Uzdizanje sebe i svedočenje o sebi čine primarno ispoljavanje antihrista, te je vrlo umesno i konkretno okarakterisati njihovu suštinu prema tom ispoljavanju – nije u pitanju samo prazna karakterizacija. Posmatrajući njihove planove, ambicije, otkrivenja njihove suštine i dosledne ciljeve njihovih postupaka, vidimo da je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi karakteristično ispoljavanje antihrista. Ima li antihrista koji nikada sebe ne uzdižu i ne svedoče o sebi? (Nema.) Zašto ih nema? Zato što su njihove ambicije i želje toliko ogromne da ne mogu da ih kontrolišu. Bez obzira na to sa kojom grupom ljudi žive, ako ih niko ne uzdiže i ne obožava, oni se osećaju kao da život nema ni vrednosti ni smisla, zbog čega i jesu tako orni da sami sebe uzdižu i da svedoče o sebi kako bi postigli svoje ciljeve. Žive da bi se isticali u odnosu na druge i potrebno im je da ih ljudi obožavaju i slede, pa im ne smeta čak ni ako su ti ljudi kao neke dosadne, odvratne muve ili kao bande prosjaka. Dok god ima ljudi koji ih obožavaju i slede, osećaju se opušteno. Kada bi od obožavatelja mogli da dobiju grozničavi aplauz, kao što ga dobijaju slavni pevači, oni bi bili na sedmom nebu. Obožavaju da uživaju u tome – takva je priroda antihrista. Bez obzira na to kakvi su ljudi koji ih slede i obožavaju, antihristima se svi oni dopadaju. Čak i ako su ljudi koji ih slede baš bedni i odvratni, čak i ako su prave zveri, dok god ih uzdižu i udovoljavaju njihovim ambicijama i željama za statusom, antihristima to ne smeta. Može li, dakle, antihrist sebe da spreči da se uzdiže i da svedoči o sebi, i da se hvališe gde god ode? (Ne može.) To je njegova suština. Recite Mi, kakvi su ljudi oni koji istinski slede Boga? U ljudskom rodu postoji jedna vrsta ljudi koju Bog želi da odabere i da spase, a to su ljudi sa najosnovnijom savešću, razumom i osećajem stida. Oni koji su malo bolji od njih sposobni su da vole istinu, da vole pozitivne stvari i da vole Božju pravičnost i pravednost; sposobni su da mrze rđavost, ogorčeni su kada vide nepravedne i rđave stvari, pa ih mrze čak i ako ne mogu ništa da urade u vezi sa njima – to su ljudi koje Bog, u najmanju ruku, želi. Što se, pak, tiče onih koji ne poseduju tu ljudskost i suštinu, Bog ih ne želi, ma koliko oni govorili o Njegovoj dobroti ili veličini. Tako, na primer, fariseji u religiji uzdižu Boga i svedoče o Njemu istim otrcanim praznim teorijama i površnim rečima, i nije im se smučilo da te reči izgovaraju čak ni posle dve hiljade godina. Bog sada izražava tolike istine, a oni nisu u stanju da ih vide, već ih ignorišu, a neki ih čak i osuđuju i bogohule protiv njih. To ih sasvim razotkriva i Bog ih je već odavno okarakterisao kao licemerne fariseje, koji su svi deo Sotonine bande; Bog ih je okarakterisao kao demone i Sotone, svinje i pse. Kada se antihristi nađu u takvoj grupi ljudi i vide da veoma mali broj njih razume istinu, da niko