Detaljna analiza načina na koji antihristi primoravaju ljude da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu

Danas ćemo razgovarati o osmoj stavci u okviru raznih načina na koje se antihristi manifestuju: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Možete li da razumete ovu stavku? Razmotrite najpre koje manifestacije ove stavke možete da uparite sa onim što razumete. Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu – doslovno značenje ove rečenice lako je razumeti, ali ona u sebi sadrži mnoga stanja, kao i razne naravi koje različite vrste ljudi pokazuju, odnosno razna ponašanja koja te razne naravi pokazuju. Ovo je obimna tema; stoga ćemo o njoj morati da razgovaramo iz nekih njenih užih svojstava. Da bi ovu stavku objasnili u skladu s njenim doslovnim značenjem, ljudi koji propovedaju reči i doktrine najčešće bi rekli: „To znači da ljudi treba u svemu da slušaju antihriste – oni ljude na to primoravaju, čak i kad ono što govore nije u skladu sa istinom. Dok propovedaju onih par reči i doktrina, svi moraju pažljivo da ih slušaju; kad izgovore neku frazu, ostali moraju da slušaju. Uvek su skloni da drugim ljudima naređuju, da im poveravaju poslove i da ih primoravaju da ih slušaju.” Zar oni najčešće tako ne opisuju doslovno značenje ove stavke? I kako još? „Misle da su uvek u pravu. Sve ljude primoravaju da obrate pažnju na njih i da se pokore svemu što oni govore, mada to nije u skladu sa istinom. Oni sami sebe smatraju istinom i Bogom, kao i da se ljudi, kad obraćaju pažnju na njih, zapravo pokoravaju istini i Bogu. Eto šta to znači.” Kad biste vi govorili na ovu temu, razmislite šta bi trebalo da uradite. Kad bi trebalo da počnete od onoga što ste lično videli ili doživeli, od kojeg biste elementa započeli? Čim počnemo da pričamo o stvarnosti, vi nemate ništa da kažete. Da li to znači da isto tako ostajete bez reči prilikom svojih uobičajenih razgovora s braćom i sestrama? Kako možete da obavljate svoje poslove dobro a da ne pričate? Najpre malo ispričajte o nekim konkretnim načinima i ponašanjima ove manifestacije. Kojima od njih ste ranije bili svedoci ili ste ih videli? Imate li neku ideju? (Dok obavljam svoju dužnost, padaju mi na pamet neke ideje koje su prilično snažne, pa zaista moram da poradim na njima. Smatram da su te moje misli dobre i ispravne, a kad drugi iskažu neke sumnje u vezi s njima, kažem da se ta stvar ne sme odlagati i da se mora odmah razrešiti. Tada ja na silu radim to što sam naumio. Ostali bi možda hteli da tragaju, ali ja im ne ostavljam vreme za to – želim da to urade u skladu s mojim idejama.) To je jedna konkretna manifestacija. Ko se dalje javlja za reč? (Jednom sam s braćom i sestrama razgovarao o pitanju nečijeg unapređenja i obučavanja. U stvari, već sam prethodno bio odlučio da tu osobu unapredim. Činilo mi se da sam u vezi s tim već tražio od Višnjeg i da nije bilo nikakvih primedbi da se ona unapredi. Nekoliko braće i sestara još uvek nije dobro razumelo tu stvar, a ja s njima nisam razgovarao o razlozima zbog kojih je treba unaprediti, prema kojim načelima i u vezi s kojom istinom – jednostavno sam im na silu saopštio načine na koje je ta osoba dobra i da je njeno unapređenje u skladu s načelima. Naterao sam ih da me poslušaju i da poveruju da je to što radim ispravno.) Vi ovde govorite o klasi problema, o čitavoj klasi stanja, koja se u celini poklapa sa ovom stavkom. Čini se da je to malo doslovnog razumevanja najdalje dokle može da dopre vaše razumevanje istine, pa ću stoga morati da vam besedim o tome. Kad biste ovu stavku uglavnom razumeli, mi bismo je preskočili i prešli na sledeću. Ipak, čini se da još uvek ne možemo da je preskočimo i da moramo da razgovaramo o njoj, kao što je i planirano.

