak slediti i jednog dana će se dokazati da smo bili u pravu!” Posledica toga je da, posle nekog vremena, počnu da osećaju da su izgubili delo Svetog Duha, da u srcima ne osećaju nikakvu potvrdu. Osećaju se kao da Bog više nije sa njima, da je njihova vera izgubila smisao i pravac, pa postepeno sve bolje i bolje uspevaju da raspoznaju antihriste. Pre toga su mislili da antihrist zaista razume istinu i da, ako ga slede, ne mogu pogrešiti u svojoj veri, ali sada vide da antihrist ima ozbiljne probleme, da govori kao da razume istinu, a ipak je nikada ne sprovodi u delo – to su činjenice. Vide da su toliko dugo sledili antihrista, a da ipak nisu stekli istinu, da je zaista vrlo opasno da nastave da ga slede, pa počinju da se kaju, da odbacuju antihrista i da se spremaju za povratak u Božju kuću. Kada ih Božja kuća ponovo primi u svoje okrilje, od njih se traži da ispričaju svoje iskustvo, pa oni kažu: „Taj antihrist je baš vešto zaluđivao ljude. U to vreme mi je, kako god da sam razmišljao o njemu, on izgledao kao ispravan čovek, ali se ispostavilo da, ni nakon godinu dana u njegovoj pratnji, nisam zadobio ništa, nisam razumeo ni delić istine, niti sam zadobio ikakvu naznaku istina-stvarnosti. Protraćio sam dragoceno vreme. Zaista sam pretrpeo veoma veliki gubitak!” To iskustvo neuspeha postaje njihovo najdublje sećanje. Kada se vrate u Božju kuću, što više slušaju propovedi, to bolje razumeju istinu, a srca im postaju svetlija. Kada se sete vremena kada su sledili te antihriste i kada vide koliki su gubitak pretrpeli, shvate da su antihristi zaista Sotone i da su suštinski lišeni istine, da je samo Bog istina, pa se više nikada ne usude da slede drugo ljudsko biće. Kada dođe vreme da se ponovo bira starešina, vrlo pažljivo glasaju i ovako razmišljaju: „Ako dam svoj glas toj i toj osobi, možda ću pomoći da bude izabran jedan antihrist. Ako ne dam svoj glas za njega, to može sprečiti da antihrist bude izabran. Moram da budem pažljiv i da procenim ljude u skladu sa načelima.” Zar se njihovi postupci sada ne zasnivaju na načelima i standardima? (Zasnivaju se.) To je dobra stvar. Neki ljudi bivaju navedeni na stranputicu od strane antihrista, pa kažu: „Zašto nam se to desilo? Zar je Bog odustao od nas? Zar više ne mari za nas?” Da ti Bog, u takvoj situaciji, kaže da ne slediš antihriste, da li bi pristao? Ne bi. I dalje bi insistirao na tome da ih slediš, a Bog bi mogao samo da te pusti da to uradiš, pa da te onda nauči lekciju pomoću činjenica. Pošto neko vreme slediš antihriste, iznenada se opametiš i vidiš da si pretrpeo gubitak u životu, pa tek onda počinješ da se kaješ i postaješ spreman da odbaciš antihriste i da se ponovo vratiš pred Boga. Srećom po tebe, Bog je tolerantan i milosrdan i još uvek te želi. Da te ne želi, ti bi bio gotov, ne bi imao više nikakve šanse da zadobiješ spasenje – kada slediš antihriste nema dobrog kraja.

