Kakve to stvari antihristi rade dok obavljaju dužnost vođa? Upravo smo govorili o tome kako oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi i kako takođe napadaju i odstranjuju neistomišljenike, ali antihristi dele još jedno zajedničko ispoljavanje – kakav je njihov stav prema onima koji streme ka istini? (Mržnja.) A šta ih ta mržnja navodi da rade? Da li oni prosto mrze te ljude i to je sve? Ne, oni traže načine da ih odstrane i ugnjetavaju. Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike. Ovi neistomišljenici su ljudi koji su možda pomalo smeteni, koji ne znaju kako da se dodvoravaju drugima ili da koriste filozofije za ovozemaljsko ophođenje. To takođe mogu biti ljudi koji su relativno revnosni i koji u velikoj meri streme ka istini. Dakle, koja je treća tehnika antihrista? Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini. Takođe postoji još jedna tehnika: oni pokušavaju da u srcima ljudi osiguraju svoje mesto. Kako se to naziva? (Zauzimanje srca ljudi.) To je ono što pokušavaju da postignu. Kojim se sredstvima služe da to postignu? (Uzdižu sebe i svedoče o sebi.) A s kojim ciljem antihristi uzdižu sebe i svedoče o sebi? Da zauzmu srca ljudi i da ih kontrolišu. O kakvim stvarima ljudi obično govore kada uzdižu sebe i svedoče o sebi? Jedna stvar o kojoj govore su njihove kvalifikacije. Primera radi, neki ljudi govore o tome kako su ugostili određene crkvene vođe višeg ranga. Neki čak kažu: „Ugostio sam Samog Boga, i On je bio baš ljubazan prema meni – zasigurno će me usavršiti.” Šta time žele da kažu? (Pokušavaju da navedu ljude da o njima imaju visoko mišljenje.) Oni ove stvari govore s ciljem. Drugi, pak, kažu: „Stupio sam u kontakt sa Višnjima i oni o meni imaju zaista visoko mišljenje, pa su me podstakli da naporno radim na svojoj težnji.” Zapravo, niko nema pojma šta Višnji misli o njima. Neki ljudi zaista preuveličavaju stvari, a ponekad čak i izmišljaju. Ne bi znali šta da rade kada bi se grupa ljudi sastala da potvrdi i proveri njihove priče. Višnji će možda nekome reći: „Ti si dobrog kova i imaš sposobnost razumevanja. Treba da vežbaš zapisivanje svog iskustvenog svedočanstva. Kada stekneš životno iskustvo, možda ćeš postati vođa.” Šta se time podrazumeva? Iako je ova osoba talentovana, ona ipak određeno vreme mora da se obučava i stiče iskustva. Kada se ta osoba razmeće i hvali pre nego što prođe obuku i stekne iskustvo, kakva je to priroda? Ta osoba je nadmena i uobražena; izgubila je razum, zar ne? Čak i ako Višnji brat kaže da je ta osoba dobrog kova i da je talentovana, time je samo ohrabruje ili je procenjuje. Koji je cilj osobe koja se tako hvali unaokolo? Cilj je da ljudi imaju visoko mišljenje o njoj i da druge natera da je obožavaju. Ono što kažu je sledeće: „Vidi, Višnji brat ima visoko mišljenje o meni, pa što ga ti nemaš? Sada kada sam ti ovo rekao, i ti treba da imaš visoko mišljenje o meni.” To je cilj koji oni žele da ostvare. Ima i onih koji kažu: „Nekada sam bio vođa. Bio sam vođa regiona, okruga i crkve; stalno sam padao niz lestvicu, a zatim se ponovo peo – nekoliko puta su me unapređivali i degradirali. Na kraju, Nebo je dirnula moja iskrenost, pa sam danas ponovo vođa višeg ranga. I nikada nisam bio negativan.” Kada ih pitate zbog čega nikada nisu bili negativni, oni odgovaraju: „Verujem da je pravom zlatu predodređeno da na kraju zasija.” To je zaključak do kojeg su došli. Da li je to istina-stvarnost? (Nije.) Šta je onda, ako nije istina-stvarnost? To je bizarna teorija; mogli bismo reći i da je to zabluda. Kakve posledice može imati to što oni ovako pričaju? Neki ljudi bi možda rekli: „Ovaj čovek zaista stremi ka istini. Nije postao negativan nakon što je toliko puta bio unapređen i degradiran. A sada je opet postao vođa – pravo zlato zaista sija. Samo je pitanje vremena kada će biti usavršen.” Zar to nije bio cilj ovog čoveka? U stvarnosti, upravo je to bio njegov cilj. Bez obzira na to kako antihristi govore, uvek im je cilj da ljudi imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju, da zauzmu određeno mesto u srcima ljudi, pa čak i da zauzmu Božje mesto u srcima ljudi – sve to su ciljevi koje antihristi žele da ostvare kada svedoče o sebi. Kad god je motivacija za ono što ljudi govore, propovedaju i razgovaraju u zajedništvu to da drugi imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju, takvim ponašanjem oni uzdižu sebe i svedoče o sebi, te to rade s ciljem da zauzmu mesto u srcima drugih ljudi. Iako načini na koje ovi ljudi govore nisu potpuno isti, oni u manjoj ili većoj meri imaju efekat svedočenja o sebi i navođenja drugih ljudi da ih obožavaju. Takvo ponašanje se javlja kod gotovo svih vođa i delatnika, u manjim ili većim razmerama. Dostignu li tu tačku kad više ne mogu da se zaustave i teško im je da se obuzdaju, a pritom neguju i naročito jaku nameru i jasan cilj, a to je želja da navedu ljude da se prema njima ophode kao prema Bogu ili idolu, tako da mogu da sputavaju i kontrolišu druge i druge navode da ih slušaju i obožavaju, onda je priroda svega toga da uzdižu sebe i svedoče o sebi, a takve osobine poseduju antihristi. Koja sredstva ljudi uglavnom koriste da uzdižu sebe i svedoče o sebi? (Govore o kapitalu.) Šta razgovaranje o kapitalu podrazumeva? Govore o tome koliko dugo veruju u Boga, koliko su propatili, koliku su cenu platili, koliko su posla obavili i koliki su put prevalili, kao i koliko su ljudi zadobili i koliko su poniženja pretrpeli dok su propovedali jevanđelje. Neki ljudi takođe često govore o tome koliko su puta bili uhapšeni ili strpani u zatvor, a da nijednog trenutka nisu izdali crkvu ili braću i sestre, koliko su bili postojani u svom svedočenju, i tako dalje; sve ove stvari spadaju u razgovor o kapitalu. Pod izgovorom da obavljaju rad crkve, oni se bave svojim poslom, učvršćuju svoj status i u srcu ljudi uspostavljaju dobar imidž. Oni se, istovremeno, koriste svakojakim metodama i trikovima kako bi pridobili srca ljudi, pa čak idu tako daleko da napadaju i odstranjuju svakoga ko ima drugačije stavove od njih, a naročito daju sve od sebe da odstrane i ugnjetavaju one koji streme ka istini i poštuju načela. A kada je reč o onima koji su glupi i neuki, koji su smeteni u svojoj veri, kao i o onima koji tek odnedavno veruju u Boga i koji su malog rasta, koje metode oni koriste na ovakvim ljudima? Oni takve ljude zaluđuju, privlače ih, a čak im i prete, koristeći se ovim sredstvima kako bi postigli svoj cilj učvršćivanja svog statusa. Sve ovo su ponašanja antihristâ.

