Dodatak: Detaljna analiza problema koji se javljaju prilikom transkripcije propovedi

Čuo sam primedbu nekih ljudi da su osobe koje transkribuju propovedi izbacile priče na početku nekoliko poslednjih propovedi i da su ostavile samo formalni sadržaj propovedi posle tih priča. Da li je to stvarno tako? Koje priče su razdvojene od propovedi koje su usledile? (Priča o Dabau i Sjaobau, Priča o Damingu i Sjaomingu i Rasprava o kapitalu: „Šta god!”) Te tri priče su razdvojili od sadržaja propovedi, ali zašto? Iz kog razloga? Izgleda da su oni koji su transkribovali propovedi mislili da se priče koje su prethodile propovedima nisu uklapale u njihov sadržaj, pa su ih razdvojili. Da li je to bilo opravdano? Ti koji su transkribovali propovedi su upravo to uradili. Bili su suviše nadmeni i samopravedni, pa su izdvojili priče i stavili ih u zasebna poglavlja, izostavljajući sadržaj propovedi. Šta vi kažete, da li je rezultat dobar ili loš? Osim toga, da li mislite da priča pre propovedi mora da se uklapa i da se slaže s propovedi koja sledi? Da li je to stvarno neophodno? (Nije.) Pa zašto su onda osobe koje su transkribovale propovedi tako pogrešno shvatile svoj zadatak? Kako su mogli da budu u tom uverenju? U čemu je ovde problem? Mislili su u sebi: „Priče koje si ispričao nemaju veze s temom. Pregledaću ih za Tebe i kada ih budem raspoređivao, neću ih staviti zajedno. Propovedi su propovedi; neka budu povezane jedna s drugom. Sadržaj priča koje prethode propovedima ne bi trebalo da se meša sa sadržajem propovedi. Moram da ih ispitam za Tebe, jer Ti Sȃm ne razumeš problem.” Da li je to dobra namera? Iz čega proizilazi ta njihova dobra namera? Da li ona proizilazi iz ljudskih predstava? (Da.) Da li, kad propovedam, treba sve da razmatram tako sveobuhvatno? Da li svaka priča koju ispričam treba da se slaže sa sadržajem koji sledi posle nje? (Ne treba.) Nema potrebe za tim; to se zove pravilo, predstava. Kakve greške su počinili oni koji su transkribovali propovedi? (Radili su na osnovu svojih predstava i uobrazilja.) Kakve još? (Postupali su nesmotreno i proizvoljno.) Priroda takvog ponašanja je pomalo nesmotrena i proizvoljna; njima nedostaje bogobojažljivo srce. Razumno je reći tako nešto, ali to se ipak razlikuje od suštine stvari. Kada su transkribovali propovedi, s kakvim stavom i s kakvim nazorom su gledali na sve što je Bog rekao? Kakav stav su imali i iz kog ugla su posmatrali i slušali izgovoreno bilo da se radilo o priči ili propovedi? (Iz ugla znanja i učenja.) Tako je. Posmatranje ispričane priče i sadržaja propovedi sa stanovišta znanja dovodi do ovog problema. Oni veruju da kada Ja držim propoved, sadržaj mora da ide određenim redosledom bez obzira na to o kom delu želim da govorim; svaka rečenica mora da bude logična i mora da odgovara svačijim predstavama, a svaki deo mora da ima strogi cilj. Oni odmeravaju Moje propovedi spram ove predstave. Da li to pokazuje nedostatak duhovnog razumevanja? (Pokazuje.) To jeste nedostatak duhovnog razumevanja! Korišćenje logike i zaključivanja da se ono što sam govorio posmatra sa stanovišta znanja predstavlja ozbiljnu grešku. Ja govorim o istini, a ne smišljam govore; to bi trebalo da ti bude jasno. Da li su neki od vas koji su čuli propovedi na skupu i koji su kasnije ponovo slušali te transkribovane propovedi uočili neke važne tačke ili stvari koje su tada izgovorene a koje su oni izbacili? Da li se desilo tako nešto? Primera radi, možda ste na skupu čuli odlomak koji je bio vrlo dirljiv i poučan, ali ste kasnije, dok ste slušali snimak propovedi, otkrili