II. Kako se antihristi odnose prema prilagođavanju svojih dužnosti

Antihristi imaju neverovatno tvrdoglav stav kada je u pitanju dobijanje blagoslova. Drže se svoje namere da dobiju blagoslove kao za goli život, a kada su orezani, opiru se i pokušavaju svim silama da to ospore i da se odbrane. Iz toga možemo utvrditi da antihristi uopšte ne prihvataju istinu. Kada ih smene ili kad su im dužnosti prilagođene, veoma su osetljivi po pitanju dobijanja blagoslova. Zašto su osetljivi na to? Zato što su srca takvih ljudi ispunjena željom i ambicijom da dobiju blagoslove. Sve što rade je zarad dobijanja blagoslova i ni zbog čega drugog. Njihova najveća želja u životu je da dobiju blagoslove. Zbog toga, kada ih smene ili kad im se dužnosti prilagode, osećaju da im je nada da će dobiti blagoslov nestala i prirodno odbijaju da se pokore i nastavljaju da se raspravljaju u svoje ime. Oni uzimaju u obzir samo svoje interese, a ne vode računa o radu Božje kuće. Na primer, neki ljudi veruju da su vešti u pisanoj reči, pa uporno zahtevaju da obavljaju dužnost koja je u vezi sa tim. Naravno, Božja kuća ih neće razočarati, Božja kuća ceni talentovane pojedince i kakve god talente ili jače strane ljudi imali, Božja kuća će im dati prostora da ih iskoriste, pa tako crkva uređuje da obavljaju rad na izradi tekstova. Ali nakon nekog vremena, otkriva se da oni u stvari ne poseduju tu veštinu i da nisu u stanju da tu dužnost obavljaju kako treba; oni su potpuno neefikasni. Njihov talenat i kov ih čine krajnje nesposobnim za taj posao. Dakle, šta treba učiniti u takvim okolnostima? Da li je moguće da ih jednostavno trpite i kažete: „Ti imaš strast i iako nemaš mnogo talenta i prosečnog si kova, sve dok si voljan i nemaš odbojnost prema teškom radu, Božja kuća će te trpeti i pustiti te da i dalje obavljaš tu dužnost. Nije važno ako to ne uradiš dobro. Božja kuća će zažmuriti na jedno oko i nema potrebe da budeš zamenjen”? Da li je to načelo po kojem Božja kuća rešava stvari? Očigledno nije. U takvim okolnostima, oni se obično raspoređuju na odgovarajuće dužnosti na osnovu njihovog kova i sposobnosti; to je jedna strana toga. Ali nije dovoljno zavisiti samo od toga, jer u mnogim slučajevima ljudi sami ne znaju za koju dužnost su podobni, pa čak i ako misle da su dobri u tome, to ne mora nužno biti tačno i tako moraju da isprobaju i da se obučavaju tokom određenog vremenskog perioda; prava stvar je odlučiti na osnovu toga da li su efikasni ili ne. Ako se neko vreme obučavaju, a ne daju rezultate niti napreduju, a potvrdi se da ih ne vredi negovati, treba im prilagoditi dužnost i rasporediti ih na odgovarajuću dužnost. Preraspodela i prilagođavanje ljudskih dužnosti na ovaj način je ispravna stvar, a i u skladu je sa načelom. Ali neki ljudi nisu u stanju da slušaju uređenja Božje kuće i umesto toga uvek slede svoje telesne sklonosti u obavljanju svojih dužnosti. Na primer, pretpostavimo da neko kaže: „Moj najveći san je bio da budem književnik ili novinar, ali zbog porodičnih okolnosti i drugih razloga nisam uspeo da ga ostvarim. Ali sada u Božjoj kući radim na izradi tekstova. Konačno sam dobio ono što sam želeo!” Međutim, njegovo razumevanje istine jednostavno nije dovoljno dobro, ne poseduje mnogo duhovnog razumevanja, a nije dorastao ni radu na izradi tekstova, pa je nakon što je neko vreme obavljao svoju dužnost, premešten na drugu. On se žali: „Zašto jednostavno ne mogu da radim posao koji želim? Ne dopada mi se nijedan drugi posao!” Šta je ovde problem? Božja kuća je prilagodila njegovu dužnost u skladu sa načelima, pa zašto on ne može da prihvati promenu? Nije li to problem sa njegovom ljudskošću? On