Ovakve stvari se često dešavaju u crkvama: neka braća i sestre slušaju propovedi i besede u kojima Višnji kaže da ukoliko vođa ili delatnik učine nešto što krši radne aranžmane Božje kuće, Božji izabrani narod ima pravo da to prijavi. Kada to čuju i prepoznaju da vođa u njihovoj crkvi postupa na način koji nije u skladu sa radnim aranžmanima, neki od te braće i sestara odluče da žele da prijave tog vođu. Vođa, zatim, saznaje za to, pa u sebi misli: „Ispostavlja se da i dalje ima onih koji imaju drskosti da me prijave. Kako se samo usuđuju! Ko su ti ljudi?” Shodno tome, istražuju svakog pojedinca od nekoliko desetina članova crkve. Koliko daleko idu u ovoj istrazi? Proveravaju godište svake osobe, koliko dugo veruje u Boga, koje je dužnosti obavljala u prošlosti, koje su njene trenutne dužnosti, s kim je u kontaktu, da li može stupiti u kontakt sa Višnjim ili ne, i tako dalje. Proveravaju sve ove stvari i ulažu veliki napor u to. Kada završe svoju podrobnu istragu, otkrivaju da dvoje ili troje ljudi izgleda sumnjivo, pa vođa na sledećem okupljanju drži propoved koja se ciljano bavi ovim pitanjem. Kažu: „Ljudi moraju da imaju savest. Ko te je do sada vodio u tvojoj veri u boga? Sada razumeš tako mnogo istina, a da li bi mogao da ih razumeš da ja nisam održavao okupljanja i s tobom razgovarao u zajedništvu? Naša crkva je pridobila toliko ljudi propovedajući jevanđelje, a naš rad na jevanđelju je napravio ogroman napredak. Da nije mene koji sve to usmeravam, da li biste bili u stanju da ikoga pridobijete? U svakom slučaju, kome možete da se zahvalite za sve ovo?” Neki ljudi porazmisle o tome, pa pomisle: „Bog je Onaj kome treba da se zahvalim – kakav je čovekov doprinos?” Ali vođa zatim nastavlja, govoreći: „Da vam ja nisam doneo ove knjige božjih reči, da li biste bili u stanju da ih se domognete? Da li biste mogli da se okupljate da ja nisam taj koji organizuje okupljanja? Ljudi moraju da imaju savest! Dakle, ako imaš savest, šta treba da uradiš? Kada tvoj vođa povremeno napravi omanju grešku, ne treba da je istražuješ previše podrobno. Ako insistiraš na njegovim manama i odbijaš da se maneš toga, da li pokušavaš da se pobuniš protiv vođe? Ako iskrsne neki manji problem, treba da ga rešimo interno. Koja je svrha prijavljivanja problema? Ljudi koji prijavljuju probleme su nesposobni i malog su rasta. Da li je primereno prijavljivati sve višnjem? Odakle višnjem vremena da rešava takve probleme? Ako te probleme treba rešiti, to će uraditi crkvene vođe. Zar se o stvarima ne može raspravljati iza zatvorenih vrata? Moraš li sve da prijavljuješ višnjem? Zar ga time nećeš samo uznemiriti? Slušaj, ako meni nešto prijaviš, ja ću smireno i ljubazno pronaći rešenje i neću te orezati. A da li znaš kakav će stav višnji imati ako njemu prijaviš problem? Sa višnjim se ne treba šaliti – on je poput lava i orla. Da li ljudi malog rasta kao što smo mi mogu da dostignu njegov nivo? Ako višnjem prijaviš problem, ništa dobro neće izaći iz toga; a ti ćeš definitivno biti podvrgnut orezivanju. Meni se to desilo više puta; kako bi neko s tako malim rastom kao što je tvoj mogao to da podnese? Možda ćeš čak i prestati da veruješ, a ko će snositi posledice toga? Ako nešto želiš da prijaviš, ti ćeš snositi posledice. Kada dođe taj trenutak, kada budeš orezan i postaneš negativan i slab, nemoj mene da kriviš. Ako želiš da podneseš prijavu, ja te neću sprečiti. Samo izvoli, ja ću videti ko prijavljuje!” Da li će se iko usuditi da podnese prijavu kada je ovaj vođa toliko zastrašujuć? (Neće.) Neki bi želeli to da učine, ali bi se previše plašili. Zar ti ljudi nisu bezvrednjakovići? Čega se plaše? Kako mogu biti toliko uplašeni od vođe? Čak i da taj vođa želi da ih muči do smrti, njihovi životi nisu u rukama tog vođe; kako bi se taj vođa usudio da ih muči bez Božje dozvole? Nakon nekoliko zastrašujućih reči ovog vođe, zaista ima ljudi koji bi bili previše uplašeni da podnesu prijavu; oni bi pomislili u sebi: „Boga nigde nema. Da li će se Višnji pozabaviti vođom ako podnesem prijavu? Šta ako neće – da li će mi se vođa osvetiti? Da li ću onda i dalje biti u stanju da obavljam svoju dužnost normalno? Onda ne smem da podnesem prijavu. Osim toga, to uopšte nije moja stvar. Niko drugi nije podneo prijavu, što bih ja?” Oni bi se povukli i ne bi podneli prijavu. Da li je izvesno da će antihrist imati