Treća tehnika koju antihristi koriste da bi kontrolisali ljude: oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini. Neki ljudi vole pozitivne stvari, pravdu i svetlost, kao i razgovor u zajedništvu o istini. Često traže braću i sestre koji streme ka istini i tragaju za njom da bi sa njima razgovarali. Antihrist poludi kada to vidi. Za njega je svako ko stremi ka istini trn u oku, trn u peti; želi da svi koji streme ka istini budu izloženi njegovim napadima, odstranjivanju i nasrtajima. Antihrist, naravno, neće ljude napadati samo na brutalan, divljački način, dovoljno očigledan da ga svako prozre. Pretvaraće se da u zajedništvu razgovara o istini, a onda će, pomoću par reči i doktrina, doneti sud o čoveku i obrušiti se na njega. To navodi ljude da misle da je ono što antihrist radi ispravno i razumno, da je on koristan – da u tome što radi nema ničeg lošeg. Koje su te njegove „ispravne i razumne” metode? (Citira Božje reči da bi doneo sud o ljudima i napao ih.) Tačno – on citira Božje reči da razotkrije ljude i donese sud o njima. To je metod koji najčešće koristi. Takav način govora naizgled deluje pošteno, razumno i sasvim ispravno, ali njegova namera, iznutra, nije da ljudima pomogne i da im bude od koristi, već da ih razotkrije, da donese sud o njima i da ih osudi i ponizi. To je bez svake sumnje ono što on želi da postigne. Problem je, dakle, u tome odakle on počinje. Ljudi oštrog oka vide da antihrist to radi zbog toga što ti ljudi vole istinu i streme ka njoj, pa za njega predstavljaju pretnju. A kakva je to pretnja? Na koji način njihova ljubav prema istini ometa antihrista? (Mogu da ga prozru i prepoznaju.) Tako je. Ono što kod tih ljubitelja istine predstavlja najveću pretnju za antihrista je to što su u stanju da raspoznaju sve loše stvari koje on uradi, šta god one bile; kadri su da proniknu u njegovu suštinu i velika je verovatnoća da će ga razotkriti, prijaviti, raskrinkati bilo gde, u bilo koje vreme, a zatim i osuditi, odbaciti i očistiti iz crkve. Kada bi se to desilo, on bi zauvek izgubio status i moć, a izgledi da bude blagosloven bili bi mu potpuno upropašteni. Zato su, pored neistomišljenika, ljudi koji streme ka istini za antihrista najveća pretnja.

Antihristi će, pored tih naizgled ispravnih metoda kao što je korišćenje beseda o Božjim rečima za napad na ljude koji streme ka istini i donošenje suda o njima, protiv njih preduzeti čak i neke drastične mere. Koje su to drastične mere? Antihristi će za primer iskoristiti trenutni prestup nekog starešine ili delatnika; bez obzira na kontekst i na to da li je taj čovek iz toga nešto naučio i mogao da se pokaje i da li je on neko ko stremi ka istini, antihristi će preuveličati značaj tog događaja da bi doneli sud i tog čoveka osudili i uklonili. Oni smatraju da korov, da bismo ga se oslobodili, treba iščupati iz korena, pa uklanjaju takve ljude iz crkve da ne bi ugrožavali status antihrista. Svim zlim ljudima i antihristima odlično ide pronalaženje stvari koje se mogu iskoristiti protiv starešina i delatnika, pa kada u tome uspeju, oni ih osuđuju kao lažne starešine i antihriste. A to nije beznačajna optužba! Starešine i delatnike bira Božji izabrani narod; zašto bi ti večito tražio stvari koje možeš protiv njih da iskoristiš? Kakav ti je cilj kada pokušavaš da stekneš takvo preimućstvo? Da li želiš ti da ih zameniš kao starešina? Kada zao čovek optuži starešinu ili delatnika da je lažni starešina i antihrist, ako uspe da nabroji i žive primere i da navede Božji izabrani narod