ne može da prihvati istinu i ne pokorava se Bogu – to je jednostavno nedostatak razuma. On uvek obavlja svoju dužnost na osnovu svojih ličnih sklonosti i uvek želi da donosi sopstvene izbore. Nije li to iskvarena narav? Da li ti činjenica da uživaš u nečemu garantuje da to možeš dobro da obavljaš? Da li činjenica da uživaš u obavljanju određene dužnosti znači da je možeš obavljati na način koji je u skladu s merilom? Samo zato što uživaš u nečemu ne znači da ti to odgovara i možda nećeš moći da prozreš šta ti odgovara. Stoga, moraš da poseduješ razum i naučiš da budeš poslušan. Dakle, kada se tvoja dužnost prilagodi, kako treba da primenjuješ poslušnost? S jedne strane, moraš verovati da je Božja kuća prilagodila tvoju dužnost na osnovu istina-načela, a ne na osnovu tvojih sklonosti ili predrasuda bilo kog vođe ili delatnika. Moraš da veruješ da je prilagođavanje tvoje dužnosti odlučeno na osnovu tvojih talenata, sposobnosti i drugih stvarnih okolnosti i da nije proisteklo iz ideja jedne osobe. Treba da naučiš da budeš poslušan kada ti prilagode dužnost. Pošto si se neko vreme obučavao za svoju novu dužnost i pošto si njenim obavljanjem postigao rezultate, uvidećeš da si prikladniji za obavljanje baš te dužnosti i shvatićeš da je lični odabir dužnosti prema sopstvenim sklonostima bio pogrešan. Zar se time ne rešava problem? Najvažnije od svega jeste da Božja kuća uređuje da ljudi obavljaju određene dužnosti ne prema svojim sklonostima, već prema potrebama rada i tome da li neko može da postigne rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Smatrate li da bi Božja kuća trebalo da uređuje dužnosti prema ličnim sklonostima? Da li treba koristiti ljude na osnovu uslova zadovoljenja njihovih ličnih sklonosti? (Ne.) Šta je od toga u skladu sa načelima Božje kuće za upotrebu ljudi? Šta je u skladu sa istina-načelima? To je odabir ljudi prema potrebama rada u Božjoj kući i rezultatima tih ljudi u obavljanju njihovih dužnosti. Možda imaš neke strasti i interese i određenu želju da obavljaš svoju dužnost, ali zar bi tvoje želje, interesi i strasti trebalo da imaju prednost nad radom u Božjoj kući? Ako tvrdoglavo insistiraš i kažeš: „Ja moram da obavljam taj posao. Ako mi to ne dozvole, ne želim da živim, ne želim da obavljam svoju dužnost. Ako mi ne dozvole da obavljam taj posao, neću imati volje da radim bilo šta drugo, niti ću u tome davati sve od sebe”, zar to ne pokazuje da u tvom stavu prema obavljanju dužnosti postoji problem? Zar to nije potpuni nedostatak savesti i razuma? Da bi udovoljio svojim ličnim željama, interesima i strastima, ti bi čak i naudio radu crkve i ometao ga. Zar je to u skladu sa istinom? Kako bi se trebalo odnositi prema stvarima koje nisu u skladu sa istinom? Neki kažu: „Čovek bi trebalo da žrtvuje svoje lično radi zajedničkog.” Da li je to ispravno? Da li je to istina? (Nije.) Kakva je to vrsta izjave? (To je sotonska zabluda.) To je pogrešna izjava, prikrivena izjava koja navodi na pogrešan put. Ako izraz „Čovek bi trebalo da žrtvuje svoje lično radi zajedničkog” primeniš u kontekstu obavljanja svojih dužnosti, onda se opireš Bogu i huliš na Njega. Zašto je to huljenje na Boga? Zato što Bogu namećeš sopstvenu volju, a to je bogohuljenje! Pokušavaš da trampiš žrtvovanje svog ličnog ja za usavršavanje i blagoslove od strane Boga i nameravaš da se nagodiš sa Bogom. Bogu nije potrebno da ti žrtvuješ bilo šta svoje. Bog zahteva da ljudi primenjuju istinu i pobune se protiv tela. Ako ne možeš da primenjuješ istinu, u tom slučaju se buniš protiv Boga i opireš Mu se. Loše si obavio svoju dužnost jer su ti namere bile pogrešne, tvoji pogledi na stvari bili su