B. Razmetanje vlastitim prednostima kako bi ih ljudi obožavali

Pored korišćenja sitnih usluga, o kojima smo maločas razgovarali, kojim se još tehnikama antihristi uobičajeno ili često služe kako bi pridobili srca ljudi? Recimo, na primer, da svi imaju loš utisak o vođi. Ljudi misle da ovaj vođa nema talenat, da jedino može da priča reči i doktrine i da nema pravo razumevanje istine. Ako taj vođa sazna da ljudi imaju takav utisak o njemu, da li će dati sve od sebe da sakrije ove nedostatke i mane? (Hoće.) Šta će uraditi? Kakve će stvari govoriti? Glumljenje otvorenosti je jedna strana toga. Ima li još nešto? (Pravdanje.) Pravdanje je takođe jedan od načina prikrivanja. Pored toga, vođa može da koristi i svoje prednosti i stvari koje drugi smatraju velikim da bi sakrio svoje slabosti. Da li je to uobičajena tehnika? (Jeste.) Primera radi, jedan čovek kaže: „Kratko verujem u boga, pa zašto sam onda ja izabran za vođu? Zato što sam u sekularnom svetu vodio firmu i naše osoblje je skočilo sa 10 ljudi na 200 ljudi, što pokazuje da imam liderske sposobnosti. Iako božja kuća ne pridaje značaj tim stvarima, ova sposobnost je korisna u nekim situacijama, zar ne?” Kada to čuju, drugi se ne slažu, pa ovaj čovek nastavlja sa svojom izvedbom, govoreći: „Na primer, šta treba da radiš ako pričaš sa svojim zaposlenima, ali te oni ne slušaju? Slušaće te kada budeš postigao dobre rezultate. Već sam izložio svoj dokaz: moja firma je izašla na berzu!” Isprva će neki možda reći da je to dar, da tako rade nevernici, ali zaista postoje metode i rezultati u načinu na koji ova osoba postupa, tako da neki ljudi prelaze put od sumnje do poverenja, pa kroz njegovo delovanje počinju nesvesno da ga obožavaju, malo po malo. Osim toga, ova osoba navodi druge na pogrešan put i prikriva sopstvene nedostatke; kupuje srca ljudi, a da oni toga nisu ni svesni; navodi ljude na stranputicu i oni joj se klanjaju. Zar to nije tehnika? (Jeste.) Koja? To je upinjanje svim silama kako bi se čovek razmetao svojom stručnošću i darovima, te hvalisao svojim sposobnostima i veštinama. Koji je cilj ovih postupaka? Cilj je takođe da se pridobiju srca ljudi. Da bi pridobili srca ljudi, osim poklanjanja lepih stvari, antihristi moraju i da navedu druge da ih cene. Da su oni sasvim obični ljudi ili da su neobrazovani i bez mnogo škole, ko bi ih cenio? Zato on namerno ističe svoje diplome kako bi drugi znali da ima visoko obrazovanje i akademska zvanja, pa tako obmanjuje neke ljude. On se upinje svim silama da se razmeće svojim darovima, stručnošću i sposobnostima da navede druge ljude da o njemu imaju visoko mišljenje i dobar utisak, pa ti ljudi često misle ili imaju potrebu da traže njegov savet dok obavljaju poslove. Zar sve što on radi zarad postizanja ovog cilja ne spada takođe u strategiju za pridobijanje srca ljudi? To su dva ispoljavanja antihristovog pridobijanja srca ljudi. Prvo ispoljavanje je korišćenje sitnih usluga. Drugo ispoljavanje je razmetanje svojim sposobnostima i darovima, drugim rečima, stvarima koje ga čine superiornim, i korišćenje ove metode da nadmaši ostale članove da bi se isticao u gomili i da bi ga svi cenili, divili mu se, svojevoljno dolazili pred njega da slede njegova uputstva i prihvate njegovo vođstvo, pa čak i da svojevoljno prihvataju i slušaju sva njegova uređenja. Zar to nije vid psihološkog napada? (Jeste.) Pridobijanje srca ljudi je svojevrstan vid psihološkog napada. Šta „psihološki napad” podrazumeva? To je sredstvo pomoću kojeg Sotona zauzima mesto u srcima ljudi i pomoću kojeg ih kontroliše. Bog istražuje dubine čovekovog srca. On osvaja i zadobija srca ljudi. Pa zašto se onda izraz „zadobiti srca ljudi” ne koristi kada govorimo o Sotoni i antihristima? Zbog toga što Sotona i antihristi koriste neprirodne i rđave tehnike da bi zgrabili srca ljudi, naveli ih na pogrešan put, da bi ih vrbovali i kontrolisali, tako da ljudima ne preostaje ništa drugo nego da imaju visoko mišljenje o njima, da ih duboko poštuju i da im se dive.