da misli da sve to odgovara činjenicama, na vidiku su problemi. Taj starešina ili delatnik mogao bi lako da bude uklonjen iz crkve. Biti lažni starešina i antihrist tako je ozbiljan prestup da, kada se dokaže da je optužba istinita, optuženi biva osuđen i njegovo vreme kao vernika u Boga je isteklo. A to bi ga načisto upropastilo, zar ne? Koliko je to zlo! Štaviše, ako antihrist iskoristi priliku da sam bude izabran za starešinu i preuzme kontrolu nad crkvom, zar neće onda Božji izabrani narod biti pod kontrolom tog antihrista? Zar neće ta crkva onda postati carstvo tog antihrista? (Hoće.) To je ozbiljna opasnost! Imaju li zli ljudi i antihristi neke druge tehnike za napadanje i odstranjivanje onih koji streme ka istini? Zar ne šalju neki braću i sestre koji streme ka istini da rade na najopasnijim mestima, da bi prigrabili vlast i učvrstili svoj status? Kažu: „Postoji jedna tek osnovana crkva sa mnogo braće i sestara koji su novi u veri. Nemaju nikakve temelje i nedostaje im mudrosti. Potreban im je neko ko razume istinu da ih zaliva i da ih snabdeva. Ti razumeš istinu vizija; tim novopridošlicama je potreban neko kao što si ti da ih zaliva. Niko drugi to ne bi mogao.” I tako antihrist uklanja ozbiljnu skrivenu pretnju. Da li on to zaista radi zato da bi taj čovek vodio tu crkvu i snabdevao je? (Ne radi.) Ne; on to radi jer je to mesto neka neprijateljska, opasna sredina. Smešta tog čoveka na neko opasno mesto da obavlja crkveni posao, željno iščekujući da ga zgrabi velika crvena aždaja. Ako taj čovek bude uhvaćen, neće više biti nikoga da ugrozi antihristov status, pa će on moći da preuzme kontrolu nad crkvom. Zar to nije njegova taktika? Šalje tog čoveka u tu drugu crkvu pod izgovorom da je on prava osoba da zaliva novopridošlice, pa tako niko ne vidi antihristove podle namere. Zar nije to lukavo od njega? Braća i sestre misle da je antihrist pametan i mudar što je tako uredio stvari, da je on čovek u skladu sa Božjim namerama, ali u stvari se ispostavlja da ih je on varao i zaslepljivao. Ta antihristova tehnika deluje prilično pošteno; niko ne vidi jasno šta se stvarno dešava i svi na kraju bivaju navedeni na stranputicu. Ti ljudi navedeni na stranputicu misle da je to što antihrist radi pošteno i razumno, da on to radi zato što vodi brigu o poslu – ali niko nije u stanju da pronikne u njegovu nameru. Antihristi su rđavi, zar ne? Teraju te da ideš gde god postoji opasnost, a sebi govore: „Zar ti ne stremiš ka istini? I zar ti ne ideš protiv mene? Zar me ti ne raspoznaješ stalno i hvataš se za stvari koje možeš da upotrebiš protiv mene? E pa lepo: iskoristiću ovu priliku da te otpremim odavde. Najbolje bi bilo da te uhvate – nikada nećeš ponovo stati na noge!” Izvesno je da su ljudi koje antihristi u crkvi hvataju u zamku i proganjaju uglavnom ljudi sa višim stremljenjima. Kako antihrist posmatra te ljude dok ih proganja i odstranjuje? Kaže sebi: „Ti ljudi stalno slušaju propovedi; razumeju neke istine. Ne mogu tek tako da ih sprečim da slušaju: propovedi se upućuju tako da svako može da ih čuje, pa nema načina da opravdam takvu zabranu. Ali ako im, recimo, dozvolim da slušaju, pošto mnogo toga što se u propovedima govori razotkriva lažne starešine i antihriste, da li ću dobro proći ako oni dovoljno čuju i steknu razumevanje i sposobnost da razaznaju? Završilo bi se tako što bih pre ili kasnije morao da se povučem sa položaja starešine, zar ne? To neće ići. Moram ja povući prvi potez.” Čim se u antihristu formira takva namera, on prelazi na dela. Ni