pogrešni i tvoje izjave su bile u potpunoj suprotnosti sa istinom. Ipak, Božja kuća te nije lišila prava da obavljaš dužnost; jednostavno su prilagodili tvoju dužnost jer nisi bio prikladan za prethodnu dužnost i prebačen si na onu koja je pogodna za tebe. To je potpuno normalno i lako se razume. Trebalo bi da prema tom pitanju imaš ispravan stav. Kako da imaš ispravan stav po tom pitanju? Kada se to dogodi, prvo moraš da prihvatiš način na koji te procenjuje Božja kuća. Iako ti se subjektivno može sviđati tvoja dužnost, ti joj zapravo nisi dorastao niti si vešt u tome, tako da ne možeš da obavljaš taj posao. To znači da treba da budeš premešten na drugu dužnost. Treba da budeš poslušan i da prihvatiš svoju novu dužnost. Prvo se obučavaj neko vreme – ako i dalje misliš da nisi dovoljno dobar i da ti nedostaje kov, trebalo bi da kažeš crkvi: „Nisam dorastao ovoj dužnosti. Ako se ovo nastavi, to će ometati rad.” To je veoma razuman način delovanja! Šta god da radiš, ne pokušavaj da se zadržiš na toj dužnosti. To će ometati rad. Ako na vreme pokreneš to pitanje, crkva će za tebe urediti odgovarajuću dužnost na osnovu tvoje situacije. Božja kuća ne primorava ljude da obavljaju dužnosti. Nije li iskustvo prilagođavanja tvoje dužnosti dobra stvar za tebe? Pre svega, može ti omogućiti da razumno pristupiš sopstvenim sklonostima i željama. Možda si u prošlosti imao sklonost prema tome i voleo književnost i pisanje, ali rad na izradi tekstova zahteva i duhovno razumevanje. U najmanju ruku, moraš razumeti duhovnu terminologiju. Ako ti nedostaje čak i najmanje razumevanje istine, nešto malo veštine s pisanom reči neće biti dovoljno. Moraćeš da postigneš duhovno razumevanje, da razumeš duhovni rečnik i da kroz period iskustva stekneš jezik duhovnog života. Tek tada ćeš u Božjoj kući moći da radiš na izradi tekstova. Prolazeći kroz iskustvo i kroz određene stvari, otkrićeš da ti nedostaje jezik životnog iskustva, videćeš svoj ogroman nedostatak, znaćeš svoj pravi rast i omogućićeš Božjoj kući i svojoj braći i sestrama da jasno vide tvoj kov i rast. To je dobra stvar za tebe. U najmanju ruku, to će ti pokazati koliko je visok ili nizak tvoj kov i omogućiće ti da se pravilno ophodiš prema sebi. Ti više nećeš imati uobrazilje o sopstvenom kovu i sklonostima. Znaćeš svoj pravi rast, videćeš tačnije i jasnije za šta si, a za šta nisi i bićeš postojaniji i praktičniji dok obavljaš svoju dužnost. To je jedan aspekt toga. Drugi, koji je najvažniji, jeste da bez obzira na to koji stepen razumevanja stekneš ili da li možeš da razumeš te stvari, kada Božja kuća napravi uređenje za tebe, moraš, u najmanju ruku, prvo usvojiti stav poslušnosti, umesto da budeš izbirljiv ili probirljiv ili da imaš sopstvene planove i izbore. To je razum koji moraš imati više od svega. Ako nisi u mogućnosti da razmisliš o tome koje nečistoće postoje u obavljanju tvoje dužnosti, to je u redu. Sve što je važno je da imaš pokornost u svom srcu i da možeš da prihvatiš istinu, da ozbiljno shvatiš svoju dužnost i pokažeš svoju odanost, kao i da, kada se pojave problemi ili kada otkriješ iskvarenost, možeš da razmišljaš o sebi, da razumeš svoje mane i nedostatke i da tragaš za istinom da bi rešio svoje probleme ili otkrivanje iskvarenosti. Na ovaj način, a da toga nisi ni svestan, tvoj život i rast će, kako budeš obavljao svoju dužnost, postepeno rasti i doći ćeš do toga da svoju dužnost obavljaš na način koji je u skladu s merilom. Sve dok se iskreno daješ za Boga i nikada ne prestaješ da tragaš za istinom, kako bi rešio svoje probleme, dok doživljavaš Božje delo, dobićeš Njegove blagoslove i On se neće loše ophoditi prema tebi.