milosti prema takvim ljudima? (Nije.) Šta će im uraditi? Kada jednom bude utvrdio ko planira da ga prijavi, ko ne razmišlja kao on, počeće da misli: „Ti uvek nešto smeraš, uvek želiš da prosipaš neke visokoumne ideje, uvek tražiš priliku da stvaraš nevolje i uvek želiš da prijaviš moje probleme – to je nečuveno! Tražio si priliku da stupiš u kontakt sa višnjim kako bi mogao da mu prijaviš moju situaciju. Sada odustaješ, ne usuđuješ se to da uradiš; ali, ko zna, ako ti se pruži prava prilika, možda ćeš me ipak prijaviti. E, kako ću te srediti!” Antihrist će, dakle, tražiti izgovore i prilike da omalovažava takve ljude, da braću i sestre navede da prema tim ljudima osećaju gađenje. Zatim će smisliti svakakve načine da ih uhvati na delu, da im stvara nevolje i da ukalja njihov ugled. A šta ti ljudi misle u sebi nakon toga? „Ovo je užasno! Nisam poslušao vođu, slepo sam pokušao da ga prijavim, a sada zbog toga ispaštam. Moram da zapamtim ovu lekciju: nikako ne smem da uvredim vođu! Sada ovaj vođa vodi glavnu reč. Ako on kaže ’istok’, ja ne mogu da kažem ’zapad’; ako on kaže ’jedan’, ja ne mogu da kažem ’dva’. Moram da uradim šta god mi vođa kaže. Nikako ne smem da kontaktiram Višnjeg da mu prijavim probleme. To je veoma ozbiljno! Vođa mi nanosi bol, a Višnji ne znaju za to – ko će se zauzeti za mene? Kao što kažu: ’Lokalni zvaničnici imaju veću kontrolu od državnih zvaničnika!’” Ovi ljudi su postali negativni. Oni ne veruju da u Božjoj kući vlada istina, a još manje da je Bog suveren nad svim stvarima. Da li i dalje imaju Boga u svom srcu? Ne, nemaju Boga u svom srcu. Nemaju pravu veru u Boga, žele da prijave problem, ali se plaše te zle osobe, nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja kada je reč o rđavim silama, ispaštaju zbog te zle osobe na mestu na kojem ona ima moć i postali su bezvrednjakovići. Isprva su imali malo osećaja za pravdu, što je poželjna vrlina, ali pošto ne razumeju istinu i ne znaju kako da postupaju u skladu sa načelima, smrvili su ih ta zla osoba, lažni vođa i antihrist do te mere da su u potpunosti izgubili veru; oni ne znaju kako da se oslone na Boga da bi tragali za istinom niti kako da postupaju mudro. Sada se plaše i strepe kad god vide antihrista. Koliko su uplašeni? Oni misle: „Zli ljudi drže moć u ovom svetu. U kojoj god da sam grupi, moram da se dobro ponašam. Nemam tu vrstu surovosti i hrabrosti, pa gde god da idem, moraću svojevoljno da trpim nepravdu i slušam druge – moram da se ophodim prema njima kao prema svojim precima. Ako oni kažu ’istok’, ja ne mogu da kažem ’zapad’. Ne smem da izražavam različita mišljenja, ne smem da prijavljujem probleme drugih ljudi i ne smem da guram svoj nos u tuđa posla. Mogu samo da se fokusiram na veru u Boga. Ne smem da uvredim vođe i delatnike, da se pridržavam istina-načela, da čeznem za svetlom ili budem pravdoljubiv – u ovom svetu nema ni svetla ni pravde. Samo ću se koncentrisati na to da istrajem do kraja i da ubuduće zapamtim da uvek dajem prioritet održavanju mira gde god da odem!” To je zaključak do kojeg dolaze. Zar ih taj antihrist nije porazio? (Jeste.) Šta to potvrđuje? Pošto ih je taj antihrist ugnjetavao, postali su na smrt preplašeni, previše se boje da bilo šta kažu ili učine. Izgubili su svoju pravu veru i više ne obavljaju odano svoju dužnost; u njihovim srcima je ugašen mali plamen njihove ljubavi prema pravdi; taj antihrist ih je potpuno pobedio i porazio. Zar oni nisu bezvrednjakovići? Zar nisu kukavice? (Jesu.) Kako to znaš? Ako ih pitaš: „Kako je taj i taj u vašoj crkvi?”, oni će odgovoriti: „Nije loše.” Ako kažeš: „A šta je sa onim novim crkvenim vođom kojeg ste svi izabrali, da li ga poznaješ?”, oni će odgovoriti: „Ne poznajem ga baš dobro.” Ako pitaš: „Kakav je sada crkveni život tamo? Da li neko izaziva ometanja?”, reći će: „Dobro je, ide kako treba.” Šta god da ih pitaš, odgovoriće ovim rečima. Zar to nije zbog toga što su preplašeni? Zbog čega su toliko preplašeni? To je zato što ne znaju za Božju pravednost; ne mogu da prozru rđavost, surovost, nemilosrdnost i tamu Sotone; oni ne znaju šta znači kada vlada istina, niti koji značaj to ima – stoga su preplašeni. Prema tome, šta god da ih pitaš, njihov odgovor će biti nejasan i dvosmislen; od njih nećeš dobiti odgovor na to šta se zaista dešava u crkvi, niti ćeš saznati šta zaista misle u sebi. Toliko će se