šačica ljudi ne bi bila kadra da prepozna antihrista kada ne bi razumela istinu. Kako to da antihrist može da se provuče, dok ljudi koji streme ka istini postaju žrtve? Jedan razlog za to svakako postoji: ti ljudi možda u srcu imaju nešto ljubavi prema istini i pozitivnim stvarima i možda imaju neke aspiracije da streme ka istini, ali jednostavno su prevelike kukavice. Oni ne razumeju istinu, fali im moć raspoznavanja i veoma su budalasti; nisu u stanju da proniknu u antihristovu suštinu i nikada ne mogu da se nateraju da ga razotkriju, što njemu omogućava da povuče prvi potez i da im na taj način naudi. Ako to bude posledica koju pretrpe ili na to budu spali, kako će se to desiti? Zar ih antihrist neće rastrgnuti? (Hoće.) Koju lekciju treba iz toga da nauče ljudi koji streme ka istini? Kakav stav ljudi treba da imaju prema starešini ili delatniku? Ako starešina ili delatnik postupa ispravno i u skladu sa istinom, možeš da ga slušaš; ako je ono što radi pogrešno i nije u skladu sa istinom, ne treba da ga slušaš i možeš da ga razotkriješ, da mu se suprotstaviš i da izneseš drugačije mišljenje. Ako nije u stanju da obavlja stvarni posao, ili, pak, čini zla dela koja ometaju rad crkve, te se otkrije da je lažni starešina, lažni delatnik ili antihrist, onda možeš da ga razaznaš, razotkriješ i prijaviš. Ali neki pripadnici Božjeg izabranog naroda ne razumeju istinu i naročito su velike kukavice; boje se da će ih lažne starešine i antihristi ugnjetavati i mučiti, pa se ne usuđuju da se drže načela. Kažu: „Ako me starešina izbaci, gotov sam; ako sve nagovori da me razotkriju ili napuste, neću više moći da verujem u Boga. Ako budem proteran iz crkve, Bog me neće hteti i neće me spasti. Zar neće onda sva moja vera biti uzaludna?” Nije li takvo razmišljanje apsurdno? Imaju li takvi ljudi istinsku veru u Boga? Da li bi lažni starešina ili antihrist predstavljao Boga kada bi te izopštio? Kada te lažni starešina ili antihrist muči i izopšti, to je Sotonin posao i nema nikakve veze sa Bogom; kada se ljudi uklanjaju ili proteruju iz crkve, to je u skladu sa Božjim namerama isključivo u slučaju zajedničke odluke između crkve i čitavog Božjeg izabranog naroda i kada je to uklanjanje ili proterivanje u celosti u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće i istina-načelima Božjih reči. Kako može proterivanje od strane lažnog starešine ili antihrista značiti da ne možeš da budeš spasen? U pitanju je progon od strane Sotone i antihrista, što ne znači da te Bog neće spasti. Da li ćeš biti spasen zavisi od Boga. Nijedno ljudsko biće nema pravo da odlučuje o tome da li te Bog može spasti. To treba da ti bude jasno. A ako se odnosiš prema tome što te lažni starešina ili antihrist proterao kao da te je proterao Sȃm Bog – pa zar to ne znači da pogrešno razumeš Boga? Znači. Ne samo da pogrešno razumeš Boga, već se i buniš protiv Njega. To je na neki način i bogohulno. I zar nije neuko i budalasto takvo pogrešno razumevanje Boga? Kada te lažni starešina ili antihrist protera, zašto ne tragaš za istinom? Zašto ne potražiš nekoga ko razume istinu da bi stekao izvesno raspoznavanje? I zašto to ne prijaviš nadređenima? Ovo je dokaz da ne veruješ da istina u Božjoj kući vlada nad svim, pokazuje da nemaš istinsku veru u Boga, da nisi neko ko istinski veruje u Boga. Ako veruješ u Božju svemoć, zašto se bojiš odmazde lažnog starešine ili antihrista? Mogu li oni da odluče o tvojoj sudbini? Ako imaš sposobnost da razaznaš stvari i otkriješ da su njihovi postupci u sukobu sa