Današnji razgovor u zajedništvu o različitim ispoljavanjima antihrista je na dvanaestoj stavci: oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove. Ta stavka se bavi i antihristovim naravima i jedno je od njihovih konkretnih ispoljavanja. Sa površnog stanovišta, ako nema status i nema nade da će dobiti blagoslov, antihrist će želeti da se povuče. Kada jednom izgubi te dve stvari, želeće da se povuče. Čini se da je površno značenje vrlo lako razumeti – ne deluje mnogo složeno ili apstraktno, ali koja su to ovde specifična ispoljavanja? Drugim rečima, koje vrste situacija uzrokuju da antihrist želi da se povuče zbog uticaja na njegov status ili njegovu nadu da će dobiti blagoslove? Da li je to nešto što je vredno iscrpnog razgovora u zajedništvu? Ako bi vas zamolili da besedite o ovome, šta biste imali da kažete o njegovim specifičnim detaljima i ispoljavanjima? Neki ljudi bi mogli da kažu: „Toliko puta smo razgovarali o tome. Antihristi vole status i moć, uživaju u visokom prestižu, a cilj njihove vere je da budu blagosloveni, krunisani i nagrađeni. Ako su te nade propale i izgubljene, onda će izgubiti interesovanje da veruju u Boga i više neće želeti da imaju veru.” Da li bi vaš razgovor o tome bio jednostavan poput ovih nekoliko reči? (Da.) Da je to slučaj, kada bi ovaj razgovor mogao da se završi sa tih nekoliko izjava, onda ovaj aspekt antihristovih ispoljavanja ne bi zaslužio poseban odeljak u našoj seriji razgovora o ispoljavanjima antihrista, niti bi se doticao bilo kakve posebne priroda-suštine. Međutim, pošto se ta stavka odnosi na suštinu i narav antihrista, kao i na njihove lične težnje i stanovište u vezi sa postojanjem, onda mora da je u pitanju složena tema. Dakle, šta je tačno uključeno? Odnosno, koje stvari sa kojima se antihristi susreću uključuju njihov status i njihovu nadu da će dobiti blagoslov? Kakva su njihova stanovišta, misli i stavovi u vezi sa tim stvarima? Naravno, biće preklapanja između našeg razgovora o ovim pitanjima i naših prethodnih razgovora o antihristovim stanovištima o raznim pitanjima, ali fokus današnjeg razgovora je drugačiji i prilazi problemu iz drugog ugla. Danas ćemo posebno razgovarati o ispoljavanjima koja se pojavljuju kada antihristi izgube svoj status i svoje nade da će dobiti blagoslove, čime se može dokazati da antihristi imaju pogrešnu perspektivu na kojoj se zasniva njihova težnja i da njihova vera u Boga nije istinita; ona takođe mogu dokazati da ti ljudi zaista poseduju suštinu antihrista.

I. Kako se antihristi odnose prema orezivanju

Najpre treba da vidimo koja ponašanja antihristi ispoljavaju prilikom orezivanja, kako se snalaze u takvim situacijama, kakvi su im stavovi, misli i stanovišta u vezi sa orezivanjem i šta oni tada konkretno govore i rade – te stvari zavređuju da ih raščlanimo i analiziramo. U zajedništvu smo popriličan broj puta razgovarali o temama koje se tiču orezivanja; radi se o uobičajenoj temi koja vam je svima poznata. Većina ljudi određeni preobražaj doživljava tek nakon višestrukog orezivanja – oni su tada u stanju da tragaju za istinom i da pri obavljanju dužnosti postupaju u skladu s načelom, a njihova vera tek tada počinje iznova da se rađa i da prolazi kroz izvesnu promenu nabolje. Može se reći da se svaki primer grubog orezivanja svakoj osobi urezuje u srce i da tamo ostavlja neizbrisiv trag. Naravno, i kod antihrista svaki primer grubog orezivanja ostavlja neizbrisiv trag, ali – u čemu se ogledaju razlike? Stav antihrista prema orezivanju i razne njegove manifestacije u vezi s tim, kao i sve njegove misli, stanovišta, ideje i tome slično, koje proističu iz jedne takve situacije, drugačiji su nego kod običnog čoveka. Prilikom orezivanja nekog antihrista, prvo što