III. Kako se antihristi odnose prema smenjivanju s dužnosti

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o dva ispoljavanja antihrista, jedno je kada su suočeni sa orezivanjem, a drugo kada se vrše prilagođavanja njihovih dužnosti. Fokus našeg razgovora bio je na tome kakav stav imaju antihristi kada im se takve stvari dogode i kakve odluke donose. Naravno, bez obzira na to kakvo je gledište i stav antihrista kada su orezani ili kada su njihove dužnosti prilagođene, oni uvek povezuju te stvari sa tim da li će dobiti blagoslove ili ne. Ako su sigurni da neće biti blagosloveni, da nemaju nikakvu nadu, onda će se prirodno povući. Običnom čoveku, nekome ko nema ambicije i želje, ni orezivanje niti prilagođavanje dužnosti nije zapravo velika stvar. Ni jedno ni drugo neće imati veliki uticaj na njih. Oni nisu lišeni prava da vrše dužnost, niti im je oduzeta nada da će biti spaseni, tako da za običnog čoveka nema potrebe da preterano reaguje, da bude uplašen ili povređen, niti da počne da pravi rezervne planove. Međutim, to nije tako za antihrista. On to vidi kao veoma ozbiljne stvari, jer ih povezuje sa blagoslovom, što na kraju dovodi do raznih vrsta buntovnih misli i ponašanja, a to zauzvrat dovodi do ideja i planova za povlačenje i napuštanje Boga. Antihristi mogu čak da dođu na ideju o povlačenju kada im se dogode stvari poput ovih, stvari koje su krajnje obične. Dakle, neko ko ima status i odgovoran je za važan posao u Božjoj kući, kakav bi stav imao kada bi se suočio sa smenjivanjem? Kako bi se s tim nosio i kakav bi izbor napravio? Takve stvari su još ilustrativnije. Za antihrista, status, moć i prestiž su najvažnije vrste interesa i stvari koje on izjednačava sa sopstvenim životom. Zato, kada antihrista smene, kada izgubi titulu „vođe” i više nema status, što znači da je izgubio moć i prestiž, da više neće imati poseban tretman poštovanja, podrške i ugledanja na njega, to antihrist, koji status i moć vidi kao sam život, smatra apsolutno neprihvatljivim. Kada antihrista smene, on isprva reaguje kao da ga je udario grom, kao da se nebo srušilo i kao da mu se svet raspao. Ono u šta su mogli da polažu svoje nade je nestalo, kao i njihova šansa da žive uz sve prednosti statusa, zajedno sa onim što ih je motivisalo da pomahnitaju i rade loše stvari. To je ono što im je najneprihvatljivije. Njihova prva misao je: „Sada kada je moj status nestao, kako će me ljudi videti? Šta će braća i sestre iz mog rodnog grada misliti o meni? Kako će me videti svi oni koji me poznaju? Hoće li mi se i dalje ulagivati? Hoće li biti tako prijateljski nastrojeni prema meni? Hoće li me podržavati na svakom koraku? Hoće li me i dalje pratiti? Da li će i dalje voditi računa o svim stvarima koje mi trebaju u životu? Kada razgovaram sa njima, da li će i dalje biti ljubazni i dočekivati me sa osmehom? Kako ću se snaći bez svog statusa? Kako ću ići putem koji sledi? Kako da steknem uporište među drugim ljudima? Sada kada sam izgubio status, ne znači li to da imam manje nade da budem blagosloven? Da li ću moći da dobijem velike blagoslove? Da li ću dobiti neku veću nagradu ili veliku krunu?” Na pomisao da su im nade da će biti blagosloveni uništene ili da su se ozbiljno smanjile, čini im se da će im glava eksplodirati, kao da im neko čekićem udara po srcu i bolno je kao da ih neko nožem seče. Kad treba da izgube blagoslov ulaska u carstvo nebesko za kojim su toliko čeznuli dan i noć, to im se čini kao strašna vest koja se pojavila niotkuda. Nemati nikakav status, za antihrista je isto što i nemati nikakvu nadu da će biti blagosloven i on postaje nalik hodajućem lešu, njegovo telo nalik praznoj ljušturi, lišeno duše, bez ičega da ga vodi kroz život. Nemaju nikakvu nadu niti imaju čemu da se raduju. Kada se antihrist suoči sa razotkrivanjem i smenjivanjem, prvo što mu padne na pamet je da je izgubio svaku nadu da će biti blagosloven. Dakle, da li bi tada jednostavno odustali? Da li bi bili spremni da se pokore? Da li bi iskoristili tu priliku da se odreknu svoje želje za blagoslovima, da otpuste status, da dobrovoljno budu redovni sledbenici i da rado službuju za Boga, kao i da dobro obavljaju svoju