Dodatak:

Sjaogangovi snovi

I danas ću početi tako što ću vam ispričati jednu priču. Da li ste zainteresovani da slušate priče? Možete li da naučite nešto iz priča? U pričama se događaju stvari, a te stvari sadrže istine. Ljudi u pričama imaju određena stanja, neka otkrovenja, kao i neke namere i iskvarene naravi. Zapravo, te stvari postoje u svakome i povezane su sa svima. Ako ih razumeš i ako možeš da ih prepoznaš u pričama, to dokazuje da imaš duhovno razumevanje. Neki ljudi govore: „Kažeš da imam duhovno razumevanje – znači li to da sam osoba koja voli istinu?” Ne nužno; duhovno razumevanje i ljubav prema istini su dve različite stvari. Neki ljudi imaju duhovno razumevanje, ali ne vole istinu. Oni samo razumeju i ništa više od toga. Ne suočavaju se sa istinom radi samoispitivanja, niti je sprovode u delo. Neki ljudi imaju duhovno razumevanje, pa nakon što saslušaju priče, otkrivaju da imaju iste probleme i razmišljaju o tome kako da uđu u istinu i kako da se promene ubuduće – takvi ljudi postižu željene rezultate. Stoga ću vam danas ispričati jednu priču. Tema je laka i svi će biti voljni da je saslušaju. Poslednja dva dana razmišljao sam koja bi priča mogla većini ljudi da pruži nešto korisno i da ih pouči nakon što je saslušaju, a da im se uz to duboko usadi jedan aspekt istine. Takođe, želeo sam da im omogućim da to povežu sa stvarnošću i da imaju koristi ulaskom u jedan od aspekata istine ili ispravljanjem neke vrste devijacije. Zaboravio sam da dam ime poslednjoj priči koju sam ispričao, tako da ćemo danas toj priči dati ime. Šta mislite, kako ta priča treba da se zove? (Posebni darovi.) Izostavimo reč „posebni”; hajde da je nazovemo „Darovi”. Reč „posebni” zvuči pomalo čudno ovde, i ljudi će usmeriti svoju pažnju na nju. Reč „darovi” ima suptilnije značenje. Dakle, koju ću priču danas ispričati? Današnja priča se zove „Sjaogangovi snovi”. „Sjao” znači „mali”, kao što svi znate, a šta znači „gang”? („Položaj.”) Tačno. Čim čujete to ime, trebalo bi da naslutite sadržaj priče – trebalo bi da budete blizu da pogodite o čemu je reč. Sada ću početi da pričam priču.

Sjaogang je entuzijastičan, marljiv, vredan i prilično pametan mladić. Voli da uči, pa je naučio ponešto o nekim današnjim prilično popularnim računarskim tehnologijama, i u Božjoj kući je prirodno raspoređen da obavlja svoju dužnost u timu za video-produkciju. Kada se tek pridružio timu za video-produkciju, Sjaogang je bio veoma srećan i ponosan. Pošto je mlad i poznaje određene tehnologije, veruje da je rad na produkciji video-zapisa njegova specijalnost, a ujedno i hobi, te da može da iskoristi svoju stručnost tako što će tamo obavljati svoju dužnost, a takođe i napredovati u toj oblasti kroz proces stalnog učenja. Osim toga, većina ljudi koje ovde susreće su takođe mladi, pa on mnogo voli atmosferu ovde i uživa u toj dužnosti. Stoga je svakog dana zauzet radom i ozbiljno uči. Tako Sjaogang svakog dana ustaje rano kako bi započeo rad, ponekad ne odmarajući sve do kasno u noć. On plaća visoku cenu za svoju dužnost i doživljava neke poteškoće, a prirodno, takođe stiče dosta relevantnog stručnog znanja. Oseća da je svaki dan veoma produktivan. Sjaogang takođe često razgovara u zajedništvu i prisustvuje okupljanjima sa svojom braćom i sestrama, i oseća da je nakon dolaska ovde napredovao više nego kada je verovao u Boga u svom rodnom mestu, da je odrastao i da može da preuzme neke poslove. Oseća se veoma srećno i zadovoljno. Kada je prvobitno učio računarsku tehnologiju, nadao se da će jednog dana raditi na računarima, a sada se njegova želja konačno ostvarila, pa zaista ceni tu priliku. Prolazi neko vreme, a Sjaogangov posao i njegov položaj nisu se promenili. On ostaje posvećen svom poslu, kao i svojim odgovornostima i dužnostima, i čini se zrelijim nego ranije. Takođe je napredovao u život-ulasku, često razgovara i molitveno čita Božje reči sa svojom braćom i sestrama na okupljanjima, a njegovo interesovanje za verovanje u Boga postaje sve snažnije. Može se reći i da njegova vera postepeno raste. Stoga, on ima novi san: „Bilo bi divno ako bih mogao da postanem korisnija osoba dok obavljam posao na računaru!”