istinom, zašto ne razgovaraš u zajedništvu sa Božjim izabranicima koji razumeju istinu? Imaš usta, zašto se bojiš da progovoriš? Zašto se toliko plašiš lažnog starešine ili antihrista? To je dokaz da si kukavica, ništarija, Sotonin lakej. Ako, kada ti lažni starešina ili antihrist zapreti, ne usuđuješ da ga prijaviš nadređenima, to pokazuje da te je Sotona već privezao i da si u srcu jedno sa njim; zar na taj način ne slediš Sotonu? Kako neko ko je takav može biti jedan od Božjih izabranika? On je, najprostije rečeno, ološ. Niko ko je u srcu jedno sa lažnim starešinama i antihristima nikada ne može biti dobar; on je zlikovac. Takvi ljudi su rođeni da budu đavolovi podanici – Sotonini su lakeji i za njih nema iskupljenja. Zar nisu budalasti i neuki ljudi svi oni koji se ne usuđuju da razotkriju antihrista kada ga vide kako čini zlo, koji se plaše da ne uvrede antihrista, pa ga čak i štite i slušaju? Ako si u potpunosti upoznat sa istina-načelima, a ipak ih kršiš, pa čak i formiraš saveze i klanove sa zlim ljudima i antihristima, zar se ne ponašaš kao Sotonin saučesnik i podanik? Pa kada na kraju budu prema tebi postupili kao prema zlom čoveku i saučesniku antihrista, zar nećeš to i zasluživati? Ako veruješ u Boga, ali umesto da slediš Njega ti slediš antihriste, ponašajući se kao jedan od njihovih podanika i saučesnika, zar ne kopaš onda sam sebi jamu i potpisuješ sam sebi smrtnu presudu? Ako veruješ u Boga, ali, umesto da se pokoriš Njemu, ti popustiš i nađeš sklonište u Božjim neprijateljima – antihristima – pa oni, shodno tome, manipulišu tobom i zlostavljaju te, sam si za to kriv. Zar nisi to i zaslužio? Ako se prema antihristu ophodiš kao prema svom gospodaru, svom starešini, osloncu, ti onda nalaziš utočište u Sotoni, slediš Sotonu, što znači da si zalutao na stranputicu, krenuo pogrešnim putem i zakoračio na put bez povratka. Kakav stav treba da imaš prema antihristima? Treba da ih razotkrivaš i da se boriš sa njima. Ako si sam ili si u paru i previše ste slabi da se sȃmi suočite sa antihristima, treba da se udružite sa nekolicinom ljudi koji razumeju istinu da biste prijavili i razotkrili te antihriste i ne treba da stanete sve dok oni ne budu uklonjeni. Čuo sam da se, u poslednje dve godine, Božji izabrani narod u pojedinim pastorskim oblastima kontinentalne Kine ujedinio da bi smenio lažne starešine i antihriste sa položaja; neki od tih lažnih starešina i antihrista su čak bili vođe grupa za odlučivanje, a Božji izabranici su ih ipak smenili. Božji izabrani narod nije morao da čeka odobrenje Višnjeg; rukovodeći se istina-načelima, identifikovao je te lažne starešine i antihriste – koji nisu obavljali stvarni posao i uvek su braću i sestre mučili, ponašali se divlje i ometali rad Božje kuće – i po kratkom postupku izašao na kraj sa njima. Neki su izbačeni iz grupa za odlučivanje, a neki uklonjeni iz crkve – što je odlično! To pokazuje da je Božji izabrani narod već zakoračio na pravi put vere u Boga. Neki Božji izabranici su već razumeli istinu i sada poseduju nešto rasta, ne daju se više kontrolisati ni zavaravati od strane Sotone, imaju hrabrosti da ustanu i da se bore sa Sotoninim zlim silama. To pokazuje i da sile lažnih starešina i antihrista više nemaju prednost u crkvi. Pa se oni stoga više ne usuđuju da budu tako očigledni u svojim rečima i delima. Čim otkriju svoje karte, neko će biti tu da ih nadzire, raspozna i odbaci. To znači da, u srcima ljudi koji zaista razumeju istinu, čovekov status, ugled i moć nemaju preovlađujući položaj. Takvi