Moraš jasno da vidiš antihriste i da ih ispravno prepoznaš. Moraš da znaš kako da raspoznaš razna ispoljavanja antihrista, a istovremeno treba da ti bude jasno da ima mnogo stvari koje su tvojoj sopstvenoj priroda-suštini zajedničke sa antihristima. To je zbog toga što svi vi pripadate ljudskom rodu, koji je Sotona iskvario, a jedina razlika je u tome što su antihristi u potpunosti pod Sotoninom vlašću, postali su njegovi saučesnici i govore u njegovo ime. I ti pripadaš iskvarenom čovečanstvu, ali si u stanju da prihvatiš istinu i ima nade da ćeš zadobiti spasenje. Ipak, kada je reč o suštini, ima mnogo stvari koje deliš sa antihristima, a tvoje metode i planovi su isti kao i njihovi. Jedina razlika je u tome što si ti, kada čuješ istinu i odslušaš propoved, u stanju da promeniš smer, a upravo ti sposobnost da promeniš smer daje nadu da ćeš postići spasenje – u tome je razlika između tebe i antihrista. Stoga, dok Ja razotkrivam antihriste, ti treba da se uporediš s njima i da prepoznaš koje su vam stvari zajedničke, kao i koja ispoljavanja, koje naravi i koje aspekte suštine deliš sa njima. Zar tim postupkom nećeš biti u stanju da sebe bolje upoznaš? Ako uvek osećaš otpor, ako smatraš da nisi antihrist, već osećaš jaku mržnju prema antihristima i nespreman si da se uporediš sa njima, da razmisliš o sebi i da razumeš koji put slediš, kakve će biti posledice? Sa takvom sotonskom naravi, velika je verovatnoća da ćeš postati antihrist. To je stoga što nijedan antihrist ne nastoji svesno da postane antihrist, pa onda to i postane. On to postaje zato što ne stremi ka istini, pa stoga, prirodno, završi na putu antihrista. Zar nisu antihristi svi ljudi u verskom svetu koji ne vole istinu? Svaki čovek koji ne razmišlja o svojoj priroda-suštini i ne razume je, već u Boga veruje prema sopstvenim predstavama i uobrazilji – antihrist je. Kada kreneš putem antihrista, pa osvojiš i status, a uz to imaš neke darove i nešto učenosti i svako ti se divi, onda, što više vremena provodiš u radu, to više stičeš mesto u srcima ljudi. Pošto raste obim posla za koji si odgovoran, ti počinješ da predvodiš sve veći broj ljudi, da stičeš sve veći kapital i na kraju postaješ pravi pravcati Pavle. Da li je sve to do tebe? Nije bio tvoj plan da slediš taj put, ali kako to da si nesvesno krenuo putem antihrista? Jedan važan razlog jeste to što ćeš, ako ne budeš stremio ka istini, sigurno stremiti ka statusu i prestižu, bavićeš se sopstvenim poslovima dok na kraju ne počneš da slediš put antihrista, a da toga nisi ni svestan. Ako ljudi koji slede put antihrista ne promene smer na vreme, onda je sasvim verovatno da će sa sticanjem statusa postati antihristi – to je neizbežna posledica. Ako nisu u stanju da jasno vide to pitanje, onda su u opasnosti, jer svako poseduje iskvarenu narav i svako voli ugled i status; ako ne vole istinu, onda vrlo lako padaju na ugled i status. Bez Božjeg suda i grdnje, svako bi sledio put antihrista i svako bi pao na ugled i status; to niko ne može poreći. Kažeš: „Ja samo ponekad imam takva otkrivenja, to su samo privremena ispoljavanja. Iako imam istu suštinu kao i antihristi, ipak se razlikujem od njih jer nemam tako velike ambicije kao oni. Osim toga, dok obavljam svoju dužnost, ja neprekidno razmišljam o sebi, kajem se, tragam za istinom i postupam u skladu sa istina-načelima. Sudeći po mom ponašanju, ja nisam antihrist i ne želim to da budem, pa stoga nikako ne mogu to ni da postanem.” Možda za sada nisi antihrist, ali, da li možeš da budeš siguran da nećeš slediti put antihrista i da nećeš postati antihrist? Možeš li to da garantuješ? Ne možeš. Kako onda da daš takvu garanciju? Jedini način da to učiniš jeste da stremiš ka istini. A kako da stremiš ka istini? Imaš li načina da to učiniš? Prvo moraš da priznaš činjenicu da sa antihristom deliš istu narav-suštinu. Iako za sada nisi antihrist, šta je za tebe najsmrtonosnija i najopasnija stvar? Činjenica da poseduješ istu priroda-suštinu kao i antihristi. Je li to dobro za tebe? (Nije.) Sigurno da nije. To je za tebe smrtonosno. Stoga nemoj, dok