IV. Ponašanje antihrista kada nisu unapređeni

Postoji još jedan tip ljudi koji ne stremi ka istini. Pošto ljudi ove vrste ne streme ka istini, oni ne obavljaju važne dužnosti i samim tim retko doživljavaju orezivanje u Božjoj kući; nikada nisu doživeli da budu smenjeni sa svojih dužnosti, i naravno, veoma retko im prilagođavaju dužnosti. Međutim, kada ni nakon nekoliko godina verovanja u Boga još uvek nisu unapređeni, počinju često da procenjuju koliko ima nade da će biti blagosloveni. Naročito kada vide Božje reči koje govore: „Oni koji ne streme ka istini ne mogu dostići spasenje”, osećaju da su njihove nade da će biti blagosloveni veoma slabe i počinju da razmišljaju o povlačenju. Neki od tih ljudi koji nikada ne streme ka istini poseduju neka znanja i prednosti, a pošto nisu unapređeni, osećaju se nezadovoljno i počinju da se žale; žele da se povuku, ali se plaše da će izgubiti priliku da budu blagosloveni, ali ako se ne povuku, i dalje neće biti unapređeni – osećaju se zaglavljeni između čekića i nakovnja. Šta vi mislite o tome? Iako ovi ljudi ne streme ka istini, neki među njima su relativno vredni i ambiciozni; bez obzira na to koju dužnost obavljaju, uvek su voljni da steknu relevantna stručna znanja, uvek žele da budu unapređeni u Božjoj kući i žude za danom kada će moći da se istaknu i time zadobiju status i razne prednosti koje žele. Naizgled, čini se da su ljudi ove vrste u blizini drugih ljudi tihi, neprimećeni, marljivi i savesni, a ipak su im srca ispunjena ambicijom i željom. Koji je njihov moto? Prilike favorizuju one koji su spremni. Oni naizgled prolaze potpuno neprimećeni i ne pokazuju se, ne takmiče se i ne grabe se za stvari, a ipak u srcu imaju „veliku težnju”. Zato, kada vide da je neko unapređen i da postaje vođa ili delatnik u crkvi, osećaju se malo više uznemireno i razočarano. Bez obzira na to ko je unapređen, negovan ili mu je dodeljena neka važna uloga, za njih to uvek dođe kao udarac. Čak i kada je neko veoma cenjen, hvaljen i podržavan od strane braće i sestara, oni su ljubomorni i nesrećni u svom srcu, a neki od njih će nasamo čak pustiti suzu, često se pitajući: „Kada ću ja biti veoma cenjen i nominovan? Kada će me višnji poznati? Kada će vođa videti moje jače strane, moje kvalitete, moje darove i talente? Kada ću biti unapređen i negovan?” Osećaju se uznemireno i negativno, ali ne žele da nastave ovako, pa nasamo podstiču sebe da ne budu negativni, da imaju snagu volje da istraju, da budu neustrašivi pred neuspesima i da nikada ne odustaju. Često upozoravaju sebe: „Ja sam osoba sa velikom težnjom. Ne smem biti voljan da budem prosečna, normalna osoba, ne smem biti voljan da se zadovoljim užurbanim, osrednjim životom. Moja vera u boga mora biti izuzetna i mora doneti velika ostvarenja. Ako nastavim da živim ovako tih i prosečan život, onda je to tako kukavički i zagušujuće! Ne mogu biti takva osoba. Radiću duplo više, dobro ću iskoristiti svaki trenutak, više ću čitati i recitovati božje reči, sticaću znanje i više ću proučavati ovu profesiju. Moram da postignem sve što drugi ljudi mogu da urade, i moram biti u stanju da besedim o stvarima o kojima drugi ljudi mogu da besede.” Posle nekog vremena napornog rada, dolaze crkveni izbori, ali oni još uvek nisu izabrani. Svaki put kada crkva traži nekoga da ga neguje, unapredi i dodeli mu važnu ulogu, oni ne budu izabrani; svaki put kada pomisle da ima nade da će biti unapređeni, na kraju budu razočarani, a svako razočaranje uzrokuje da se osećaju utučeno i negativno. Oni veruju da je u njihovoj veri u Boga blagoslov veoma udaljen od njih, pa se u njihovom