Kada su njihove dužnosti prilagođene, ako je odluku donela crkva, ljudi treba to da prihvate i da budu poslušni, moraju da razmisle o sebi, da shvate suštinu problema i sopstvene nedostatke. To je veoma korisno za ljude i to je nešto što bi trebalo da se sprovodi u delo. Kada je u pitanju nešto tako jednostavno, obični ljudi to mogu da prokljuve i pravilno tretiraju, a da ne naiđu na previše poteškoća ili nepremostivih prepreka. Kada se izvrše prilagođavanja njihovih dužnosti, ljudi bi u najmanju ruku trebalo da se pokore, da imaju koristi od razmišljanja o sebi i da imaju tačnu procenu o tome da li je njihovo obavljanje dužnosti u skladu s merilom. Ali to nije tako za antihriste. Bez obzira na to šta im se desi, ono što oni ispoljavaju se razlikuje od normalnih ljudi. U čemu se ogleda ta razlika? Oni nisu poslušni, ne odrađuju svoj deo posla samoinicijativno, ni najmanje ne tragaju za istinom. Umesto toga, oni osećaju odbojnost prema prilagođavanju, opiru mu se, analiziraju ga, razmatraju i razbijaju glavu nagađajući: „Zašto mi nije dozvoljeno da obavljam ovu dužnost? Zašto sam premešten na nevažnu dužnost? Da li je to način da me razotkriju i isključe?” Misli o tome šta se dogodilo im se stalno vrzmaju po glavi, beskrajno to analiziraju i razmišljaju o tome. Kada se ništa ne dogodi, oni su sasvim u redu, ali kada se nešto desi, u srcima počne da im se uzburkava kao u olujnim vodama, a glave su im pune pitanja. Spolja gledano, može izgledati kao da su bolji od drugih u razmišljanju o problemima, ali zapravo, antihristi su samo opakiji od običnih ljudi. Kako se ispoljava ta opakost? Njihova razmatranja su ekstremna, složena i tajnovita. Ono što normalnom čoveku, čoveku sa savešću i razumom, ne bi palo na pamet, uobičajeno je za antihrista, koji sve vreme misli o tome. Kada se izvrši jednostavno prilagođavanje njihove dužnosti, ljudi na to treba da odgovore sa stavom poslušnosti, da rade kako im Božja kuća kaže i da rade ono što mogu, i ma šta god radili, da to rade najbolje što mogu, svim srcem i svom snagom. Ono što je Bog učinio nije greška. Takvu jednostavnu istinu mogu da primenjuju ljudi sa malo savesti i razuma, ali to je izvan sposobnosti antihrista. Kada dođe do prilagođavanja dužnosti, antihristi će odmah ponuditi argumente, sofizam i prkos, a duboko u sebi odbijaju da to prihvate. Šta im je u srcu? Sumnje i nedoumice; onda ispituju druge koristeći sve vrste metoda. Oni, svojim rečima i svojim delima, ispituju teren, pa čak i beskrupuloznim sredstvima primoravaju i mame ljude da govore istinu i da govore iskreno. Pokušavaju da to dokuče: zbog čega je tačno njihova dužnost prilagođena? Zašto im nije bilo dozvoljeno da obavljaju svoju dužnost? Ko je zapravo vukao konce? Ko je pokušavao da im zabrlja stvari? U svojim srcima, oni se stalno pitaju zašto, pokušavaju da shvate šta se zaista dešava, kako bi mogli da pronađu s kim da se raspravljaju ili da poravnaju račune. Oni ne znaju da izađu pred Boga da bi razmislili o sebi, da pogledaju koji je u njima problem, ne traže razlog u sebi, ne mole se Bogu niti razmišljaju o sebi i govore sledeće: „U čemu je bio problem sa tim kako sam obavljao svoju dužnost? Da li sam bio površan i bez načela? Da li je uopšte bilo nekog efekta?” Umesto da sebi postavljaju ta pitanja, oni neprestano u svojim srcima ispituju Boga: „Zašto je moja dužnost prilagođena? Zašto se ovako ophode prema meni? Zašto su tako bezobzirni? Zašto su nepravedni prema meni? Zašto ne misle na moj ponos? Zašto me napadaju i isključuju?” Svako ovo „zašto” predstavlja živopisno otkrivanje antihristove iskvarene naravi i karaktera. Niko ne može zamisliti da će zbog tako male stvari kao što je prilagođavanje dužnosti, antihristi napraviti takvu pometnju, izazvati takvu galamu i pokušati svim sredstvima koja su im na raspolaganju da stvore tako velike talase. Zašto bi jednostavnu stvar učinili tako komplikovanom? Postoji samo jedan razlog: antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobitak i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: „Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, vođe i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?” Zato se oni čuvaju vođa i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od stremljenja ka istini, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavlja svoju dužnost i da bude stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u čitavom njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz. Dakle, kada se njihova dužnost prilagodi, ako je to unapređenje, antihrist će misliti da ima nadu da će biti blagosloven. Ako se radi o degradaciji, od vođe tima do pomoćnika vođe tima, ili od pomoćnika vođe tima do običnog člana grupe, predviđaju da će to biti veliki problem i misle da je njihova nada da će dobiti blagoslov slaba. Kakvo je to stanovište? Da li je to ispravan stav? Apsolutno ne. Taj pogled je apsurdan! Da li će neko zadobiti Božje odobravanje ili ne, ne zasniva se na tome koju dužnost obavlja, već na tome da li poseduje istinu, da li se iskreno pokorava Bogu i da li je posvećen. To su najvažnije stvari. Tokom perioda Božjeg spasenja ljudi, oni moraju da trpe mnoge kušnje. Naročito u obavljanju svoje dužnosti, oni moraju proći kroz mnoge neuspehe i uspone i padove, ali na kraju, ako shvate istinu i budu istinski pokorni Bogu, biće neko ko ima Božje odobravanje. Po pitanju prilagođavanja njihove dužnosti, vidi se da antihristi ne razumeju istinu i da uopšte nemaju sposobnost razumevanja.