od njih nema ni pronicljivosti ni talenta, oni brže bolje iskoriste priliku da se prave važni. Neki se, tako, hvališu da su nekada istovremeno bili primljeni na dva vrhunska univerziteta, ali na kraju nisu pohađali ni jedan jer su poverovali u Boga i prihvatili Njegov nalog. Neki ljudi, kada to čuju, počnu veoma da ih cene. Ako ne razumeš istinu i ako su stvari koje voliš i tvoj pogled na svet isti kao kod ljudi koji žive ovozemaljskim životom, obožavaćeš takve ljude, pa će te antihrist zato, izgovarajući takve stvari, navesti na stranputicu i zavarati. Antihristi se na taj način pritajeno uzdižu i navode na stranputicu one budalaste ljude koji su lišeni pronicljivosti. Antihrist je zbog toga veoma srećan i misli da niko ko je ispod njega nije običan čovek, dok su ti ljudi u stvari samo gomila smetenjaka i ništarija. Sotone i antihristi mogu da navedu na stranputicu sve one koji nemaju sposobnost razumevanja istine. Kada takvi ljudi čuju Sotone i antihriste kako govore, osećaju da se to zaista poklapa sa njihovim sopstvenim mislima i ukusima, pa uživaju da ih slušaju. Oni nisu u stanju da normalno razmišljaju da bi doneli sud o onome što slušaju, niti će naći nekoga ko razume istinu da im pomogne da sagledaju te stvari; dok god smatraju da ono što slušaju zvuči razumno, biće spremni to i da prihvate, pa tako bivaju navedeni na stranputicu, a da toga nisu ni svesni. Kada antihristov govor čuju ljudi koji imaju sposobnost razumevanja istine i pronicljivost, oni će znati da on samo pokušava da navede druge na stranputicu i odbaciće ga. Oni smetenjaci lišeni pronicljivosti poverovaće da je antihrist učen, da je dobrog kova i da je perspektivan. Videće stvari na taj način i biće zavedeni na stranputicu nekom površnom pojavom; neće znati šta su istina-načela i otići će za Sotonama. Zar ti ljudi, zbog svoje gluposti i neukosti, nisu sami odgovorni za svoje uništenje? Upravo je tako. Ako umeš da razaznaš različita ispoljavanja antihrista koji se često uzdižu i svedoče o sebi, ili različite načine na koje oni to rade, i ako si u stanju da proceniš svrhu i plan iza njihovih reči, onda ćeš lako prozreti suštinu antihrista i bićeš u stanju da ih u isti mah odbaciš i prokuneš i da ih nikada više ne vidiš. Zašto ćeš to učiniti? Zato što ćeš, kada budeš video antihriste kako govore i deluju, osetiti prema njima prezir i mržnju, bićeš zgađen kao da gledaš muve i osetićeš potrebu da ih što pre rasteraš. Stoga, čim razaznaš antihristove postupke i ponašanje, treba odmah da ga razotkriješ da bi ga i drugi razaznali i proterali iz crkve, u skladu s načelima. Da li se usuđujete da uradite tako nešto? Ako je Božji izabrani narod u stanju da to uradi, to pokazuje da mu se rast uvećao, da može imati obzira prema Božjim namerama i da može zaštititi rad Božje kuće. Kada Božji izabrani narod bude razumeo istinu i postao pronicljiv, antihristi će ostati bez uporišta u crkvi i u Božjoj kući.