ljudi ne pridaju značaj tim stvarima. Kada je neko u stanju da preduzimljivo traga za istinom i da u zajedništvu razgovara o njoj, kada počne da preispituje i da razmišlja o tome kojim putem treba da idu ljudi koji veruju u Boga i kako treba da se odnose prema starešinama i delatnicima, pa počne duboko da razmišlja o tome koga bi ljudi trebalo da slede, kakva ponašanja karakterišu one koji slede čoveka, a kakva one koji slede Boga, pa zatim, pošto je godinama opipavao u mraku, tražeći te istine i doživljavajući ih, konačno, i ne znajući, postane neko ko može da raspozna i shvati neke istine – tada mu se rast donekle uvećao. Kada si sposoban da u svim stvarima tragaš za istinom, to znači da si zakoračio na pravi put vere u Boga.

Za Božje izabranike je dobra stvar, dobra pojava, kada su u stanju da razaznaju i odbace lažne starešine i antihriste. Neke starešine nisu u stanju da obavljaju stvarni posao; stalno izazivaju prekidanja i ometanja, pa u životu crkve nema spokoja. Svi braća i sestre ih smatraju neprijatnima i na kraju ih odbacuju. Da li je ispravno što to rade? (Jeste.) Druge, pak, izaberu za starešine, pa braća i sestre na početku govore: „Sami smo ga izabrali, pa moramo da sarađujemo na njegovom radu.” Posle nekog vremena, ispostavi se da je izbor bio pogrešan: starešina je pun entuzijazma u svojoj veri u Boga, ali nema duhovno razumevanje. Sklon je izobličenostima, nadmen i samopravedan; ne razmatra pitanja sa drugima i ništa ne radi u skladu sa načelima, već se samo ponaša nesmotreno. To vodi povredama bezbednosti; braću i sestre iz crkve stalno hapse, a rad crkve trpi teške gubitke. Ne samo da takav starešina ne razmišlja o sebi, već se i pravda, raspravlja i brani i prebacuje odgovornost na druge. Grupa ga na kraju smenjuje sa položaja. Da li misliš da je to ispravno postupanje u takvoj situaciji? (Jeste.) Zaista jeste! Odmah pošto se grupa pobrinula za takvog čoveka, ona bira nekog drugog i svima je posle nekog vremena jasno da je taj novi starešina mnogo bolji od onog lažnog, što dokazuje da grupa ima moć raspoznavanja i da se razvila. To je proces razvoja u životu Božjeg izabranog naroda. To je potpuno normalno. Jeste li mislili da, kada ljudi toliko godina slušaju propovedi, svi nauče da raspoznaju i uvek dobro izaberu svakog starešinu i delatnika – da će svako koga izaberu i ostati na tom položaju? Da li to tako ide? (Ne ide.) Kada ljudi ne razumeju istina-načela, pri izboru starešine oni uvek biraju nekog oštroumnog, slatkorečivog, darovitog. Tek kada se, posle nekog vremena na tom položaju, pokaže da je taj čovek lažni starešina ili antihrist, ljudi počinju da stiču sposobnost razaznavanja; nakon toga više neće birati takve ljude. Koga tačno, dakle, treba izabrati kada se biraju starešine i delatnici? Nema određenih pravila. Najviše zavisi od toga da li je neko ispravan čovek i da li stremi ka istini. U svakom slučaju, ako je neko zao ili je antihrist, ne smeš njega birati, ma kakav čovek inače bio. Ako ga izabereš, sam ćeš sebi iskopati jamu. Zar nije tako? (Jeste.)