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o dvema taktikama za pridobijanje srca ljudi. Da li postoje još neke tipične taktike? Ako niste iskusili taktike i metode koje antihristi koriste da bi ljude naveli na pogrešan put i da bi ih ograničavali, možda bi trebalo da se pogledate i procenite kako stojite u poređenju sa njima. Proverite da li u vama postoje ovakva ispoljavanja. Svako ko živi s iskvarenom naravi ima ovakve sklonosti. Činjenje sitnih usluga, navođenje ljudi na pogrešan put i vrbovanje ljudi – zar to nisu stvari koje vi često radite? A kada dajete sve od sebe da biste se razmetali svojim darovima i prednostima – zar i to nije nešto što vi često radite? (Jeste.) Konkretno, kada uradite nešto što se protivi istini, kada se razotkriju vaše slabosti i mane, pa čak i kada budete orezani i stvarno izgubite ugled, te nestane svaki tračak vašeg prestiža, zar tada ne pribegavate korišćenju ovih metoda i tehnika da biste popravili situaciju i povratili svoj prestiž i svoje mesto u srcima ljudi? (Takođe radimo i ovakve stvari.) Kada radite ovakve stvari, da li ste svesni i da li mislite da je to pogrešan put i da ne smete to da radite? Da li osećate samoprekor? Da li ste često nesvesni toga ili osećate samoprekor, ali ipak morate da radite ovakve stvari, protiv svoje volje, jer su vam veoma važni vaš ugled i imidž? Šta je u pitanju? (Radimo to protiv svoje volje.) Radite to protiv svoje volje – pa dobro, da li osećate samoprekor? Ili ne osećate baš ništa, već olako shvatate te stvari nakon što ih uradite i nastavljate da jedete i spavate kao i do sada? (Osećamo samoprekor.) Ako ipak osećate malo prekora prema sebi, onda to nije toliko loše. To je dokaz da vaša otupelost nije otišla preduboko – i dalje ste svesni. Ljudi koji su svesni mogu da se nadaju spasenju, oni koji nemaju svest nemaju ni ljudskost, pa su oni u opasnosti.

C. Korišćenje fasada da bi zaluđivali ljude i da bi ljudi stekli dobro mišljenje o njima

Koje još tehnike antihristi obično koriste kako bi pridobili srca ljudi? Postoji još jedna situacija: ma šta da rade, antihristi to ne rade pred Bogom, već pred ljudima. Šta im je zapravo cilj? (Da pridobiju ljude.) Cilj im je da pridobiju srca ljudi. Ako posmatramo površinski, oni su voljni da pate i plate cenu više nego drugi; čini se da su duhovniji od drugih, da su odaniji Bogu i da svoju dužnost shvataju ozbiljnije. Ali kada nema nikoga da ih posmatra, antihristi se ne ponašaju tako. Njihova prava namera nije da se ponašaju tako; naprotiv, imaju skriveni motiv. Pred drugima se ponašaju na ovaj način da bi ti ljudi videli kako oni dobro postupaju i kako svoju dužnost obavljaju s velikom odanošću, a zapravo odanost zasigurno nije njihova unutrašnja motivacija. Njihov cilj je da ih ljudi vide kao odane i odgovorne. Plaćajući cenu na ovaj način, oni potpuno uveravaju druge. To ima za posledicu da su drugi ljudi voljni da prihvate njihovo vođstvo i da im oproste sve greške koje naprave. Kakvo je to ponašanje? To je korišćenje fasada da bi zaluđivali ljude. Šta se ovde podrazumeva pod pojmom „fasada”? To podrazumeva dobro ponašanje i postupke koji su naizgled u skladu sa istinom. Korišćenje fasada koje su naizgled u skladu sa istinom da bi zaluđivali ljude i da bi ljudi stekli dobro mišljenje o njima – to sumira karakteristike ovog ponašanja, zar ne? Njihov cilj je da naposletku ljudi steknu dobro mišljenje o njima. Kada ljudi imaju dobro mišljenje o antihristima, oni prema njima osećaju određeno poštovanje – antihristi će korišćenjem ove metode zauzeti određeno mesto u srcima ljudi. Na primer, postoji jedna vrsta ljudi koji su spremni da podnesu žrtvu pri vršenju svoje dužnosti, ali se