Vreme tako prolazi, dan za danom, a Sjaogang i dalje obavlja istu dužnost. Jednom prilikom slučajno pogleda neki film koji ostavlja snažan utisak na njega. Zašto? U filmu se pojavljuje mladić koji je približno Sjaogangovih godina, i on se divi glumi, nastupu, govoru i ponašanju tog mladića u filmu, osećajući pritom i malo ljubomore. Nakon gledanja filma, on povremeno zamišlja: „Bilo bi divno da sam ja taj mladić iz filma. Svakog dana sam ispred računara, pravim i učitavam razne vrste video materijala, ali bez obzira na to koliko sam zauzet ili umoran, ili bez obzira na to koliko naporno radim, i dalje sam samo radnik iza scene. Kako bi iko mogao da zna koliko naporno radimo? Kad bih jednog dana mogao da se pojavim na velikom platnu poput onog mladića iz filma, i kad bi više ljudi moglo da me vidi i upozna, to bi bilo sjajno!” Sjaogang iznova gleda taj film, kao i sve različite scene u kojima se pojavljuje taj mladić. Što više gleda, to mu više zavidi, a srce mu sve više čezne i žudi da postane glumac. Tako se rađa Sjaogangov novi san. Koji je njegov novi san? „Želim da studiram glumu i da se potrudim da postanem glumac koji je u skladu s merilom, da se pojavim na velikom platnu, da imam harizmu poput onog mladića i da navedem više ljudi da mi zavide i da žude da budu poput mene.” Od tog trenutka, Sjaogang počinje da radi na ostvarenju svog sna. U slobodno vreme, Sjaogang pretražuje internet i proučava razne materijale o glumi. Takođe gleda razne filmove i televizijske serije, pri čemu istovremeno posmatra i uči, dok mašta o tome da jednog dana postane glumac. Dani i dalje tako prolaze jedan za drugim – Sjaogang proučava glumačku profesiju dok istovremeno obavlja svoje dužnosti. Konačno, zahvaljujući svojoj istrajnosti i marljivosti, Sjaogang savladava određene osnove glume. Naučio je kako da imitira, naučio je kako da govori i nastupa pred drugima, a nema ni trunku treme. Njegove uzastopne molbe mu konačno donose priliku: postoji film kome je potreban mladić za glavnu ulogu. Tokom audicije reditelj shvata da njegov izgled, držanje i osnovne glumačke veštine zadovoljavaju kriterijume. Uz malo više obuke, trebalo bi da bude sposoban za tu ulogu. Nakon što je čuo te vesti, Sjaogang je presrećan i misli u sebi: „Konačno mogu da izađem iz senke i pojavim se na ekranu – još jedan moj san je na pragu ostvarenja!” On je zatim premešten u tim za filmsku produkciju da obavlja svoju dužnost.

Nakon što je Sjaogang premešten u tim za filmsku produkciju, novo radno okruženje mu donosi svežinu i polet. Oseća da svaki dan prolazi toliko srećno i da nije tako sumorno, dosadno i ograničeno kao ranije, zato što tamo živi i radi, a mnoge stvari sa kojima se svakodnevno susreće potpuno su drugačije od njegovog posla za računarom – živi u drugoj oblasti rada, u drugačijem svetu. Na taj način, Sjaogang se predaje radu na filmskoj produkciji. Svakog dana je zauzet glumom i uvežbavanjem teksta, sluša rediteljeva uputstva i sluša kako njegova braća i sestre analiziraju zaplet. Najteži deo za Sjaoganga je uživljavanje u ulogu, pa zato iznova uči tekst napamet i neprestano razmišlja o svom liku, kako bi trebalo da govori i postupa, kako da hoda i stoji, čak i kako da sedi. Sve te stvari mora iznova da uči. Posle izvesnog vremena posvećenog tom složenom i raznolikom poslu, Sjaogang konačno shvata koliko je zapravo teško biti glumac. Svakog dana mora da uči iste rečenice napamet. Ponekad može da ih izgovori savršeno, ali tokom stvarnog nastupa stalno greši i mora da ponavlja scenu. Reditelj ga često opominje zato što neki od njegovih postupaka ili replika nisu na visini zadatka. Ako nekoliko njegovih nastupa zaredom budu loši, biće podvrgnut orezivanju, te će izgubiti ugled, trpeti patnju, pa čak će privlačiti čudne poglede i podsmeh. Suočen sa svim ovim, Sjaogang je pomalo obeshrabren: „Da sam znao da će biti ovako teško biti glumac na velikom platnu, ne bih ni došao ovamo. Ali sada sam u nezgodnoj situaciji. Već sam ovde, pa bi bilo nerazumno da odustanem pre nego što se snimanje završi, a ne bih ni mogao to da opravdam. To je bio moj san, moram da ga ostvarim, ali koliko je još dug put preda mnom? Da li mogu da nastavim dalje?” Sjaogang počinje da posustaje. Narednih dana, on se teško nosi sa svakodnevnim poslom i životom. Svaki dan je nepodnošljiviji od prethodnog, ali ipak mora da izdrži i prisiljava sebe da ide napred. Kao što se može pretpostaviti, Sjaogang će u budućnosti sigurno imati probleme u raznim aspektima. Počinje vrlo nevoljno da obavlja posao koji mu