Da se vratimo malopređašnjoj temi o tome kako antihristi napadaju i odstranjuju ljude koji streme ka istini: u osnovi smo rekli sve što je imalo da se kaže o tome, zar ne? Kako antihristi odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini? Oni često koriste metode koje drugi smatraju razumnim i ispravnim, pa čak ulaze u rasprave o istini da zadobiju prednost kako bi druge ljude napadali, osuđivali i navodili na stranputicu. Primera radi, antihrist misli da njegovi partneri mogu da mu ugroze status ako spadaju u ljude koji streme ka istini, pa će stoga govoriti uzvišene propovedi i raspravljati o duhovnim teorijama kako bi druge ljude naveo na stranputicu i da o njemu imaju visoko mišljenje. On na taj način može da nipodaštava i da potiskuje svoje partnere i saradnike, usled čega će se drugim ljudima činiti da partneri njihovog starešine, uprkos tome što streme ka istini, po svom kovu i svojim sposobnostima nisu ravni tom starešini. Neki će čak reći: „Propovedi našeg starešine su uzvišene i niko s njim ne može da se poredi.” Antihrist je izuzetno zadovoljan kad čuje takve komentare. On tada ovako razmišlja: „Zar ti, kao moj partner, ne poseduješ bar malo istina-stvarnosti? Zašto i ti ne možeš da govoriš ovako elokventno i uzvišeno kao ja? Sada si potpuno ponižen. Nesposoban si, a ipak se usuđuješ da se takmičiš sa mnom!” Eto, tako razmišlja antihrist. Koji je njegov cilj? On isprobava sva moguća sredstva kako bi druge ljude potisnuo, omalovažio i sebe postavio iznad njih. Tako se antihrist odnosi prema svima koji streme ka istini ili sarađuju s njim. Sve što antihrist radi usmereno je ka vlastitoj moći i statusu i ima za cilj da mu pridobije poštovanje i obožavanje drugih. On nikome ne dozvoljava da ga nadmaši, te stoga omalovažava, odstranjuje i potiskuje svakoga ko je bolji od njega. U pozadini svega što antihristi koriste protiv onih koji streme ka istini kriju se određeni motivi i ciljevi. Umesto da se trude da zaštite delo Božje kuće, antihristi imaju za cilj da sačuvaju vlastitu moć i status, kao i svoj lik i položaj u srcima pripadnika Božjeg izabranog naroda. Njihovi metodi i ponašanja prekidaju i ometaju rad Božje kuće, a takođe destruktivno utiču na crkveni život. Zar to nije najčešći vid ispoljavanja antihristovih zlodela? Pored ovih zlodela, antihrist čini i nešto još gnusnije, jer stalno pokušava da iznađe način kako da sazna tuđe slabosti i time stekne prednost nad onima koji streme ka istini. Primera radi, činjenicu da su neki ljudi bludničili ili počinili neki drugi prestup antihrist koristi kao povod da te ljude napada, da stalno traži priliku da ih uvredi, razotkrije, okleveta i etiketira, kako bi poljuljao njihov elan u pogledu obavljanja dužnosti i kako bi se ti ljudi osećali negativno. Osim toga, pripadnike izabranog Božjeg naroda antihrist navodi da ljude koji streme ka istini diskriminišu, izbegavaju i odbacuju, kako bi ti ljudi ostali izolovani. Na kraju, kad se svi koji streme ka istini budu osećali slabo i negativno, kad više ne budu aktivno obavljali svoje dužnosti i kad ne budu imali volje da prisustvuju skupovima, antihristov će cilj biti ostvaren. Pošto oni koji streme ka istini tada više neće predstavljati pretnju njegovom statusu i moći i pošto niko više neće smeti da ga prijavi ili razotkrije, antihrist će moći mirno da spava. Unutar crkve, antihrist najviše mrzi ljude koji streme ka istini, a naročito one sa osećajem za pravdu, koji bi se usudili da ga razotkriju i prijave kao lažnog starešinu i antihrista. Antihristu su takvi ljudi trn u oku i trn u peti. Ako slučajno vidi da neko stremi ka istini i da drage volje obavlja svoju dužnost, u njegovom srcu javlja se zloba i neprijateljstvo, bez trunke ljubavi. Antihrist ne samo što neće pružiti pomoć ni podršku ljudima koji streme ka istini, bez obzira u kakvim se poteškoćama nalaze i koliko su slabi i negativni – on ih neće samo gurnuti u stranu. Naprotiv, potajno će se radovati tome. A ukoliko ga je neko optužio ili