da tog odeljka nema; izbačen je. Da li vam se to ikada desilo? Ako niste pažljivo slušali, možda to niste shvatili, pa se zato postarajte da ubuduće pažljivo slušate. Jednom sam slušao snimak, i na mestu gde sam upravo počeo da govorim o različitim ispoljavanjima antihrista, navodeći ih od prvog pa sve do petnaestog, oni su iz svakog navoda izbacili detaljna objašnjenja i razjašnjenja i umesto toga su jednostavno naveli prvo ispoljavanje, drugo ispoljavanje, treće ispoljavanje itd. Jedno za drugim, о svakom ispoljavanju je nabrzaka ponešto rečeno, mnogo brže nego što nastavnik drži čas. Većina ljudi koji ranije nisu čuli tu propoved i kojima ona nije bila poznata ne bi imala nimalo vremena da razmišlja dok je sluša. Ako bi želeli da pažljivo slušaju, svaki put bi morali da pauziraju snimak, da odslušaju jednu rečenicu i brzo da hvataju beleške, da razmisle o značenju te rečenice pa da puste sledeću. U suprotnom, tempo bi bio suviše brz i oni ne bi mogli da ga prate. To je ozbiljna greška koju su počinile osobe koje su montirale snimke propovedi. Propoved predstavlja ćaskanje, diskusiju. Šta je sadržaj propovedi? Propovedi govore o različitim istinama i različitim stanjima ljudi; sve one sadrže istinu. Dakle, da li ljudi lako mogu da prihvate i razumeju te sadržaje koji uključuju istinu ili su im potrebni razmatranje, razmišljanje i mentalna obrada pre nego što postepeno reaguju? (Potrebni su im razmatranje, razmišljanje i mentalna obrada.) Pa onda, na osnovu te situacije, kojom bi brzinom trebalo da govori onaj ko drži propoved? Da li bi bilo dobro da govori brzo kao mitraljez? (Ne bi.) Kao nastavnik koji drži čas? (Ne bi.) Kao neko ko drži govor? (Ne bi.) Naravno da ne bi. Tokom propovedi mora biti pitanja i odgovora, kao i vremena za razmišljanje, tako da ljudi imaju vremena da reaguju – takav tempo je odgovarajući. Oni su transkribovali propovedi a da nisu razumeli ovo načelo; da li to pokazuje nedostatak duhovnog razumevanja? (Pokazuje.) Njima zaista nedostaje duhovno razumevanje. Mislili su: „Već sam čuo to o čemu Ti govoriš. Nakon jednog slušanja, mogu da se setim suštine i znam o čemu govoriš. Na osnovu svog iskustva i izuzetnih veština koje sam stekao tokom čestog montiranja snimaka propovedi, ja ću to uraditi ovako i ubrzaću snimak.” Ubrzavanje samo po sebi nije delovalo kao problem – ali kako to utiče na transkripciju propovedi? Pretvara je u esej. Kada se jednom pretvori u esej, gubi se osećaj da ste propoved slušali uživo; može li se onda njome postići isti efekat? Sigurno će postojati određena razlika. Da li je zbog te razlike ona bolja ili gora? (Gora.) Ona je gora. Ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje postupaju samoinicijativno i misle za sebe da su pametni. Veruju da su obrazovani, nadareni, pametni i da poseduju veštine, ali na kraju čine nerazumne stvari. Zar nije tako? (Jeste.) Zašto vam Ja ponekad postavljam pitanja u Svojim propovedima? Neki ljudi kažu: „Možda se plašiš da ćemo zadremati.” Da li je to razlog? Zašto ponekad govorim o drugim stvarima, skrenem s teme i pričam o laganijim i veselijim stvarima? Da biste se vi opustili i imali vremena da razmislite. To vam takođe omogućava da bolje razumete određeni aspekt istine, tako da vaše razumevanje ne bude ograničeno na reči, bukvalno značenje, doktrine ili gramatičku strukturu – ono ne bi trebalo da se svodi na to. Zato Ja ponekad govorim o drugim stvarima; ponekad pričam viceve da stvorim opušteniju atmosferu, ali zapravo Ja to uglavnom radim da bih postigao određeni rezultat – trebalo bi da to shvatite.