je dodeljen. Kada mu reditelj kaže šta da uradi, on posluša i to je sve. Posle toga, trudi se da postigne ono što može, ali ako ne uspe nešto da uradi, ne postupa strogo prema sebi. U kakvom je stanju Sjaogang u ovom trenutku? On provodi svaki dan vrlo nevoljno, sa vrlo negativnim i pasivnim stavom, a da pri tom u svoje srce uopšte ne prihvata iskrene smernice i pomoć reditelja niti braće i sestara. On veruje: „Takav sam kakav sam, nema prostora za poboljšanje. Vi me forsirate izvan mojih mogućnosti. Ako možemo to da snimimo, hajde da snimimo; ako ne možemo, onda da zaboravimo na to. Vratiću se u svoj tim za video-produkciju da obavljam svoju dužnost.” On razmišlja o tome kako je bilo sjajno raditi u timu za video-produkciju, svakodnevno sedeći ispred računara. To je bilo toliko udobno i lako; bio je tako srećan! Celo njegovo biće i čitav njegov svet bili su na dohvat tastature. Mogao je da ima šta god poželi jednostavnim aktiviranjem nekog specijalnog efekta. Taj virtuelni svet veoma privlači Sjaoganga. U ovom trenutku, on još više čezne za prošlošću i vremenom koje je proveo obavljajući svoju dužnost u timu za video-produkciju. Dani tako prolaze, a onda jedne noći, Sjaogang ne može da spava. Zašto ne može da spava? On razmišlja u sebi: „Da li sam ja stvoren da budem glumac? Ako nisam stvoren za to, onda bi trebalo odmah da se vratim u tim za video-produkciju. Dužnost u timu za video-produkciju je opuštena i laka, sednem za računar i pola dana samo prođe; osim toga, ne moram ni sam da kuvam. Ta dužnost nije naporna, sve je moguće na dodir moje tastature, postoji samo nezamislivo, ništa nije nemoguće. Sada kao glumac, moram svakodnevno da učim tekst i da ga iznova ponavljam. Ipak, moja gluma još uvek nije dovoljno dobra; reditelj me često grdi, a moja braća i sestre me često kritikuju. Obavljanje te dužnosti je previše naporno, mnogo je bolje raditi u timu za video-produkciju!” Što više razmišlja o tome, to više čezne za tim. Prevrće se pola noći, ne može da zaspi, i tek u drugoj polovini noći, kada je suviše umoran da ostane budan, uspeva da utone u san. Kada Sjaogang otvori oči rano ujutru, prvo pomisli: „Na kraju krajeva, da li treba da odem ili ne? Da li treba da se vratim u tim za video-produkciju? Ako ostanem ovde, ne znam da li će film uopšte biti ocenjen u skladu s merilom nakon što završimo snimanje, a ko zna koliko ću teškoća morati da podnesem u međuvremenu. Jednostavno nisam stvoren da budem glumac! Tada sam iz trenutnog poriva i hira poželeo da budem glumac; zaista sam bio smeten! Vidiš, učinio sam jedan pogrešan korak i sada je sve tako teško podneti, a nemam nikoga s kim bih mogao da razgovaram o ovoj muci. S obzirom na moju trenutnu situaciju, čini se da mi neće biti lako da postanem dobar glumac, pa bi trebalo da odustanem što pre. Odmah ću reći reditelju da se vraćam, kako im ne bih stvarao zastoje u poslu.” Zatim, Sjaogang skupi hrabrost i kaže reditelju: „Gledajte, ja nisam stvoren da budem glumac, ali vi ste baš morali mene da izaberete – zašto me jednostavno ne pustite da se vratim u tim za video-produkciju?” Reditelj odgovara: „Nema šanse, već smo snimili pola filma. Ako promenimo glumca, kasnićemo sa poslom, zar ne?” Sjaogang je uporan i odgovara: „Pa šta? Zameni me kim god želiš, to nema nikakve veze sa mnom. Bez obzira na sve, moraš me pustiti da odem. Ako me ne pustiš, neću uložiti nikakav trud u glumu!” Reditelj vidi da Sjaogang uporno insistira da ode i da neće biti u stanju da dovrše snimanje filma, pa ga pušta da ode.

Sjaogang se iz tima za filmsku produkciju konačno vraća u tim za video-produkciju. Vraća se na svoje nekadašnje radno mesto koje toliko dobro poznaje. Dodiruje svoju stolicu i svoj računar, i oni mu izgledaju poznato. Više voli ovo mesto. Odlazi i seda; stolica je meka, a računar je spreman za rad. „Pravljenje videa je bolje, ova dužnost nije zamorna. Rad iza scene ima svojih prednosti, niko ne zna ako napraviš grešku i niko te ne kritikuje, samo odmah ispraviš grešku i to je sve.” Sjaogang je konačno otkrio prednosti rada iza scene. Kakvo je njegovo raspoloženje u ovom trenutku? U ovom trenutku, on se oseća izuzetno ugodno i srećno, i pomisli: „Doneo sam pravu odluku. Bog mi je dao priliku i dozvolio mi da se vratim ovom poslu. Počastvovan sam što imam ovu privilegiju!” Zadovoljan je što je, makar jednom, doneo pravu odluku. U narednim danima Sjaogang prati svakodnevnu radnu rutinu tima za video-produkciju. Tokom tog perioda ne dešava se ništa posebno, a on provodi svaki dan na uobičajen način.