razotkrio, iskoristiće prvu priliku da tu osobu napadne kad je najranjivija i da je zaspe svim mogućim optužbama, kako bi je naučio pameti, osudio, oduzeo joj svaku mogućnost napredovanja i, naposletku, učinio toliko negativnom da više nije u stanju da obavlja svoju dužnost. Tada će se antihrist ponositi sobom i počeće da likuje nad njenom nesrećom. Antihristi su najveštiji upravo u tim stvarima; vrhunski su stručnjaci u odstranjivanju, napadanju i osuđivanju onih koji streme ka istini. Kako antihristi razmišljaju, kad su sposobni da čine takva zlodela? „Ako oni koji streme ka istini budu često slušali propovedi, možda će jednoga dana prozreti moje postupke, pa će me tada definitivno razotkriti i smeniti me. Dokle god obavljaju svoje dužnosti, mom statusu, prestižu i ugledu preti opasnost. Stoga je bolje da im prvi zadam udarac, da iznađem mogućnost i steknem prednost kako bih ih omeo i osudio i kako bi oni postali negativni i izgubili želju za obavljanjem dužnosti. Ujedno ću isprovocirati sukobe između starešina i delatnika s jedne, i onih koji streme ka istini s druge strane, kako bi ove druge starešine i delatnici omrzli, distancirali se od njih i kako ih ne bi više cenili ni promovisali. Na taj način, izgubiće svaku želju za stremljenjem ka istini i obavljanjem dužnosti. Biće najbolje ako oni koji streme ka istini ostanu negativni.” To je cilj koji antihristi žele da ostvare. Kad te antihrist ili neka zla osoba pomoću svojih trikova zarobi, osudi i ponizi, možeš li da razaznaš šta se dešava? Možeš li da prozreš Sotonine trikove? Moraš da naučiš da raspoznaješ: „Ako je ono što su rekli zvučalo sasvim ispravno, zašto sam se posle toga osećao negativno? Zašto više ne želim da obavljam svoju dužnost? Zašto su me spopale sumnje u vezi sa Bogom? Je li problem u onome što su oni rekli? Zašto su njihove reči delovale tako negativno? Zašto sam nakon tih reči, došao do pogrešnih razumevanja i predstava o Bogu i izgubio svaku želju za daljim pokoravanjem? Zašto u meni više nema onog pređašnjeg elana i rešenosti da dajem sebe za Boga? A imam i neke sumnje u vezi sa Božjim delom – kao da sam, najedanput, izgubio jasnu viziju. Ne znam zbog čega svoju dužnost obavljam ovako kako je obavljam i osećam da nemam čime da se pohvalim za ovih nekoliko godina koliko verujem u Boga i za sve nevolje koje sam podneo. U srcu mi je sada pomalo mračno.” Ovo je pomalo nenormalno. Zašto bi slušanje naizgled ispravnih reči dovelo do takvih posledica? Zar ne osećaš da nešto nije u redu s tim rečima? O kakvim se zapravo rečima radi, kad u tebi izazivaju takvu reakciju kada ih čuješ? Zbog kakvih to reči postaješ nepoverljiv prema Bogu kad ih čuješ? Pre svega, jedno je nesporno: sve reči koje antihristi izgovaraju navode ljude na stranputicu; poput zmije, one ljude navode da počine greh, da se udalje od Boga i da Ga odbace. Oni nijednom svojom rečju ne snabdevaju ljude, niti im pomažu. Odakle potiču te njihove reči? Od Sotone i đavola. Imate li moć raspoznavanja u pogledu reči koje antihristi koriste da bi napadali i osuđivali ljude koji streme ka istini? Jedino čega se antihristi plaše jesu ljudi koji streme ka istini. Plaše se onih koji se pokoravaju Bogu, onih koji ustaju da slede Boga i da preuzmu dužnost stvorenih bića; strahuju od ljudi koji stupaju pred Boga i tragaju za istinom. To je ono čega se antihristi najviše plaše. Jer, čim pripadnici izabranog Božjeg naroda zakorače na put stremljenja ka istini, oni počinju sve brže da se razvijaju i njihov rast postaje sve veći – a kad