Od svih onih koji obavljaju dužnost, uvek će biti onih koji ništa ne rade dobro. Nisu dobri u pisanju članaka, jer ne razumeju istinu, a ne shvataju čak ni duhovnu terminologiju niti jezik koji hrišćani često koriste. Možda imaju veštine pisanja i određeno obrazovanje, ali nisu dorasli zadatku. Ako im date da lektorišu dokumenta, nakon nekog vremena postaje jasno da ni u tome nisu dobri. Nedostaje im kov i uvek nešto propuste, pa im ponovo prilagođavate dužnost. Oni kažu da imaju kompjuterske veštine, ali nakon što neko vreme obavljaju dužnost u toj oblasti, ni u tome ne budu dobri. Čini se da su dobri kuvari, pa tražite od njih da spremaju hranu za braću i sestre. Ispostavi se da svi kažu da su obroci koje spremaju ili preslani ili suviše bljutavi i da količinski prave previše ili premalo. Pošto nisu naročito vešti u spremanju hrane, vi im organizujete da propovedaju jevanđelje, ali čim čuju da će se pridružiti timu za jevanđelje, oni se obeshrabre i misle: „To je to. Izbačen sam na marginu i nema nade da ću biti blagosloven. Ne preostaje mi ništa drugo osim da plačem.” Zatim, sa negativnim i potištenim raspoloženjem, oni tonu i nazaduju i ne mogu svoje misli da zadrže na propovedanju jevanđelja i svedočenju o novom Božjem delu. Umesto toga, oni stalno razmišljaju: „Kada mogu da se vratim na dužnost rada na izradi tekstova? Kada ću ponovo moći da idem uzdignute glave? Kada ću moći ponovo da razgovaram sa višnjim ili da učestvujem u donošenju odluka na višem nivou? Kada će svi biti svesni da sam ponovo vođa?” Čekaju nekoliko godina bez ponovnog vraćanja na položaj, a onda počinju da razmišljaju: „Nema svrhe verovati u boga. Ja sam poput onih ljudi koji doživljavaju mnogo prepreka na putu da bi postali zvaničnici u svetu, zar ne?” Pri pomisli na te brojne neuspehe, oni postaju još potišteniji i osećaju se potpuno obeshrabreni. Kažu: „Posle svih ovih godina verovanja, ni jednom nisam uspeo da budem glavni vođa. Nakon što sam konačno uspeo da služim kao vođa tima, smenili su me, a ni na drugim dužnostima nisam dobro obavio posao. Zaista sam jako loše sreće – nikad mi ništa ne ide. To je isto kao da se borim sa brojnim neuspesima na putu da postanem službenik. Zašto me božja kuća ne unapredi? Moj status i reputacija su zaista dotakli dno. Niko se i ne seća ko sam, a višnji me nikada ne pominje. Moji slavni dani su prošli. Šta da radim u vezi sa tim što nemam uspeha? Toliko volim boga i zaista volim crkvu i božju kuću, pa zašto onda nisam uživao u uspehu? Nema svrhe verovati u boga. Zaista sam želeo da ostvarim svoje velike planove ovde u božjoj kući, da iskoristim svoju energiju i prednosti, ali bog me jednostavno ne postavlja na važne pozicije niti me vidi. Nema svrhe.” Šta misle pod tim što stalno dižu buku oko toga da nema svrhe? Oni misle da nema svrhe obavljati svoju dužnost, težiti promeni naravi, slušati istinu i slušati propovedi, čitati Božje reči i tražiti istina-načela. Pa, šta za njih ima smisla da rade? Imati službeni položaj, dobiti blagoslove, ispuniti svoju želju i ambiciju za blagoslovom, pokazati se na svakom koraku, imati tuđe divljenje i imati prestiž. Za njih, ništa drugo nema svrhu. Kada osete da nema svrhe, kada su obeshrabreni, tada im noge same krenu prema vratima. Oni žele da napuste Božju kuću, da se povuku. To znači da su u opasnosti. Postoje neki ljudi koji obavljaju dužnost, posebno oni koji obavljaju neupadljivu dužnost koja ih dovodi u česte kontakte sa nevernicima, a neki članovi te grupe su jednom nogom unutra a drugom napolju. Šta to znači? To znači da se ti ljudi mogu povući u bilo kom trenutku, a ako im se sruši poslednja linija odbrane, onda će njihova druga noga napraviti odlučujući korak i oni će se potpuno otrgnuti od Božje kuće i potpuno napustiti crkvu. Kada je reč o prilagođavanju vlastitih dužnosti, poput toga gde su premešteni, koju dužnost obavljaju, da li ta dužnost zadovoljava njihove lične želje, da li im omogućava da budu cenjeni i koji je položaj i rang njihove nove dužnosti, sve je to povezano sa namerom i željom tih ljudi da dobiju blagoslove. Na osnovu stava i pogleda koje antihristi gaje prema prilagođavanju vlastitih dužnosti, u čemu leži njihov problem? Da li je to veliki problem ili ne? (Jeste.) U čemu je problem? (Oni povezuju normalno prilagođavanje svojih dužnosti sa svojim statusom u crkvi i sa tim da li mogu ili ne mogu dobiti blagoslov. Kada se njihove dužnosti prilagode, umesto prihvatanja uređenja Božje kuće i poslušnosti tome, oni misle da gube svoj status i da ne mogu više da dobiju blagoslove, a onda osećaju da nema svrhe verovati u Boga i žele da napuste Božju kuću.) Njihova najveća greška je u tome što prilagođavanje vlastitih dužnosti povezuju sa dobijanjem blagoslova. To je bila apsolutno poslednja stvar koju je trebalo da urade. Zapravo, ne postoji nikakav odnos između ove dve stvari, ali pošto su srca antihrista ispunjena željom da dobiju blagoslov, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, oni će to povezati sa tim da li mogu dobiti blagoslov ili ne, što znači da je za njih nemoguće da dobro obavljaju dužnost i jedino što mogu je da budu razotkriveni i isključeni. Jednostavno, oni sami sebi stvaraju probleme i stavljaju sebe na put propasti.