Jednog dana, dok je radio na jednom video-zapisu, Sjaogang iznenada otkriva duhovitog i otmenog mladića u plesnom programu, koji nastupa veoma dobro. On pomisli: „Taj mladić je otprilike mojih godina; kako to da on može da pleše, a ja ne mogu?” Zbog toga je Sjaogang ponovo u iskušenju. Koja ideja mu pada na pamet? (Ples.) Sjaogangu pada na pamet ideja da uči ples. On iznova gleda taj video-snimak i nastup mladića. Zatim počinje da se raspituje o tome gde da uči ples, kako da ga uči i koji su najosnovniji plesovi. Takođe, često koristi pogodnost koju mu posao pruža da na računaru pretražuje materijale za podučavanje, video-zapise i resurse za učenje koji se tiču plesa. Naravno, dok pretražuje, Sjaogang ne samo da gleda, već i uči tako što vežba ples. Da bi naučio da pleše, on ustaje veoma rano svakog dana i leže veoma kasno. Oslanjajući se na svoje vrlo ograničeno znanje gimnastičkog plesa, on počinje zvanično da uči folklorni ples, pri čemu svakog dana ustaje rano da se isteže i da vežba. U procesu učenja, Sjaogang podnosi mnogo fizičkog bola i troši mnogo svog vremena, ali konačno postiže mali uspeh. On oseća da je njegova prilika konačno došla, da može da pleše na bini, zato što veruje da mu je telo malo gipkije i da može da izvede neke plesne pokrete. Takođe, imitacijom i učenjem gotovo da je savladao praćenje ritmova muzike. U tim okolnostima smatra da je vreme da se obrati crkvi i da zatraži promenu svoje dužnosti. Nakon ponovljenih zahteva, njegova želja se konačno ispunjava i Sjaogang se pridružuje plesnom timu kako bi postao plesač. Od tada, poput ostalih plesača, on ustaje rano zbog jutarnjeg treninga i uvežbava plesni program. Redovno prisustvuje okupljanjima i razgovorima, pa zajedno sa ostalim plesačima analizira i planira plesni program. Svakog dana obavlja taj posao, a kada se dan završi, toliko je umoran da ga bole leđa i noge. Svaki dan je takav, bilo da je kiša ili sunce. Kada je počeo, Sjaogang je bio pun radoznalosti prema plesu, ali kada je razumeo i upoznao život i razne aspekte plesača, oseća da je to sve što ples ima da ponudi. Moraš da izvodiš isti pokret iznova i iznova, ponekad uvrneš članak, ponekad istegneš donji deo leđa, a postoji i rizik od povrede. Dok pleše, on pomisli: „O ne, biti plesač je takođe teško. Svakog dana se toliko izmorim da mi celo telo smrdi na znoj. Nije baš lako. Teže je nego rad na montaži video-zapisa! Ne, moram da istrajem u tome!” Ovog puta ne odustaje tako lako, već istrajava sve dok konačno ne dođe do generalne probe za plesni program. Nakon toga se njihov ples ocenjuje. U kakvom je raspoloženju Sjaogang na dan ocenjivanja? On je toliko uzbuđen i pun iščekivanja rezultata svog napornog rada da čak ne jede ni ručak. „Uložio je mnogo truda, zar ne?” Konačno, kada su rezultati objavljeni, njihov ples ne prolazi prvi krug ocenjivanja. Vest pogađa Sjaoganga kao grom iz vedra neba, a njegovo raspoloženje pada na dno. On se stropoštava na stolicu i kaže: „Toliko smo vremena proveli na ovom plesu, a ti ga odbacuješ samo jednom rečju? Da li uopšte išta znaš o plesu? Mi plešemo po načelima, svi smo platili cenu, a ti tek tako odbijaš naš ples?” Zatim pomisli: „Odluka je u njihovim rukama, i ako ne odobre naš ples, moramo da ga prepravljamo. Nema se s kim raspravljati o tome. Nema ništa drugo što možemo da učinimo, pa hajde da počnemo iznova.” Na dan kada im je ples odbijen u prvom krugu ocenjivanja, Sjaogang ne jede svoj ručak, već samo nevoljno pojede nešto malo za večeru. Mislite li da je mogao da spava te noći? (Nije mogao da spava.) Opet ne može da spava, misli mu se roje: „Zašto ništa ne ide kako treba gde god da odem? Bog me nije blagoslovio. Ples na kojem smo radili dva meseca nije prošao prvi krug ocenjivanja. Ne znam kada će proći drugi krug ocenjivanja, niti koliko ćemo vremena morati da potrošimo da bi se to desilo. Kada ću biti u stanju da izađem na binu i zvanično nastupim? Nema nade da ću zakoračiti na svetlo pozornice!” Misli mu se vrte u krug, razmišlja i razmišlja, pa zaključi: „Rad na montaži video-zapisa je bolji. Samo odem tamo i sednem, kucam po tastaturi i pojave se cveće, biljke i drveće. Ptice pevaju kada im ja to naredim, konji trče kada im ja to naredim; šta god poželim, tamo je. Međutim, u plesu moramo da prođemo ocenjivanja, a svakog dana se toliko umorim da smrdim na znoj. Ponekad sam toliko umoran da ne mogu dobro da jedem niti da spavam, a onda naš ples ne prođe prvi krug ocenjivanja. Ta dužnost je takođe teška. Zar ne bi bilo bolje da se vratim radu u timu za video-produkciju?” On razmišlja i razmišlja: „Ali to je toliko jadno, zašto se opet kolebam? Ne treba ovako da razmišljam, moram da spavam!” U bunilu, polako tone u san. Sledećeg jutra se budi i gotovo da zaboravlja na sve to, pa nastavlja da pleše i da se priprema za novu generalnu probu. Kada dođe dan drugog kruga ocenjivanja, Sjaogang je ponovo nervozan. On pita: „Može li naš ples da prođe ovo ocenjivanje?” Svi kažu: „Ko zna? Ako ne prođe, onda to dokazuje da naš ples nije dovoljno dobar, pa ćemo nastaviti da radimo na njemu. Kada bude prošao, tada ćemo zvanično nastupiti i snimiti ga. Neka sve ide svojim tokom i rešićemo to na pravi način.” Sjaogang kaže: „Ne, vi možete to da rešite na pravi način, ali ja nemam vremena za to.” Konačno, rezultati drugog kruga stižu i njihov ples opet nije prošao. Sjaogang kaže: „Hm, znao sam! Nije lako biti uspešan u ovom poslu! Mladi smo, dobro izgledamo i umemo da plešemo. Zar to nisu prednosti? Ljudi koji ocenjuju su ljubomorni na nas zato što ne znaju da plešu, pa zato neće da odobre naš ples. Izgleda da nikada neće proći, plesanje nije lako, vraćam se nazad.” Te noći Sjaogang spava veoma mirno, zato što je odlučio da se spakuje, da ode i da se oprosti sledećeg dana.