umu javlja ideja o povlačenju. Međutim, nisu voljni da se povuku, već žele da se još jednom žestoko trude i bore. Što se više trude i bore na ovaj način, to više žude da ih neko preporuči, da budu unapređeni. Tu žudnju osećaju sve više i više, a ono što na kraju dobiju zauzvrat je i dalje razočaranje; eto, tako ih muči njihova sujeta i želja da budu blagosloveni. Svako razočaranje im se čini kao da su paljeni i kaljeni u vatri. Ne mogu da dobiju ono što žele; žele da se povuku, ali osećaju da ne mogu; ne mogu da zgrabe ono što žele da zgrabe, a sve što im preostaje je razočaranje, utučenost i beskrajno čekanje. Oni žele da se povuku, ali se plaše da će izgubiti velike blagoslove i što više žele da očajnički zgrabe blagoslove, manje su u stanju da ih zgrabe. Rezultat toga je da padaju u stanje u kojem se neprestano bore između nade u blagoslove i patnje zbog razočaranja i to ih jako boli. Ali da li će se moliti Bogu zbog toga? Ne, neće. Oni misle: „Od kakve je koristi molitva? Braća i sestre me ne hvale i vođe nemaju visoko mišljenje o meni, pa može li bog da napravi izuzetak i da mi da važnu ulogu?” Oni znaju da će im polaganje nade u druge doneti razočaranje, kao i da nema sigurnosti u nadi da će ih Bog blagosloviti. Pošto su videli kako Božje reči govore: „Oni koji ne streme ka istini ne mogu dostići spasenje”, osećaju se utučeno i razočarano. U crkvi na njih niko ne obraća pažnju i ne vide nikakvu nadu. Kada pogledaju svoje lice i dalje ne vide nikakvu nadu da će dobiti blagoslov, pa misle: „Da se povučem ili da ostanem? Zar zaista nema nade da ću biti blagosloven?” Godine prolaze dok oklevaju i razmišljaju o tim stvarima iznova i iznova, a još uvek nisu u stanju da budu unapređeni ili postavljeni na važnu poziciju. Žele da se nadmeću za status, ali smatraju da to nije baš razumno ili ispravno; neprijatno im je da to urade, ali ako se ne nadmeću za status, kada će uopšte dobiti unapređenje ili neku važnu ulogu? Oni razmišljaju o ljudima koji, kao i oni, veruju u Boga, prisustvuju okupljanjima i zajedno sa njima obavljaju dužnosti. Toliko njih je unapređeno i dodeljene su im važne uloge, dok oni sami ne mogu da dobiju važnu ulogu koliko god se trudili; zbunjeni su i nedostaje im put kojim bi išli napred. Nikada ne besede niti bilo kome otvoreno govore o svojim idejama, svojim stanjima, svojim mislima i pogledima, svojim odstupanjima i nedostacima – potpuno su zatvoreni. Čini se da govore prilično razumno i postupaju donekle racionalno, ali su njihove unutrašnje ambicije i želje veoma intenzivne. Oni se žestoko trude i bore, trpe patnju i plaćaju cenu da bi ostvarili svoje ambicije i želje i u stanju su da sve daju zarad nade da će biti blagosloveni. Međutim, kada ne mogu da vide rezultat koji žele da postignu, postaju ispunjeni neprijateljstvom i gnevom prema Bogu, Božjoj kući, pa čak i prema svima u crkvi. Mrze sve jer ne vide koliko se oni trude, jer ne vide njihove jače strane i dobre strane, a mrze i Boga što im ne pruža prilike, što ih ne unapređuje i što im ne daje važnu ulogu. Mogu li oni voleti svoju braću i sestre sa takvom ogromnom ljubomorom i mržnjom koja se rađa u njihovim srcima? Mogu li oni da slave Boga? Mogu li se odreći svojih ambicija i želja kako bi prihvatili istinu, dobro obavili svoju dužnost stojeći čvrsto na zemlji i kako bi bili prosečna osoba? Mogu li doneti takvu odluku? (Ne.) Ne samo da nemaju tu rešenost, već nemaju čak ni želju da se pokaju. Nakon što su se toliko godina skrivali na taj način, njihova mržnja prema Božjoj kući, prema braći i sestrama, pa i prema Bogu, postaje sve jača i jača. Koliko