će on uraditi jeste da će se iz dubine duše opirati tome i da će to odbacivati. On će se protiv toga boriti. Zašto je to tako? Zato što antihristi, zbog same svoje priroda-suštine, osećaju odbojnost prema istini, mrze je i uopšte je ne prihvataju. Sasvim prirodno, antihristova suština i njegova narav sprečavaju ga da prizna vlastite greške ili da prizna da mu je narav iskvarena. Na osnovu te dve činjenice, stav antihrista prema orezivanju ogleda se u njegovom celovitom i potpunom odbacivanju i prkosu prema njemu. On iz dna duše mrzi i opire se orezivanju i ne pokazuje ni najmanji znak prihvatanja ili pokoravanja, a kamoli bilo kakvog iskrenog razmišljanja o sebi ili kajanja. Prilikom orezivanja, antihrist ne razmatra ko je taj koji ga orezuje, na šta se to orezivanje tačno odnosi, koliki je njegov deo krivice za to, koliko je očigledna njegova greška, koliko je zla počinio, niti kakve su posledice tog zlodela po rad crkve – njega ništa od toga ne zanima. Što se antihrista tiče, osoba koja ga orezuje je naprosto neko ko ga izdvaja ili mu pronalazi greške da bi ga mučio. Pritom, antihrist može čak pomisliti da je izložen maltretiranju i ponižavanju, da se prema njemu ne ophode kao prema ljudskom biću, te da ga omalovažavaju i nipodaštavaju. Nakon orezivanja, antihrist nikada ne razmišlja o tome kakvu je grešku zapravo počinio, koju je iskvarenu narav ispoljio, niti o tome da li je tragao za načelima kojih treba da se pridržava, da li je postupao u skladu sa istina-načelima, te da li je ispunio svoje obaveze u vezi sa materijom zbog koje je podvrgnut orezivanju. On ništa od toga ne ispituje i ne preispituje, ne kontemplira o tome, niti o tim pitanjima uopšte razmišlja. Umesto toga, on se prema tome što je orezan ponaša po svojoj volji i plahovito. Svaki put kada ga orezuju, antihrist je pun srdžbe, neposlušnosti i ozlojeđenosti i ne želi da sluša ničije savete. On odbija da prihvati vlastito orezivanje i nije u stanju da se vrati pred Boga kako bi samog sebe spoznao i razmislio o sebi, kako bi se pozabavio postupcima kojima je prekršio načela, poput površnosti ili divljanja prilikom obavljanja dužnosti, niti pak koristi ovu priliku da bi razrešio svoju iskvarenu narav. Umesto toga, iznalazi izgovore da bi odbranio i opravdao sebe, a u stanju je čak i da kaže neke stvari da bi druge ljude potpalio i izazvao razdor među njima. Ukratko, konkretne manifestacije koje antihristi pokazuju prilikom orezivanja svode se na neposlušnost, nezadovoljstvo, otpor i prkos, a pritom se u njihovim srcima rađaju i sledeće pritužbe: „Platio sam tako visoku cenu i toliko posla obavio. Mada u nekim stvarima nisam sledio načela, niti sam tragao za istinom, ja nisam sve ovo učinio zarad sebe! Čak i ako sam u izvesnoj meri naškodio radu crkve, nisam to učinio namerno! Ko je taj što nikada ne greši? Ne možete se stalno hvatati za moje greške i neprekidno me orezivati, a da pritom ne pokažete razumevanje prema mojim slabostima, mom raspoloženju i mom samopoštovanju. Božja kuća uopšte ne voli ljude i tako je nepravedna! Štaviše, orezujete me zbog tako sićušne greške – zar to onda ne znači da mi niste naklonjeni i da želite da me uklonite?” Prvo što antihristima pada na pamet kad ih orezuju nije da razmisle o sebi u vezi sa greškama koje su počinili ili sa iskvarenom naravi koju su ispoljili, nego da se raspravljaju, objašnjavaju i pravdaju, iznoseći pritom razna nagađanja. Kakva nagađanja? „Platio sam tako visoku cenu obavljajući svoju dužnost u božjoj kući, a sad me orezuju. Izgleda da nema mnogo nade da ću dobiti blagoslove. Da li je moguće da bog ne želi da nagrađuje ljude, pa on koristi ovaj metod da bi ih razotkrio i uklonio? Zašto bih se uopšte trudio ako već nema nikakve nade da