Bez obzira na okolnosti, antihristi će se uvek, čim im se ukaže prilika, hvalisati i svedočiti o sebi, a dok god ima ljudi koji ih obožavaju i gledaju očima punim divljenja, zavisti i poštovanja, oni će biti srećni – nije im važno ko su ti ljudi. Postavljaju li oni nekakve standarde pred one koji ih slede, obožavaju i ugledaju se na njih? (Ne postavljaju.) Bez obzira na to da li su ti ljudi idioti, mentalno nesposobni, zli ili bezvernici, ili bi čak trebalo da budu uklonjeni i isključeni, dok god oni antihrista prate, obožavaju i uzdižu, on ih prihvata, uveliko simpatiše, pridobija na svoju stranu i štiti. Antihrist te ljude posmatra kao svoje ovce i svoju ličnu svojinu i ne dozvoljava nikom drugom da ih preusmeri, razotkrije ili da se njima bavi. Ma koliko se ti ljudi antihristu ulagivali i dodvoravali, ma kakve gadne i ogavne stvari govorili, on će u svemu tome uživati; njemu je sve to u redu dok god mu laskaju. Sve što antihrist govori i radi ima za cilj da ga drugi visoko cene, vole i slede, pa ma koliko loših stvari ti njegovi sledbenici uradili, i ma koliko podmukla i pakosna njihova ljudskost bila, antihrist to neće istraživati i neće mu smetati. Dok god ti ljudi antihrista slede i obožavaju – dopadaće mu se, a dok god mogu da održe njegovu moć i njegov status, da mu se ne protive i ne suprotstavljaju – on će biti izuzetno zadovoljan. Takvi su antihristi. S druge strane, kako se antihristi ophode prema ljudima koji ih uvek razotkrivaju, sprečavaju ih da se uzdižu i da svedoče o sebi i preziru ih kada to čine, kako se odnose prema onima koji sa njima u zajedništvu razgovaraju o istini, koji su u stanju da prozru suštinu njihovih problema i da ih istinski razaznaju? Odmah se, od stida, naljute, štite se od tih ljudi, odstranjuju ih i napadaju, te na kraju pokušavaju na svaki mogući način da izoluju one koji su u stanju da ih razaznaju i da im se suprotstave. Iz kog razloga to čine? Iz tog razloga što, kada se antihrist uzdiže i svedoči o sebi, ti su mu ljudi uvek trn u oku i smetnja, te misli da će ga oni raspoznati i odbaciti, razotkriti i uništiti sve dobro što je postigao. Čim ih ugleda, antihrist u srcu oseti nelagodu i uvek želi da se njima pozabavi; veruje da, ukoliko bi se njih rešio, ne bi više bilo nikoga da ga razotkriva i ometa kada se opet bude uzdizao i svedočio o sebi, te bi mogao nekontrolisano da čini zlo. To je načelo po kojem postupaju antihristi. Ma kakvi bili ljudi koji antihristu laskaju, hvale ga ili ga uzdižu, bez obzira na to da li je to što oni govore u skladu sa činjenicama, pa čak i ako lažu, antihrist će ih spremno prihvatiti, uživaće u tome da ih sluša i voleće ih iz dubine duše. Baš ga briga kakve probleme ti ljudi imaju, a čak i ako otkrije da u vezi sa njima postoji neki problem, on će ga prikriti, zataškati i neće o njemu ni zucnuti. Dok god antihrist pored sebe ima te ljude koji ga slede i laskaju mu, on će u tome uživati. Tako rade antihristi. Jeste li i vi u stanju da radite te stvari koje rade antihristi? Da kažemo, na primer, da ste vi starešine i delatnici u crkvi, ljudi sa statusom i položajem među Božjim izabranim narodom. Da te braća i sestre visoko cene, laskaju ti, ulaguju ti se i često te hvale, da govore da si dobar propovednik, da si zgodan i da si, po njima, najbolji starešina, kako bi se osećao? Da li bi bio u stanju da razaznaš nameru iza njihovih reči? Da li bi bio u stanju da odbaciš takve ljude i da ih se kloniš? Ako ne bi, onda si u opasnosti. Očigledno znaš da nisi baš toliko zgodan, da nisi u stanju da u zajedništvu razgovaraš o istina-stvarnosti, a ipak si srećan kada ti ljudi na taj način laskaju i uvek želiš tim ljudima da se približiš i da ih unaprediš. Zar to ne znači da si u nevolji? To znači da si u opasnosti.