pri radu uglavnom oslanjaju na iskustvo i u principu ne krše nijedno od glavnih načela, ali kada sa takvom osobom u zajedništvu razgovaraš o traganju za istina-načelima, šta ona kaže? „Nema potrebe da o tome razgovaraš sa mnom. Sve mi je to na pameti!” Kada se zaista suoče s nekim problemom, ne samo da ne tragaju, već odbijaju da poslušaju bilo čiji savet, a kamoli mišljenje; jednostavno rade samo ono što sami smatraju da je ispravno. Kada plate cenu, kada zbog svojih postupaka deluju brzo i odlučno, te se čini da poseduju određen autoritet, kakvo mišljenje o njima drugi ljudi imaju u svom srcu? Da li imaju dobro mišljenje o njima ili ne? Iz perspektive drugih ljudi, oni nisu prekršili istinu ni na jedan očigledan način i veoma su vešti u obavljanju zadataka. Njihov stepen „odanosti” i njihovo iskustvo u obavljanju svojih dužnosti dovoljni su da ubede druge. Ljudi misle: „Pogledaj ih: veruju u Boga dugo godina i imaju iskustvo u obavljanju ove dužnosti. Iskusni su. Mi to ne bismo mogli.” Kada ljudi imaju tako pozitivno mišljenje o njima, da li oni u ljudskim srcima imaju veliki ili mali značaj? (Veliki.) Veliki; imaju značaj u njihovim srcima. Neki ljudi nikada ne tragaju za istinom, delimično zato što nemaju duhovno razumevanje, a delimično zato što ih istina ne zanima, zato što uopšte ne vole istinu i zato što uopšte ne razumeju šta su istina-načela. Za obavljanje svojih dužnosti, oni se isključivo oslanjaju na svoj prolazni entuzijazam, svoje dobre namere i godine iskustva. Oni, međutim, ne žele da dozvole da drugi znaju ove stvari, pa zbog toga daju sve od sebe da ulože veliki napor i plate cenu. Ako iko otkrije da nemaju duhovno razumevanje ili da ne razumeju istinu, te da stvari rade bez načela, oni brzo naprave neka postignuća koja ljudi mogu da vide. Kažu: „Pogledaj i uveri se da li zaista imam duhovno razumevanje ili ne. Pogledaj; uveri se da li zaista postupam prema načelima, da li zaista razumem istinu.” Postupajući ovako, navode veliki broj ljudi na stranputicu. Oni kažu: „Ti ljudi su iskusni u obavljanju svoje dužnosti i razumeju načela; mi smo ti koji ih ne razumeju.” „Mi smo ti koji ne razumeju” – Šta nam otkriva ova izjava? Otkriva nam da, duboko u sebi, oni odobravaju dobro spoljašnje ponašanje ovih ljudi. Čemu je ovo odobravanje jednako? Jednako je mišljenju da su oni ljudi koji primenjuju istinu, koji vole Boga i koji primaju Božje usavršavanje. Zar se to što ih drugi ljudi ocenjuju na ovaj način ne svodi na to da oni zauzimaju određeno mesto u srcima ljudi? Preciznije govoreći, može se reći da imaju svojevrstan prestiž. Šta im, dakle, taj prestiž donosi? Navodi druge da u njih gledaju, da ih cene, pa čak i da zavise od njih. Kako drugi zavise od njih? Čim imaju neki problem, odmah odlaze k njima. Recimo da neko kaže: „Ovo je veliki problem, a mi ga ne razumemo; trebalo bi da pitamo Višnjeg, zar ne?” Neko će onda reći: „Nema potrebe. Možemo jednostavno da pitamo našeg vođu. Naš vođa sve razume.” Svi imaju na umu da su vođe i delatnici uglavnom zauzeti svojim poslom i da ne čine zlo, pa samim tim misle da su oni zasigurno ljudi koji razumeju istinu i postupaju prema načelima. Šta mislite o ovoj izjavi? Ako neko naizgled ne čini zlo, da li to znači da razume istinu? Ne nužno. Postoji granica u ljudskom razumevanju istine. Ako se ti, verujući da vođe sve razumeju, ne moliš Bogu, ne tražiš od Njega ili ne tražiš u Njegovim rečima bez obzira na to koji problem imaš, već se direktno obraćaš vođi u vezi sa tim, zar to neće odložiti stvari? Ako uvek radiš ono što ti vođe kažu i ako uvek gledaš u njih, onda neke stvari mogu poći po zlu i vrlo je verovatno da ćeš naneti gubitke radu crkve. Zbog toga su obožavanje i uzdanje u ljude najlakši načini da se skrene s puta i naprave greške, čime se nanosi šteta sopstvenom životu, kao i Božjoj kući i radu crkve.