dužnost? (Ne.) Može li to biti prekretnica za njih? Da li bi ih ta prekretnica naterala da se razvijaju u dobrom smeru i na pozitivan način ili bi ih naterala da se razvijaju u gorem smeru i na negativan način? Na osnovu antihristove priroda-suštine, očigledno je da smenjivanje apsolutno nije početak njihovog odustajanja od želje za blagoslovima, niti je početak njihove ljubavi prema istini i njihovog traganja za istinom. Umesto toga, oni će se još više truditi da se bore za priliku i nadu da budu blagosloveni; oni će se uhvatiti za svaku priliku koja im može doneti blagoslov, koja im može pomoći da se vrate na scenu i omogućiti im da povrate svoj status. Zato će antihrist, suočen sa smenjivanjem, osim što će biti uzrujan, razočaran i neprijateljski nastrojen, kopati rukama i nogama da ga ne smene i nastojaće da preokrene situaciju, da je promeni. Da bi zadržali nadu da će biti blagosloveni i da bi zadržali svoj status, prestiž i moć u istom stanju, bore se svim silama. Kako se bore? Kroz pokušaje da se opravdaju, kroz davanje opravdanja, smišljajući izgovore i pričajući o tome kako su uradili to što su uradili, šta ih je navelo da pogreše, kako su ostajali budni cele noći da pomognu drugima i da razgovaraju sa njima i šta je bio uzrok njihovog nemara u toj stvari. Oni će u potpunosti razjasniti i objasniti svaki deo te stvari, kako bi mogli da spasu situaciju i izbegnu nesreću da budu smenjeni.

U kojim kontekstima i stvarima su antihristi najskloniji da skinu masku i otkriju svoju sotonsku prirodu? To je kada su razotkriveni i smenjeni, odnosno kada gube status. Primarno ispoljavanje koje antihristi pokazuju je da daju sve od sebe da se opravdaju i upuste u sofizam. Bez obzira na to kako sa njima razgovaraš o istini, oni se opiru i odbijaju da prihvate ono što kažeš. Kada se suoče sa Božjim izabranim narodom koji razotkriva sve činjenice njihovog zlodela, oni uopšte ne priznaju te stvari, bojeći se da će, ako to urade, biti proglašeni krivim po optužnici i biti uklonjeni ili izbačeni. Dok odbijaju da priznaju optužbe protiv njih, oni čak svoje greške i odgovornosti prebacuju na tuđa leđa. Ta činjenica dovoljno pokazuje da antihristi nikada ne prihvataju istinu, ne priznaju svoje greške, niti istinski spoznaju sebe, a to još više dokazuje da je njihova priroda nadmena i samopravedna, da imaju odbojnost prema istini, da mrze istinu i da uopšte ne prihvataju istinu, tako da im nema spasa. Oni koji imaju trunku ljudskosti i nešto razuma mogu da priznaju i prihvate sopstvene greške, da pognu glavu kada se suoče sa činjenicama i da žale zbog zlih stvari koje su učinili; antihristi, međutim, nisu sposobni za takve stvari. To pokazuje da antihristi uopšte ne poseduju savest ili razum i da su potpuno bez ljudskosti. U svojim srcima, antihristi uvek izjednačavaju to koliko je visok ili nizak njihov status sa tim koliko će veliki ili mali biti njihovi blagoslovi. Bilo da se radi o Božjoj kući ili bilo kojoj drugoj grupi, za njih su status i klasa ljudi razgraničeni, kao i njihovi konačni ishodi; to, koliko je visok nečiji status i kolika je moć koju poseduje u Božjoj kući u ovom životu jednako je veličini blagoslova, nagrada i venca koje će primiti u svetu koji dolazi – te stvari su povezane. Da li takav pogled pije vodu? Bog to nikada nije rekao, niti je On ikada tako nešto obećao, ali to je vrsta razmišljanja koja se javlja kod antihrista. Za sada se nećemo udubljivati u razloge zbog kojih antihristi imaju takve misli. Međutim, u pogledu njihove priroda-suštine, rođeni su sa ljubavlju prema statusu, a takođe se nadaju da će imati slavan status i visok prestiž u ovom životu, da će imati vlast, a žele i da nastave da uživaju u svemu tome u svetu koji dolazi. Dakle, kako će sve ovo postići? U umovima antihrista, oni će to postići radeći neke stvari za koje su sposobni i stvari koje žele i vole da rade dok imaju status, moć i prestiž u ovom životu, a zatim razmenjujući te stvari za buduće blagoslove, krune i nagrade. To je filozofija antihrista za ovozemaljsko ophođenje i to je način na koji oni veruju u Boga i gledište koje imaju u svom verovanju u Boga. Njihove misli, pogledi i način na koji veruju u