Znate, kada verski sveštenik drži propoved, on stoji na predikaonici i govori samo o dosadnim temama koje nemaju ni najmanje veze sa stvarnim životom ljudi, sa njihovim mentalnim stanjem ili sa postojećim problemima. To su sve mrtve reči i doktrine. Oni samo izgovaraju nekoliko ugodnih reči i uzvikuju prazne slogane. Zbog toga se slušaoci dosađuju i ništa ne zadobiju iz toga. Na kraju to dovodi do toga da sveštenik govori odozgo, a da dole niko ne obraća pažnju; tu nema nikakve interakcije. Zar sveštenik time ne troši reči uzalud? Sveštenici drže propovedi na taj način samo da bi zaradili za život, radi sopstvenog opstanka; oni ne uzimaju u obzir potrebe svoje pastve. A što se tiče nas sada, suština našeg držanja propovedi nije u tome da se obavi verski obred ili da se izvrši neki zadatak, već da se postigne nekoliko rezultata. Da bi se postigli ti rezultati, svi aspekti moraju da se uzmu u obzir – potrebe različitih ljudi, njihove predstave, uobrazilje i stanja, kao i njihovi nazori. Takođe se mora uzeti u obzir i do koje mere pripadnici svih društvenih klasa mogu da prihvate jezik izražavanja. Neki obrazovani ljudi koji vole formalni način ophođenja moraju da čuju neke književne reči koje su relativno gramatički ispravne i logične. Oni su u stanju da ih razumeju. Postoje i neki obični ljudi koji pripadaju nižim društvenim slojevima i kojima nije blizak takav formalni govor; pa šta bi onda trebalo Ja da radim? Moram da govorim malo narodnim jezikom. Ranije nisam koristio mnogo narodni jezik, ali sam ga pomalo naučio tokom godina i sada ponekad ubacim narodne poslovice ili pričam viceve. Tako će nakon slušanja svi, bez obzira na društvenu klasu, osećati da je sve o čemu govorim lako razumljivo i da ima više veze s njima. Ali kada bi se sve reklo narodnim jezikom, sadržaj propovedi ne bi zvučao dovoljno duboko, pa zato mora da se kombinuje s formalnim govorom, a sve to da bude izraženo govornim jezikom; tek tada će propoved ispuniti minimalne standarde. Jednom kada narodni jezik uđe u upotrebu kroz izraze kao što su „samo kažem”, „kao”, „znači” itd., suviše takvih izraza može da utiče na to u kojoj meri se izražava istina. Međutim, da je sve formalan govor, da se sve govori na pravilan i formalan način i da se korak po korak prati gramatička logika i rezonovanje, bez i najmanje greške, kao deklamovanje eseja ili čitanje teksta, kao da je sve to napisano od početka do kraja, od reči do reči, sve do znakova interpunkcije, mislite li da bi to bilo dobro? To bi bilo suviše problematično, a Ja nemam dovoljno energije za to. To je jedan aspekt. Osim toga, svi ispoljavaju različite aspekte svoje ljudskosti bez obzira na to da li su obrazovani ili neobrazovani, i ti izrazi ljudskosti odnose se na stvaran život. A stvaran život se ne može razdvojiti od govornog jezika; on je nerazdvojiv od tvog životnog okruženja. To životno okruženje ispunjeno je tim govornim jezikom, uz dodatak malo narodnog, plus nešto jednostavnog rečnika uz pomalo književnog stila. To je dovoljno; u osnovi, to pokriva i obuhvata sve. U suštini, svi to mogu da shvate, svi mogu da razumeju, bez obzira na to da li su stari ili mladi i da li su neobrazovani ili poseduju određeno znanje; neće im biti dosadno i neće misliti da je to van njihovog dometa. To je nešto o čemu treba voditi računa kod beseda i držanja propovedi, imajući u vidu sve aspekte ljudskih potreba. Da bi propoved imala rezultata, moraš da imaš u vidu sve