slušaš ove propovedi kojima se razotkrivaju različita ispoljavanja antihrista, misliti da te stvari nemaju nikakve veze sa tobom; to je pogrešan stav. Kakav onda stav treba da imaš da bi prihvatio te činjenice i ta ispoljavanja? Uporedi sebe sa njima, priznaj da imaš priroda-suštinu antihrista, pa se zatim preispitaj da bi saznao koja su od tvojih ispoljavanja i otkrivenja identična antihristovim. Prvo priznaj tu činjenicu – nemoj pokušavati da se prerušiš ni da se sakriješ. Put kojim koračaš jeste put antihrista, pa je zato u skladu s činjenicama reći da si ti antihrist; radi se samo o tome da te Božja kuća još nije okarakterisala kao takvog i da ti daje šansu da se pokaješ, to je sve. Razumeš li to? Prvo prihvati i priznaj tu činjenicu, a zatim moraš da dođeš pred Boga i da Ga zamoliš da te dovede u red i da te obuzda. Ne napuštaj svetlost Božjeg prisustva ni Njegovu zaštitu, pa će te, dok budeš nešto radio, obuzdati tvoja savest i tvoj razum, a imaćeš i Božje reči da te prosvetle, vode i obuzdaju. Pored toga, imaćeš i delo Svetog Duha da te vodi, da uređuje ljude, događaje i stvari oko tebe, da ti služi kao upozorenje i da te disciplinuje. Kako te Bog upozorava? Bog deluje na razne načine. Ponekad će izazvati neko očigledno osećanje u tvom srcu i omogućiće ti da jasno shvatiš da moraš da se obuzdaš, da ne možeš da postupaš samovoljno, i da ćeš, ako postupiš nepravedno, naneti Bogu sramotu a od sebe napraviti budalu, pa ćeš se tako zauzdati. Zar te to ne štiti sȃm Bog? To je jedan način. Ponekad će te Bog prekoriti unutar tebe i jasnim rečima će ti reći da je takvo postupanje sramotno, da Ga on prezire i da je prokleto, odnosno, jasnim će te rečima prekoriti da bi te naveo da takvo ponašanje uporediš sa sopstvenim. Koji je Njegov cilj kada te tako prekoreva? On to čini da bi tvoja savest nešto osetila jer, kada nešto budeš osetio, razmislićeš o uticaju, o posledicama i o sopstvenom osećaju srama, pa ćeš se obuzdati u svojim postupcima i u praktičnom delovanju. Kada budeš doživeo mnogo takvih iskustava, otkrićeš da ljudi, iako su te iskvarene naravi ukorenjene u njima, mogu svesno da se pobune protiv tela kada postanu kadri da prihvate istinu i kada jasno sagledaju istinu o sopstvenoj iskvarenoj naravi; a kada ljudi postanu kadri da sprovedu istinu u delo, njihova sotonska narav biva pročišćena i izmenjena. Čovekova sotonska narav nije neuništiva ni nepromenljiva – kada postaneš kadar da prihvatiš istinu i da je sprovedeš u delo, tvoja sotonska narav biće prirodnim putem slomljena i zamenjena. Kada okusiš kako je slatko sprovoditi istinu u delo, pomislićeš: „Ranije sam bio tako besraman. Ma kako bestidne bile moje reči i ma koliko da sam se uzdizao da bi me drugi obožavali, nisam posle toga osećao nikakav stid niti sam posedovao ikakvu svest o tome. Sada osećam da je takvo postupanje bilo pogrešno i da sam se osramotio, i osećam mnoge poglede na sebi.” To je Božje delo. On ti dȃ određeno osećanje, ti se osećaš kao da sȃm sebe prekorevaš i onda ne činiš zlo i ne nastavljaš tim putem. Nesvesno sve ređe i ređe sebe uzdižeš i svedočiš o sebi, sve više se obuzdavaš i sve više osećaš kako ti je, kada tako postupaš, srce opušteno, a savest mirna – to je život u svetlosti u kojem više nema potrebe da budeš kao na iglama niti da lažeš ili koristiš ljubazne reči da bi se kamuflirao. U prošlosti si lagao i svakodnevno hranio te laži da bi zaštitio svoj ugled. Svaki put kada si slagao, morao si da hraniš tu laž jer si se plašio da ćeš se odati. Samim tim si sve više i više lagao, pa si posle toga morao da ulažeš veliki trud i da lomiš glavu da bi hranio laž; živeo si životom koji nije ličio ni na ljudski ni na demonski i bio si veoma iscrpljen! Sada nastojiš da budeš pošten čovek i možeš da otvoriš srce i da govoriš stvari koje su istinite. Nema potrebe da lažeš i da svakodnevno hraniš laž, nisi više sputan lažima, mnogo manje patiš, život kojim živiš je sve opušteniji, slobodniji i nesputaniji, do dubine duše uživaš u osećanjima mira i radosti – osećaš slatkoću tog života. I dok osećaš slatkoću takvog