Boga nemaju apsolutno nikakve veze sa Božjim rečima i obećanjima – oni su potpuno nepovezani. Reci Mi, ti antihristi nisu baš čisti u glavi, zar ne? Nisu li oni krajnje opaki? Oni ignorišu i odbijaju da prihvate bilo šta što govore Božje reči, smatraju da je način na koji misle i način na koji veruju u Boga ispravan i u tome nalaze zadovoljstvo, uživajući i diveći se sebi. Oni ne tragaju za istinom i ne istražuju da li Božje reči govore takve stvari niti da li je Bog dao takva obećanja. Antihristi uzimaju zdravo za gotovo da su prirodno pametniji od drugih ljudi, prirodno mudri, talentovani i veoma nadareni; osećaju da treba da budu istaknuta figura među drugim ljudima, da treba da budu šefovi, da drugi treba da se ugledaju na njih, da treba da imaju vlast, da vladaju nad drugima, kao da bi svi koji veruju u Boga trebalo da budu pod njihovom kontrolom i da svi treba da budu tu da ih oni vode. To su sve stvari koje žele da zadobiju u ovom životu. U svetu koji dolazi, oni takođe žele da zadobiju blagoslove koje drugi ljudi ne mogu i to smatraju samo po sebi razumljivim. Pošto antihristi imaju takve misli i poglede, zar ih to ne čini dosta besramnim? Nisu li oni pomalo gluvi za razum? Na osnovu čega ti misliš na taj način? Na osnovu čega želiš da budeš visoko cenjen od strane drugih? Na osnovu čega želiš da upravljaš drugima? Na osnovu čega želiš da imaš moć i da budeš na visokom položaju među ljudima? Da li je Bog odredio te stvari ili ti poseduješ istinu i ljudskost? Da li si kvalifikovan da potvrdiš svoj status i vodiš druge samo zato što imaš određeno obrazovanje i znanje i zato što si donekle visok i zgodan? Da li te to čini kvalifikovanim za izdavanje naređenja? Da li te to čini kvalifikovanim da kontrolišeš druge ljude? Gde u Božjim rečima On kaže: „Ti si privlačan, poseduješ jače strane i talente i zato treba da vodiš druge ljude i da imaš stalan status”? Da li ti je Bog dao tu moć? Da li je to Bog odredio? Ne. Kada te braća i sestre izaberu da budeš vođa ili delatnik, da li ti daju status? Da li je to blagoslov koji zaslužuješ u ovom životu? Neki ljudi tumače uživanje u tim stvarima kao stostruko primanje u ovom životu i misle da, sve dok imaju status i moć i mogu da izdaju naređenja i upravljaju mnogim ljudima, moraju biti okruženi svitom sledbenika, kao i da uvek imaju ljude koji ih služe i vrte se oko njih gde god da krenu. Na osnovu čega želiš da uživaš u tim stvarima? Braća i sestre te biraju da budeš vođa da bi mogao da obavljaš tu dužnost, a ne da bi navodio ljude na pogrešan put, da bi bio visoko cenjen i da bi se braća i sestre ugledali na tebe, a još manje da bi imao vlast i uživao u prednostima statusa, već da bi mogao da obavljaš svoju dužnost u skladu sa radnim aranžmanima i istina-načelima. Štaviše, Bog nije odredio da neko koga su braća i sestre izabrali da bude vođa ne može biti smenjen. Da li misliš da si neko koga koristi Sveti Duh? Misliš li da niko ne može da te smeni? Dakle, šta je sporno oko tvog smenjivanja? Ako nisi izbačen, onda je to iz sažaljenja i što ti je data šansa da se pokaješ, ali ti i dalje nisi zadovoljan. Oko čega se raspravljaš? Ako želiš da se povučeš i ne veruješ više u Boga jer su ti nade da ćeš biti blagosloven propale, onda samo napred i povuci se! Misliš li da Božja kuća ne može da se snađe bez tebe? Da će bez tebe svet prestati da se okreće? Da se bez tebe delo Božje kuće ne može ostvariti? Pa, pogrešno misliš! Gubitak bilo koje osobe neće sprečiti da se svet okreće, ili da sunce izađe – samo je Bog neophodan, a nijedno ljudsko biće nije – crkveni rad će nastaviti da funkcioniše kao i obično. Ako neko misli da crkva ne može bez njega i da Božja kuća ne može bez njega, zar nije antihrist? Navikao si da uživaš u prednostima statusa, zar ne? Navikao si da uživaš u tome da se drugi ugledaju na tebe, da budeš visoko cenjen i da ti se ulaguju, zar ne? Koliko si kvalifikovan da uživaš u tome da se drugi ugledaju na tebe? Koliko si kvalifikovan da te drugi pozdravljaju sa osmehom? Da li i ti želiš da ti se ljudi klanjaju i da te obožavaju? Ako je tako, zar to ne znači da si potpuno bez srama? Kada neki ljudi budu smenjeni sa dužnosti, oni se