jaka postaje njihova mržnja? Nadaju se da njihova braća i sestre nisu u stanju da dobro obavljaju svoje dužnosti, nadaju se da će doći do zastoja u radu Božje kuće i da će Božji plan upravljanja propasti, a čak se nadaju i da će velika crvena aždaja uhvatiti njihovu braću i sestre. Oni mrze svoju braću i sestre, a mrze i Boga. Oni se žale da Bog nije pravedan, proklinju svet jer nema spasitelja, a njihovo demonsko lice je potpuno razotkriveno. Ovakav tip osobe je obično jako dobro prikriven i oni umeju vrlo dobro da se zamaskiraju naizgled, pretvarajući se da su ponizni, nežni i puni ljubavi, dok su u stvari vuk u jagnjećoj koži. Nikada ne otkrivaju svoju tajnu zlobnu nameru, niko ne može da ih prozre i niko ne zna kakvi su u stvari ili šta misle. Oni koji se neko vreme druže sa njima mogu da vide da su oni veoma ljubomorni ljudi, da se uvek takmiče sa drugima i da stavljaju sebe u centar pažnje, da su toliko nestrpljivi da nadmaše druge i da zaista žele da osvoje prvo mesto u svemu što rade. Tako izgledaju spolja, ali da li su zaista takvi? U stvari, njihova želja za blagoslovima je još jača; oni se nadaju da, dok oni tiho naporno rade, dok se daju i plaćaju cenu, drugi mogu da vide njihove dobre strane i njihove radne sposobnosti i da im se na taj način može dati važna uloga u Božjoj kući. I šta je rezultat toga što im je data važna uloga? To što svako može mnogo da ih ceni i što konačno mogu da ostvare svoju veliku težnju; oni mogu biti izvanredna figura među ostalima, neko koga svi mnogo cene i na koga se ugledaju, a sve njihove godine napornog rada, plaćanje cene i stremljenja biće vredni toga – to su ambicije i želje koje ovi ljudi gaje duboko u svom srcu.

Ljudi ove vrste ne streme ka istini, a ipak uvek žele da budu unapređeni i da im se dȃ važna uloga u Božjoj kući. U svom srcu veruju da što više neka osoba ima radne sposobnosti, što više važnih pozicija dobija, što je više unapređuju i cene u Božjoj kući, to su veće šanse da dobije blagoslove, krunu i nagrade. Oni veruju da ako neko nema radnu sposobnost ili ako nema konkretnu jaču stranu, onda nije kvalifikovan da bude blagosloven. Smatraju da nečiji darovi, jače strane, sposobnosti, veštine, stepen obrazovanja, radna sposobnost, pa čak i takozvane jače strane i kvaliteti u njihovoj ljudskosti koji su cenjeni u spoljnom svetu, kao što su rešenost da nadmaši druge i nesalomiv stav, mogu poslužiti kao prednost za primanje blagoslova i nagrada. Kakav je to standard? Da li je to standard koji je u skladu sa istinom? (Ne.) To nije u skladu sa standardima istine. Dakle, nije li to Sotonina logika? Nije li to logika opakog doba i opakih svetskih trendova? (Jeste.) Sudeći po logici, metodama i kriterijumima kojima se ovakvi ljudi služe u procenjivanju stvari, kao i po njihovom stavu i pristupu tim stvarima, reklo bi se da nikada nisu čuli niti čitali Božje reči, kao da su potpuno neuki po tom pitanju. Ali, u stvari, oni svaki dan slušaju, čitaju i molitveno čitaju Božje reči. Pa zašto se njihovo stanovište nikada ne promeni? Jedno je sigurno – ma koliko slušali ili čitali Božje reči, nikada u svom srcu neće biti sigurni da su Božje reči istina i da su one kriterijum za merenje svega; tu činjenicu neće shvatiti niti prihvatiti iz srca. Zato, koliko god njihovo gledište bilo apsurdno i iskrivljeno, oni će ga se zauvek držati, i koliko god da su Božje reči ispravne, odbaciće ih i osuditi. To je podmukla priroda antihrista. Čim ne uspeju da dobiju važnu ulogu, a njihove želje i ambicije ostanu neispunjene, otkriva se njihova zla ćud, pokazuje se njihova podmukla priroda i žele da