čvrsto povući u sebe da nećeš biti siguran ni o čemu govore. Neće reći ništa o problemima koji postoje u crkvi niti kako su vođe i delatnici, a nećeš od njih saznati ni bilo šta o poteškoćama s kojim se suočavaju pripadnici Božjeg izabranog naroda. Nećeš saznati ništa od toga – oni će sa tobom razgovarati samo na ovaj način. A šta ćeš ti osećati dok ih slušaš? Osetićeš da nešto razdvaja vaša srca. Njihov način razmišljanja je sledeći: „Ne pokušavaj da saznaš bilo šta od mene, ne želim da ti otkrijem bilo koju informaciju niti šta se zaista događa. Drži se podalje od mene; ako pokušavaš da od mene saznaš šta se događa u crkvi, onda pokušavaš da me uvališ u nevolju i da prekineš moje trenutne životne okolnosti, rutinu i situaciju. Ne uplići se ni u jedan aspekt mog života, pusti me da se sȃm pozabavim ovim stvarima.” Oni se plaše da će im antihrist naneti bol ili da će im se osvetiti, pa se plaše da prijave bilo kakav problem u vezi sa svojom crkvom. Zar se na taj način ne predaju antihristu? Zar ih taj antihrist ne kontroliše i ne navodi na pogrešan put? (Da.) A antihrista raduje što to vidi. Mučio je ljude do te mere da se više ne usuđuju da prijave antihristove probleme, pa ima čvrstu kontrolu nad crkvom. Da li antihrist kontroliše veliki broj ljudi u crkvi na ovaj način? Da li ste vi lično ikada sprečili nekoga da prijavi problem? Možda ste to i uradili nesvesno, a možda ćete to uraditi u budućnosti. Dakle, možemo li ljude koje je antihrist pridobio i koje antihrist kontroliše smatrati problemom? (Da.) Neki ljudi kažu: „Određeni ljudi u crkvi se plaše antihrista, ali oni u tog antihrista ne veruju niti ga prate, a još manje služe tom antihristu. Stvar je u tome da ih taj antihrist pomalo sputava i odlaže njihov ulazak na pravi put verovanja u Boga. Zašto Ti kažeš da je to problem?” S jedne strane, ako pogledate metode koje antihristi koriste da pridobiju i kontrolišu ljude, trebalo bi da budete u stanju da uočite da je njihova priroda-suština zapravo Sotonska suština – ona je neprijateljski nastrojena prema istini i prema Bogu. Antihristi žele da se takmiče s Bogom oko ljudi, da se nadmeću oko Njegovog izabranog naroda. S druge strane, metode i načini kojima se antihristi služe zaista mogu uticati na ljude koji su glupi, neuki, zbunjeni i koji ne razumeju istinu. Oni zaista mogu da obmanu te ljude i da ih drže u potpunoj pokornosti pod svojom kontrolom, primoravajući ih da se o svemu savetuju sa njima i da im se u svemu povinuju. Antihristi ne samo da zatvaraju usta tim ljudima, već kontrolišu i njihove postupke, utiču na njihove misli i ideje i usmeravaju pravac kojim se oni kreću. Ovo su efekti i posledice koje postupci antihrista imaju na one koji su glupi i neuki.

Upravo sam govorio o raznim istinama povezanim sa obavljanjem dužnosti vođe ili delatnika. Takođe sam razotkrio nekoliko problema koje imaju vođe i delatnici, pretežno se fokusirajući na ispoljavanje najtežeg tipa osobe – a koji je to tip osobe? (Antihrist.) Koje je ispoljavanje zajedničko svim antihristima? Oni pokušavaju da pridobiju vlast za sebe i da kontrolišu crkvu. Njihova želja za moći nadjačava sve ostalo; moć je njihov život, njihov koren; to je njihova tema, pravac i cilj oko kojeg se vrti sve što rade u životu. Prema tome, postupci antihrista i narav koju oni otkrivaju su identični taktikama koje Sotona koristi da navede ljude na pogrešan put, da ih pridobije i kontroliše ih. Može se reći da sve što ova vrsta ljudi radi, od njih pravi ništa drugo nego sredstvo, otelovljenje i izraz Sotone; glavni cilj svakog njihovog postupka i njihovog ponašanja jeste da poseduju moć. A koga pokušavaju da kontrolišu? Oni mogu da kontrolišu ljude koje vode, koji su Božji sledbenici i ljude koji su pod opsegom njihove moći. Malo pre smo govorili i o tehnikama koje antihristi koriste da kontrolišu ljude. Prva je da pridobiju srca ljudi, druga da napadaju i odstranjuju neistomišljenike, treća da odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini, četvrta da stalno uzdižu sebe i svedoče o sebi, i peta da ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih. Svih pet glavnih ispoljenja su osnovne tehnike i sredstva kojima se antihristi služe da bi zadobili moć, posedovali i kontrolisali ljude. Ovo su široke kategorije. Sada ćemo analizirati i detaljnije razgovarati o ovim širokim kategorijama.