više uzrujavaju i više pate nego da im je umro član porodice. Sve iskopaju i raspravljaju se sa Božjom kućom, kao da niko drugi ne bi mogao da vodi crkvu, kao da su do sada jedino oni podržavali crkveni rad – to je velika greška. To što Božji izabrani narod ne napušta Boga učinak je koji se postiže Božjim rečima; oni prisustvuju okupljanjima i žive crkvenim životom jer veruju u Boga i imaju istinitu veru u Boga. Nije da Božji izabrani narod ostaje postojan i ide normalno na okupljanja zato što su ti ljudi razumeli istinu i dobro ih zalili. Crkvene vođe se smenjuju, iznova i iznova, mnoge lažne vođe i lažni delatnici bivaju smenjeni, a Božji izabrani narod prisustvuje skupovima i jede i pije Božje reči kao i obično – to nema apsolutno nikakve veze sa ovim lažnim vođama i lažnim delatnicima. Koja je svrha iznošenja tih argumenata? Zar samo ne iznosiš apsurdne i smetene argumente? Ako zaista poseduješ istina-stvarnost i rešio si mnoge probleme Božjeg izabranog naroda u vezi sa život-ulaskom, onda će Božji izabrani narod to znati u svom srcu; ako ne poseduješ istina-stvarnost i ne možeš da razgovaraš o istini da bi rešio probleme, onda normalan razvoj crkvenog rada nema nikakve veze sa tobom. Toliko je lažnih vođa i lažnih delatnika koji, kada budu smenjeni, nastavljaju da traže izgovore, kao da su toliko doprineli crkvi, a zapravo nisu radili nikakav stvaran posao, i normalan poredak crkvenog života nije sačuvan zahvaljujući njihovom održavanju; bez njih, Božji izabrani narod nastavlja normalno da prisustvuje okupljanjima i da obavlja svoje dužnosti kao i obično. Ako ne poseduješ istina-stvarnost i ne možeš da radiš bilo kakav stvaran posao, onda bi trebalo da budeš smenjen da bi bio sprečen da nastaviš da utičeš na crkveni rad i život-ulazak Božjeg izabranog naroda i da ih odlažeš. Božja kuća neće koristiti lažnog vođu ili lažnog delatnika poput tebe – da li si mislio da Božja kuća nema pravo da te smeni? Ti si napravio takav nered u svom radu, prouzrokovao si takve nevolje i tako velike gubitke u crkvenom radu, izazvao si da se Višnji toliko zabrine; koristiti tebe je tako problematično i čini da ljudi osete gađenje, odbojnost i gnušanje. Tako si glupav, neuk i tvrdoglav da ne zaslužuješ čak ni da budeš orezan, tako da Božja kuća želi da te izbaci, da te odmah isključi i završi sa tim. Pa ipak, ti i dalje želiš da ti Višnji da još jednu šansu da ostaneš vođa? Zaboravi! Kada je reč o lažnim vođama i antihristima koji su bez savesti i razuma, koji počine zlo i uzrokuju ometanja, kada oni jednom budu isključeni, isključeni su zauvek. Ako možeš da radiš stvaran posao, bićeš korišćen; ako ne možeš da radiš stvaran posao, a još i činiš zlo i uzrokuješ ometanja, tada ćeš odmah biti isključen – to je načelo Božje kuće za korišćenje ljudi. Neki antihristi se ne predaju i kažu: „Smenjujete me jer ne radim stvaran posao – zašto mi ne date priliku da se pokajem?” Nije li to uvrnuti argument? Ti si smenjen jer si počinio mnogo zla, a smenjen si tek nakon što si toliko puta bio orezan i još uvek apsolutno odbijaš da se pokaješ, pa koje druge argumente možeš da izneseš? Težio si slavi, dobitku i statusu i nisi radio stvaran posao, doveo si crkveni rad u zastoj, a bilo je toliko nagomilanih problema i nisi ih rešio – koliko Višnji mora da brine zbog tebe? Dok te je Višnji podržavao i pomagao u tvom radu, ti si krišom radio stvari; radio si toliko stvari koje krše načela, stvari koje nisu za gledanje, iza leđa Višnjeg, samovoljno si trošio Božji prilog da kupiš toliko stvari koje ne bi trebalo da kupuješ, nanoseći toliku štetu interesima Božje kuće i donoseći tako veliku katastrofu crkvenom radu! Zašto nikada ne govoriš o tim zlim delima? Kada Božja kuća želi da te smeni, ti potpuno besramno kažeš: „Možete li mi dati još jednu šansu?” Da li Božja kuća treba da ti pruži još jednu šansu da bi ti i dalje divljao radeći loše stvari? Zar si lišen bilo kakvog osećaja stida da tražiš od Božje kuće da ti da još jednu šansu? Može li ti se dati još jedna šansa kada uopšte ne poznaješ svoju prirodu, a kamoli ako nemaš nimalo kajanja u srcu? Takvi ljudi su besramni i ne znaju za sram – to su zli ljudi i antihristi!