Postoje tri glavna ispoljavanja antihristovog pridobijanja srca ljudi: prvo je vrbovanje ljudi sitnim uslugama; drugo je razmetanje vlastitim prednostima, darovima i talentima; treće je korišćenje fasada da bi zaluđivali ljude i da bi ljudi stekli dobro mišljenje o njima. Ovakva ispoljavanja postoje u svima. Neki ljudi često otkrivaju tračeve koje drugi ljudi ne znaju, pričaju o raznorodnim temama ili dele neka jedinstvena, stručna mišljenja. Kako se to naziva? Postoji jedna izreka, koja kaže: „Starica stavlja ruž za usne – da bi imao u šta da gledaš.” Ovi ljudi uvek žele da pokažu svoje veštine i pridobiju poštovanje drugih. Ponekad u tome ne uspevaju, pa ljudi primete određene pukotine; tada se oni svim silama upiru da to poprave i da se raznim izvrdavanjima opravdaju. Bez obzira na to šta su učinili protivno svojoj savesti i istini, ili što to nije povezano sa njihovim obavljanjem dužnosti, oni nikada ne znaju da priznaju grešku niti da razmisle o sebi i da se pokaju, a nikada ni ne shvataju koliko je taj problem ozbiljan. Naprotiv, naporno razmišljaju i naprežu vijuge tražeći načine da se opravdaju i izglade stvari. Oni gore od nestrpljenja da postignu svoje ciljeve, do te mere da čak ne mogu ni da jedu ni da spavaju, plašeći se da bi dobra slika o njima u očima drugih ljudi mogla iznenada načisto propasti. Primera radi, neki ljudi misle da umeju dobro da pišu, da su dobri pisci; drugi misle da su dobre vođe, da su stubovi koji podržavaju crkvu, a treći misle da su dobri ljudi. Čim ti ljudi iz bilo kog razloga izgube taj dobar ugled, oni ulažu mnogo truda i plaćaju visoku cenu kako bi ga povratili, razbijajući glavu oko toga kako da poprave situaciju. A ipak nikada ne osećaju stid ni samoprekor, niti da su dužni Bogu zbog pogrešnih puteva kojima su krenuli ili zbog raznih stvari koje su počinili, a koje su se kosile sa istinom. Nikada nemaju takva osećanja. Koriste svakakve tehnike kako bi naveli ljude na stranputicu i pridobili njihova srca. Da li je to obavljanje dužnosti stvorenog bića? Svakako da nije. Da li je to delo koje bi trebalo da obavljaju crkvene vođe? Svakako da nije. Oni žive prema sotonskim naravima, čine zlo i ometaju rad crkve i prekidaju i ometaju rad Božje kuće. Sudeći prema njihovim postupcima i ponašanju, putevima koje su odabrali i njihovim različitim vrstama ponašanja koja kontrolišu ljude i navode ih na stranputicu, oni ne obavljaju dužnost vođe, već razgrađuju i prekidaju Božje delo spasenja čoveka, sprečavaju ljude da dođu pred Boga i pokušavaju da drže ljude u svojim rukama, pod svojom kontrolom. Zar to nisu postupci i ponašanje antihrista? U to nema sumnje. To je dovoljan dokaz da antihristi savršeno igraju ulogu Sotone. Sudeći prema prirodi onoga što rade, antihristi ne samo da ne uspevaju dobro da obavljaju dužnost koju treba da obavljaju, naprotiv, oni igraju ulogu Sotone. Sve što rade je da se apsolutno nadmeću sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda. Ovce koje pripadaju Bogu treba da slede Boga i budu zadobijene od Njega, a ipak, ovi ljudi sprečavaju druge da slede Boga; oni uzimaju Božje ovce u svoje ruke i kontrolišu ih, te ljude navode da ih obožavaju i slede. To je priroda njihovih postupaka. Da li takve ljude možemo nazivati „vođama”? (Ne.) Kako onda treba da ih nazivamo? (Zle sluge.) „Zle sluge” – to je prikladan naziv. „Antihristi”, „zle sluge” – poslužiće oba ova naziva, zar ne? Ovi ljudi pod krinkom obavljaju dužnost vođe, ali oni ne rade ono što bi vođa trebalo da radi. Ono što oni rade uopšte nije obavljanje dužnosti vođe, već igranje uloge antihrista; predstavljaju se kao Sotona da bi ometali i uništili delo Božje kuće, navodeći Božji izabrani narod na stranputicu kako bi se klonio istinitog puta i