ću dobiti blagoslove? Zašto bih trpeo nedaće? Pošto ne mogu da se nadam blagoslovima, možda je bolje da prestanem da verujem! Zar se svrha verovanja u boga ne sastoji u sticanju blagoslova? Ako za to nema nade, zašto bih uopšte davao sebe? Možda naprosto treba da prestanem da verujem i da jednom zasvagda završim s tim? Ako ne verujem, možeš li i dalje da me orezuješ? Ne možeš da me orezuješ ako ne verujem.” Antihristi nipošto ne mogu da prihvate od Boga da ih orezuje. Oni ne mogu da budu poslušni, niti mogu to da prihvate sa ispravnim gledištem i stavom. Ne mogu da kroz orezivanje preispituju sebe, niti mogu da razumeju svoje iskvarene naravi, kako bi one mogle da budu očišćene. Umesto toga, oni nagađaju, te sitnom i uskom pameću proučavaju svrhu vlastitog orezivanja. Pažljivo motre na razvoj situacije, slušaju kakvim tonom ljudi govore, posmatraju kako ih ljudi iz okruženja gledaju, kako im se obraćaju i kakve stavove imaju, pa na osnovu toga zaključuju ima li za njih ikakve nade da dobiju blagoslove ili će pak zaista biti razotkriveni i uklonjeni. Jedno prosto orezivanje izaziva toliku količinu kontemplacije i tako velika previranja u srcima antihrista. Kad god ih podvrgnu orezivanju, njihova prva reakcija je odvratnost, dok u svom srcu osećaju odbojnost prema orezivanju, odbacuju ga i bore se protiv njega, a zatim počinju da ispituju jezik i izraze lica ljudi oko sebe, da bi se na kraju prepustili nagađanjima. Oni upošljavaju svoj mozak, svoje misli i svoju bednu oštroumnost da bi posmatrali kako se situacija razvija, kako ih ljudi iz okruženja gledaju i kakvi su stavovi viših vođa prema njima. Na osnovu toga, oni prosuđuju koliko za njih još ima nade da budu blagosloveni, da li je preostala ijedna trunka nade da će dobiti blagoslov ili su zaista razotkriveni i uklonjeni. Kad ih sateraju u ćošak, antihristi ponovo počinju da istražuju Božje reči, nastojeći da u njima pronađu tačnu osnovu, tračak nade i slamku za koju će se uhvatiti. Ako im, nakon orezivanja, neko pruži utehu i podršku, ako im srcem punim ljubavi pomogne, oni će zbog toga pomisliti da ih ljudi još uvek smatraju članovima Božje kuće, poverovaće da još ima nade da prime blagoslove i da je njihova nada još uvek jaka, pa će odagnati svaku pomisao na povlačenje. Međutim, čim se situacija promeni i čim uvide da njihove nade u vezi sa primanjem blagoslova bivaju sve mršavije i da nestaju, njihova prva reakcija biće: „Ako ne mogu da primim blagoslove, neću više ni da verujem u boga. Onaj ko voli da veruje u boga neka slobodno veruje u njega, ali ja ni u kom slučaju neću prihvatiti da me ti orezuješ, jer je sve što govoriš dok me orezuješ pogrešno. Neću ni reč da čujem, ne želim to da slušam i ne prihvatam da me orezuješ, uprkos tvojoj tvrdnji da je to nešto najkorisnije za čoveka!” Kad vide da se njihove nade u vezi s primanjem blagoslova raspršuju kao dim, da će status za kojim su tako dugo težili, kao i njihovi snovi o ulasku u carstvo nebesko uskoro da propadnu i da nestanu, antihristi ni ne pomišljaju da promene način stremljenja ili ciljeve ka kojima teže, već razmišljaju samo o odlasku i povlačenju, ne žele više da veruju u Boga i misle da više nema nikakve nade da će, u svojoj veri u Boga, biti blagosloveni. Čim nestanu njihove fantazije i nade u vezi sa nagradama, blagoslovima i krunama koje su hteli da zadobiju kad su prvi put poverovali u Boga, antihristi gube motivaciju da i dalje veruju u Boga, kao i motivaciju da daju sebe za Boga i da obavljaju svoju dužnost. A kad im ponestane motivacije, oni više ne žele da ostanu u crkvi, niti da se na taj način smušeno provlače kroz crkveni život, već bi da napuste svoju dužnost i da odu iz crkve. To je sve o čemu antihristi razmišljaju dok ih