Neke vođe i delatnici uopšte ne mogu da rade nikakav stvarni posao, a ne mogu to ni nakon što im Višnji neko vreme pomaže i usmerava ih. Ne mogu ni opšte poslove dobro da obavljaju, a to pokazuje da im previše nedostaje kov. Višnji takođe mora redovno da ispituje i pregleda sve aspekte rada i traži od braće i sestara da brzo prijave sve probleme; Višnji takođe treba da sprovede proveru, da daje smernice i da besedi o načelima u vezi sa svim aspektima rada. Nakon što Višnji završi besedu o načelima, neki ljudi i dalje ne znaju kako da obavljaju stvari i obavljaju ih loše, a neki čak i pomahnitaju radeći loše stvari; bez obzira na posao koji obavljaju, oni nikada ne traže od Višnjeg, nikada ne prijavljuju nikakve probleme Višnjem, umesto toga samo rade stvari krišom – u čemu je tu problem? Kakva je priroda tih ljudi? Da li oni vole istinu? Da li ih vredi negovati? Zaslužuju li i dalje da budu vođe i delatnici? Prvo, oni ne tragaju pre nego što nešto urade; drugo, oni ne prave nikakve izveštaje dok to rade; i treće, ne daju povratne informacije nakon što to urade. Ponašaju se tako sramotno, a ipak ne žele da budu otpušteni i ne popuštaju nakon što su otpušteni – zar tim ljudima nema pomoći? Recite Mi, nije li većina ljudi kojima je nemoguće pomoći potpuno besramna i gluva za svaki razum? Ne rade ništa dobro, a lenji su i prepuštaju se udobnosti; kada obavljaju bilo kakav posao, samo pomeraju usta da izdaju komande, a kada jednom progovore, više ništa drugo ne rade. Oni nikada ne nadgledaju, ne proveravaju niti prate rad i osećaju antipatiju i ogorčenost prema svakome ko radi te stvari i žele da toj osobi nanesu bol – zar to nisu klasični antihristi? To je sramota antihrista; oni ne znaju šta su, ponašaju se tako sramotno, a ipak žele da budu blagosloveni; oni i dalje žele da se nadmeću sa Božjom kućom i Višnjim i još žele da se svađaju – zar se, čineći tako, ne igraju sa smrću? Kada takav ološ od ljudi bude smenjen, oni budu vrlo ogorčeni i neposlušni. Zaista su bez stida i bez i trunke razuma! Dok obavljaju svoju dužnost, divljaju, radeći loše stvari, prekidaju i ometaju crkveni rad, a kada budu smenjeni, ne samo da odbijaju da priznaju svoje greške, već i odgovornost prebacuju na tuđa pleća i traže da neko drugi preuzme krivicu umesto njih, govoreći: „Oni su to uradili, ja nisam jedini odgovoran za ovo. Svi su zajedno razgovarali o toj stvari, a ja nisam bio taj koji je vodio.” Oni uopšte ne preuzimaju odgovornost, kao da će preuzimanjem odgovornosti biti osuđeni i isključeni i da će potpuno izgubiti svaku nadu da će biti blagosloveni. Stoga bi radije umrli nego da priznaju svoje greške i priznaju da su direktno odgovorni i umesto toga insistiraju na tome da odgovornost prebace na tuđa leđa. Sudeći po njihovom načinu razmišljanja, oni će se boriti protiv Boga do samog kraja! Da li su to ljudi koji prihvataju istinu? Da li su to ljudi koji prihvataju Božji sud i grdnju? To što su u stanju da se bore protiv Božje kuće na ovaj način pokazuje da nešto ozbiljno nije u redu sa njihovom naravi. Kada je u pitanju način na koji pristupaju svojim greškama, pre svega, ne tragaju za istinom, a drugo, ne razmišljaju o sebi; oni takođe prebacuju odgovornost i kada ih Božja kuća na određen način okarakteriše i smeni sa njihove dužnosti, oni se bore protiv Božje kuće i šire svoje žalbe i negativnost svuda gde idu, pokušavajući da pridobiju simpatije Božjeg izabranog naroda. Oni veruju u Boga, ali se usuđuju da Mu se protive – zar se ne igraju sa smrću? Ti ljudi su zaista gluvi za svaki razum! Pa šta ako budu smenjeni s