klonio se Boga. Svi njihovi postupci i ponašanje otkrivaju sotonsku narav i prirodu, te postižu rezultat da se ljudi klone Boga, odbacuju istinu i Boga, a njih obožavaju i slede. Jednog dana, kada budu u potpunosti naveli ljude na stranputicu i podveli ih pod svoju kontrolu, ljudi će početi da ih obožavaju, slede i slušaju. Tada će postići svoj cilj – da zarobe srca ljudi. Oni su crkvene vođe, ali oni ne obavljaju posao koji im je Bog poverio; oni ne obavljaju posao vođa i delatnika. Naprotiv, oni utiču na Božji izabrani narod, navode ga na stranputicu, zarobljavaju ga i kontrolišu; ovce, koje očito pripadaju Bogu, uzimaju u svoje ruke, pod svoju kontrolu. Zar oni nisu lopovi i banditi? Zar time što se nadmeću sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda oni ne služe kao Sotonine sluge? Zar takvi antihristi nisu Božji neprijatelji? Zar oni nisu neprijatelji Njegovog izabranog naroda? (Jesu.) Jesu sto posto. Oni su neprijatelji Boga i Njegovog izabranog naroda, to je van svake sumnje.

Ranije, dok sam Ja govorio i obavljao delo u svim crkvama u kontinentalnoj Kini, sa Mnom je bila jedna osoba zadužena za audio-snimke i zapisivanje propovedi. Taj čovek je bio donekle darovit, imao je oštar um i brzo je reagovao. Ali, imao je jednu manu: bio je pravi majstor u govorenju milozvučnih stvari koje su ljudi želeli da čuju. Ako bi ti rekao da je nešto dobrog ukusa, on bi rekao: „U pravu si. Probao sam to. Odlično je.” Ako bi ti rekao da je napolju vrućina, on bi rekao: „Naravno da jeste. Sav sam znojav.” Ako bi ti rekao da je napolju hladno, on bi rekao: „Naravno da je hladno. Nosim postavljene cipele.” Retko kad bi rekao nešto istinito ili iskreno. Naizgled je bio veoma revnosan, ali čim bi se pojavilo nešto što zahteva podnošenje žrtve, on bi ustuknuo. Bio je podmukao i lažljiv. On je bio takav tip osobe. Neko će možda upitati: „Pa, zašto si izabrao takvu osobu?” Nisam ga Ja izabrao – to su odlučile tadašnje okolnosti. Tada je bilo teško pronaći čak i nekoga poput njega, a on je barem imao brze reakcije – pritisnuo bi „snimanje” čim bih Ja počeo da govorim. Pratio Me je svuda, snimao i zapisivao propovedi; obavljao je određene konkretne poslove. Ali način na koji se ponašao u Mom prisustvu i stvari koje je radio u crkvi bili su kao postupci dve potpuno različite osobe. U Mom prisustvu, bio je poslušan, učtiv, marljiv, savestan i odgovoran – ali da li je bio takav i kada je obavljao svoju dužnost u crkvi? S obzirom na to da je bio takav kada je bio u kontaktu sa Višnjim, da li je bio takav i kada je bio među Božjim izabranim narodom? Da li bi se usudio da daš siguran odgovor na to pitanje? Ne, ne bi. Kako bi, dakle, mogao da znaš kakve su bile njegove stvarne okolnosti? Da bi to uradio, morao bi da budeš u kontaktu sa njim. Nakon što neko vreme provedeš u komunikaciji sa njim, sve što je u njegovoj priroda-suštini bi izašlo na videlo. Posebno je voleo status i bio je naročito tašt; kad god bi bio u nečijem društvu, veoma je voleo da priča o svom kapitalu i da se razmeće stvarima koje ume da radi, stvarima koje je uradio, koliko je propatio i time koliko je sjajan. Veoma često je radio ovakve stvari i ovako govorio, i bio je potpuno drugačija osoba u odnosu na to kakav je bio kada sam Ja bio prisutan. Osim toga, svi oko njega su se osećali sputano i maltretirano, ali se nisu usuđivali da išta kažu. Šta je tu bio najveći problem? On je ovaj mali deo posla koji je izvršavao, ovaj mali deo dužnosti koju je obavljao, tretirao kao kapital za razmetanje gde god je išao. Do koje mere se razmetao? Svi su se ugledali na njega, obožavali ga i zavideli mu. Na kraju su rekli: „Ovaj čovek je mnogo propatio zarad Boga. Samo pogledaj koliko veruje u Boga i koliko Ga voli! Ne