Kada starešine i delatnici rade, ponekad ih prosveti i prosvetli Sveti Duh, a u stanju su i da govore o nekim stvarnim iskustvima, pa je prirodno što ljudi počnu visoko da ih cene i da ih obožavaju, prirodno je što ih kao senka prate – kako u takvim trenucima treba tome da pristupe? Svako ima svoje sklonosti, svako je sujetan; ako ljudi čuju da neko o njima govori sa odobravanjem i laskanjem, oni će u tome veoma uživati. Normalno je i nije neka velika stvar tako se osećati. Ali, ako unaprede nekoga ko ume da ih obasipa pohvalama i da im laska, pa takvog čoveka postave na neku važnu funkciju, to je onda opasno. Opasno je zbog toga što su ti ljudi, koji vole druge da obasipaju pohvalama i da im laskaju, izrazito prefrigani i lažljivi, a ne pošteni i iskreni. Čim se takvi ljudi domognu statusa, oni više nisu ni od kakve koristi ni za život-ulazak Božjeg izabranog naroda, ni za rad crkve. Ti su ljudi lukavi i najsposobniji od svih da zabrljaju. Oni koji su relativno čestiti nikada druge ne obasipaju pohvalama. Čak i ako, u dubini duše, imaju povoljno mišljenje o tebi, neće to reći naglas, a ako otkriju da imaš mane ili da si nešto loše uradio, ukazaće ti na to. Međutim, neki ljudi ne vole iskrenost i, kada im neko ukaže na mane ili im nešto prebaci, oni tog čoveka tlače i odstranjuju, pa se čak hvataju i za njegove mane i nedostatke da bi neprekidno donosili sud o njemu i osuđivali ga. Zar na taj način ne tlače dobre ljude i zar im ne škode? Bog najviše prezire kada neko radi takve stvari i kad progoni takve dobre ljude. Zaista je pokvareno progoniti dobre ljude! A ako neko progoni mnogo dobrih ljudi, on je onda đavo. Starešine i delatnici treba prema svima da se ophode pravično i s ljubavlju i treba da rešavaju stvari u skladu sa načelima. Posebno kada oko sebe imaš ljude koji ti laskaju, ulaguju ti se i vrte se oko tebe, moraš prema njima da se ophodiš korektno, da im s ljubavlju pomogneš i da im pokažeš da treba ispravno da obavljaju sopstvene dužnosti, a ne da laskaju ljudima kao kakvi nevernici. Jasno izloži svoje mišljenje i tačku gledišta, učini da se osete poniženim i posramljenim, da to više nikada ne bi uradili. Ako si u stanju da se pridržavaš načela i da se prema ljudima ophodiš pravično, zar se onda ti klovnovi dostojni prezira koji su od Sotonine sorte ne bi postideli? Sotona bi se od toga postideo, a Bog bi bio zadovoljan. Oni koji vole drugima da laskaju smatraju da sve starešine i svi delatnici vole ljude koji im laskaju, i da, kad god im neko kaže nešto laskavo i ulagivački, to zadovolji njihovu taštinu i želju za statusom. Ljudima koji vole istinu se sve to ne sviđa, oni sve to mnogo preziru i sve im se to gadi. Samo lažne starešine uživaju kada im neko laska. Božja kuća im možda ne aplaudira i ne hvali ih, ali, ako im Božji izabrani narod aplaudira i hvali ih, njima je zbog toga veoma drago, mnogo u tome uživaju i na kraju iz toga izvuku i neku utehu. Antihristi još više uživaju u tuđem laskanju, a najviše uživaju kada im se takvi ljudi približe i vrte se oko njih. Zar to nije problematično? Takvi su antihristi; vole da ih ljudi hvale i da im aplaudiraju, da ih obožavaju i da ih slede, dok oni koji streme ka istini i relativno su pošteni ništa od toga ne vole. Moraš da se zbližiš sa ljudima koji sa tobom umeju da razgovaraju iskreno; za tebe je od velike koristi da takve ljude imaš pored sebe. Konkretno, to što oko sebe imaš tako dobre ljude koji, kad kod tebe uoče neki problem, imaju hrabrosti da te prekore i razotkriju, može da te spreči da zalutaš. Njima nije