Kako treba da se odnosite prema pitanju obavljanja svoje dužnosti? Morate imati ispravan stav, što je preduslov da dobro obavljate svoju dužnost. To koja dužnost vam odgovara treba da bude zasnovano na vašim jačim stranama. Ako ponekad dužnost koju ti je uredila crkva nije nešto u čemu si dobar ili nije nešto što želiš da radiš, ti možeš da pokreneš to pitanje i rešiš ga kroz komunikaciju. Ali ako ti možeš da obavljaš dužnost i to je dužnost koju treba da obavljaš, ali ne želiš da je obavljaš samo zato što se plašiš patnje, onda postoji problem sa tobom. Ako si voljan da poslušaš i možeš da se pobuniš protiv svog tela, onda se za tebe može reći da si relativno razuman. Međutim, ako stalno pokušavaš da kalkulišeš koje su dužnosti prestižnije i pretpostavljaš da će neke dužnosti naterati druge da te gledaju sa nipodaštavanjem, to dokazuje da imaš iskvarenu narav. Zašto imaš takve predrasude u svom shvatanju dužnosti? Zar zaista možeš dobro da obavljaš onu dužnost koju izabereš na osnovu sopstvenih ideja? To nije nužno tako. Ono što je ovde najvažnije je da rešiš svoju iskvarenu narav, a ako to ne učiniš, nećeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost, čak i ako je to ona u kojoj uživaš. Neki ljudi obavljaju svoje dužnosti bez načela, a njihovo obavljanje dužnosti je uvek zasnovano na sopstvenim sklonostima, tako da nikada nisu u stanju da reše poteškoće, uvek su površni u svakoj dužnosti koju obavljaju i na kraju budu isključeni. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Ti moraš da izabereš dužnost koja ti odgovara, da je dobro obavljaš i da budeš u stanju da tragaš za istinom da bi rešio svoje iskvarene naravi. Tek tada ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. Ako uvek težiš telesnom zadovoljstvu i nastojiš da izgledaš dobro u svojoj dužnosti, nećeš moći dobro da je obavljaš. Ako ne možeš dobro da obavljaš nijednu dužnost, onda ćeš morati da budeš isključen. Neki ljudi su nezadovoljni bez obzira na to koju dužnost obavljaju, svoje dužnosti uvek doživljavaju kao privremene, površni su i ne tragaju za istinom kako bi rešili iskvarenu narav koju otkrivaju. Kao rezultat toga, oni godinama obavljaju svoje dužnosti bez sticanja ikakvog život-ulaska. Oni postaju službenici i bivaju isključeni. Zar nisu to sami sebi prouzrokovali? Zli ljudi i antihristi nikada nemaju ispravan stav u svojim dužnostima. Šta misle kada im prilagode dužnosti? „Mislite li da sam samo služitelj? Kada me koristite, terate me da vam služim, a kada završite sa mnom, samo me pošaljete dalje. Pa, tako neću pružati uslugu! Želim da budem vođa ili delatnik, jer je to jedini ugledan posao ovde. Ako mi ne dozvolite da budem vođa ili delatnik, a i dalje želite da se trudim, možete jednostavno da zaboravite na to!” Kakav je to stav? Da li se pokoravaju? Na osnovu čega pristupaju tome što im je dužnost prilagođena? Na osnovu naprasitosti, sopstvenih ideja i iskvarene naravi, zar ne? A kakve su posledice takvog pristupa? Pre svega, da li će moći da budu odani i iskreni na svojoj sledećoj dužnosti? Ne, neće. Hoće li imati pozitivan stav? U kakvom će stanju biti? (Stanju malodušnosti.) Šta je suština malodušnosti? To je antagonizam. A šta je krajnji rezultat antagonističkog i malodušnog raspoloženja? Može li neko ko se tako oseća dobro da obavlja svoju dužnost? (Ne.) Ako je neko uvek negativan i neprijateljski nastrojen, da li je sposoban da izvrši dužnost? Bez obzira na to koju dužnost obavlja, ne može dobro da je obavi. To je začarani krug i neće se dobro završiti. Zašto je to tako? Takvi ljudi nisu na dobrom putu; oni ne tragaju za istinom, nisu pokorni i ne mogu pravilno da razumeju stav Božje kuće i njen pristup prema njima. To je nevolja, zar ne? To je sasvim prikladno prilagođavanje njihove dužnosti, ali antihristi kažu da se to radi da bi ih mučili, da se prema njima ne postupa kao prema ljudskom biću, da Božjoj kući nedostaje ljubavi, da se prema njima postupa kao da su mašine, da ih pozivaju kada su potrebni, a bacaju u stranu kada nisu. Nije li to izvrnuti argument? Da li neko ko tako kaže ima savest ili razum? Nemaju ljudskost! Oni