života, tvoj unutrašnji svet više nije lažljiv, rđav ni lažan. Naprotiv, sada si spreman da dođeš pred Boga, a kada imaš neki problem, moliš Mu se i tragaš za istinom, u stanju si da o tom problemu pričaš sa drugima i ne ponašaš se više jednostrano ni samovoljno. Sve više osećaš da je način na koji si nekada radio stvari dostojan prezira i ne želiš više tako da postupaš. Naprotiv, postupaš na način koji je u skladu sa istinom, sa razumom i sa Božjim namerama; tvoj način ponašanja se promenio. Kada postigneš te stvari, zar to ne znači da si se udaljio od antihristovog puta? A kada se udaljiš od antihristovog puta, zar to ne znači da si krenuo putem spasenja? Kada kreneš putem spasenja i često dolaziš pred Boga, tvoj stav, tvoja namera, tvoj pogled na stvari, tvoji životni ciljevi i tvoj smer u životu više nisu u suprotnosti sa Bogom, već počinješ da voliš pozitivne stvari, poštenje, pravednost i istinu. Kada se to desi, najdublji deo tvog srca i tvoje misli počeli su da se preobražavaju. Kada kreneš na put spasenja, možeš li i dalje da postaneš antihrist? Možeš li i dalje namerno da se opireš Bogu? Ne možeš, i sada si izvan opasnosti. Tek kada postigne to stanje, čovek je na pravom putu vere u Boga, i tek kada na taj način počne da traga za istinom i da je prihvata, može da odbaci nedaće, kontrolu i smetnje izazvane njegovom sotonskom prirodom i prirodom antihrista. Jesi li krenuo pravim životnim putem stremljenja ka istini? Ako nisi, požuri i svojski se potrudi da zakoračiš na taj put. Ako ne budeš mogao da zakoračiš na put stremljenja ka istini, nastavićeš da živiš u opasnosti – svi oni koji koračaju putem antihrista u svakom su trenutku u opasnosti da budu isključeni.

Većina ljudi se, dok obavlja svoju dužnost, bori sa sopstvenom naravi antihrista i iscrpljuje u borbi za ugled, status, novac i interese; umorni su i umom i telom. Kada taj problem može da se reši? Samo kada stremiš ka istini i kada si u stanju da je prihvatiš, ti možeš postepeno da zbaciš okove i lance svoje priroda-suštine antihrista i da dovedeš svoju sotonsku narav do toga da postepeno oslabi i iščezne, a tada će za tebe biti i nade da se oslobodiš od Sotonine moći. Jeste li ikada u samoći plakali zbog tih stvari, osećali da se nikada nećete promeniti, da nikada nećete voleti istinu i da nikada nećete rešavati stvari u skladu sa istina-načelima, pa ste mrzeli sebe do te mere da ste sami sebe šamarali i ronili gorke suze? Jeste li to puno puta radili? Ako neko to nije puno puta radio, zar to ne znači da je otupeo? Takav čovek nikada neće uvideti da je iskvaren, već će smatrati da dobro radi, da je dobrog kova i da ima talenta, da razume mnoge istine i da je u stanju mnoge stvari da rešava u skladu sa načelima, te će se osećati veoma sigurnim u sebe – takav je čovek otupeo, misli da je sjajan, a to je za njega vrlo opasno! Možete li sada zaista da shvatite da ste odveć malog rasta, da ste daleko od toga da odbacite svoju iskvarenu narav i da ste još uvek na opasnoj teritoriji? Ljudi koji ne streme ka istini to ne opažaju, kao ni ljudi koji su lišeni dela Svetog Duha. Većina ljudi je sluđena i smetena, pa misle da, dok god uredno obavljaju svoju dužnost i ne čine zlo, onda ne slede put antihrista, i da, dok god ne čine sve vrste zla, nisu antihristi. Oni su zbog toga skoro uvek u stanju otupelosti, često su zadovoljni sobom, misle da su sjajni i da će uskoro dostići spasenje, kao i da put antihrista sa njima nema nikakve veze. Da li ste u tom stanju ili niste, možete oceniti prema svojim svakodnevnim molitvama. Za šta se molite svaki dan kada dođete pred Boga? Recimo da svakog dana kažeš: „O, Bože, volim Te! O, Bože, spreman sam da Ti se pokorim! O, Bože, spreman sam da ispunim nalog koji si mi dao! U stanju sam da odano izvršim svoju dužnost i imam rešenost da Ti udovoljim i da od Tebe budem usavršen. Bez obzira na ispoljavanja antihrista koja posedujem i na to kako slabo sebe poznajem, Ti me ipak voliš i želiš da me spaseš.” Kakvo je to onda ispoljavanje? To je otupelost; ti izražavaš samo odlučnost, ali nemaš baš nikakvo