Detaljna analiza načina na koje antihristi pokušavaju da pridobiju srca ljudi

A. Vrbovanje ljudi sitnim uslugama

Prva tehnika koju antihristi koriste za kontrolisanje ljudi jeste da pridobiju njihova srca. Koliko načina postoji da se pridobiju srca ljudi? Jedan od načina je da ih vrbuju sitnim uslugama. Antihristi ponekad ljudima daju neke lepe stvari, ponekad im udeljuju komplimente, ponekad im daju sitna obećanja. A ponekad, antihristi vide da neke dužnosti mogu omogućiti ljudima da budu u centru pažnje ili da drugi smatraju da ove dužnosti mogu doneti prednosti onima koji ih obavljaju, zbog čega će ih onda svi ceniti, pa ove dužnosti dodeljuju onima koje žele da pridobiju. „Sitne usluge” podrazumevaju mnogo stvari: ponekad su to materijalne stvari, ponekad nematerijalne, ponekad su to prijatne reči koje ljudi žele da čuju. Primera radi, čovek postane slab kada mu se nešto dogodi i izgubi polet u svojoj dužnosti, pa uporedivši ovu svoju slabost sa Božjim rečima, on uviđa da je to nedostatak odanosti Bogu, nevoljnost da se obavlja dužnost i odsustvo stvarne pokornosti, zbog čega se oseća veoma prekorenim. Videvši to, vođa može reći: „Tvoj duhovni uzrast je još uvek mali; Bog na te stvari ne gleda tako. Kratko veruješ u Boga. Ne možeš da očekuješ previše od sebe. Ovakve stvari zahtevaju vreme – ne možeš da ih požuruješ. Bog ljudima ne postavlja visoke zahteve; za tebe, pošto tek odskora veruješ, sasvim je normalno da povremeno pokažeš slabost i ne treba da brineš zbog toga.” To zapravo znači da ne treba da brineš što si slab, a još manje ako takav i ostaneš; sve je to normalna negativnost i Bog je neće zapamtiti. Neki ljudi su previše osećajni, pa su pri obavljanju dužnosti stalno sputani osećanjima, a vođa im kaže: „To je zato što ti je duhovni uzrast još uvek mali, u redu je.” Neki ljudi su u obavljanju svoje dužnosti lenji i nisu odani ali ih njihov vođa ne prekoreva, već im umesto toga govori milozvučne stvari koje oni žele da čuju na svakom koraku da bi im udovoljio i da bi ga oni nazvali dobrim, i da im pokaže kako je pun razumevanja i ljubavi. Takvi ljudi misle: „Naš vođa je kao brižna majka. On nas zaista voli – zaista predstavlja Boga. On je zaista od Boga!” Prećutna implikacija toga jeste da on može biti Božji glasnogovornik i da može predstavljati Boga. Da li je to cilj ovog vođe? Možda to nije najjasnije, ali jedan njegov cilj jeste očigledan: želi da ljudi kažu da je on divan vođa, da je obziran prema drugima, da saoseća sa ljudskim slabostima i da ima puno razumevanja za njihova srca. Kada neke crkvene vođe primete da braća ili sestre površno obavljaju svoje dužnosti, oni ih ne prekore, iako bi trebalo. Kada jasno vidi da ispaštaju interesi Božje kuće, ne opterećuje se time niti postavlja bilo kakva pitanja i ne nanosi nikakvu uvredu drugima. On, u stvari, zapravo ne pokazuje obzir prema ljudskim slabostima, već su njegovi namera i cilj da pridobije srca ljudi. Potpuno mu je jasno: „Dokle god budem ovako radio i nikoga ne uvredim, misliće da sam dobar vođa. Imaće o meni dobro, visoko mišljenje. Odobravaće me i voleti.” On ne mari za to koliko je štete naneto interesima Božje kuće, niti koliko je velikih gubitaka prouzrokovano život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a ni u kojoj meri to ometa crkveni život; jednostavno je istrajan u svojoj sotonskoj filozofiji i nikoga ne vređa. U njegovom srcu nikada nema mesta za samoprekor. Kada primeti da neko izaziva prekidanje i ometanje, u najboljem slučaju će sa tom osobom prozboriti nekoliko reči o tome, umanjujući značaj problema i time završiti priču. Neće u zajedništvu razgovarati o istini, niti će toj osobi ukazati na suštinu problema, a još manje će detaljno analizirati njeno stanje i nikada neće u zajedništvu razgovarati o Božjim namerama. Lažne vođe nikada ne razotkrivaju niti detaljno analiziraju greške koje ljudi često prave, kao ni iskvarene naravi koje ljudi često otkrivaju. On ne rešava stvarne probleme, već naprotiv, uvek popušta ljudima u njihovim pogrešnim postupcima i otkrivanju iskvarenosti, i bez obzira na to koliko su ljudi negativni ili slabi, lažni vođa to ne shvata ozbiljno. On samo propoveda neke reči i doktrine i kaže nekoliko reči ohrabrenja kako bi se površno pozabavio situacijom i pokušao da održi sklad. Usled toga, Božji izabrani narod ne zna kako da razmišlja o sebi i spozna sebe, ne postoji rešenje za iskvarene naravi koje otkriva, te ljudi žive u okviru reči i doktrina, predstava i uobrazilja, bez ikakvog život-ulaska. U svojim srcima, oni čak veruju: „Naš vođa ima još više razumevanja za naše slabosti nego Bog. Isuviše smo mali rastom da bismo ispunili Božje zahteve. Mi samo moramo da ispunimo zahteve našeg vođe; pokoravajući se našem vođi, mi se pokoravamo Bogu. Ako ikada dođe dan kada Višnji otpusti našeg vođu, mi ćemo se oglasiti; da bismo zadržali svog vođu i sprečili da ga otpuste, pregovaraćemo sa Višnjim i prisiliti ih da prihvate naše zahteve. Na taj način ćemo postupiti ispravno prema našem vođi.” Kada u ljudskim srcima postoje takve misli, kada sa svojim vođom uspostave takav odnos, tako da se u njihovim srcima prema vođi javi ovakva zavisnost, divljenje i obožavanje, oni sve više veruju u njega i uvek žele da slušaju njegove reči, umesto da traže istinu u Božjim rečima. Takav vođa je gotovo zauzeo Božje mesto u srcima