U svakom slučaju, Sjaogangu se konačno ponovo ispunila želja, pa se vraća u tim za video-produkciju i seda ispred svog računara. Razmišlja o tim poznatim osećanjima iz prošlosti i pomisli: „Rođen sam da radim iza scene. Mogu da budem samo junak iz senke, nemam šanse da budem na pozornici ili da postanem slavan u ovom životu. Jednostavno ću se ponašati primereno i nastaviti da kuckam po tastaturi. To je moja dužnost, pa ću samo da radim ovaj posao.” On se smirio nakon svih tih promena. Njegov drugi san je propao i ostao neostvaren. Sjaogang je „marljiva i vredna” osoba, a ujedno i „entuzijastična i ambiciozna” osoba – mislite li da će tako lako prihvatiti da sedi za računarom i da obavlja taj dosadan posao? Ne, najverovatnije neće.

Nedavno je Sjaogang postao opsednut pevanjem. Kako je mogao tako brzo da se promeni? Zašto je opsednut time, zašto ne može da se kloni pozornice? Postoji nešto skriveno u njegovom srcu. Ovog puta ne žuri da zatraži promenu svoje dužnosti; svakodnevno samo pretražuje materijale i vežba svoje vokalne veštine i pevanje. Često vežba dok ne promukne, ponekad do tačke kada više ne može ni da govori. I pored toga, Sjaogang nije obeshrabren, zato što je ovog puta promenio strategiju. On kaže: „Ovog puta ne mogu da promenim svoju dužnost, a da pre toga ne saznam kakva je stvarna situacija. Zaista moram da budem oprezan da me ljudi ne bi ismevali. Šta će ljudi misliti o meni ako stalno menjam svoju dužnost? Gledaće me s prezirom. Ovog puta moram nastaviti da vežbam dok ne budem uveren da mogu postati pevačka zvezda, jednako dobar kao pevači u crkvi, a onda ću se prijaviti u tim za himne.” On svakodnevno neumorno vežba, kako u slobodno vreme, tako i na poslu. Jednog dana, dok Sjaogang radi, njegov vođa tima mu iznenada kaže: „Sjaogang, kako to radiš svoj posao? Ako ponovo budeš ovako površan i ne budeš ulagao trud u svoj posao, neće ti više biti dozvoljeno da obavljaš ovu dužnost.” Sjaogang odgovara: „Nisam ništa uradio.” Zatim se svi okupljaju oko njega, govoreći: „Sjaogang, šta se desilo? O, napravio si toliko veliku grešku! Višnji je već toliko puta ispravljao tu grešku, kako si mogao opet da pogrešiš? To je zato što svaki dan vežbaš pevanje i ne koncentrišeš se na video-montažu, pa stalno praviš greške i odlažeš važne stvari. Ako ponovo napraviš ovakvu grešku, crkva će te izopštiti. Neće te više hteti i svi ćemo te odbaciti!” Sjaogang nastavlja da objašnjava: „Nisam to uradio namerno, od sada ću biti pažljiv, dajte mi još jednu šansu. Nemojte me izbaciti, preklinjem vas, nemojte me izbaciti! Bože, spasi me!” Kada povika, oseti kako ga velika ruka tapše po ramenu i čuje glas: „Sjaogang, probudi se! Probudi se, Sjaogang!” Šta se dešava? (On sanja.) On sanja. Oči su mu zatvorene i on je u bunilu, rukama mlatara i maše u vazduhu. Svi se pitaju šta se dogodilo, a onda vide Sjaoganga pognutog nad tastaturom kako spava. Jedan od braće ga potapše, i nakon nekoliko pokušaja Sjaogang se konačno budi. Kada se probudi, kaže: „O, kakav užas, zamalo su me izopštili.” „Zbog čega?” Sjaogang razmisli o tome i shvati da se ništa nije dogodilo. Ispostavlja se da je to ipak bio san, da se probudio uplašen zbog sna. Ovo je kraj priče; to su bili „Sjaogangovi snovi”.