istina zavlada u srcima ljudi i kad postane njihov život, to će za antihriste biti poslednji dan: oni će tada biti osuđeni, otkriveni, eliminisani i potpuno napušteni. Upravo zbog toga antihristi najviše mrze one koji streme ka istini. U očima antihrista, ljudi koji streme ka istini njihovi su mrski neprijatelji, oni su mete njihovih napada i prinude, antihristi ih mrze i napuštaju, povređuju ih i zlostavljaju, a povrh toga još i nastoje da ih navedu na stranputicu. Antihristi nemaju načina da ljude koji streme ka istini navedu na pogrešan put, da upravljaju njima, niti da im zarobe srce, a ne mogu ni da ih nasumice otvoreno odstrane i napadnu, pa im stoga preostaje samo da im govore ispravne i milozvučne reči, te da uz pomoć mekih taktika pokušaju da ih spuste na svoj nivo. A ukoliko ih ti ljudi ne slede i ako im ne mogu biti od koristi, antihristi će upotrebiti najraznovrsnije podle taktike da bi ih odstranili i učinili ih slabim i negativnim, kako više ne bi želeli da obavljaju dužnosti – i kako bi, naposletku, napustili Boga. Ovo je jedno od glavnih zlodela antihrista i još jedna odlika njihove priroda-suštine. O kakvoj se osobini njihove prirode ovde radi? Radi se o njihovoj podmuklosti, lukavosti i zlonamernosti. Da bi ostvarili svoju ambiciju i cilj da zavladaju crkvom, antihristi neprestano pribegavaju zaluđivanju, odstranjivanju i napadima na ljude koji streme ka istini. Oni to čine da bi postigli svoj neizrecivi cilj da svakoga ko stremi ka istini učine negativnim i slabim, mlakim u svojoj veri, te da u njemu probude pogrešna razumevanja u vezi s Bogom. Jer, kad se u ljudima probude pogrešna razumevanja u vezi s Bogom i kad počnu da se žale na Njega, oni više neće stremiti ka istini, niti će biti voljni da obavljaju svoju dužnost – i tako će se udaljiti od Boga. A šta to znači za antihrista? Kao prvo, to znači da niko više neće ugrožavati njegov položaj; kao drugo, kad ove pozitivne ličnosti postanu slabe i negativne i kad se distanciraju od Boga, antihrist će unutar crkve imati odrešene ruke da ljude navodi na pogrešan put i da ih sputava, kao i da upravlja pripadnicima izabranog Božjeg naroda, kako bi ga oni sledili, podržavali i podanički mu se klanjali. Tako antihrist ostvaruje svoj cilj. Da li antihristi, na ovaj način, obavljaju svoju dužnost? (Ne.) U čemu se onda ogleda karakter svega što rade? (U činjenju zla.) „Činjenje zla” je donekle širok pojam; konkretno govoreći, oni ometaju i sapliću ljude, onemogućavaju im da idu putem stremljenja ka istini i da budu spaseni od strane Boga. Kad antihrist ugleda osobu koja stremi ka istini, on se razjari; on kipti od mržnje. Koliko daleko ide ta mržnja? Kad vidi da neko stremi ka istini i sledi Hrista, umesto da sledi i obožava njega i da ide istim putem kao i on, antihrist će tu osobu napadati, odstranjivati i potiskivati, sa željom da ta osoba nestane. Toliko daleko ide njegova mržnja. Ukratko, na osnovu svih ovih manifestacija možemo zaključiti da antihristi ne vrše starešinsku dužnost, jer ne predvode ljude da jedu i piju Božje reči, niti da u zajedništvu razgovaraju o istini, ne zalivaju ih, ne podržavaju, niti im omogućavaju da steknu istinu. Umesto toga, oni prekidaju i ometaju crkveni život, razgrađuju i uništavaju rad crkve, a ljude sprečavaju na putu stremljenja ka istini i dostizanja spasenja. Pripadnike izabranog Božjeg naroda žele da povedu stranputicom i upropaste im priliku da dobiju spasenje. To je krajnji cilj koji antihristi žele da ostvare ometanjem i prekidanjem rada crkve.