možemo da se uporedimo ni sa dlakom na njegovoj glavi. Toliko smo inferiorni u odnosu na njega!” Ljudi su ga uvek spominjali, a oni koji nisu mogli da Me sretnu, mislili su da je susret sa njim bio kao da su sreli Mene. Uticaj koji je on imao na znanje ljudi, na njihove misli i umove na kraju je dostigao ovaj nivo. Da bi stigao do te tačke, mora da je dosta toga rekao i uradio, zar ne? Sigurno nije u kratkim crtama spominjao koje je dužnosti obavljao, zasigurno je o tim stvarima govorio naširoko; štaviše, imao je svoje motive i ciljeve, govorio je stvari kojima je mogao da zavede i obmane ljude, navodeći ih da ga obožavaju, čime je na kraju i postigao svoj cilj. Šta mislite o ovakvoj vrsti osobe? To što je imao priliku da svoju dužnost obavlja pored Mene je bilo dobro za njega, bilo u smislu učenja kako da se ponaša ili u smislu zadobijanja istine. To je za njega bila prilika da se rano usavrši. Nažalost, on nije cenio ovu priliku. Nije video koliko je dragocena i vitalna ova prilika, niti da je to put, temelj i izvor za zadobijanje istine i sticanje znanja o Bogu. Naprotiv, iskoristio je ovu priliku da bi postigao sopstveni cilj, a to je da se izdvaja iz mase i pridobije srca ljudi. To je predstavljalo problem – hodao je pogrešnim putem. Recite Mi, pošto je toliko bezobzirno širio priče o tome koliko je patio, kako ga je Bog vodio, kako se Bog ophodio prema njemu i kako mu je Bog verovao, da li je mogao uvideti da se iza toga krije njegova lična namera? (Mogao je.) Trebalo bi da je bio u stanju. To nije bilo nešto što je nemoguće prepoznati. Mogao je to da prepozna – pa zašto onda nije mogao da obuzda svoja zla dela? Zato što nije voleo istinu, voleo je samo uticaj i status. Kada čovek koji zaista voli istinu otkrije iskvarenost, kada svedoči o tome koliko je patio, on sebe prekoreva i optužuje. On smatra da je ono što je uradio podlo i da se time opire Bogu i da to više ne sme da ponovi. Kada u budućnosti ponovo poželi da uradi isto, može da se obuzda i da obustavi takvo svoje ponašanje. To je sasvim normalno. Ali u takvim trenucima, čak i ako ga grize savest, antihrist ne može da kontroliše svoju preteranu ambiciju i želju, pa neće prihvatiti istinu čak i ako ga orežu. Zašto se njegova priroda širi i nepopravljivo raste? (Zato što on ne voli istinu.) U svojoj prirodi, on ne voli istinu. Šta onda on voli? (Voli status.) Šta će mu status doneti? Nateraće ljude da ga obožavaju, da ga cene i da mu zavide. Njegov cilj je, naposletku, da se prema njemu ophode kao prema Bogu i da uživa u istom statusu kao Bog, kao i u časti, sreći i radosti koje taj status donosi. Zar ne osećate gađenje nakon svega što sam rekao? (Osećamo.) Postoji još nešto što je ta osoba uradila, a što je još odvratnije. Kasnije se razboleo i vratio u svoje rodno mesto, zbog čega je još više umislio da zaslužuje da uživa u prednostima statusa. Šta mislite, kako bi se ponašao dok je bio pod uticajem ove misli? Zar ne bi zahtevao da mu ljudi daju još više, da se još bolje ophode prema njemu? (Zahtevao bi.) Zašto je to zahtevao? Zar nije smatrao da je to preterano ili nerazumno? Smatrao je da to zaslužuje. Mislio je: „Propatio sam dosta zarad boga, zarad moje braće i sestara. Imam pravo na ovo; oboleo sam jer sam previše patio, pa moja braća i sestre moraju da mi služe.” Dok je bio bolestan, nije mrdnuo prstom; samo je ležao u krevetu po ceo dan, terajući druge da ga neguju i hrane. Pošto je dugo ležao u krevetu, postalo mu je dosadno, pa je ljude naterao da mu donose hranu i piće i da izlaze sa njim kako bi se zabavio. To je prilično odvratno, zar ne? Da je zaista bio toliko bolestan, to ne bi bila tako velika stvar; ako nije bio toliko bolestan, onda je njegovo ponašanje zasigurno bilo nerazumno, zar ne?