O kom problemu govori ova priča? O činjenici da su snovi i stvarnost često u sukobu. Mnogo puta ljudi misle da su njihovi snovi opravdani, ali ne znaju da snovi i stvarnost uopšte nisu isto. Snovi su samo plod tvoje želje, samo tvoje privremeno interesovanje. Najčešće su to ljudske sklonosti, ambicije i želje koje postaju ciljevi njihovih težnji. Ljudski snovi su potpuno neusklađeni sa stvarnošću. Ako ljudi imaju previše snova, koje greške će često praviti? Prevideće posao koji je pred njima i koji bi trebalo da rade u tom trenutku. Oni će ignorisati stvarnost i gurnuti u stranu dužnosti koje bi trebalo da izvrše, posao koji bi trebalo da završe, kao i obaveze i odgovornosti koje bi trebalo da ispune u tom trenutku. Neće ozbiljno shvatati te stvari i samo će nastaviti da slede svoje snove, stalno žureći i naporno radeći da ih ostvare, čineći pritom mnogo besmislenih stvari. Na ovaj način ne samo da neće pravilno obavljati svoje dužnosti, već mogu odlagati i ometati rad crkve. Mnogi ljudi ne razumeju istinu niti teže istini. Kako oni doživljavaju obavljanje dužnosti? Oni to doživljavaju kao neku vrstu posla, hobija ili ulaganja svog interesa. Ne doživljavaju to kao misiju ili zadatak od Boga, niti kao odgovornost koju bi trebalo da ispune. Još manje teže da razumeju istinu ili Božje namere tokom obavljanja svojih dužnosti, kako bi dobro obavljali svoje obaveze i ispunili Božji nalog. Stoga, tokom obavljanja svojih dužnosti, neki ljudi postanu nevoljni čim istrpe malo teškoća i žele da pobegnu. Kada naiđu na neke poteškoće ili dožive neki neuspeh, oni se povlače i ponovo žele da pobegnu. Ne tragaju za istinom; samo razmišljaju o tome kako da izbegnu situaciju. Kao kornjače, ako nešto krene po zlu, oni se samo sakriju u svoj oklop, a zatim čekaju da problem prođe pre nego što ponovo izađu. Ima mnogo takvih ljudi. Posebno ima nekih ljudi koji, kada se od njih traži da preuzmu odgovornost za određeni posao, ne razmišljaju o tome kako da pruže svoju odanost, ili o tome kako da dobro obave tu dužnost i da dobro urade posao. Umesto toga, oni razmišljaju o tome kako da izbegnu dužnost, kako da izbegnu orezivanje, kako da izbegnu preuzimanje bilo kakve odgovornosti i kako da ostanu netaknuti kada se pojave problemi ili greške. Prvo razmišljaju o tome kako da pronađu izlaz za sebe i o tome kako da udovolje vlastitim sklonostima i interesima, a ne kako da dobro obave svoje dužnosti i kako da pruže svoju odanost. Da li takvi ljudi mogu da steknu istinu? Oni ne ulažu napor u vezi sa istinom i ne primenjuju istinu kada je reč o obavljanju svojih dužnosti. Za njih je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu. Danas žele da rade jedno, sutra žele da rade drugo, i misle da su dužnosti svih drugih bolje i lakše od njihovih. A ipak, ne ulažu napor u vezi sa istinom. Ne razmišljaju o tome kakvi problemi postoje u ovim njihovim idejama i ne teže istini kako bi rešili probleme. Njihove misli su stalno usmerene na to kada će se ostvariti njihovi vlastiti snovi, ko je u centru pažnje, ko dobija priznanje od Višnjeg, ko radi posao bez orezivanja i ko biva unapređen. Njihovi umovi su ispunjeni tim stvarima. Da li ljudi koji stalno razmišljaju o tim stvarima mogu da obavljaju svoje dužnosti na način koji je u skladu s merilom? Oni to nikada neće moći. Dakle, kakvi ljudi obavljaju svoje dužnosti na taj način? Da li su to ljudi koji teže istini? Prvo, jedno je sigurno: takvi ljudi ne teže istini. Oni teže tome da uživaju u nekoliko blagoslova, da postanu slavni i da budu u centru pažnje u Božjoj kući, baš kao što su to činili u društvu. U suštini, kakvi su to ljudi? Oni su bezvernici. Oni obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući baš kao što ih obavljaju u spoljnom svetu. Njima je važno ko biva unapređen, ko postaje vođa tima, ko postaje crkveni vođa, koga svi hvale zbog svog rada, ko se veliča i ko se spominje. Oni brinu o tim stvarima. To je isto kao u kompaniji: ko biva unapređen, ko dobija povišicu, ko dobija pohvale od šefa i ko postaje blizak sa šefom – ljudi brinu o ovim stvarima. Ako streme ka tim stvarima i u Božjoj kući i ako su zaokupljeni tim stvarima po ceo dan, zar nisu isti kao nevernici? U suštini, oni jesu nevernici; oni su tipični bezvernici. Koju god dužnost da obavljaju, oni će samo službovati i delovati površno. Koje god propovedi da slušaju, i dalje neće prihvatiti istinu, a još manje će sprovoditi istinu u delo. Verovali su u Boga dugi niz godina, a da pri tom nisu doživeli nikakvu promenu, i bez obzira na to koliko godina obavljaju svoje dužnosti, neće biti u stanju da pruže svoju odanost. Nemaju istinsku veru u Boga, nemaju odanost, oni su bezvernici.

Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti lagodan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto vođe nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost vođe nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li propovedaš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je onaj čovek koji se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem s njegovom naravi? Morate da budete u stanju da uočite tu razliku. U stvarnosti, to nije pitanje kukavičluka. Kako to da je on tako odvažan kad je reč o bogaćenju ili kad radi nešto za sopstvenu korist? Za te stvari će preuzeti svaki rizik. Ali, kad radi stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i dostojni prezira, najlažljiviji su od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Kakav čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Kakav čovek ima hrabrosti da preuzme teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i odvažno korača napred u najpresudnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko hrabro preuzima teško breme i ne plaši se da podnese teškoće i opasnost kada vidi rad koji je najvažniji i presudan. To je neko ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; postoji problem s njihovom ljudskošću. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i ogavni ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Samo iz tog razloga, oni ne mogu biti spaseni. Vernici u Boga moraju da plate veliku cenu da bi zadobili istinu i naići će na mnoge prepreke da bi je primenjivali. Moraju da se odreknu nekih stvari, da napuste svoje telesne interese i da istrpe određenu patnju. Tek tada će uspeti da sprovedu istinu u delo. Dakle, može li takva osoba koja se plaši preuzimanja odgovornosti da primenjuje istinu? Ona svakako ne može da primenjuje istinu, a kamoli da je zadobije. Ona se plaši da primenjuje istinu, plaši se štete po sopstvene interese; plaši se da će biti ponižena, oklevetana i da će joj suditi, i ne usuđuje se da primenjuje istinu. Shodno tome, ne može da je zadobije, i bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne može da dođe do Njegovog spasenja. Oni koji mogu da obavljaju dužnost u Božjoj kući moraju da budu ljudi koji imaju osećaj bremena kada je u pitanju rad crkve, koji preuzimaju odgovornost, koji se pridržavaju istina-načela i koji mogu da trpe i da plate cenu. Ako neko oskudeva u ovim oblastima, on nije podoban da obavlja dužnost i ne ispunjava uslove za obavljanje dužnosti. Ima mnogo ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju dužnosti. Njihov strah se uglavnom ispoljava na tri načina. Prvi je da biraju samo dužnosti koje ne zahtevaju preuzimanje odgovornosti. Ako crkveni vođa uredi da oni obavljaju dužnost, prvo pitaju da li moraju da preuzmu odgovornost za nju: ako je tako, ne prihvataju je. Ako to od njih ne zahteva da preuzmu odgovornost niti da budu odgovorni za to, oni to nevoljno prihvataju, ali i dalje razmatraju da li je posao naporan ili iziskuje brigu. Čak i kada ga nevoljno prihvate, namera im nije da ga dobro obave, već i dalje žele da budu površni, držeći se načela „lagodnosti, nerada i odsustva fizičkih teškoća”. Kao drugo, kada ih zadesi poteškoća ili naiđu na problem, njihova prva reakcija je da to prijave vođi i da se vođa pobrine za to i nađe rešenje, u pokušaju da ostanu bezbrižni. Nije ih briga kako se vođa nosi sa problemom i ne obraćaju pažnju na to – dokle god oni sami ne preuzimaju odgovornost, njima je sve potaman. Da li su oni takvim obavljanjem dužnosti odani Bogu? To se zove prebacivanje odgovornosti, zanemarivanje dužnosti i ljigavost. Sve je to prazna priča; oni ne rade ništa stvarno. Kažu sebi: „Ako je na meni da ovo rešim, šta ako na kraju pogrešim? Kada provere ko je kriv, zar neće doći do mene? Zar neće odgovornost za to prvo pasti na mene?” To je ono o čemu brinu. Ali da li veruješ da Bog sve ispituje? Svako može da pogreši. Ako osobi, čija je namera ispravna, nedostaje iskustvo i ranije se nije bavila ničim sličnim, ali je dala sve od sebe, Bog to vidi. Moraš da veruješ da Bog ispituje sve stvari i srce čoveka. Ako neko čak i ne veruje u to, zar nije bezvernik? Kakav značaj može da ima takva osoba u obavljanju dužnosti? Nije zaista bitno da li obavlja tu dužnost ili ne, zar ne? Boji se da preuzme odgovornost i izbegava odgovornost. Kada se nešto desi, ne pokušava odmah da smisli način kako da reši problem, već umesto toga prvo pozove i obavesti vođu. Naravno, neki ljudi pokušavaju da sami reše problem dok obaveštavaju vođu, ali neki ljudi to ne rade, i prva stvar koju učine je da pozovu vođu, a nakon poziva samo pasivno čekaju da dobiju uputstva. Kada im vođa kaže kako da postupe, oni tako postupe; ako vođa kaže da nešto urade, oni to i urade. Ako