ljudi. Ako je vođa voljan da održi takav odnos sa Božjim izabranim narodom, ako u svom srcu pronalazi zadovoljstvo u tome i veruje da Božji izabrani narod treba tako da postupa sa njim, onda nema razlike između takvog vođe i Pavla; taj vođa je već kročio na put antihrista, koji je već naveo Božji izabrani narod na stranputicu, te mu u potpunosti nedostaje raspoznavanje. Taj vođa zapravo i ne poseduje istina-stvarnost, niti uopšte nosi breme život-ulaska Božjeg izabranog naroda. On može samo da propoveda reči i doktrine i da održava svoje odnose sa drugima. Vešto se pokazuje koristeći licemerne metode, njegov govor i postupci su u skladu sa ljudskim predstavama, pa na taj način ljude zaluđuje. On ne zna kako da besedi o istini niti kako da spozna sebe, što mu onemogućava da druge uvede u istina-stvarnost. Radi samo zarad reputacije i statusa i govori samo milozvučne reči kako bi ljude uhvatio u zamku, navodeći ih da ga obožavaju i na njega se ugledaju, a to ozbiljno utiče na rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda i odlaže ih. Zar takva osoba nije antihrist? Neki ljudi postupaju isto kao antihristi, ali kada vide razotkrivenog antihrista, mogu da se uporede sa njim i osećaju da je i put kojim se kreću takođe put antihrista, da treba da se obuzdaju na ivici propasti i da se odmah pokaju Bogu i da treba da prestanu da se fokusiraju na lični status i imidž; misle da treba da veličaju Boga i svedoče o Bogu u svim stvarima, te da ljude navedu da imaju mesta za Boga u svojim srcima i da poštuju Božju veličinu – smatraju da će jedino tada u svojoj duši spoznati pravi mir. Samo čovek koji postupa ovako voli istinu i može da je prihvati. Ako čovek poseduje prirodu antihrista, u srcu će mu takođe biti nelagodno kada čuje reči koje razotkrivaju antihrista, ali neće moći da prihvati sud i grdnju Božjih reči, niti da se otvori i ogoli svoju iskvarenu narav. Time se pokazuje da on ne može da prihvati istinu i da je istinsko pokajanje za njega nemoguće. Uporno će insistirati na svom statusu, uživati u prednostima statusa i uživati u tome da ga Božji izabrani narod obožava i ugleda se na njega. Zbog toga se oni koje je naveo na stranputicu udaljavaju od istinitog puta i Božjih reči, klone se Boga i umesto toga slede tog čoveka. Ali taj čovek uopšte ne razmišlja o sebi. Nesvestan da je već u opasnosti, taj čovek i dalje ima veoma dobro mišljenje o sebi i nastavlja da pridobija druge i navodi ih na stranputicu. Sve dok su ljudi poslušni i slušaju sve što im govori, zažmuriće na jedno oko bez obzira na to koliko površno ili neodgovorno ti ljudi obavljaju svoju dužnost. Štaviše, uživaće u tome što ga neuki i glupi ljudi obožavaju i ugledaju se na njega, pa će im čak davati zaštitu i neće dozvoliti da ih iko razotkrije ili raspozna. Zar antihrist takvim postupanjem za sebe ne zasniva nezavisno carstvo? Antihrist ne obavlja stvaran posao, ne razgovara u zajedništvu o istini da bi rešio probleme, ne vodi ljude da jedu i piju Božje reči i ulaze u istina-stvarnost. On radi samo zarad statusa, slave i dobitka, stalo mu je samo do toga da sebe ustoliči, da zaštiti mesto koje ima u srcima ljudi i navede sve da ga obožavaju, ugledaju se na njega i da ga stalno slede; to su ciljevi koje on želi da postigne. Antihrist na ovaj način pokušava da pridobije srca ljudi i kontroliše Božji izabrani narod – zar takav način postupanja nije rđav? Jednostavno je previše odvratan! On tako radi neko vreme, čineći da mu ljudi postanu naklonjeni, da mu veruju i oslanjaju se na njega – ali šta su posledice? Takvi ljudi ne samo da nisu u stanju da razumeju istinu, ne samo da uopšte ne uspevaju da napreduju u svom život-ulasku već, umesto toga, usvajaju antihrista kao svog duhovnog roditelja, kao zamenu za Boga, i dopuštaju mu da zauzme Božji status u njihovim srcima. Kada neko ima problem, više ne dolazi pred Boga i, sa kakvim god problemom da se susretne, ne moli se Bogu niti se oslanja na Njega, a ni ne traži istinu u Njegovim rečima. Naprotiv, obraća se svom vođi za pomoć. Moli vođu da mu pokaže put i sve više i više gleda u tog vođu i zavisi od njega. Ne zna kako da traži Boga i ne zna kako da gleda u Njega i oslanja se na Njega, a još manje kako da postupa u skladu sa istinom i načelima. Šta god da mu se dogodi, s nestrpljenjem iščekuje da vođa donese odluku o tome. Radi sve što mu vođa kaže da treba da uradi i poštuje njegova uputstva, ma kakva da su. Zar, dovodeći ih do ove tačke, antihrist ne kontroliše ljude i ne navodi ih na stranputicu? Zašto Božji izabrani narod ne traži istinu od Boga kada im se nešto dogodi? Zbog čega Božji izabrani narod slepo sluša ono što njegov vođa kaže i ne preispituje njegove reči niti pokazuje sposobnost raspoznavanja? Zašto Božji izabrani narod može da se pokori rečima svog vođe čim ih čuje, ali ne može da učini isto sa Božjim rečima? Ti ljudi tragaju za željama svog vođe umesto za Božjim željama; slušaju reči svog vođe umesto da slušaju Božje reči i umesto da tragaju za istinom i pokoravaju joj se. Oslanjaju se na svog vođu da postupa umesto njih, ali i da ih podržava, govori u njihovo ime i odlučuje umesto njih, umesto da se oslanjaju na Boga, gledaju u Njega i pokoravaju Mu se. Zar te takozvane vođe ne zauzimaju određeno mesto u srcima ljudi? Ovo je posledica toga što antihrist navodi ljude na stranputicu i hvata ih u zamku.