Neki ljudi deluju prilično entuzijastično u svojoj veri u Boga. Vole da se bave i brinu o crkvenim poslovima, te uvek trče pred rudu. A ipak, kada postanu vođe, svakoga razočaraju. Ne fokusiraju se na rešavanje praktičnih problema Božjeg izabranog naroda, već daju sve od sebe da postupaju zarad svog ugleda i statusa. Vole da se razmeću da bi ih drugi cenili, uvek pričaju o tome kako pate i kako se daju za Boga, ali ne ulažu napor u stremljenje ka istini i ka svom život-ulasku. To nije ono što drugi očekuju od njih. Iako su zauzeti poslom, razmeću se u svakoj prilici, propovedaju neke reči i doktrine, stiču poštovanje i obožavanje nekih ljudi, navode srca ljudi na stranputicu i učvršćuju svoj status, šta se dešava na kraju? Bez obzira na to da li ovi ljudi koriste sitne usluge da bi podmitili druge, ili se razmeću svojim darovima i sposobnostima, ili se koriste raznim metodama da bi ljude navodili na stranputicu, pa ljudi steknu dobro mišljenje o njima; bez obzira na to koju metodu koriste da pridobiju srca ljudi i da tu zauzmu mesto, šta su izgubili? Izgubili su priliku da zadobiju istinu dok su obavljali dužnosti vođe. Istovremeno, zbog svojih različitih ispoljavanja, takođe su se nagomilala i njihova zla dela koja će dovesti do njihovog konačnog ishoda. Bez obzira na to da li koriste sitne povlastice kako bi podmitili i zarobili ljude, ili se razmeću sobom, ili koriste lažni privid kako bi obmanjivali ljude, i bez obzira na to kako naizgled stiču mnogo pogodnosti i zadovoljstva postupajući na ovaj način, s ove tačke gledišta, da li je ovaj put ispravan? Da li je to put stremljenja ka istini? Da li je to put koji može dovesti do čovekovog spasenja? Sigurno da nije. Bez obzira na to koliko su pametne te metode i trikovi, oni ne mogu da prevare Boga; te ih se Bog na kraju gnuša i sve ih osuđuje. Jer se iza takvog ponašanja krije ljudska preterana ambicija i stav i suština suprotstavljanja Bogu. Bog u svom srcu takve ljude nikada ne bi prepoznao kao ljude koji obavljaju svoje dužnosti, već bi ih okarakterisao kao zlikovce. Koju presudu Bog donosi kada postupa sa zlikovcima? „Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!” Kada Bog kaže: „Odlazite od mene”, kuda On zapravo želi da ti ljudi odu? On ih predaje Sotoni, šalje ih u staništa gde borave horde sotona. S kakvim će se posledicama na kraju suočiti? Zli duhovi će ih mučiti do smrti, što znači da će ih Sotona proždrati. Bog ove ljude ne želi, a to znači da ih neće spasiti; oni nisu Božje ovce, a kamoli Njegovi sledbenici, pa oni ne spadaju među ljude koje će On spasiti. Tako Bog definiše ove ljude. Dakle, kakva je priroda pokušaja da se pridobiju srca drugih ljudi? To je koračanje putem antihrista, to je antihristovo ponašanje i suština. A još ozbiljnija je suština nadmetanja sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda – takvi ljudi su Božji neprijatelji. Antihristi se karakterišu i kategorizuju na ovaj način i to je u potpunosti tačno.

22. januar 2019. godine

The Serbian Bible verses found in this audio are from the Holy Bible, New Serbian Translation.

Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.

Used by permission. All rights reserved worldwide.