orezuju, a njihova priroda-suština je u celosti razotkrivena. Sve u svemu, ni u onome što govore ni u onome što rade antihristi nikada ne prihvataju istinu. A kakva je to narav koja ne prihvata istinu? Zar to nije narav koja oseća odbojnost prema istini? Radi se upravo o tome. Sam po sebi, jednostavni čin orezivanja prilično je lako prihvatiti. Kao prvo, osoba koja ih orezuje nema nikakve zle namere; kao drugo, sudeći po stvarima zbog kojih se antihristi orezuju, sasvim je izvesno da oni mora da su se suprotstavili uređenjima Božje kuće i istina-načelima, te da su u svom radu počinili neku grešku ili previd, usled čega je došlo do ometanja ili prekida u radu crkve. Podvrgnuti su orezivanju zbog primesa svoje ljudske volje, zbog svoje iskvarene naravi i zbog toga što, usled nerazumevanja istina-načela, bezobzirno postupaju. To je sasvim normalna stvar. Širom sveta, u svakoj velikoj organizaciji, svaka grupa ili kompanija ima svoja pravila i propise, a svako ko prekrši ta pravila i propise mora biti kažnjen i zauzdan. To je savršeno normalno i savršeno ispravno. Antihrist, međutim, smatra da mu drugi ljudi, time što ga na prikladan način zauzdavaju zbog kršenja pravila i propisa, zapravo zagorčavaju život, muče ga, traže mu mane i stvaraju mu probleme. Je li to stav prihvatanja istine? Sasvim je očigledno da nije. A da li neka ovakva osoba, čiji je stav takav da ne prihvata istinu, uopšte može da izbegne greške i izazivanje prekidanja i ometanja prilikom obavljanja svoje dužnosti? Naravno da ne može. Da li je takva osoba pogodna za obavljanje neke dužnosti? Strogo govoreći, nije pogodna. Malo je verovatno da će takva osoba moći kompetentno da obavi bilo koji zadatak.

Obavljanje dužnosti je prilika koju Bog daje Svom izabranom narodu kako bi se sami obučavali, ali ljudi ne znaju to da cene. Umesto toga, prilikom orezivanja imaju izlive besa; oni se bore i bune protiv toga; neposlušni su i ogorčeni. Kao da su sveti ljudi koji nikada nisu pogrešili. Ko od iskvarenih ljudi ne greši? Sasvim je normalno praviti greške. Božja kuća te jednostavno verbalno orezuje, ne smatra te odgovornim niti te osuđuje za to, a još manje te proklinje. Ponekad to orezivanje može biti prilično grubo, reči mogu da zvuče oštro ili neprijatno i tvoja osećanja mogu biti povređena. Oni koji su naneli štetu finansijama ili opremi Božje kuće biće disciplinovani od strane Božje kuće upotrebom novčanih kazni ili traženjem nadoknade – da li se to smatra grubim? Ili se to može razmotriti kao ispravno? Od tebe se ne traži da daš duplu nadoknadu, niti se od tebe iznuđuje, samo treba da vratiš isti iznos. Zar to nije veoma ispravno? To je mnogo lakše od kazni koje se izriču u nekim zemljama sveta. U nekim gradovima bićeš strogo kažnjen ako samo pljuneš na zemlju ili baciš komadić papira. Da li bi mogao da prkosiš tome ili da odbiješ da platiš kaznu? Ako odbiješ, verovatno ćeš biti poslat u zatvor, i verovatno će biti još oštrijih zakonskih kazni. Takav je sistem. Neki ljudi to ne razumeju i misle da je taj način orezivanja ljudi od strane Božje kuće suviše grub i da je takav način održavanja reda među ljudima suviše oštar. Ako se takvi ljudi orežu na malo oštriji način, pa im se povredi ponos i uzburka njihova sotonska priroda, oni to smatraju nepodnošljivim, kao i da nije u skladu sa njihovim predstavama. Smatraju da, pošto je to Božja kuća, ne treba tako postupati prema ljudima, da Božja kuća treba da ispoljava toleranciju i strpljenje na svakom koraku i da dozvoli ljudima da se ponašaju bezobzirno i da rade šta im je volja. Smatraju da je sve što ljudi rade dobro i da Bog treba to da upamti. Da li je to razumno? (Ne.) Koju priroda-suštinu ljudi poseduju? Da li su oni zaista ljudi? Finije