dužnosti i izgube status? Nisu izopšteni, a njihovo pravo na život nije oduzeto; oni mogu da se pokaju, da počnu iznova i ponovo ustanu gde god da su posrnuli i pali. Antihristi ne mogu da prihvate čak ni tako jednostavnu stvar – ti ljudi zaista ne mogu biti spaseni! Naravno, kada neki antihristi budu smenjeni, oni naizgled nevoljno slušaju i ne deluju previše malodušno niti pokazuju ikakav antagonizam, ali da li to znači da prihvataju istinu i da se pokoravaju Bogu? Ne, ne znači. Antihrist ima antihristovu narav i suštinu i to je ono što ga razlikuje od normalnog čoveka. Iako naizgled ne govore ništa nakon što su otpušteni, u svom srcu nastavljaju da se opiru. Oni ne priznaju svoje greške i koliko god vremena prošlo, nikada neće moći istinski da spoznaju sebe. To je odavno dokazano. Postoji još nešto o antihristu što se nikada ne menja: bez obzira gde obavljaju stvari, oni žele da budu drugačiji, da se drugi ugledaju na njih i da ih poštuju; čak i ako nemaju legitimno mesto i titulu crkvenog vođe ili vođe tima, oni i dalje žele da budu daleko iznad drugih u smislu svog položaja i vrednosti. Bez obzira na to da li umeju da rade posao, kakvu ljudskost ili životno iskustvo imaju, oni će smisliti svakakva sredstva i uložiti puno truda kako bi pronašli prilike da se pokažu, da obezbede naklonost ljudi, da osvoje njihova srca, da ih namame i navedu na pogrešan put, da bi stekli njihovo poštovanje. Čemu to antihristi žele da se ljudi dive kod njih? Iako su otpušteni, misle da je „oslabljeni medved je i dalje jači od jelena” i da ostaju orao koji leti iznad kokošaka. Nije li to nadmenost i samopravednost antihrista i šta je kod njih drugačije? Ne mogu da se pomire sa tim da budu bez statusa, da budu običan vernik i običan čovek, da jednostavno dobro obavljaju svoju dužnost sa nogama na zemlji, da ostanu na svom mestu ili da samo dobro obavljaju posao, pokazujući svoju odanost i dajući sve od sebe u poslu koji im zapadne. Te stvari nisu ni blizu da ih zadovolje. Oni nisu voljni da budu takva osoba niti da rade takve stvari. Koja je njihova „velika težnja”? To je da ih drugi poštuju, da se ugledaju na njih i da imaju vlast. Dakle, čak i ako nema određenu titulu u imenu, antihrist će se boriti za sebe, govoriti za sebe i pravdati se, čineći sve što mogu da se ispolje, plašeći se da ih ljudi neće primetiti ili da niko neće na njih obratiti pažnju. Oni će iskoristiti svaku priliku da postanu poznatiji, da povećaju svoj prestiž, da nateraju više ljudi da vide njihove talente i jače strane i pokažu da su superiorniji od drugih. Dok rade ove stvari, antihristi su spremni da plate bilo koju cenu da bi se razmetali i hvalili, da bi naterali sve da misle da su, čak i ako nisu vođe, i nemaju status, ipak superiorniji od običnih ljudi. Tada će antihristi postići svoj cilj. Oni nisu voljni da budu obična osoba, prosečna osoba; oni žele moć i prestiž i da budu daleko iznad drugih. Neki ljudi kažu: „Ovo je nezamislivo. Kakva je korist od statusa, prestiža i moći?” Nekome sa razumom, moć i status su beskorisni i nisu stvari kojima treba da se teži. Ali antihristima koji gore od ambicije, status, moć i prestiž su od vitalnog značaja; niko ne može da promeni njihovo gledište i niko ne može da promeni način na koji žive i njihove ciljeve postojanja – to je priroda-suština antihrista. Stoga, ako vidiš nekoga ko proaktivno obavlja svoju dužnost i štiti svoj status kada ga ima, a i dalje želi da učini sve što može da zaštiti sopstvenu reputaciju kada nema status – osobu te vrste nije moguće spasiti i ona je skroz na skroz antihrist.