važno kakav je tvoj status i, čim otkriju da si učinio nešto protivno istina-načelima, prekoriće te i razotkriti ako je to potrebno. Samo su takvi ljudi čestiti, ljudi sa osećajem za pravdu. Ma koliko da te razotkrivaju i prekorevaju, sve ti je to od pomoći, i sve se svodi na to da te oni nadgledaju i da te guraju napred. Moraš da se zbližiš sa takvim ljudima; kada uz sebe imaš takve ljude da ti pomažu, postaješ mnogo sigurniji – u tome se ogleda Božja zaštita. Imati uz sebe ljude koji shvataju istinu i koji se drže načela, dok te svaki dan nadgledaju, od izrazite ti je koristi u dobrom obavljanju dužnosti i posla. Nipošto ne smeš za svoje pomoćnike izabrati te lukave, lažljive ljude koji ti se ulizuju i laskaju ti; kada se takvi ljudi zalepe za tebe, što je kao da su na tebe sletele neke smrdljive muve, zaradićeš mnoštvo bakterija i virusa! Takvi ljudi će te sigurno ometati i uticati na tvoj rad, mogu te navesti u iskušenje i na pogrešan put, a mogu ti doneti i propast i nevolje. Moraš da se držiš podalje od njih, što dalje to bolje, a ako razaznaš da imaju suštinu bezvernika, pa se pobrineš da ih uklone iz crkve, utoliko bolje. Kada pošten čovek koji stremi ka istini vidi da imaš problem, on će ti reći istinu bez obzira na tvoj status i na to kako ćeš se ti naknadno ophoditi prema njemu, pa čak i na opasnost da ga smeniš. Nikada neće pokušati to da ti zataji niti da izvrda. Vrlo je blagotvorno imati što više takvih ljudi oko sebe! Kad učiniš nešto što se protivi načelima, oni će te razotkrivati, davaće mišljenja o tvojim problemima i iskreno i pošteno će ti ukazivati na probleme i greške; neće pokušavati da ti pomognu da sačuvaš obraz, niti će ti pružiti priliku da izbegneš sramotu, čak ni pred mnoštvom. Kako treba da se ophodiš prema takvim ljudima? Treba li da ih mučiš ili da se s njima zbližiš? (Da se s njima zbližim.) Tako je. Treba da otvoriš svoje srce i da sa njima u zajedništvu porazgovaraš, uz reči: „Bio si u pravu kad si mi ukazao na taj problem koji imam. Tada sam bio prepun sujete i misli o statusu. Smatrao sam da sam tolike godine bio vođa, a ti ne samo da nisi pokušao da mi pomogneš da sačuvam obraz, već si mi pred tolikim ljudima ukazivao na moje probleme; to nisam mogao da prihvatim. Sada, međutim, uviđam da je ono što sam učinio zaista bilo u suprotnosti sa načelima i istinom, i da to nije trebalo da uradim. I čemu uopšte služi pozicija vođe? Nije li to naprosto moja dužnost? Svi mi izvršavamo svoju dužnost i po statusu smo svi jednaki. Jedina je razlika u tome što ja na sebe preuzimam malo veću odgovornost, to je sve. Ako u budućnosti otkriješ ikakav problem, reci ono što treba da kažeš i među nama neće biti nikakvih ličnih razmirica. Ako se budemo razlikovali u razumevanju istine, tada u zajedništvu možemo da razgovaramo. U Božjoj kući i pred Bogom i istinom bićemo ujedinjeni, a ne otuđeni.” To je stav primene istine i ljubavi prema njoj. Šta bi trebalo da učiniš ako želiš da u širokom luku zaobiđeš put antihrista? Treba da preuzmeš inicijativu da se zbližiš sa ljudima koji vole istinu, sa ljudima koji su čestiti, da se zbližiš sa ljudima koji mogu da ukazuju na tvoje probleme, koji umeju da govore iskreno i da te prekorevaju kad uoče tvoje probleme, i posebno sa onim ljudima koji mogu da te orezuju kad uoče tvoje probleme – takvi su ti ljudi od najveće koristi i treba da ih ceniš. Budeš li takve dobre ljude isključivao i rešavao ih se, tada ćeš izgubiti Božju zaštitu i postepeno ćeš se suočavati sa nesrećom. Zbližavanjem sa dobrim ljudima i sa ljudima koji