rečeno, oni su Sotone i đavoli. Grublje rečeno, to su životinje. Ljudi ne znaju pravila ponašanja, veoma su podli, a uz to i lenji, vole dokolicu i imaju odbojnost prema teškom radu, žele da kao mahniti rade loše stvari. Ono što najviše zabrinjava je to što mnogi koji obavljaju dužnost u Božjoj kući uvek žele da sa sobom ponesu i svetovnu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje, metode i zle trendove. Oni čak ulažu svoju energiju u istraživanje, učenje i oponašanje tih stvari, a kao rezultat toga stvaraju haos i nemir u nekim segmentima rada Božje kuće. To je nepodnošljivo za sve; čak i neka braća i sestre koji su novi u veri kažu da ti ljudi nisu pobožni, da su njihovi postupci deo svetskih trendova i da nisu nimalo slični postupcima hrišćana – čak ni ti novi vernici ne mogu prihvatiti postupke tih ljudi. Ti ljudi plaćaju malu cenu, imaju malo entuzijazma i malo elana i dobre volje, u Božju kuću unose sve gluposti koje su naučili i primenjuju ih na svoju dužnost i rad, a kao rezultat, izazivaju prekidanja i ometanja u radu crkve i na kraju budu orezani. Neki ljudi to ne razumeju: „Zar Bog ne kaže da će On upamtiti dobra dela ljudi? Pa, zašto me onda orezuju što sam izvršio svoju dužnost? Zašto to ne mogu da razumem? Kako se ispunjavaju Božje reči? Da li je moguće da su sve to samo prazne visokoparne reči?” Zašto onda ne razmisliš o tome da li su tvoji postupci dobra dela koja zaslužuju da budu upamćena? Šta Bog traži od tebe? Da li su dužnost koju si vršio, posao koji si obavio i ideje i predlozi koje si dao u skladu sa pristojnošću svetaca? Jesu li u skladu sa zahtevanim merilima Božje kuće? Da li si razmišljao o svedočanstvu Božjem i o imenu Božjem? Da li si razmotrio ugled Božje kuće? Da li si razmotrio pristojnost svetaca? Da li priznaješ da si hrišćanin? Ti nisi razmotrio ništa od ovoga, pa šta si onda zapravo uradio? Da li su tvoji postupci vredni toga da budu upamćeni? Ti si napravio nered u crkvenom radu, a Božja kuća te je samo orezala, a da nije ukinula tvoju podobnost za obavljanje dužnosti. To je najveća ljubav, najistinitija ljubav. Pa ipak, ti se osećaš iznervirano. Imaš li ikakvog razloga za to? Ti si krajnje nerazuman!

Ima ljudi koji u Boga veruju samo dve ili tri godine, a njihovi postupci, način govora i smejanja, gledišta koja otkrivaju, pa čak i njihovi izrazi lica i pokreti kada razgovaraju sa drugima su neprijatni i to pokazuje da su oni apsolutni bezvernici i nevernici. Te ljude treba držati pod kontrolom, treba ih orezati i postaviti pravila za njih, da znaju šta je normalna ljudskost, šta je pristojnost svetaca, kakav hrišćanin treba da bude, kao i da nauče kako da se vladaju i da mogu da imaju ljudsko obličje. Ima nekih koji veruju u Boga osam ili deset godina, pa čak i duže, ali sudeći po njihovim mislima i stanovištima, rečima i postupcima, kao i po načinu rešavanja stvari i po idejama koje im dolaze kada im se nešto dogodi, jasno je da su oni apsolutni nevernici i bezvernici. Ti ljudi su slušali dosta propovedi i imaju izvesno iskustvo i uvid; poprilično su komunicirali sa svojom braćom i sestrama i trebalo bi da imaju svoj stil svakodnevnog govora, a ipak većina njih nije u stanju da podeli svedočanstvo, a kada razgovaraju i izražavaju svoje stavove, njihov jezik je previše pojednostavljen i ne mogu ništa jasno da objasne. Oni su zaista osiromašeni, jadni i slepi – očigledno imaju krajnje jadan izraz lica. Kad takav neko vrši svoju dužnost i preuzme iole odgovornosti, uvek bude orezan. To je neizbežno. Zašto će biti orezani? To je zato što njihovi postupci previše krše istina-načela; ne mogu da dostignu savest ni razum normalnih ljudi, a govore i ponašaju se kao nevernici, kao da je nevernik unajmljen da dođe da