Kada se nekim ljudima nešto desi i ti im kažeš da se mole Bogu, oni kažu da su previše mali rastom i da ne znaju kako da tragaju. Ako im kažeš da jedu i piju Božje reči, oni odgovaraju da nemaju kov i da ne mogu da dostignu veliku svetlost. Ako im kažeš da slušaju propovedi, oni kažu da je sadržaj propovedi za njih previše uzvišen i dubok, da ne mogu da ih razumeju. Oni smatraju da ako je čovek lošeg kova i ima slabosti, te je na svaki način neadekvatan, onda mora da potraži vođe. Pretpostavimo da im postaviš pitanje: „Zašto treba da potražiš vođu? Zašto ne potražiš Boga i dođeš pred Njega?” Oni odgovaraju: „Ljudima je veoma teško da dođu pred Boga: mi imamo predstave, lošeg smo kova, priglupi smo i otupeli. Božje reči nisu uvek tako jednostavne, a u njima nema primera koji ukazuju na to šta Njegove reči znače. Naš vođa nam direktno kaže šta da radimo, na način koji je zaista jednostavan, kao što je jedan plus jedan jednako dva. Kada je reč o čitanju Božjih reči, ako mogu da ih pročitam naglas, to je već veoma dobro, ali nemam pojma šta one znače i ne znam šta Bog zahteva od čoveka niti kako da praktično postupam na način koji je u skladu sa Božjim namerama. Nikada ne mogu da nađem odgovore. Budući da sam čovek lošeg kova, neko ko je malog rasta, ko je otupeo i glup, ko ne može ništa da pronikne, moram da pitam našeg vođu o svemu što se događa i da ga pustim da donosi odluke. Naš vođa može pronaći odgovore za mene; ja samo radim ono što mi se kaže. Eto kakav sam ja čovek – jednostavan i poslušan.” „Nema ničeg lošeg u tome da budete jednostavni i poslušni, ali da li vaš vođa zaista ima istina-stvarnost? Da li je on zaista neko ko se pokorava Bogu? Ako je propovedanje reči i doktrina sve što on može da radi i ako on nije neko ko se pokorava Bogu, da li onda to što se ti pokoravaš njemu znači da se pokoravaš Bogu?” Oni kažu: „Naš vođa je dobrog kova i sve što on kaže je ispravno. To dokazuje da on razume istinu i da je usklađen sa Božjim namerama.” U tome što govore ima pomalo logičkog razmišljanja, zar ne? Sve se to zasniva na njihovim ličnim osećanjima. Oni su lošeg kova i nedostaje im raspoznavanje, pa kad s njihovim vođom nešto zaista ne bi bilo u redu, oni ne bi mogli to da vide. Većina ljudi je glupa, neuka i lošeg kova, ali ostavimo to po strani za sada. Posmatrajući to sa stanovišta vođe, ako ljudi imaju ovakva ispoljavanja, toliko zavise od svog vođe i prema njemu neguju ovakvo gledište i stav, zar to nema neke veze sa taktikama i metodama vođe za pridobijanje srca ljudi? (Ima.) Kolika je ta veza? Da li je to direktno povezano sa načinom rada tog vođe? Sa sigurnošću možemo reći da ovde postoji apsolutna, direktna veza, te da su ove stvari sto posto povezane. Zašto to govorim? Ima mnogo vođa koji bi, u smislu svoje subjektivne volje, želeli da dovedu ljude pred Boga, ali pošto ne razumeju istinu, i ne znaju kako da reše razne stvarne probleme, mogu da se bave jedino administrativnim zadacima i opštim poslovima, pa se razmeću da bi ih ljudi cenili – oni nesvesno kroče na put antihrista. Koriste sopstvene načine i sredstva da bi pokušali da pridobiju srce ljudi, da bi kontrolisali njihovo srce, ponašanje i misli, tako da u svojim postupcima, svom primenjivanju istine i u svakom aspektu obavljanja svojih dužnosti ljudi rade ono što im vođe kažu. Ako se ljudi pokoravaju antihristu i ne pokoravaju se Bogu istinski, ako se antihristu pokoravaju daleko više nego što se pokoravaju Bogu i ako u obavljanju svojih dužnosti nemaju nikakve rezultate i ne obavljaju dobro ljudsku dužnost, zar su onda to ljudi koji će biti spaseni? Ljudi imaju „ispravne” puteve praktičnog delovanja kada je reč o poslušnosti i odanosti svojim vođama i delatnicima, ali oni čak i ne sprovode u delo na ispravan način kada je reč o pokoravanju Bogu i odanosti Bogu – niko ne besedi o ovome i niko ne obavlja ovaj aspekt stvarnog posla. Svi ljudi vole da govore i postupaju zarad vlastitog statusa i ugleda, pa naprežu vijuge i zaboravljaju da jedu i spavaju radeći na tome da ih Božji izabrani narod sluša i obožava. Očigledno je da sve to rade da bi postigli svoj cilj, a to je da u crkvi vladaju kao vođe ili delatnici. Koji je razlog za to? Razlog za to je taj što čitav iskvareni ljudski rod ima istu narav i ista opredeljenja. Kada ti neko ukaže na neki put, a ti si veoma voljan da po njemu postupaš, to ne znači da sprovodiš istinu u delo, već da slušaš ljudske reči i da se pokoravaš čoveku. Dakle, zašto ljudi nisu voljni da dođu pred Boga ili da tragaju za Njim? Zato što u čovekovoj ljudskosti nema ničega što je u skladu sa istinom. Sve što ljudi vole, za čime čeznu i sve što čuvaju u svojim srcima, suprotno je i kontradiktorno istini. Prema tome, ako nekome kažeš da traga za istinom kada mu se nešto desi, njemu će to pasti teže od odlaska na Mesec, ali ako mu kažeš da obrati pažnju na neku osobu, to će mu biti mnogo lakše. Očigledno je da antihristi brzo postižu rezultate kada koriste tehniku pridobijanja srca ljudi da bi ih kontrolisali. Uz samo jedan usputni komentar, antihristi mogu navesti ljude da steknu povoljno mišljenje o njima; uz samo jedan neobavezni komentar koji nosi neku nameru ili stav, mogu naterati ljude da ih vide iz druge perspektive, u novom svetlu. Time se tačno otkriva šta se krije u ljudima. To znači da, ukoliko ne stremiš ka istini, već umesto toga kreneš putem traženja statusa i moći, sve što radiš imaće posledicu i uticaj na svako iskvareno ljudsko biće, a to je da skrene s istinitog puta, da se kloni istine i Boga, i da odbaci Boga. To je jedina posledica, jedini ishod. I to je sasvim očigledno.