te aspekte: tempo govora, izbor reči i način izražavanja. Osim toga, kada nešto izražavaš i besediš o nekom aspektu istine, u kom trenutku je to u potpunosti izraženo? U kom trenutku još uvek nije? Koje aspekte treba dodati? Sve to se mora uzeti u obzir. Ako čak ni ne uzmeš u obzir te aspekte, onda tvojoj sposobnosti razmišljanja ozbiljno nešto nedostaje. Tamo gde drugi razmišljaju u dve dimenzije, ti moraš da budeš u stanju da razmišljaš u tri. Moraš da vidiš sveobuhvatnije i preciznije od drugih, moraš da budeš u stanju da jasno vidiš sve vrste problema i da osetiš o kojim istina-načelima se radi. Tako će u suštini biti pokriveni svi aspekti iskvarenih naravi koji ljudima mogu da padnu na pamet ili koje mogu da izraze ili otkriju, kao i stanja koja ih se tiču, i svi će ih razumeti. Da li i oni koji transkribuju propovedi treba da budu tog kova i da li treba da razmišljaju na taj način? Ako to nije slučaj, već se stalno oslanjaju na stečeno znanje da bi izvukli glavnu poentu propovedi, njenu osnovnu ideju i srž svakog segmenta, to bi bilo kao kad kineski studenti proučavaju književne tekstove. Profesor im kaže da najpre pogledaju ceo tekst, a onda da ga pažljivo pročitaju. Na prvom zvaničnom času profesor govori o suštini prvog odeljka, uvodi nove reči i govori o gramatici u tekstu. Kada se prouče svi delovi, ipak moraš da ih upamtiš, da na kraju sastaviš rečenice od novih reči i da razumeš osnovnu ideju teksta i u koju svrhu ga je autor napisao. Tako ćeš u potpunosti razumeti ono što tekst poručuje. Svi su to proučili, svi to znaju, ali ako to primeniš na transkribovanje propovedi, ispada suviše elementarno. Kažem ti, možeš to da koristiš ako pišeš esej; to samo predstavlja zdrav razum u pisanju. Ali možeš li da pogrešiš ako ovo razmišljanje, ovu teoriju i ovaj postupak primeniš na transkribovanje propovedi? Naravno da možeš. Ti ne znaš zašto Ja želim da ispričam tu priču, ne pokušavaš da razumeš istinu koju bi trebalo da shvatiš iz te priče, i to je greška. Osim toga, da li si u stanju da razumeš istinu kako u priči tako i u sadržaju propovedi? Ako ne možeš, onda ti nedostaje duhovno razumevanje. Koje kvalifikacije za transkribovanje propovedi ima tip koji nema nimalo duhovnog razumevanja?

Šta mislite, zašto Ja pričam priče? Oni koji transkribuju propovedi ne znaju zašto, pa u njih unose sopstvene nazore. Oni veruju da ako Ja želim da pričam priče, te priče moraju da se uklapaju u sadržaj koji posle njih sledi – oni ne znaju zašto ja pričam priče. Ne znate ni vi, zar ne? Pošto ne znate, reći ću vam razlog. Od početka do sada sam desetak puta govorio o različitim ispoljavanjima antihrista i obradio sam samo jednu polovinu. Ako bih u jednom dahu ispričao čitav ovaj sadržaj, tema bi bila prilično dosadna, zar ne? Ako bih svaki put kad počnemo odmah prešao na stvar – prvo da ponovimo ono o čemu se govorilo poslednji put, a onda da počnem da govorim dok vi užurbano hvatate beleške, pišete i pišete i borite se da držite oči otvorene – i ako bih naložio da, kada završim, svi rezimiraju ono što sam rekao, pri čemu svi trljaju oči, prevrću strane i recituju sadržaj o kome se tog dana govorilo, i kad se čini da su ga svi manje-više upamtili, Ja kažem: „Toliko za danas, hajde da završimo, nastavićemo razgovor o tome sledećom prilikom”, onda bi svi bili pomalo nesrećni: „Na svakom skupu se uvek govori o tim stvarima, isti je šablon, a sadržaj je suviše opširan i suvoparan.” Štaviše, beseda