radi u Božjoj kući. Dakle, kakav je kvalitet rada koji su ovi ljudi ostvarili u obavljanju svojih dužnosti? Koja je njegova vrednost? Postoji li neki njihov deo koji je pokoran? Zar nemaju previše problema i samo uzrokuju prekidanja i ometanja? (Da.) Zar onda ne bi trebalo orezati te ljude? (Da.) Neki ljudi pišu scenarije o životu hrišćana, o tome kako protagonista prolazi kroz progon, nedaću i razne situacije i kako doživljava Božje reči. Međutim, tokom cele priče, protagonista se retko kad moli, a ponekad kada se suoči sa nečim, ne zna ni šta da kaže u molitvi. Ranije su neki ljudi pisali istu staru stvar, molitvu za molitvom; kada bi protagonista naišao na nešto, molio bi se: „O, Bože, sada sam tako uznemiren! Tako sam jadan, tako krajnje jadan! Molim Te, usmeri me i prosveti.” Oni su samo pisali trivijalne reči poput ovih, ali suočen sa drugačijim događajem, drugačijom situacijom, drugačijim raspoloženjem, protagonista nije znao kako da se moli i nije imao šta da kaže. Zbog toga se pitam, ako ti ljudi prikazuju svoje protagoniste kako se ne mole kada naiđu na probleme, da li oni sami imaju naviku da se mole? Ako se ne mole kada se s nečim susreću, na šta se onda oslanjaju u svakodnevnom životu i obavljanju svoje dužnosti? O čemu razmišljaju? Imaju li Boga u svojim srcima? (Oni nemaju Boga u svojim srcima. Oni se oslanjaju na sopstveno razmišljanje i talente u stvarima koje rade.) Rezultat toga je da su orezani. Šta mislite kako ću Ja proceniti tu stvar? Takve ljude treba orezati. Ti ljudi, koji ne napreduju, koji imaju pameti, ali im nedostaje srca, godinama su vernici, a ipak nemaju pojma šta da kažu u molitvama kada naiđu na problem; nemaju šta da kažu Bogu, ne znaju da se povere Bogu, niti s Bogom imaju iskren razgovor. Bog je Onaj koji ti je najbliži, Onaj koji najviše zaslužuje tvoje poverenje i da se osloniš na Njega, a ipak nemaš šta da Mu kažeš – pa za koga čuvaš svoje najskrivenije misli? Bez obzira o kome se radi, ako nemaš šta da kažeš Bogu, kakav si onda čovek? Nisi li ti osoba koja je najviše lišena ljudskosti? Ako u scenariju nema ništa o ljudskosti protagoniste, njegovom životu kao vernika i kako on doživljava Božje reči, i tako dalje, ako je to samo prazna ljuštura scenarija, šta onda želiš da pokažeš ljudima snimajući taj film? Kakva je korist od tog scenarija koji pišeš? Da li svedočiš za Boga ili za ono malo znanja i obrazovanja koje imaš? Najbolji konkretan dokaz svedočenja o Bogu je kako se čovek moli i traga i kako se menjaju njegove ideje, stavovi, stanovišta i misli o Bogu, kada mu se nešto dogodi ili kada naiđe na teškoće. Nažalost, neki ljudi uopšte nemaju razumevanja za to. Oni još uvek, nakon nekoliko godina vere, ne znaju kako da se mole – nije ni čudo što još uvek nisu napredovali. Njihove profesionalne veštine se nisu poboljšale i nisu napredovali u svom život-ulasku. Zar takve ljude ne treba orezati? I tako, postoji uzrok koji prethodi orezivanju ljudi. Ako odbijete da prihvatite orezivanje ili ako niste orezani, posledica toga, kao i vaš ishod, biće opasni. Srećni ste što sada imate ljude da vas orezuju i disciplinuju. Ta divna, korisna stvar je nešto što antihristi ne mogu da prihvate. Oni misle da kada su orezani, to znači da su gotovi, da više nemaju nade, da mogu da vide kakav će im biti ishod. Oni misle da orezivanje pokazuje da više nisu cenjeni i da više nisu miljenici Višnjeg i da će verovatno biti isključeni. Tada gube motivaciju u svojoj veri i počinju da prave planove da izađu u svet i zarade mnogo novca, da prate svetske trendove, da jedu, piju i vesele se, a njihove spletke počinju da izlaze na videlo. To ih dovodi u opasnost, a njihov sledeći korak će ih dovesti do toga da pređu prag, da odu iz Božje kuće.