shvataju istinu, osećaćeš spokoj i radost, a nesreću ćeš moći da držiš podalje od sebe; zbližavanjem sa podlim ljudima, sa bestidnicima i ljudima koji ti laskaju, dovodiš se u opasnost. I ne samo da ćeš biti lako nasamaren i prevaren, već bi i nesreća mogla da te zadesi u svakom trenutku. Moraš da znaš od kakve osobe možeš imati najviše koristi – a od najveće su ti koristi oni koji mogu da te upozore kad učiniš nešto pogrešno ili kad se uzdižeš i svedočiš o sebi i druge navodiš na pogrešan put. Ispravno je poći putem zbližavanja sa takvim ljudima. Da li ste sposobni za to? Neko kaže nešto što naškodi tvojoj reputaciji, a ti ostatak svog života provedeš zamerajući mu ovim rečima: „Zašto si me razotkrio? Nikad se nisam loše poneo prema tebi. Zašto uvek moraš da mi otežavaš stvari?” Pritom si kivan u srcu, razilazite se i ti stalno misliš: „Ja sam vođa, imam ovaj identitet i status i neću ti dozvoliti da tako govoriš.” Ako tako razmišljaš, kakvo je to ispoljavanje? To je neprihvatanje istine i suprotstavljanje drugima; to je donekle oglušivanje o razum. Zar tvoje razmišljanje o statusu ne stvara probleme? To pokazuje krajnju iskvarenost tvoje naravi. Oni koji stalno gaje misli o statusu upravo su ljudi sa ozbiljnom naravi antihrista. Ako pritom učine zlo, vrlo brzo će biti otkriveni i isključeni. Za ljude je vrlo opasno da istinu odbace, a ne prihvate! Stalna želja da se otimaju oko statusa i žudnja da se prepuste prednostima statusa ukazuju na opasnost. Kad je čovekovo srce neprestano sputano statusom, može li on i dalje da primenjuje istinu i da principijelno postupa? Ako neko istinu ne može da sprovodi u delo, već uvek dela u svrhu postizanja slave, dobitka i statusa i postupa koristeći svoju moć, nije li očigledno da je antihrist koji pokazuje svoje pravo lice?

Ispoljavanja kao što su uzdizanje sebe i svedočenje o sebi najčešće su manifestacije antihrista. Bilo da se pokazuju u svakodnevnom životu ili u načinu na koji stupaju u interakciju s drugima i bave se stvarima, ili, pak, u crkvenom životu, ta ispoljavanja su uvek vidljiva, jer su ona otkrivenja iskvarenih naravi. Tako su, recimo, istine o tome kako čovek pristupa svojoj dužnosti, kako se ophodi prema drugima i kako raspoznaje druge, neke od istina o kojima smo već u zajedništvu razgovarali. Da li je reč o tome da vi znate konkretna ispoljavanja tih stvari u svom svakodnevnom životu, ali niste u stanju da uvidite da su to problemi? Ili je reč o tome da se, povodom tih konkretnih problema, još uvek niste latili ulaska? Ako ne počnete od naravi, ili ako ponekad prikazujete ta ispoljavanja ne znajući da li je u pitanju problem naravi pa ih stoga ignorišete, onda niste ni blizu dostizanja promene naravi. Ako ne uviđaš da ta ispoljavanja predstavljaju tvoje uzdizanje sebe i svedočenje o sebi, ako ne znaš da njima vlada tvoja iskvarena narav i smatraš ih nekom vrstom karakterne crte ili urođenim načinom postupanja ili spoznaje, pa umanjuješ njihovu važnost i ne shvataš ih kao otkrivenja tvoje iskvarene naravi i iskvarene suštine, onda ćeš teško promeniti tu iskvarenu narav. Ukoliko je ono što su ljudi u stanju da uvide u vezi sa naravima – bilo da je reč o načinu na koji rade stvari ili o stanju u kojem se nalaze, bilo da se radi o spoljnom ponašanju ili o njihovom govoru i tvrdnjama, bilo da su u pitanju njihove misli i pogledi ili njihovo razumevanje određenog pitanja – vezano za narav-suštinu, onda to uvek treba da smatraju otelotvorenjem ili otkrivenjima čovekove priroda-suštine. Zar se na taj način neće proširiti njihovo