razumevanje svoje priroda-suštine. U fazi si zanesenosti i vrlo si daleko od posedovanja istina-stvarnosti. Koliko će vremena proći pre nego što budete u stanju da izgovorite ijednu pravu molitvu, da kažete Bogu šta vam je u srcu, da Mu ispričate kakva je vaša stvarna situacija, da u srcu osetite mir i radost i da osetite da istinski živite pred Bogom? Recite Mi, koliko će vremena proći pre nego što budete u stanju da to jednom uradite? Mesec, dva meseca, šest meseci, godinu dana? Ako nikada niste izgovorili nijednu pravu molitvu i još uvek se molite kao ljudi iz verskog sveta, ako uvek govorite da volite Boga, uvek izražavate svoju odlučnost, uvek izgovarate iste ustaljene fraze, onda ste isuviše manjkavi i nemate ni tračak istina-stvarnosti. Kada ljudi koji veruju u Boga tri ili pet godina dođu pred Njega, oni obično ne govore takve detinjaste i neuke stvari, zato što su sigurni da će slediti Boga, a imaju i vere i već jasno razumeju istine vizija o Božjem delu, o Božjim namerama, o Božjem planu upravljanja i svrsi Njegovog dela. Za šta se oni uglavnom mole kada dođu pred Boga? Prvo, za to da spoznaju sebe, a drugo, za to da izgovore istinite reči: o, Bože, danas imam neke poteškoće, učinio sam nešto što me je zadužilo prema Tebi, nešto mi fali po nekom pitanju, pa Te molim da me zaštitiš i da me vodiš, prosvetiš i prosvetliš. Takav čovek počinje da izgovara stvari koje su prilično istinite i povezane sa istina-stvarnošću i ne izgovara više one izraze odlučnosti i slogane koje izgovaraju zanesenjaci koji su tek počeli da veruju. Zašto ne izgovara te stvari? Oseća da nema smisla da govori takve stvari, da one ne mogu da ispune njegovu unutrašnju potrebu za istinom niti njegovu potrebu za život-ulaskom. Bez obzira na to koliko već godina veruješ, bez obzira na to da li, kada se moliš Bogu, to samo otaljavaš ili iskreno dolaziš pred Njega, reci mi, od deset dana, koliko dana provedeš izgovarajući te prazne reči i fraze? Neko će možda reći jedan dan od deset, a za šta se on onda moli ostalih devet dana? Ako se njegove molitve odnose na njegovu dužnost i život-ulazak, to je onda dobro i pokazuje da je on na sebe preuzeo da nosi određeni teret u pravcu istine, u pravcu Božjih reči i sopstvene dužnosti, i da više nije tako otupeo. Na šta mislim kada kažem da „više nije tako otupeo”? Mislim da, kada se pomenu stvari povezane sa ljudskom iskvarenom naravi i raznim stanjima, taj čovek nešto oseća i svestan je, a u stanju je i da razume. U stanju je da postigne razumevanje i da pojmi i razume te stvari bez obzira na to kako su objašnjene, i gotovo da ide u korak sa njima – to pokazuje da je dostigao određeni rast. Kakva ispoljavanja pokazuju otupeli ljudi? Svaki dan tako žive, ne trude se i ne napreduju, i zato, kada se mole Bogu, uvek govore jedne te iste stvari. Uopšte ne razumeju život-ulazak, nemaju duhovno razumevanje, ništa ne osećaju, ma koliko propovedi čuli – uopšte ne reaguju, i ma kako se u zajedništvu razgovaralo o istini – smatraju da je sve to monotono i da sve ima isto značenje. Imaju li oni, onda, išta da kažu Bogu? Kako će se ljudi moliti i šta će reći kad dođu pred Boga zavisi od toga koje reči iz svojih srca žele da Mu kažu i osećaju da apsolutno moraju da Mu kažu. U srcu moraš da imaš barem svoje razumevanje toga šta Bog od tebe zahteva, sa kakvim se teškoćama suočavaš i kako treba da ispuniš Božje zahteve. Ako u tvom srcu nema ničega i jedino što si u stanju da uradiš jeste da izgovaraš nekakve milozvučne reči, slogane i doktrine, pa samo otaljavaš, onda to nije molitva. Ako se sve te godine zaklinješ na vernost, ali praktično baš ništa nisi uradio i na kraju i dalje postoji velika verovatnoća da ćeš izdati Boga, da ćeš Ga se odreći i da ćeš u nekom trenutku napustiti crkvu, to pokazuje da nemaš nikakav rast. Ako ste sada, kada dolazite pred Boga da se molite, uglavnom kadri da svoj odnos sa Bogom održite u okvirima Njegovih zahteva i promene vaše naravi, onda se vaš odnos sa Bogom ustalio, te više nećete slediti put antihrista. To znači da ste krenuli pravim putem vere u Boga.