Kada antihrist ima status i moć u Božjoj kući, kada to može da iskoristi i ovajdi se od toga na svakom koraku, kada ga ljudi poštuju i laskaju mu i kada misli da su blagoslovi i nagrade, kao i prelepo odredište na dohvat ruke, tada je on naizgled preplavljen verom u Boga, u Božje reči i Njegova obećanja čovečanstvu, kao i u delo i izglede Božje kuće. Međutim, čim su orezani, kada je njihova želja za blagoslovom ugrožena, tada razvijaju sumnje i pogrešna razumevanja prema Bogu. U tren oka, njihova naizgled obilna vera nestaje i nigde je više nema. Jedva čak mogu da skupe energiju da hodaju ili pričaju, gube interesovanje za obavljanje svojih dužnosti i gube sav entuzijazam, ljubav i veru. Izgubili su i ono malo dobre volje koju su imali i ne obaziru se ni na koga ko s njima razgovara. U trenu se pretvaraju u sasvim drugu osobu. Oni su razotkriveni, zar ne? Kada se takva osoba drži svoje nade da će biti blagoslovena, čini se da ima bezgraničnu energiju, da je odana Bogu. Oni mogu da ustaju rano i rade do kasno u noć i u stanju su da pate i plate cenu. Ali kada izgube nadu da će biti blagosloveni, oni su poput izduvanog balona. Žele da promene svoje planove, da nađu drugi put i da odustanu od svoje vere u Boga. Postaju obeshrabreni, razočarani u Boga i puni pritužbi. Da li je to izraz nekoga ko teži i voli istinu, nekoga ko ima ljudskost i integritet? (Ne.) Oni su opasnost. Kada naiđete na tu vrstu osoba, ako su u stanju da pruže uslugu, budite nežni kada ih orezujete i pronađite milozvučne reči kojima ćete ih pohvaliti. Laskajte im i naduvajte ih kao balon, pa će onda biti poletni. Možeš reći stvari poput: „Tako si blagosloven, imaš sjaj u očima, vidim da imaš bezgraničnu energiju i sigurno ćeš biti glavni oslonac u Božjoj kući. Božje carstvo nikada ne bi moglo da bude bez tebe i rad Božje kuće bi pretrpeo gubitak bez tebe. Ali imaš samo jednu malu manu. Možeš to da prevaziđeš uz malo truda, a kada se to popravi sve će biti u redu, tada će najveća kruna od svih sigurno biti tvoja.” Kada takva osoba učini nešto pogrešno, možeš je orezati u lice. Kako to treba da uradiš? Samo reci: „Ti si tako pametan. Kako si mogao da napraviš tako elementarnu grešku? To nije trebalo da se desi! Ti si najboljeg kova, najobrazovaniji si u našem timu i najprestižniji si među nama. Nije trebalo da ti budeš taj koji je napravio takvu grešku – kako neprijatno! Pazi da više ne pogrešiš tako ili će to sigurno biti bolno za Boga. Ako to ponovo učiniš, to će ugroziti tvoju reputaciju. Neću ti to reći pred svima – dajem ti to do znanja u tajnosti, tako da braća i sestre ne bi stekli nikakav negativan utisak o tebi. Samo pokušavam da se pobrinem za to da ne izgubiš obraz i uzimam u obzir tvoja osećanja, zar ne? Vidiš, zar Božja kuća nije puna ljubavi?” Onda kaže: „Da.” „Pa, šta je sledeće?” A on odgovara: „Nastaviću da dobro obavljam posao!” Šta misliš o tome da tako postupaš sa njima? Takve osobe samo žele da steknu blagoslove službujući, nikada ne traže istina-načela u svojim rečima ili postupcima i uopšte ne prihvataju istinu. Oni nikada ne razmišljaju o tome da li treba da govore to što govore ili da rade to što rade, ne vode računa o posledicama onoga što rade, ne mole se, ne razmišljaju, ne tragaju niti razgovaraju. Oni samo rade stvari prema sopstvenim idejama, rade šta hoće. Kada neko nečim što kaže ili učini ošteti njihov ponos ili interese, razotkrije njihove mane ili probleme ili im da razumnu sugestiju, tada se puše od besa, zameraju i žele da se osvete, a u ozbiljnijim slučajevima, žele da napuste svoju veru i odu da prijave crkvu velikoj crvenoj aždaji. Imamo način da se nosimo s tom vrstom osoba; naime, da izbegnemo da ih orežemo, a umesto toga da ih mazimo.