poreknu postojanje Boga. U stvari, čak i pre nego što poreknu postojanje Boga, oni poriču da su Božje reči istina. Upravo zato što njihova priroda-suština negira istinu i poriče da su Božje reči kriterijum po kome se sve meri, oni su u stanju da budu neprijateljski nastrojeni prema Bogu i da razmišljaju o poricanju, izdaji i odbacivanju Boga, kao i napuštanju Božje kuće, kada ni posle svog tog njihovog kalkulisanja, spletkarenja i teškog rada nisu postavljeni na važnu poziciju. Iako se ne čini da se sa drugima bore za moć i profit ili da idu svojim putem, ili da otvoreno uspostavljaju svoje nezavisno carstvo ili upravljaju sopstvenim statusom, možemo videti iz njihove priroda-suštine da su antihristi skroz na skroz. Oni misle da je svaka njihova težnja ispravna i šta god da govore Božje reči, njima te reči nisu vredne ni pomena ni slušanja, a svakako ni upotrebe. Kakva su stvorenja takvi ljudi? Božje reči uopšte nemaju uticaja na njih; ne pokreću ih, ne dodiruju njihova srca niti ih privlače. Dakle, šta oni vrednuju? Darove, talente, sposobnosti, znanje i strategije koje ljudi poseduju, kao i njihove ambicije, velike planove i poduhvate. To su stvari koje oni cene. Šta su sve te stvari? Da li su to stvari koje Bog ceni? Ne. To su stvari koje iskvarena ljudska bića poštuju i cene, a to su takođe stvari koje Sotona ceni i obožava. Oni su upravo u suprotnosti sa Božjim putem, Njegovim rečima i onim što On zahteva od ljudi koje spasava. Ali takvi ljudi nikada nisu mislili da su te stvari od Sotone, da su opake i da su protiv istine. Umesto toga, oni neguju sve te stvari, drže ih se čvrsto i odlučno i gledaju na njih kao da su one iznad svega ostalog, koristeći ih da njima zamene stremljenje ka istini i prihvatanje istine. Nije li to nečuveno buntovno? I na kraju, šta će biti jedini ishod njihovog nečuvenog buntovništva, toga što su tako nerazumni? Ti ljudi će biti van spasenja i niko neće moći da ih promeni. Oni su predodređeni za takav ishod. Reci Mi, nisu li to ljudi koji samo potajno prikupljaju svoju snagu i čekaju svoje vreme? Načelo kojeg se drže je da je pravo zlato predodređeno da na kraju zasija, da moraju da nauče da tajno prikupljaju snagu, čekaju svoje vreme i čekaju pravu priliku, a u međuvremenu se pripremaju, planiraju svoju budućnost i svoje želje i snove. Sudeći po načelima kojih se drže, njihovim načelima opstanka, ciljevima kojima teže i onim za čim žude u svojoj unutrašnjoj suštini, ti ljudi su skroz na skroz antihristi. Neki ljudi kažu: „Ali zar antihristi ne osnivaju svoja nezavisna carstva i ne bore se za status?” Pa, da li su ljudi poput ovih sposobni da uspostave nezavisno carstvo nakon što steknu moć? Da li su sposobni da muče ljude? (Da.) Kada bi bili na vlasti, da li bi bili sposobni da rade stvari u skladu sa istina-načelima? Da li bi bili sposobni da streme ka istini? Da li bi mogli da dovedu ljude pred Boga? (Ne.) Šta bi se desilo kada bi ovakvi ljudi dobili važan položaj? Unapređivali bi ljude koji su talentovani, rečiti i obrazovani, bez obzira na to da li ti ljudi mogu da obavljaju posao; oni bi unapređivali ljude koji su slični njima, dok bi držali potisnute sve one časne ljude, koji imaju duhovno razumevanje, koji streme ka istini i koji su pošteni. Kada se dogodi takva situacija, zar se kod takvih ljudi ne razotkriva suština antihrista? Zar to ne postaje veoma očigledno? Ima ljudi koji nisu baš razumeli kada sam na početku rekao da su antihristi svi oni koji žele da se povuku kada ne dobiju važnu ulogu i nemaju nadu da će biti blagosloveni. Ali, da li sada možete da vidite da su oni antihristi? (Da.)