razumevanje? Ne treba da razumeju samo velike stvari, kao što su činjenice da se čovek opire Bogu, da ne voli istinu, da je pohlepan za statusom, ili da navodi ljude na stranputicu stvarima koje govori, već treba da razume sve, počev od malih stvari, kao što su konkretne ideje i namere, pa sve do velikih stvari, kao što su argumenti i tvrdnje. Upravo sam pomenuo ukupno šest stvari, među kojima su bile misli i pogledi, kao i čovekovo razumevanje određenog pitanja. Misli i pogledi su stvari koje postoje u čovekovoj svesti i mišljenju; razumevanje je nešto što je već prepoznato i o čemu je čovek u stanju da formira konkretne reči i tvrdnje; zatim su tu ponašanje i jezik. To su ukupno četiri stvari. Tu su, zatim, i tvrdnje i argumenti. Čemu su suprotne tvrdnje i argumenti? (Namerama i idejama.) Ideje su prilično neodređene stvari koje se nesvesno rađaju u umu. One još uvek nisu određene kao ispravne ili pogrešne, nego ti samo padnu na pamet, još neformirane u tebi, dok su izgovoreni argumenti već formirani. Ima ukupno tri grupe i šest stvari. Shvatite tih šest stvari kao put ka detaljnoj analizi suštine vaših iskvarenih naravi i ka ostvarivanju promene naravi, te se od danas prihvatite zadatka da svoje iskvarene naravi i iskvarenu suštinu spoznate na osnovu tih šest stvari, pa ćete tako sebe istinski upoznati.

Da li vam je posle današnje propovedi potrebno neko vreme da svarite ono što ste čuli? Kada se budete okupljali, da li ćete moći razgovorom u zajedništvu da osvetlite te pojmove ili da ih na tom temelju uporedite sa sobom? To je ključno i od toga ćete imati mnogo koristi. Kada se okupljate, treba u zajedništvu da razgovarate, da razmenjujete ideje i da diskutujete o svojim iskustvima i uvidima – to je najdelotvornije. Ranije smo uvek koristili reč „duboko razmišljati”; u govornom jeziku rekli bismo „mozgati”. To znači više čitati, više molitveno čitati, više razmišljati i više tragati, uzeti ono što u tom trenutku razumete, kao i ono što niste razumeli i što smatrate doktrinom, važne teme, teme koje su svi pogrešno shvatili i teme koje vi niste razumeli, a na sve to se treba fokusirati u razgovoru u zajedništvu – to znači „mozgati”. Na taj način će vaše razumevanje pojedinosti tih istina, razumevanje brojnih razlika između istina, kao i definicije svake od istina, postati sve jasnije i preciznije. Mislite li da su brojne istine koje ste poslednjih godina razumeli i sproveli u delo postale neodređenije ili, pak, jasnije nego ranije? (Jasnije.) A da li je tokom tih godina došlo do velike promene u vašem putu vere u Boga, u smeru vašeg vladanja, u nameri, motivaciji i primarnom motivu vašeg obavljanja dužnosti? (Pošto me je Bog prekorio i doveo u red i pošto sam jeo i pio Njegove reči, osećam da je došlo do određene promene.) Tačno je da je došlo do promene, a to je i trebalo da se desi. Neki ljudi su sve to vreme bili ravnodušni i nisu se ni najmanje promenili iako su čuli tolike propovedi. Oni u dubini duše nisu dirnuti, odnosno, nikakvo okupljanje ni razgovor u zajedništvu ne može da promeni pravac u kojem idu – toliko su obamrli i otupeli! Trebalo bi da vam put ka postizanju spasenja sada biva sve jasniji, a oni koji imaju iskustva jasno i nedvosmisleno vide kako Bog spasava čoveka i sa kojim ciljem to radi. Ako, posle svih tih godina vere u Boga, i dalje ne znaš kako On spasava ljude i kako ih pročišćava od iskvarenosti, to pokazuje da nemaš nikakvo razumevanje istine i da ni najmanje ne shvataš Božje delo. Zar takvi ljudi nisu sasvim smeteni u svojoj veri?

20. mart 2019. godine