Upravo smo razgovarali o tome da kada se antihristi orezuju, oni to uvek povezuju sa svojom nadom da će dobiti blagoslov. Takav stav i pogled su pogrešni i opasni. Kada neko ukaže na mane ili probleme antihrista, oni osećaju da su izgubili nadu da će dobiti blagoslove; a prilikom orezivanja, disciplinovanja ili prekoravanja, takođe osećaju da su izgubili nadu da će dobiti blagoslove. Čim im nešto ne ide kako treba ili nije usklađeno sa njihovim predstavama, čim su razotkriveni i orezani, osećajući da je njihovo samopoštovanje pretrpelo udarac, odmah razmišljaju o tome da li više nema nade da će dobiti blagoslove. Zar nisu previše osetljivi? Nisu li previše željni da steknu blagoslove? Reci Mi, zar takvi ljudi nisu jadni? (Jesu.) Jadni su, zaista! I na koji način su jadni? Da li je to da li neko može dobiti blagoslove u vezi sa njegovim orezivanjem? (Ne.) To nije povezano. Zašto onda antihristi osećaju da su izgubili nadu da će dobiti blagoslove kada su orezani? Zar to nema veze sa njihovom težnjom? Čemu oni teže? (Dobijanju blagoslova.) Nikada ne odustaju od svoje želje i namere da dobiju blagoslove. Oni su nameravali da dobiju blagoslove od početka svog verovanja u Boga i, iako su slušali mnogo propovedi, nikada nisu prihvatili istinu. Nikada nisu odustali od svoje želje i namere da steknu blagoslove. Oni nisu ispravili ili promenili svoje poglede na verovanje u Boga, a njihova namera u vršenju dužnosti nije pročišćena. Oni uvek sve rade držeći se svoje nade i namere da dobiju blagoslove, i na kraju, kada su njihove nade da će dobiti blagoslove propale, oni eksplodiraju od srdžbe i ogorčeno se žale, konačno razotkrivajući ružno stanje svoje sumnje u Boga i njihovo poricanje istine. Zar se ne udvaraju smrti? To je neizbežna posledica toga što antihristi ni najmanje ne prihvataju istinu, niti prihvataju da budu orezani. U svom iskustvu Božjeg dela, sav Božji izabrani narod može znati da su Božji sud, grdnja i Njegovo orezivanje, Njegova ljubav i blagoslovi – ipak antihristi veruju da je to samo nešto što ljudi govore i ne veruju da je to istina. Dakle, oni ne vide orezivanje kao lekciju iz koje treba nešto naučiti, niti tragaju za istinom ili razmišljaju o sebi. Naprotiv, veruju da se orezivanje rađa iz ljudske volje, da je to namerno mučenje, opterećena ljudskim namerama i da svakako nije od Boga. Oni biraju da se opiru i da to zanemare, pa čak i proučavaju zašto bi se neko tako ponašao prema njima. Uopšte se ne pokoravaju. Oni sve što se dešava u vršenju njihove dužnosti povezuju sa dobijanjem blagoslova i nagrada, a dobijanje blagoslova smatraju najvažnijom težnjom u svom životu, kao i krajnjim i najvišim ciljem svog verovanja u Boga. Oni se grčevito drže svoje namere da dobiju blagoslove, bez obzira na to kako Božja kuća besedila o istini, i ne otpuštaju je, misleći da je vera u Boga koja nije zarad sticanja blagoslova idiotizam i ludost, da je to veliki gubitak. Misle da je svako ko odustane od svoje namere da dobije blagoslov prevaren, da bi samo budala odustala od nade da će dobiti blagoslov, a da prihvatanje orezivanja predstavlja idiotizam i nesposobnost, nešto što pametan čovek ne bi uradio. Tako razmišlja i rezonuje antihrist. Dakle, kada se antihrist orezuje, on se u srcu veoma opire, i vešt je u izvrtanju činjenica i pretvaranju; ni najmanje ne prihvata istinu, niti se pokorava. Umesto toga, prepun je neposlušnosti i prkosa. To lako može dovesti do suprotstavljanja Bogu, donošenja suda o Bogu i borbe protiv Boga, a na kraju do razotkrivanja i uklanjanja.