Kada neki ljudi budu smenjeni sa svog položaja vođe i čuju da Višnji govori da neće biti negovani ili korišćeni ponovo, osećaju se neverovatno tužno i gorko plaču, kao da su isključeni – kakav je to problem? Da li to što ih ne neguju ili ne koriste ponovo znači da su isključeni? Znači li to da oni tada ne mogu dostići spasenje? Da li su im slava, dobitak i status zaista toliko važni? Ako su oni neko ko stremi ka istini, onda bi trebalo da razmišljaju o sebi kada izgube svoju slavu, dobitak i status i da osete istinsko kajanje; treba da izaberu put težnje ka istini, da okrenu novi list, a ne da budu toliko uznemireni ili da plaču. Ako znaju u svom srcu da ih je Božja kuća smenila zato što ne rade stvarni posao i ne streme ka istini, i čuju kako Božja kuća govori da neće ponovo biti unapređeni niti korišćeni, onda bi trebalo da osećaju stid što Bogu duguju i što su Boga izneverili; trebalo bi da znaju da ne zaslužuju da ih Bog koristi, pa se tako može smatrati da imaju trunku razuma. Međutim, oni postaju negativni i uznemireni kada čuju da ih Božja kuća neće negovati ili ponovo koristiti, a to pokazuje da teže slavi, dobitku i statusu i da nisu neko ko teži ka istini. Njihova želja za blagoslovima je toliko jaka, a oni toliko cene status i ne rade stvarni posao, tako da bi trebalo da budu smenjeni i trebalo bi da razmisle o svojoj iskvarenoj naravi i da je shvate. Trebalo bi da znaju da je put kojim idu pogrešan, da idu putem antihrista težeći statusu, slavi i dobitku, da ne samo da ih Bog neće odobriti, već će i uvrediti Njegovu narav, i da će ih Bog kazniti ako budu činili svakakvo zlo. Zar nemate i vi taj problem? Zar ne biste bili nesrećni ako bih sada rekao da nemate duhovno razumevanje? (Da.) Kada neki ljudi čuju vođu višeg nivoa kako kaže da nemaju duhovno razumevanje, osećaju da nisu sposobni da razumeju istinu, da ih Bog sigurno ne želi, da nemaju nade da će biti blagosloveni; međutim, uprkos činjenici da su tužni, oni su i dalje u stanju da normalno obavljaju svoju dužnost – takvi ljudi imaju malo razuma. Kada neki ljudi čuju kako neko za njih kaže da nemaju duhovno razumevanje, postaju negativni i više ne žele da obavljaju svoju dužnost. Oni misle: „Kažete da nemam duhovno razumevanje – zar to ne znači da nema nade da ću biti blagosloven? Pošto u budućnosti neću dobiti nikakve blagoslove, u šta još da verujem? Neću prihvatiti da me nateraju da pružam uslugu. Ko bi se trudio za tebe ako ne dobija ništa zauzvrat? Nisam toliko glup!” Da li takvi ljudi poseduju savest i razum? Oni uživaju u tolikoj Božjoj blagodati, a ipak ne znaju kako da se oduže, a ne žele ni da pružaju usluge. Takvi ljudi su gotovi. Oni ne mogu ni da pružaju usluge do kraja i nemaju pravu veru u Boga; oni su bezvernici. Ako imaju iskreno srce za Boga i istinsku veru u Boga, onda bez obzira na to kako ih procenjuju, to će im samo omogućiti da spoznaju sebe istinitije i tačnije – treba da pristupe tom pitanju na ispravan način i ne dozvole da to utiče na njihovo sleđenje Boga ili na njihovo vršenje dužnosti. Čak i ako ne mogu da dobiju blagoslove, i dalje bi trebalo da budu voljni da pružaju usluge Bogu do kraja; takođe, trebalo bi da budu srećni da to čine bez prigovora i trebalo bi da se prepuste milosti