Prvo ispoljavanje antihristovih pokušaja da pridobije srca ljudi je vrbovanje ljudi sitnim uslugama. Sitne usluge ne moraju nužno biti materijalne stvari; one obuhvataju širok spektar. Ponekad su to brižne reči, ponekad je to ispunjavanje nečije želje ili opredeljenja, a ponekad je to ispitivanje nečijih misli i govorenje svakakvih milozvučnih stvari koje ta osoba želi da čuje, kako bi pomislila da je njen vođa veoma dobar i pun razumevanja. Drugim rečima, antihristi gomilaju toleranciju, ljubav, toplinu i takozvanu pažnju kako bi prikrili svoju tajnu ambiciju, a to je da kontrolišu ljude. Primera radi, ako su braća i sestre donirali neke lepe stvari, antihristi će možda podeliti nešto od tih stvari sa svima s kojima su u dobrim odnosima. Oni koriste ove sitne usluge da pridobiju srca ljudi i da ih potkupe. Ako u crkvi postoji neki lagan posao, posao koji ne podrazumeva izlaganje vremenskim neprilikama i koji čoveku može omogućiti da se istakne, antihristi će naložiti da taj posao obavi bilo ko s kim su u dobrim odnosima. Zašto su oni u stanju da tako postupaju? Delimično im uspeva zato što u svojoj biti ne vole istinu i postupaju bez načela. A delimično zato što ovu dobru dužnost čuvaju za nekog s kim su u dobrim odnosima, te onda tim ljudima govore neke prijatne stvari kako bi osećali zahvalnost prema njima. Postupajući na ovaj način, antihristi ostvaruju svoj cilj pridobijanja srca ljudi. Ova taktika nije samo davanje sitnica i povremeno pričanje slatkih reči – u njoj postoji namera, postoji cilj. A koji je to cilj? Cilj je da u srcima ljudi ostave pozitivnu ocenu o sebi. Ako postoji grupa od deset ljudi, počeće tako što će ih proceniti: „Od ovih desetoro ljudi, dvoje ume dobro da se ulizuje drugima. Ne moram da se zamaram njima, svejedno će mi se ulagivati. Zatim, imamo dva smetenjaka – oni će uraditi ono što im kažem ako im dam par povlastica. Naredno dvoje ljudi ima određeni kov – dok god budem držao nekoliko uzvišenih propovedi i govorio im neke impresivne reči, oni će mi se pokoriti. Zatim, čini se da troje ljudi stremi ka istini, dakle, s njima će biti malo teže. Moraću da steknem jasnu sliku o njihovoj stvarnoj situaciji, da vidim šta im je potrebno i da im onda udovoljim. Ako kod nekog od njih to ne prođe i ako me ne bude slušao, na kraju ću se pozabaviti njime i ukloniti ga. Čak i ako je poslednji od tih desetoro protiv mene, ne može mi napraviti veliku štetu, pa ću to lako rešiti.” Antihristi samo jednim pogledom mogu da odrede koga u grupi mogu da kontrolišu, a koga ne. Kako to mogu da znaju tako brzo? Imaju tu sposobnost jer su im srca ispunjena sotonskim politikama i filozofijama. Njihova načela ponašanja i način ophođenja prema drugima nemaju za cilj skladan život s ljudima niti negovanje normalnih međuljudskih odnosa, njima nije stalo do toga da pomažu drugima, da ih snabdevaju istinom ili duhovno izgrađuju, niti da se prema ljudima ophode kao prema ravnopravnima, a još manje da koriste istina-načela u obavljanju poslova i ophođenju s drugima. Oni nemaju ni trunke takvih načela. Koja su njihova načela? „Kako me svaki čovek doživljava u svom srcu? Ne moram da se zamaram onima koji imaju visoko mišljenje o meni, kojima sam već u srcu i koji me se plaše, koji me poštuju i uvažavaju. Treba da postupim tako i tako prema onima koji me ne uvažavaju, a prema onima koji me poštuju, ali koji mi se još uvek nisu pokorili, treba da postupim tako i tako. A kada je reč o onima koji generalno ne obraćaju previše pažnje na druge, prema njima treba da postupim tako i tako.” Oni imaju postupnu proceduru za kontrolisanje ljudi. Zašto antihristi imaju takve postupke i misli? Zato što je želja za moći u njihovim srcima nekontrolisana. Kada bi s ljudima u grupi bili u prijateljskim odnosima, osećali bi se veoma neispunjeno i nedostojanstveno. Dakle, šta je njihov cilj? Da svako u svom srcu ima mesta za njih – ako nisu na prvom mestu, da budu na drugom, a ako nisu na drugom, da budu na trećem. Jednostavno im ne odgovara da s drugima budu ravnopravni. Da li oni, kao vođe, mogu da uzmu u obzir različita mišljenja drugih ljudi? Ne mogu. Oko čega se vrti sve što oni rade? (Oko moći.) Sve što rade vrti se oko moći. Koje to stvari oni rade koje se vrte oko moći? Prvo, zadiru u tvoje srce i stiču uvid u njega; odnosno, najpre te potkupe i navedu te da im se otvoriš, isteraju na čistinu tvoja prava osećanja i saznaju tvoje pravo mišljenje o njima. Kada to saznaju, oni prilagođavaju svoje metode svakoj pojedinačnoj situaciji i shodno tome postupaju. Oni žele da kontrolišu srca ljudi, a kada naiđu na nekoga ko ne razmišlja kao oni, na nekoga ko ih ne uvažava i ko im nije odan, onda napadaju i muče tu osobu. Dakle, antihriste u pridobijanju srca ljudi pokreće moć. A koje metode i tehnike oni koriste kako bi stekli moć? Oni u potpunosti razumeju, shvataju i kontrolišu srca ljudi. Šta kontroliše ljudske misli? Njihova srca i njihova priroda. Kada antihrist kontroliše srce neke osobe, njene ideje i misli više nisu bitne. Kada antihrist jednom preuzme kontrolu nad nečijim srcem, on u celosti kontroliše tu osobu.