Jesu li vam sada jasna razna ispoljavanja antihrista koji sebe uzdižu i svedoče o sebi, i jesu li vam jasne definicije prirode takvog ponašanja? Ima li razlike između ispoljavanja antihrista i ispoljavanja iskvarenih naravi običnih ljudi? Možete li da napravite poređenje kada se zaista susretnete sa nekim problemom? Da li biste bili u stanju da ispoljavanja antihrista smatrate ispoljavanjima običnih iskvarenih ljudi, i obrnuto? Kako da razlikujete te dve stvari? Ispravan način da okarakterišete kakvu narav ljudi imaju jeste da donesete sud o njima preko onoga što dosledno ispoljavaju i otkrivaju i da sudite o njihovoj suštini prema njihovoj naravi. Antihristi ne prihvataju istinu i ne uzdižu Boga; oni samo uzdižu sebe i svedoče o sebi. To ispoljavanje je krajnje očigledno i istaknuto i pod potpunom je vlašću njihove sotonske prirode. Iako se i obični ljudi uzdižu i svedoče o sebi, kada sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini, u stanju su da je prihvate i da priznaju da je Bog istina i kadri su da prihvate istinu, samo što se ta promena u njima ne dešava baš brzo i lako – to je razlika između antihrista i običnih ljudi. Da li je sada, kada smo to rekli, lakše razlikovati ih? Antihristi imaju jednu karakteristiku: kada ne vole istinu ili kada je poriču, da li je poriču direktno? (Ne.) Koji metod koriste da poreknu istinu, pa ti vidiš da oni ne priznaju istinu? Služiće se sofizmima da bi tebe opovrgli, tvrdeći da to o čemu si govorio nije istina, već da je istina samo ono što oni govore. Na primer, kada svedoče o sebi i neko ih razotkrije, kakva ispoljavanja oni posle toga pokazuju, a koja drugima mogu da potvrde da oni ne vole i ne prihvataju istinu? Jedno je služenje sofizmima i pokušaj da se opravdaju, a drugo je prikrivanje činjenične istine; njihov plan se odnosi upravo na tu istinu. Njihov plan je da svedoče o sebi, da bi ih drugi visoko cenili. Oni te neće obavestiti o svom planu; samo će izgovarati lažne reči koje ti je prijatno da čuješ, služiće se sofizmima, nasamariće te, zbuniće te, tako da ćeš na kraju reći da ne svedoče o sebi, a njihov će cilj tada biti postignut. Oni izgovaraju laži i stvari koje ti je prijatno da čuješ, služe se sofizmima, nasamaruju ljude, ne priznaju da svedoče o sebi, ne prihvataju kada ih razotkriješ, ne prihvataju tvoje prekore, a još manje prihvataju ovu činjeničnu karakterizaciju. To uopšte ne prihvataju, pa čak izmišljaju i ovakve izgovore: „Ja uopšte ne svedočim o sebi. Postoji kontekst i razlog iz kojeg ja to govorim. Potpuno je normalno i uopšte nije problem što sam u toj situaciji rekao par neumesnih stvari. Može li se to smatrati svedočenjem o sebi? Štaviše, obavio sam sav taj posao, pa čak i ako nisam ništa postigao, istrpeo sam nedaće. Nije ništa strašno što me neki ljudi visoko cene i obožavaju.” Oni misle da takvo sramno ponašanje, takav odvratan postupak, nije ništa posebno – je li to stav prihvatanja istine? Ne osećaju nimalo stida zbog tih zlih dela, pa čak misle za sebe da su sjajni – to je suština zlih ljudi. Antihristi smatraju da je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi potpuno umesno i da to i treba da rade. Misle: „Ja to radim jer sam sposoban – jesu li drugi ljudi vredni toga da to rade? Dobio sam podršku od svih, toliko sam truda uložio u crkveni rad, tako sam mnogo doprineo božjoj kući i snosio toliki rizik! Zar je fer da za to ne dobijem nikakvu nagradu ni korist? Zar nije bog pravedan? Zar on ne plaća svakom čoveku prema zaslugama? Pa, zar ja onda ne zaslužujem da me svi podrže, pošto sam dao sve te doprinose i snosio sav taj rizik?” Oni misle da, zbog toga što su izvršili svoju dužnost, treba nešto da dobiju zauzvrat i da nagrada koju u najmanju ruku treba da dobiju jeste da ih svi podrže i da mogu da uživaju u tuđoj odanosti, počastima i prednostima koje zaslužuju. Je li to stav prihvatanja istine? (Nije.) Pa šta je onda ovde istina? Ako, na primer, takvom čoveku kažeš: „Ma koliko patili, ljudi