Božjih orkestracija u svemu – samo tada će posedovati savest i razum. Hoće li neka osoba dobiti blagoslove ili će je zadesiti jad u Božjim je rukama; Bog je suveren nad tim i uređuje to, i to nije nešto što ljudi mogu da traže ili da rade na tome. Zapravo, zavisi od toga da li ta osoba može da sluša Božje reči, da prihvati istinu i da dobro obavlja svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima – Bog će uzvratiti svakoj osobi u skladu sa njenim delima. Ako neko ima malo iskrenosti, i ako svu snagu koju može da sakupi posvećuje dužnosti koju treba da obavlja, onda je to dovoljno i zaslužiće Božje odobravanje i blagoslov. Nasuprot tome, ako neko ne obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom, pa čak i čini svakakva zla, a ipak želi da primi blagoslove od Boga, zar takvom ponašanju ne fali razuma? Ako smatraš da nisi dovoljno dobro postupio, da si uložio mnogo truda, ali da još uvek nisi u stanju da rešavaš stvari prema načelima i osećaš da duguješ Bogu, a On te ipak blagosilja i pokazuje ti milost, zar to ne znači da ti Bog pokazuje naklonost? Ako Bog želi da te blagoslovi, to je nešto što niko ne može da ti oduzme. Možda misliš da nisi baš dobro postupio, ali po Božjoj proceni, On kaže da si iskren i da si dao sve od sebe, pa želi da ti pokaže milost i blagoslovi te. Ništa što Bog radi nije pogrešno i ti moraš da slaviš Njegovu pravednost. Bez obzira na to šta Bog radi, to je uvek ispravno; čak i ako imaš predstave o tome šta Bog čini i veruješ da svojim postupcima ne pokazuje nikakvu obzirnost prema ljudskim osećanjima i da to nije po tvojoj volji, ti treba i dalje da slaviš Boga. Zašto bi to radio? Vi ne znate zašto, zar ne? To je zapravo vrlo lako objasniti: to je zato što je Bog Bog, a ti si čovek; On je Stvoritelj, ti si stvoreno biće. Ti nisi kvalifikovan da zahtevaš od Boga da postupa na određeni način ili da se On ophodi prema tebi na određeni način, dok je Bog kvalifikovan da tebi postavlja zahteve. Blagoslovi, blagodati, nagrade, krune – kako i kome se sve to daje zavisi od Boga. Zašto to zavisi od Boga? Te stvari pripadaju Bogu; one nisu imovina u zajedničkom vlasništvu čovečanstva i Boga koja se može ravnopravno podeliti između njih. One pripadaju Bogu i Bog ih daruje onima kojima je obećao da će ih darivati. Ako Bog ne obeća da će ih darovati tebi, ti i dalje treba da Mu se pokoriš. Ako iz tog razloga prestaneš da veruješ u Boga, koje probleme će to rešiti? Hoćeš li prestati da budeš stvoreno biće? Možeš li pobeći od Božje suverenosti? Bog i dalje ima suverenost nad svim stvarima i to je nepromenljiva činjenica. Identitet, status i suština Boga nikada se ne mogu izjednačiti sa identitetom, statusom i suštinom čoveka niti će se te stvari ikada promeniti – Bog će zauvek biti Bog, a čovek će zauvek biti čovek. Ako je osoba u stanju da to razume, šta onda treba da uradi? Trebalo bi da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima – to je najracionalniji način postupanja, a osim toga, ne postoji drugi put koji se može izabrati. Ako se ne pokoriš, onda si buntovan, a ako si prkosan i raspravljaš se, onda si nečuveno buntovan i trebalo bi da budeš uništen. To što si u stanju da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima pokazuje da imaš razum; to je stav koji čovek mora da ima i samo takav stav treba da imaju stvorena bića. Na primer, recimo da imaš malu mačku ili psa – da li su ta mačka ili taj pas kvalifikovani da zahtevaju da im kupuješ razne vrste ukusne hrane ili zabavne igračke? Da li postoje mačke ili psi koji su toliko nerazumni da postavljaju zahteve svojim vlasnicima? (Ne.) A, postoji li ijedan pas koji bi odlučio da ne bude sa svojim vlasnikom nakon što vidi da pas u tuđoj kući ima bolji život od njega? (Ne.) Njihov prirodni instinkt je da misle: „Moj vlasnik mi daje hranu i smeštaj, tako da moram da čuvam kuću svog vlasnika. Čak i ako mi moj vlasnik ne daje hranu ili mi daje hranu koja nije baš ukusna, ipak moram da pazim na njegov dom.” Pas ne gaji nikakve neprimerene misli o prelasku granica svog položaja. Bez obzira na to da li je njegov vlasnik dobar prema njemu ili ne, pas je tako srećan kad god se njegov vlasnik vrati kući, neprestano maše repom, beskrajno radostan. Bez obzira na to da li ga vlasnik voli ili ne i da li mu kupuje ukusne stvari za jelo ili ne, on se uvek ponaša isto prema svom vlasniku – i dalje čuva njegov dom. Sudeći po tome, zar čovek nije gori od psa? (Jeste.) Čovek uvek postavlja zahteve Bogu i uvek se buni protiv Njega. Šta je koren tog problema? To je da čovek ima iskvarene naravi, ne može da ostane na mestu stvorenog bića i tako gubi svoje instinkte i postaje Sotona; njegovi instinkti se pretvaraju u sotonske instinkte da se protivi Bogu, da odbaci istinu, da čini zlo i da se ne pokori Bogu. Kako se čovekovi instinkti mogu povratiti? On se mora navesti da ima savest i razum, da radi ono što čovek treba da radi, da obavlja dužnost koju čovek treba da obavlja. To je kao kada pas čuva dom, a mačka lovi miševe – bez obzira na to kako se njihov vlasnik ophodi prema njima, oni koriste svu snagu koju imaju da urade te stvari, bacaju se na te zadatke, ostaju na svom mestu i koriste svoje instinkte, pa ih njihov vlasnik voli. Kada bi ljudi uspeli to da urade, onda Bog ne bi imao potrebu da kaže sve ove reči ili izgovara sve ove istine. Ljudi su tako duboko iskvareni, lišeni su razuma i savesti i imaju nizak nivo integriteta. Njihove iskvarene naravi uvek izazivaju nevolje, razotkrivaju se u njima, utiču na njihove izbore i razmišljanja, čineći ih buntovnim protiv Boga i nesposobnim da Mu se pokore, tako da uvek imaju svoje subjektivne želje, ideje i sklonosti, pa istina nikada ne može preuzeti kontrolu u njima niti postati njihov život. Sve to je razlog zašto Bog mora da im sudi, da ih kuša i oplemenjuje Svojim rečima – zato da bi mogli biti spaseni. S druge strane, antihristi uvek imaju negativne uloge među ljudima. Oni su đavoli i Sotone skroz na skroz; oni ne samo da ne prihvataju istinu, već ni ne priznaju da imaju iskvarene naravi, a i silno su grabežljivi, želeći da dobiju blagoslove, krunu i nagrade od Boga. Koliko daleko idu u svojoj borbi? Do te mere da su apsolutno besramni i potpuno nerazumni. Ako se, nakon činjenja svakojakih zlih stvari, razotkriju i isključe, oni će u svojim srcima gajiti ljutnju. Proklinjaće Boga, proklinjaće vođe i delatnike, a mrzeće crkvu i sve prave vernike. Time se u potpunosti otkriva ružno lice svih zlih ljudi i antihrista.