o istini mora da ima više strana, tako da ljudi istovremeno napreduju u svim aspektima istine. To je upravo kao čovekov život-ulazak: čovek mora da raste u smislu svoje samospoznaje, promene naravi, spoznaje Boga, svesti o sopstvenim različitim stanjima, svoje ljudskosti i uvida, kao i u svim drugim aspektima – sve to mora da napreduje istovremeno. Ako bih za to vreme Ja govorio samo o razlikovanju različitih pojava antihrista, ljudi bi mogli da ostale aspekte istine ostave po strani i sve vreme bi mislili: „Ko vam deluje kao antihrist? Da li sam ja antihrist? Koliko ih ima oko mene?” Ako tako budu postupali, to će uticati na njihov ulazak u ostale aspekte istine. Stoga Ja razmišljam o tome kako bi sadržaj propovedi mogao da obuhvati još jednu istinu tako da ljudi mogu da razumeju dodatnu istinu; odnosno, kada govorim na temu „Razotkrivanje antihrista”, ljudi mogu da usput shvate i neke druge aspekte. Takvim propovedanjem postižu se bolji rezultati, zar ne? (Tako je.) Primera radi, kada jedeš neku osnovnu namirnicu, ponekad uz nju pojedeš i jabuku. To povećava hranljivost, zar ne? (Jeste.) Recite Mi, onda, da li je neophodno da vam pričam priče? (Jeste.) Naravno da je tako. Da nije neophodno, zašto bih ih pričao? Korišćenje priča da bi se govorilo o nekim laganijim i veselijim temama omogućava ljudima da steknu i zadobiju nešto u drugim aspektima istine. To je dobra stvar. Kada završim s tim laganijim temama, vraćam se na glavnu temu. Takav raspored je prikladan. Šta jedete pre glavnog jela? (Predjelo.) Ovo je predjelo. Predjela su obično vrlo ukusna i podstiču apetit, zar nije tako? Dakle, kada Ja pričam priču, ti iz te priče možeš da zadobiješ neki aspekt istine, produbljujući svoje znanje ili svoje razumevanje. Sve je to dobro. Naravno, oni kojima nedostaje duhovno razumevanje slušaju priče i samo čuju površinski sloj; oni u pričama ne vide istinu koju bi trebalo razumeti. Njima nedostaje duhovno razumevanje – tu se ništa ne može učiniti. Primera radi, kada slušaju „Priču o Dabau i Sjaobau”, neki ljudi se samo sećaju da je Dabao bio loš, a Sjaobao glup. Oni se sećaju njihovih imena, ali ne i okolnosti u kojima je čovek iz priče pokazao svoju iskvarenu narav, niti kakvu narav je pokazao, šta je suština te naravi ili u kakvoj je ona vezi s istinom. U kakvoj situaciji bi ti pokazao takvu narav? Da li bi izgovorio takve reči? Ako kažeš: „Ja ne bih izgovorio takve reči”, onda je to problematično, jer to dokazuje da nisi shvatio istinu. Neki ljudi kažu: „Možda bih izgovorio takve reči ako bih se našao u određenim situacijama, takva narav ispliva u određenom stanju.” Jednom kada to spoznaš, nećeš više uzalud slušati ovu priču. Nakon što saslušaju priču, neki ljudi kažu: „Kakav je to čovek Dabao? On maltretira i vara čak i malo dete. On je podao! Ja ne bih tako varao decu.” Zar to nije nedostatak duhovnog razumevanja? Oni govore o samoj stvari, ali ne razumeju istinu u priči koju pričam. Oni ne mogu da tu situaciju dovedu u vezu sa sobom; to pokazuje nedostatak duhovnog razumevanja, ozbiljan nedostatak duhovnog razumevanja. Osobe koje transkribuju propovedi susreću se s tim problemom. Čim nešto uključuje istinu, neki ljudi otkrivaju nazore bezvernika; čim nešto uključuje istinu, nekim ljudima nedostaje duhovno razumevanje; čim nešto uključuje istinu, neki ljudi postaju skloni izobličavanju, neki postaju nepopustljivi, neki rđavi, a neki počnu da osećaju odbojnost prema istini. Pa, kakvu