vođa ništa ne kaže ili ne izda uputstva, oni ništa ne rade i samo odugovlače. Ako ih neko ne podstiče niti ih nadgleda, oni uopšte ne rade. Recite Mi, da li takva osoba obavlja dužnost? Čak i tokom službovanja, ona nije odana! Postoji još jedan način na koji se ispoljava strah od preuzimanja odgovornosti u obavljanju dužnosti. Kada obavljaju svoju dužnost, neki ljudi rade samo površan, jednostavan posao, posao koji ne podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Posao koji podrazumeva poteškoće i preuzimanje odgovornosti prebacuju na druge, a ako nešto krene naopako, prebacuju krivicu na te ljude i postupaju tako kao da to nema nikakve veze sa njima. Kada crkvene vođe uvide njihovu neodgovornost, oni strpljivo nude pomoć i orezuju ih, tako da mogu da budu u stanju da preuzmu odgovornost. Ali ipak, oni to ne žele i misle: „Ovu dužnost je teško obaviti. Moraću da preuzmem odgovornost kada stvari krenu naopako, a možda ću čak biti i uklonjen i eliminisan, i to će za mene biti kraj.” Kakav je to stav? Ako nemaju osećaj odgovornosti u obavljanju svoje dužnosti, kako mogu da je dobro obavljaju? Oni koji se ne daju zaista za Boga ne mogu dobro da obavljaju nijednu dužnost, a oni koji se plaše da preuzmu odgovornost samo će odlagati stvari kada budu obavljali svoje dužnosti. Takvi ljudi nisu od poverenja i ništa im se ne može poveriti; oni obavljaju svoju dužnost samo da bi živeli na tuđ račun. Da li takve „prosjake” treba eliminisati? Treba. Božja kuća ne želi takve ljude. To su tri ispoljavanja ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju svoje dužnosti. Ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u svojoj dužnosti ne mogu čak ni da dostignu nivo odanog službenika i nedostojni su obavljanja dužnosti. Neki ljudi su eliminisani zbog takvog odnosa prema svojoj dužnosti. Možda čak ni sada ne znaju razlog i još uvek se žale, govoreći: „Obavio sam svoju dužnost sa velikim elanom, pa zašto su me onda tako hladno izbacili?” Njima čak ni sada nije jasno. Oni koji ne shvataju istinu provode ceo život u nemogućnosti da shvate zašto su eliminisani. Oni govore u svoju korist i nastavljaju da se brane, misleći: „Ljudi instinktivno štite sebe, što i treba da rade. Ko ne treba bar malo da zaštiti sebe? Ko ne treba bar malo da misli na sebe? Ko ne mora da ima otvoren put za bekstvo?” Ako se uvek štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi sporedna vrata i put za bekstvo, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je ljigavost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da, pre svega, moraš svesrdno da obavljaš tu dužnost, ne štedeći trud i da tako štitiš interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi sebe tako što ćeš sebi ostaviti sporedni izlaz i otvoren put za bekstvo jeste načelo primene koje slede nevernici i to je njihova vrhovna filozofija. U svemu stavljati sebe na prvo mesto, stavljati sopstvene interese ispred svega drugog i ne misliti na druge, verujući da interesi Božje kuće i interesi drugih nemaju nikakve veze sa tobom, prvo razmišljati o sopstvenim interesima, a zatim razmišljati o putu za bekstvo – zar to ne opisuje nevernika? Upravo je to nevernik. Takav čovek nije dostojan da obavlja dužnost. Još uvek postoje neki ljudi kao što je Sjaogang iz priče – on je tipičan primer. Oni ne mogu ništa da urade na praktičan način. Žele da imaju što manje neprilika u svemu što rade. Ne žele da trpe ni malo nedaća ili frustracije. Telo mora da im bude opušteno, moraju da budu u stanju da redovno jedu i spavaju, ne smeju da se izlažu vetru, a ni jakom suncu. Pored toga, oni ne preuzimaju nikakvu odgovornost za svoj rad. Mora da im se sviđa to što rade, da budu dobri u tome što rade, da su veoma voljni da to rade. Ako ne rade ono što žele, nisu nimalo poslušni. Stalno se predomišljaju i dvoume. Nikada nisu posvećeni onome što rade – uvek su jednom nogom unutra, a drugom napolju. Kada stradaju, hoće da se povuku. Ne mogu da podnesu da budu orezani. Njima ne mogu da se postavljaju visoki zahtevi. Ne mogu da trpe. Ono što rade u potpunosti zavisi od njihovog ličnog interesa i ličnog plana – u njima nema ni trunke poslušnosti. Ako takva osoba ne može da traži istinu ni da razmišlja o sebi, onda je takve navike i iskvarene naravi teško promeniti. Obavljanje dužnosti kao vernika u Boga zahteva u najmanju ruku malo iskrenosti. Da li mislite da su ti ljudi iskreni? Kada je potrebno da se ozbiljno potegne, oni ustuknu. Nemaju ni trunke iskrenosti. To je veoma problematično i teško za rešavanje. Smatraju da su sjajni i osećaju da im je naneta nepravda čak i kada su otpušteni ili orezani. Veoma je problematično ako ljudi ne traže istinu ili ne ulaze u istina-stvarnost. Toliko o ovoj temi – pređimo na glavno pitanje.