izvrću savršeno ispravnu stvar; oni potpuno odgovarajuću primenu preokreću u nešto negativno – zar to nije opakost antihrista? Može li neko ko je ovako opak da shvati istinu? Apsolutno ne. To je problem antihrista; šta god da im se desi, oni će o tome razmišljati izvrnuto. Zašto razmišljaju na izvrnut način? Zato što je njihova priroda-suština tako opaka. Priroda-suština antihrista je pre svega opaka, praćena njihovom podmuklošću, a to su njihove glavne karakteristike. Opaka priroda antihrista ih sprečava da bilo šta ispravno shvate, a umesto toga sve izvrću, idu u krajnost, cepidlače i ne mogu da reše stvari kako treba niti da tragaju za istinom. Zatim, oni aktivno uzvraćaju i traže osvetu, čak šireći predstave i iskaljujući negativnost, podstičući i mameći druge da ometaju rad crkve. Oni potajno šire neke žalbe, sude o tome kako se Božja kuća ophodi prema ljudima, o nekim njenim administrativnim pravilima, kako određene vođe rade stvari i osuđuju te vođe. Kakva je to vrsta naravi? Podmukla je. Ne samo da antihristi pružaju otpor i da su prkosni, oni mame još više ljudi da budu prkosni zajedno sa njima, da stanu uz njih i bodre ih. Takva je priroda-suština antihrista. Oni čak ne mogu ispravno da se odnose prema jednostavnom prilagođavanju svoje dužnosti, niti da ga prihvate i pokore mu se razumno. Umesto toga, oni prave zbrku i daju razne izgovore za sebe, od kojih su neki nepristojni i izazivaju odbojnost i gnušanje kod drugih. Nakon širenja nekih zabluda i jeresi, antihristi će pokušati da spasu situaciju u kojoj su i nateraju druge da veruju u njih. Da li će antihristi moći da se vrate, ako te mere ne uspeju? Ako ne mogu da nastave ovim putem, da li će moći da tragaju za istinom? Da li će imati bilo kakvu volju da se pokaju? Apsolutno ne. Oni će reći: „Ako me sprečiš da dobijem blagoslove, neću dozvoliti da ih iko od vas dobije! Ako ne mogu da dobijem blagoslove, prestaću da verujem!” U prošlosti sam govorio o tome kako su antihristi potpuno nerazumni; priroda-suština iza ove nerazumnosti je da su ti ljudi izuzetno opaki i podmukli. Stavka o kojoj sada besedimo su ispoljavanja i otkrivanja koja u potpunosti pokazuju ovu priroda-suštinu i to je najautentičniji dokaz ove priroda-suštine. Neki od ovih ljudi se naljute ako se njihove dužnosti makar jednom prilagode, a neki od njih, nakon što su više puta premeštani i nakon što prelaze sa jedne dužnosti na drugu, ne mogu nijednu od njih dobro da obavljaju, pa na kraju misle da nema nade za dobijanje blagoslova i žele da se povuku. Ukratko, bez obzira na to kako su njihove dužnosti prilagođene, ako dođe do bilo kakvog prilagođavanja, ti ljudi će analizirati, suditi i razmišljati o njima u svojim srcima i biće sigurni samo ako otkriju da prilagođavanja nisu povezana sa sticanjem blagoslova. Čim otkriju da su prilagođavanja i najmanje povezana sa sticanjem blagoslova ili da utiču na njihovu nadu da će dobiti blagoslove, oni će odmah prkosno ustati, razotkrivajući svoju priroda-suštinu. Ako ne uspeju u tom prkosu i budu razotkriveni i odbačeni, oni će za sebe pripremiti rezervne planove i napustiti Božju kuću čvrsto i bez oklevanja, ne verujući više da postoji Bog i ne priznajući više da veruju u Boga. Njihov svakodnevni život će se odmah promeniti i iz njih će nestati svako obličje vernika u Boga. Odmah će nastaviti da piju, puše, nose neobičnu odeću i jaku šminku i da se odevaju ekstravagantno. Pošto nisu mogli da uživaju u ovim stvarima kao vernici u Boga, požuriće da nadoknade ovo izgubljeno vreme. Kada razmatraju povlačenje, odmah će razmisliti o svom sledećem koraku, o tome kako mogu vredno da rade u svetu da bi napredovali, našli mesto za sebe i živeli dobar život, kao i o tome gde im je izlaz. Uskoro će pronaći izlaz za sebe, locirati sebi mesto među tim zlim trendovima i unutar tog zlog sveta i odrediti šta će da rade, bilo da je to posao, politika ili neki drugi poduhvat, koji će im omogućiti da žive boljim životom u odnosu na druge, donositi im sreću i radost dok su živi, učiniti njihovo telo udobnijim, omogućiti im da u potpunosti uživaju u životu i da učestvuju u zabavi i dokolici.