narav imaju osobe koje transkribuju propovedi? U najmanju ruku, oni su nadmeni i umišljeni, postupaju samoinicijativno, ne razumeju i ne nastoje da razumeju. Oni čak nisu ni pitali šta da rade; samo su direktno razdvojili priče od sadržaja posle njih. Oni misle: „Dobio sam ove propovedi da ih transkribujem, pa zato imam ovlašćenje da o tome odlučujem. Odseći ću priče jednim zamahom sekire. Baš tako ću da postupim s propovedima koje si mi dao. Ako Ti se to ne sviđa, nemoj mene da angažuješ.” Zar to nije nadmeno i umišljeno? Oni ne mogu da shvate istinu, oni ne razumeju istinu. Ne znaju šta im je dužnost ni šta bi trebalo da rade a šta ne – ne znaju ništa od toga. Ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje mogu da čine samo nerazumne, neljudske stvari koje odražavaju nedostatak integriteta. Oni takođe rade samo one stvari koje krše istina-načela, misle za sebe da su pametni i nedostaje im pokornost. Dobili su snimke Mojih propovedi da ih transkribuju i šta god da su mislili i kakve god da su stavove imali o tome kako da to urade, nisu Me pitali. Zar to nije vrlo ozbiljan problem? (Jeste.) U kojoj meri je ozbiljan? (Ima prirodu prepravljanja Božjih reči.) Zaista ima pomalo od te prirode.

Ispričam priču u kojoj govorim o određenom aspektu istine, a zatim iznesem propovedi o drugim aspektima. Da li razmišljam o tome da li se te dve stvari uklapaju? Isprva moram o tome da razmišljam, ali zašto ne insistiram na uklapanju ta dva aspekta? Da li sam Ja svestan toga? (Jesi.) Pa, zašto je onda to postalo problem za one koji transkribuju propovedi? Ja znam da priča koju pričam nema nikakve veze sa propovedi posle nje. Da li su oni svesni toga? Nisu. Čak nisu ni pažljivo razmislili o tome. Oni misle: „Tobom upravlja Sveti Duh; sve dok to zvuči kao istina, u redu je. Ispričao si priču tog dana, a onda si izneo određeni sadržaj. Kakve veze imaju te dve stvari? Zašto tako govoriš? Kakva korist može da proistekne iz toga nakon što završiš Svoj govor? Ne znaš ništa od toga. To neće moći!” Kao prvo, ono o čemu ću govoriti, kako ću govoriti i kakav sadržaj ću izneti – recite Mi, da li Ja trezveno razmišljam kada o tome odlučujem? (Da.) Zaista sam u trezvenom stanju, a sigurno ne u stanju smetenosti; u Mom umu postoji jasan tok misli. Ako nekome nedostaje duhovno razumevanje, ako ne zna kako da traga za istinom i ako slepo analizira i klasifikuje stvari misleći da je to dobro, zar taj neko nije školski primer fariseja? Takvi ljudi vole samo da slušaju velike prazne teorije, a ne vole pragmatične, praktične propovedi. Kao rezultat toga, oni ne razumeju čak ni najpliće istine. To pokazuje ozbiljan nedostatak duhovnog razumevanja! Ako nemaju bogobojažljivo srce, ljudi će biti nadmeni i samopravedni i sve smeliji; usudiće se da iznose sud o bilo čemu, misleći da sve razumeju. Iskvareno čovečanstvo je upravo takvo; to je njihova narav. Da li su odvažnost i nesmotreno postupanje nešto dobro ili nešto loše? (Nešto loše.) Zapravo nije važno da li je neko odvažan ili plašljiv, važno je da li u svom srcu nosi strah od Boga. Kada kasnije slušate snimak propovedi, potrudite se da uočite da li su neke ključne stvari izbačene iz transkripcije. Ti jadnici kojima nedostaje duhovno razumevanje ponekad čine stvari kojima nehotice izazivaju ometanje i štetu. Oni kažu da to nije namerno – ako nije namerno, da li to znači da njihova narav nije iskvarena? Ona je ipak iskvarena. To je za sada sve o ovoj temi.