Dvanaesta stavka različitih ispoljavanja antihrista glasi: oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove. Govorićemo jednostavnim rečima o tome šta znači povlačenje. Bukvalno značenje povlačenja je povlačiti se sa jednog mesta na drugo – to je poznato kao „povlačenje”. U Božjoj kući uvek ima ljudi koji ne vole istinu, dobrovoljno napuštaju crkvu i braću i sestre jer imaju odbojnost prema tome da prisustvuju okupljanjima i da slušaju propovedi i nisu voljni da obavljaju svoju dužnost – to se zove povlačenje. To je povlačenje u bukvalnom smislu te reči. Međutim, kada je neko zaista definisan u Božjim očima kao da se povukao, zapravo se ne radi samo o tome da je napustio Njegovu kuću, da se više ne može videti ili da je obrisan sa crkvenih spiskova. Činjenica je da ako čovek nikada ne čita Božje reči, onda bez obzira na jačinu njegove vere i bez obzira na to da li se on priznaje kao vernik u Boga, to dokazuje da u svom srcu ne priznaje da Bog postoji niti da su Njegove reči istina. Za Boga, ta osoba se već povukla i više se ne računa kao član Njegove kuće. Oni koji ne čitaju Božje reči su jedna vrsta ljudi koji su se povukli. Drugi tip su ljudi koji nikada ne učestvuju u crkvenom životu i koji nikada ne učestvuju u aktivnostima koje se odnose na crkveni život, kao što je kada braća i sestre pevaju himne, molitveno čitaju Božje reči i razgovaraju u zajedništvu o svom ličnom iskustvenom razumevanju. Bog te ljude vidi kao da su se već povukli. Postoji još jedna vrsta: oni koji odbijaju da obavljaju dužnosti. Kakav god zahtev da im postavi Božja kuća, kakav god posao im da da obave, koju god dužnost im da da izvrše, u velikim i malim stvarima, čak i u nečemu tako jednostavnom kao što je da povremeno prenesu poruku – oni to ne žele da učine. Oni, samoproglašeni vernici u Boga, ne mogu da obavljaju čak ni one poslove za koje bi se mogla zatražiti pomoć nevernika. To je odbijanje prihvatanja istine i odbijanje izvršavanja dužnosti. Koliko god da ih braća i sestre podstiču, oni to odbijaju i ne prihvataju; kada im crkva odredi neku dužnost, oni je ignorišu i navode brojne izgovore da je odbiju. To su ljudi koji odbijaju da obavljaju dužnosti. Za Boga, takvi ljudi su se već povukli. Njihovo povlačenje nije zbog toga što ih je Božja kuća uklonila ili obrisala sa svojih spiskova, već zato što oni sami nemaju istinitu veru – oni sami ne priznaju da su vernici u Boga. Svako ko se uklapa u jednu od ove tri kategorije je neko ko se već povukao. Da li je to tačna definicija? (Da.) Ako ne čitaš Božje reči, da li se smatraš vernikom u Boga? Ako ne živiš crkvenim životom, ako ne komuniciraš ili se ne družiš sa svojom braćom i sestrama, da li se računaš kao vernik? Još manje. Osim toga, ako odbiješ da izvršiš svoju dužnost, a čak ni ne ispuniš svoje obaveze kao stvoreno biće, onda je to još ozbiljnije. To su tri tipa ljudi za koje Bog smatra da su se već povukli. Ne radi se o tome da su oni proterani ili uklonjeni iz Božje kuće; naprotiv, oni su se svojevoljno povukli i svojevoljno odustali. Njihovo ponašanje u potpunosti otkriva da ne vole niti prihvataju istinu i da su klasični primeri ljudi koji samo žele da se najedu hleba i koji se nadaju blagoslovima.

17. oktobar 2020. godine