Pre i posle smenjivanja antihrista, kada i dalje ne uspevaju da steknu status, kao ni moć i prestiž koji žele uprkos nizu napora, oni neće otpustiti status niti svoju želju za blagoslovima. Oni neće ostaviti te stvari po strani i okrenuti se tome da teže ka istini ili da dobro obavljaju svoju dužnost na prizemljen i pristojan način. Oni se nikada neće istinski pokajati za ono što su pogrešili, već će umesto toga ponavljati procene poput: „Ima li nade da ću steći status u budućnosti? Bez statusa, ima li ikakve nade da ću biti blagosloven? Da li će moja želja za blagoslovima biti zadovoljena? Kojeg sam ranga u božjoj kući, u crkvi? Gde sam ja u hijerarhiji?” Kada zaključe da nemaju veliki ugled u crkvi, da na njih većina ljudi ne gleda blagonaklono i da ih mnogi čak koriste kao negativan primer učenja, osećaju da im je prestiž u crkvi potpuno uništen, da nemaju podršku većine ljudi, da ih većina ljudi nikako ne može ponovo odobriti i da njihova nada da će biti blagosloveni praktično ne postoji. Kada sve ovo uvide, kada dođu do ovih zaključaka u svojoj proceni, i dalje neće biti mišljenja i stava da treba da napuste svoje namere i želje i da se istinski pokaju Bogu ili da se potpuno predaju službovanju za Boga i obavljaju svoju dužnost odano. To nije ono što im je u mislima – a šta je onda? „Pošto neću ostvariti svoje težnje niti imati bilo kakav status u božjoj kući, u crkvi, zašto bih onda nastavio da idem ovom slepom ulicom? Ljudi mogu imati koristi od promene lokacije. Stvari bi mogle izgledati bolje za mene ako odem negde drugde. Zašto ne bih otišao sa ovog mesta koje mi je slomilo srce? Zašto ne bih ostavio ovo mesto gde ne mogu da ispunim svoje težnje, gde je teško da ostvarim svoje težnje?” Kada antihrist pomisli na te stvari, zar to ne znači da se sprema da napusti crkvu? Da li biste želeli da neko takav ode ili da ostane? Treba li ih ubediti da ostanu? (Ne treba ih ubeđivati i neće ostati čak i ako ljudi pokušaju da ih ubede.) Niko ih ne može naterati da ostanu – to je istina. Šta je uzrok ovome? Uzevši sve u obzir, antihristi ne vole istinu, pa će im ostajanje u Božjoj kući samo naneti bol. To bi bilo kao da pokušavate pridobiti prostitutku, drolju, da pomaže svom mužu i odgaja svoju decu, da bude čestita žena, dobra supruga i dobra majka. Da li bi mogla da radi te stvari? (Ne.) To je pitanje nečije prirode. Dakle, ako vidiš da antihrist želi da se povuče, onda šta god da radiš, ne pokušavaj da ga ubediš u suprotno, osim ako ne postoji određena situacija u kojoj kaže: „Iako sam antihrist, želim da službujem za božju kuću. Nateraću sebe da ne činim nikakvo zlo i pobuniću se protiv Sotone.” Da li ih u tom slučaju treba oterati kao muvu? (Ne.) U tom slučaju možemo pustiti stvari da idu svojim prirodnim tokom, ali se mora primeniti jedna procedura: više ljudi mora da nadgleda i pazi na tog antihrista i na prvi znak nevolje, poput one da žele da počine zlo, moraju brzo da budu počišćeni. Ako ne mogu da podnesu da ih drugi nadgledaju i paze, a smatraju da se prema njima loše postupa i nisu voljni da službuju, kako onda treba postupati sa takvom osobom? Trebalo bi da im pomognete na njihovom putu i kažete: „Ti si talentovan i treba da odeš u neverujući svet i da ostvariš svoje velike planove. Ti si riba koja je prevelika za ovaj ribnjak, crkva ti ne odgovara. Ti ne možeš da raširiš svoja krila ovde; ovaj posao je nedostojan tvojih talenata. Ako se vratiš u svet, možda ćeš biti unapređen, zaradićeš mnogo novca i postaćeš bogat. Možda ćeš postati slavna ličnost!” Brzo ih ohrabri da odu. Ako teže bogatstvu i statusu i žude za prednostima statusa, onda neka se vrate u svet da rade i zarađuju novac, da bi potom postali zvaničnici i uživali u svom telesnom životu. Neki bi možda mogli da se zapitaju da li je postupanje na ovaj način s njima postupanje bez srca punog ljubavi. Zapravo, čak i ako im ne kažeš takve stvari, antihristi će u svojim srcima pomisliti: „Hm, jednog dana unapređen, a sledećeg smenjen. Dobio sam status, a ipak me