su stvorena bića i treba da pate jer imaju iskvarenu narav. Patnja kroz vršenje dužnosti je samo jedan od načina na koje ljudi pate. Ma kako da smo sposobni i ma kakve darove da posedujemo, ne treba da očekujemo nagradu niti da pokušavamo da se nagodimo sa Bogom.” Zar to nije istina? To je najosnovnija istina koju stvorena bića treba da razumeju. Međutim, da li tu istinu nalazimo u njihovoj filozofiji za ovozemaljsko ophođenje, u njihovim mislima i pogledima? (Ne nalazimo je.) Prihvataju li oni tu istinu kada je čuju? Ne prihvataju. Kakav je njihov stav? Smatraju da je biti u Božjoj kući isto što i biti u ovozemaljskom svetu, da treba da budu nagrađeni u skladu sa svojom službom, da moraju nešto da dobiju za obavljenu dužnost i da, ako snose neki rizik, treba da ostvare i blagodati i koristi koje zaslužuju. Obavljanje dužnosti je odgovornost i obaveza svakog čoveka i za to se ne dobija naknada. Da li antihristi prihvataju tu istinu? Kakav je njihov stav? Puni su prezira i otpora, te kažu: „Kakvi ste vi idioti kad čak i to prihvatate! Zar je to istina? To nije istina, već način da se ljudi namagarče. Pravičnost i jednakost među ljudima – to je istina!” Šta znači kad neko ovako nešto kaže? To je Sotonina logika, jeres i obmana. A da li oni mogu da navedu na stranputicu nekoga ko ne razume istinu? Mogu vrlo lako da ga navedu na stranputicu! Neki ljudi su slabi, ne razumeju istine u vezi sa obavljanjem dužnosti, a osim toga, fale im i kov i sposobnost razumevanja i nemaju baš mnogo vere, pa kada čuju takve stvari, smatraju da su one savršeno logične. Tada misle: „Stvarno je tako. Kako sam mogao da budem tako glup? Danas sam konačno sreo nekoga ko razume. Pravo govori!” Ti ljudi slušaju i prihvataju samo stvari koje zvuče razumno i u skladu su sa njihovim predstavama; oni ne prilaze Božjim rečima u skladu sa načelom da su Božje reči istina. Bez obzira na to da li se Božje reči slažu sa ljudskim osećanjima, razmišljanjem i logikom, sa njihovim običajima, navikama i tradicionalnom kulturom, Božje reči su konačne i svaka od njih je, od početka do kraja, istinita. Božjim rečima nije potrebno da ih neko preispituje ili analizira, i bez obzira na to da li ih čitavo čovečanstvo smatra tačnim ili pogrešnim, da li ih prihvata ili ne prihvata, Božje reči su zauvek istinite. Božje reči ne moraju da polože ispit vremena, niti je potrebno da ih čovečanstvo proveri kroz iskustvo – Božje reči jesu istina. Misle li tako i antihristi? Oni misle ovako: „Bog mora da bude razuman! Šta to znači božja pravednost? Zar to ne znači da onaj ko mnogo pati i vrlo je sposoban prima velike nagrade, dok onaj ko malo pati, nije mnogo sposoban i ne daje nikakav doprinos prima malu nagradu?” Da li Bog to kaže? (Ne kaže.) Bog to ne kaže. Šta kaže Bog? Bog kaže da je vršenje dužnosti poziv svakog čoveka, da uz vršenje dužnosti idu i određena načela, da svako treba da obavlja svoju dužnost u skladu sa istina-načelima i da je to ono što stvorena bića treba da rade. Ima li tu ikakvog pomena o naknadi? Pominje li se nekakva nagrada? (Ne pominje se.) Ne pominje se nikakva naknada ni nagrada – u pitanju je obaveza. Šta znači „obaveza”? Obaveza je nešto što ljudi moraju da urade, nešto na šta se ne primenjuje pravilo nagrade za uloženi trud. Bog nikada nije propisao da neko ko u velikoj meri obavlja svoju dužnost treba da dobije i veliku nagradu, niti da neko ko u manjoj meri obavlja svoju dužnost ili je ne obavlja dobro treba da dobije malu nagradu – Bog nikada nije tako nešto rekao. Šta, dakle, kažu Božje reči? Bog kaže da je vršenje dužnosti poziv svakog čoveka i da stvorena bića to i treba da rade – to je istina. Da li i antihrist to tako razume? Kako se on odnosi prema tim Božjim rečima? On će se prema njima odnositi drugačije. On će, imajući u vidu sopstvene interese, iskrivljeno tumačiti Božje reči. Tačnije rečeno, on će Božje reči izmeniti, koristiće sopstvena sredstva i razumevanje da preobrazi Božje reči i istinu i