Kada je antihrist orezan i kada je njegova dužnost prilagođena, ono o čemu razmišlja je primanje blagoslova koji su veoma blisko povezani sa njima. Kada pomisle da im za to više nije preostala nada, poželeće da se povuku, da odu iz Božje kuće i da se vrate nazad u život nevernika. Na osnovu toga, očigledno je da je priroda-suština čoveka izuzetno važna, pa zar i njihova težnja i izbori nisu takođe važni? Razlika je samo u jednoj misli: jedna ispravna odluka i ti na kraju možeš da nastaviš da prihvataš Božje spasenje, dok jedan pogrešan izbor može za treptaj oka da te pretvori u nevernika, u nekoga ko nema nikakve veze sa Božjom kućom, sa Božjim delom ili njihovom dužnošću. Samo jedna misao, jedan trenutak ili jedna sitnica može potpuno da promeni nečiju sudbinu. Jedan slučajni izbor, jedna usputna mala misao ili jednostavno stanovište mogu promeniti nečiju sudbinu i odrediti gde će završiti u sledećem trenutku. Kada se ljudi nisu susreli ni sa kakvim problemom, kada se nisu suočili ni sa jednom odlukom, osećaju da razumeju mnoge istine, da imaju rast i da mogu da ostanu postojani. Ali, kada se suočiš sa odlukom, glavnim načelom ili sa velikim problemom, izbor koji napraviš, tvoj stav prema Bogu i tvoje stanovište i stav prema toj stvari će odrediti tvoju sudbinu i to da li ostaješ ili odlaziš. Izbori koje antihristi imaju tendenciju da naprave i njihove najdublje subjektivne želje u njihovim srcima, u suprotnosti su sa istinom; u tim stvarima nema pokornosti, samo antagonizma, nema istine niti ljudskosti, samo ljudske iskvarene naravi, kao i ljudske zablude i jeresi. Te stvari će često dovesti do pomisli kao što su napuštanje Božje kuće i uranjanje u zle trendove i u bilo kom trenutku ih mogu navesti na razmišljanje: „Ako nema nade da ću biti blagosloven, zašto ne bih napustio božju kuću? Ako je tako, neću nastaviti da verujem niti da obavljam svoju dužnost. Ako se božja kuća tako ophodi prema meni, onda više neću priznavati da postoji bog.” Te vrste nečuveno buntovnih misli, te jeresi i zablude, te opake ideje, često su prisutne i zadržavaju se u srcu antihrista. Zbog toga, čak i ako se ne povuku na pola puta dok slede Boga, veoma im je teško da idu tim putem do samog kraja, a većina će, zbog velikog zla koje su učinili i prekida i ometanja koje su izazvali, biti uklonjena i izopštena iz crkve. Čak i ako mogu da nateraju sebe da izdrže do kraja, u stvari, iz antihristove priroda-suštine možemo videti da je neizbežno da će se povući iz crkve. Možda čak duboko u sebi misle: „Apsolutno ne mogu ostaviti božju kuću iza sebe. Čak i ako imam takve misli, ne mogu da odem. Ostaću ovde čak do smrti. Držaću se božje kuće; slediću boga do kraja.” Bez obzira na to što ih subjektivna volja primorava da ne napuštaju Božju kuću i što insistiraju da se moraju držati svoje subjektivne volje, na kraju su osuđeni na to da ih Bog odbaci s prezirom, kao i da svojevoljno napuste Božju kuću, jer imaju odbojnost prema istini i opaki su do srži.