posmatraju, nadgledaju i orezuju – kakva je to muka! Nije mi teško da pronađem tu vrstu statusa. Da ne verujem u boga bio bih bogat i do sada bih skočio na društvenoj lestvici; barem bih na opštinskom nivou bio na nekoj funkciji. Rođen sam da budem zvaničnik. Izvanredan sam bez obzira šta radio u svetu; sve radim dobro, mogu da izgradim ime u bilo kojoj industriji i preduzimljiv sam.” Čak i ako im ti ne kažeš takve stvari, oni će ih reći i zato treba brzo da izgovoriš neke prijatne reči koje žele da čuju i ohrabriš ih da brzo napuste crkvu – to će svima koristiti. Antihristi teže statusu, moći i prestižu; oni ne žele da budu obični ljudi, već uvek žele da budu daleko iznad drugih, sve dok konačno ne unište svoj ugled i položaj i ne budu prokleti od Boga. Dakle, da li ste voljni da budete obični ljudi? (Da.) Biti običan čovek je zapravo smisleno. Ne težiti za slavom i dobitkom, nego se zadovoljiti pravim životom, živeti u miru i radosti, biti utemeljen u srcu – to je pravi put u životu. Ako neko uvek želi da bude superioran i da bude daleko iznad drugih, onda je to jednako tome da se ispeče na vatri i stavi u mlin za meso – takvi traže nevolju. Zašto imaju takva osećanja? Da li je dobro biti daleko iznad drugih? (Ne, nije.) To nije dobro. Pa ipak, antihristi insistiraju da izaberu taj put. Šta god da radite, ne idite tim putem!

Kada obična, iskvarena osoba još nema utemeljenje u svojoj veri u Boga, kada nije razvila pravu veru u Boga i nema mnogo vere i rasta – kada se takva osoba suoči sa neuspehom, misliće loše o sebi i misliće da je Bog ne voli, da je se gnuša. Gledajući sebe kako udaraju u zid i podbacuju na svakom koraku, nesposobni da udovolje Bogu, osećaće se obeshrabreno; takođe, osetiće neku slabost i negativnost, a ponekad će im pasti na pamet da napuste crkvu. Ali to nije isto što i prkositi. To je vrsta misli koju neko dobije kada je malodušan i obeshrabren i to je potpuno drugačija stvar od antihristovog povlačenja. Kada antihrist hoće da se povuče, radije će umreti nego da se pokaje, ali kada je obična iskvarena osoba obeshrabrena i razmišlja o napuštanju crkve, uz pomoć i zajedništvo drugih, uz svoju aktivnu saradnju, uz molitvu i traganje, kao i uz čitanje Božjih reči, te Božje reči mogu postepeno uticati na njih, promeniti ih, uticati na to da li ostaju ili odlaze, kao i na njihovu odluku i njihov um. U isto vreme, Božje reči im takođe mogu pomoći da postepeno razviju pokajanje, pozitivan stav i rešenost da istraju, omogućavajući im da postepeno postanu jaki. To je ispoljavanje procesa život-ulaska za normalnu osobu. S druge strane, antihristi će se boriti do gorkog kraja. Oni se nikada neće pokajati i radije će umreti nego priznati da su pogrešili, radije će umreti nego spoznati sebe, radije će umreti nego odustati od želje za blagoslovima. Oni ne poseduju ni najmanji deo život-ulaska. Dakle, kad je u pitanju neko takav, ko nije voljan da službuje ili ko to ne radi dobro, samo ga posavetujte da napusti crkvu. To je mudra odluka i najmudriji način da se reši takva stvar. Čak i ako im ne savetuješ da to učine, da li ćeš moći da ih nateraš da ostanu? Možeš li da promeniš njihov metod težnje ili njihovo gledište? Nikada nećeš moći da promeniš te stvari. Postoje neki ljudi koji su podsticani da ostanu, a Božja kuća im pomaže i podržava ih, jer su njihova negativnost, slabost i iskvarene naravi koje su ispoljili zajedničke svim običnim iskvarenim ljudima i spadaju u okvire normalnosti. Kroz razgovor o Božjim rečima, uz pomoć i podršku drugih, oni postepeno mogu da postanu jaki, da steknu rast, razviju veru u Boga i budu iskreni u vršenju svoje dužnosti. To je vrsta osobe kojoj treba da pomognemo i koju nagovaramo da ostane. Međutim, za antihriste koji ne žele da službuju ili koji ne službuju dobro, ohrabri ih da odu, jer, mnogo pre nego što im ti savetuješ da odu, oni su to već želeli ili su bili na ivici da u bilo kom trenutku odu. To su različita ispoljavanja i misli koje antihristi imaju kada se suoče sa otpuštanjem i žele da se povuku.