da im pripiše drugačije tumačenje. A kakva je priroda tog tumačenja? Ono ide antihristu u korist, u stanju je da ljude navede na stranputicu, da ih izazove i namami. Antihrist Božje reči izokreće na svoj način, baš kao da su to istine koje on sȃm izražava, a kada Bog nešto kaže, on mora to što je Bog rekao, kao i načela Božjih reči, da preobrazi u sopstveni način govora. Da li je to i dalje istina kada je antihrist preobrati na svoj način? Nije – to je obmana i jeres. Jeste li kadri da prepoznate tu stvar? (Jesmo, donekle.) Neki ljudi su, pošto su čuli toliko propovedi, stekli određenu pronicljivost. A koja je suština antihristovog otpora prema istini i poricanja istine? (Izmenjeno i iskrivljeno tumačenje Božjih reči.) A koja je njegova namera kada menja i iskrivljeno tumači Božje reči? Namera mu je da ljudi ne prihvate istinu, već njegove obmane i jeresi. On pogrešno predstavlja istinu u skladu sa svojim razmišljanjem i logikom, u skladu sa svojim interesima i pogledima i sa svojim predstavama. Onda od toga ima koristi, a može pored toga i da izazove i navede na stranputicu neke budalaste i neuke ljude koji ne razumeju istinu. Njegove će ti reči možda delovati ispravno kada ih prvi put čuješ, ali ako ih budeš pažljivo analizirao, otkrićeš da iz njih vrebaju Sotonine ambicije i spletke. Koja je svrha tih ambicija i spletki? Njihova je svrha da se time okoriste, da odbrane svoje postupke i ponašanje, da navedu ljude da ih pozitivno ocene, te da svoje loše i zlo ponašanje pretvore u ispravno ponašanje i postupke koji su u skladu sa istinom. Veruju da ih, ako u tome uspeju, ljudi neće odbaciti i da ih Bog neće osuditi. Možda mogu druge da navedu na stranputicu da ih ljudi ne bi odbacili, ali, da li mogu postići i to da ih Bog ne osudi? Može li čovek da promeni suštinu Boga? (Ne može.) Upravo u tome se ogleda najveća glupost antihrista. Hoće da koriste svoju slatkorečivost i svoje „pametne glave” da smisle neku vrstu obmane i jeresi da bi izmenili istinu, kako bi njihova tvrdnja postala opravdana, a time odbacuju Božje izjave i poriču postojanje istine – zar upravo to ne znači da razmišljaju pogrešno? Mogu li postići taj svoj cilj? (Ne mogu.) Neki pitaju šta se može učiniti kada antihrist neke ljude navede na stranputicu. Ako su ti ljudi zaista navedeni na stranputicu i nisu u stanju da promene smer, to onda znači da su otkriveni i uklonjeni i da su to i zaslužili. To znači da su osuđeni i da im nema bežanja; osuđeni su na smrt, a Bog nikada nije planirao da spase ljude poput njih. Oni dolaze u crkvu pod lažnim izgovorima, obavljaju neku službu i uživaju u blagodatima, a kada ih Bog više ne želi, On ih daje Sotoni. Desi se tako da čuju neku jeres i obmanu i, kada je čuju, oni tapšu i odobravaju je, a onda odu da slede Sotonu. Šta je to? To je korišćenje Sotone za pružanje usluga. U Knjizi Otkrivenja, postoji stih koji kaže: „Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i dalje kalja, a ko je pravedan neka i dalje čini što je pravedno, i ko je svet neka se i dalje posvećuje” (Otkrivenje 22:11). To znači da se ljudi razvrstavaju u grupe sa sličnima sebi. Kada je reč o ljudima koji slede antihriste, je li to samo trenutna nepažnja s njihove strane? Da li se to desilo zato što Bog nije pazio? Ne, to su oni osuđeni na smrt! Pošto se neko vreme budeš družio sa takvim ljudima, videćeš da ne zaslužuju da budu spaseni – previše su grozni! Sudeći po njihovom karakteru i po njihovom stremljenju ka istini, priroda im je rđava i karakteriše je odbojnost prema istini, pa ne zaslužuju da budu spaseni, ne zaslužuju da dobiju tako silnu blagodat od Boga. Ako im Bog ne da tu blagodat, oni je onda jednostavno neće primiti, tako da najprecizniji način da se oni opišu u tri reči jeste „osuđeni na smrt”.

The Serbian Bible verses found in this audio are from the Holy Bible, New Serbian Translation.

Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.

Used by permission. All rights reserved worldwide.