Osma stavka raznih manifestacija antihrista glasi: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. U okviru toga, postoji nekoliko izraza antihristove suštine. To sigurno nije samo jedna stvar, jedna fraza, jedno gledište ili jedan način bavljenja stvarima; naprotiv, to je narav. O kakvoj se, dakle, naravi radi? Ona se manifestuje na nekoliko načina. Prvi način je da su takvi ljudi nesposobni da s bilo kime sarađuju. Da li je to način rada? (Ne, to je narav.) Tako je – to je otkrovenje naravi, i to one čija su suština nadmenost i samopravednost. Takvi ljudi ne mogu ni s kim da sarađuju. To je prvi način. Drugi način na koji se ona manifestuje jeste da oni imaju želju i ambiciju da kontrolišu i da osvajaju ljude. Da li je to narav? (Da.) Da li je to način rada? (Ne.) Da li se to razlikuje od onoga što ste vi rekli? Govorili ste o izdvojenim događajima, o izdvojenim načinima rada – te stvari nisu suština. Zar ova manifestacija nije ozbiljnija od stvari koje ste vi pomenuli? (Jeste.) Ona seže do korena. A treći način se sastoji u zabrani drugima da se mešaju, da se raspituju i da ih nadziru u bilo kojem poslu koji obavljaju. Da li je to suština? (Da.) Ima mnogo ponašanja i načina rada u svakoj od ovih suština. Ponavljam, ova suština se poklapa sa osmom stavkom, zar ne? Četvrti način je da se oni pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije, što znači da, ako su u stanju da malo besede o istini, oni za sebe misle da poseduju istina-stvarnost i žele drugima da pokažu da su oni neko ko poseduje istinu – neko ko istinu primenjuje, ko voli istinu i ko poseduje istina-stvarnost. Pretvaraju se da su otelovljenje istine – zar to nije stvar ozbiljne prirode? (Jeste.) Da li se ova manifestacija poklapa sa osmom stavkom? (Da.) Poklapa se. Osma stavka se, u osnovi, manifestuje na ova četiri načina. Nabrojte ih, počev od prvog. (Prvi je da su takvi ljudi nesposobni da s bilo kime skladno sarađuju.) „Skladno” se odnosi na to da je neko u stanju da sarađuje; takvi ljudi su jednostavno nesposobni da s bilo kime sarađuju. Oni sve rade sami, soliraju u svom radu; „soliranje” je svojstvo koje određuje prvu manifestaciju. A sada, drugi. (Oni imaju ambiciju i želju da kontrolišu i osvajaju ljude.) Je li to ozbiljna manifestacija? (Jeste.) Dobro, koje svojstvo određuje drugu manifestaciju? Opišite je jednom rečju. (Rđava.) „Rđava” je pridev; on opisuje njihovu narav. Trebalo je da kažete „kontrola”. „Kontrolisati” označava radnju, onakvu kakva se rađa iz takve naravi. I treća manifestacija. (Oni drugima zabranjuju da intervenišu, da se raspituju ili da ih nadziru u bilo kojem poslu koji obavljaju.) Zar to nije narav koja je uobičajena kod antihrista? (Jeste.) To je karakteristična narav koja je svojstvena antihristima. Postoji li prikladna reč kojom se ta manifestacija može sažeti? Da – „opiranje”. Ko god da se pojavi, oni mu se opiru; i zaboravite na to da će oni prihvatiti nadzor i raspitivanje od strane braće i sestara ili običnih ljudi – oni neće da prihvate čak ni Božji nadzor. Zar to nije otpor? (Jeste.) I četvrta manifestacija. (Oni se pretvaraju da su otelovljenje istine čim prikupe malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije.) Ovu manifestaciju sažećemo u jednu prikladnu reč: „pretvaranje”. Pretvaranje je ozbiljnije od lažiranja. Sva fundamentalna, karakteristična ponašanja, načini rada i naravi koje su povezane sa osmom stavkom, mogu se pronaći unutar te četiri manifestacije. Svojstvo koje određuje prvu manifestaciju je „soliranje”. Oni ni sa kim ne sarađuju, već žele da rade samostalno. Ne slušaju nikoga osim sebe, a sve ostale primoravaju da slušaju samo njih i nikog drugog. Tako ili nikako. Svojstvo koje određuje drugu manifestaciju je „kontrola”. Oni žele da kontrolišu ljude i upotrebiće razna sredstva da bi te kontrolisali, da bi kontrolisali tvoje misli, tvoj način rada, tvoje srce i tvoja gledišta. Oni ti ne besede o istini. Ne teraju te da shvatiš istina-načela, niti te teraju da razumeš Božje namere. Oni žele da te kontrolišu za svoje potrebe, kako bi ti govorio u njihovu korist, kako bi radio i službovao za njih, kako bi ih veličao i svedočio o njima. Žele da te kontrolišu kao svog roba, kao svoju marionetu. Svojstvo koje određuje treću manifestaciju je „opiranje”, što znači da se opiru svemu – svemu što bi moglo da sačinjava rasuđivanje ili nadzor, odnosno pretnju prema onome što oni rade i govore, oni se svemu tome u celosti opiru i suprotstavljaju. Svojstvo koje određuje četvrtu manifestaciju je „pretvaranje” – šta se oni pretvaraju da jesu? Pretvaraju se da su otelovljenje istine, što znači da zahtevaju od ljudi da pamte sve što oni govore i rade, pa čak i da to zapisuju u svoje beležnice. Oni kažu: „Kako može biti dovoljno da praviš samo mentalne zabeleške? Treba to da zapišeš u beležnicu. Niko od vas ne razume to što ja govorim – to su veoma duboke stvari!” Za šta oni smatraju vlastite reči? Za istinu. Sada ćemo nastaviti razgovor o svakoj pojedinačnoj manifestaciji.

I. Detaljna analiza nesposobnosti antihrista da s bilo kime sarađuju

Prva stavka je da su antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju. To je prva manifestacija težnje antihrista da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Oni ne mogu ni sa kim da sarađuju – ovo „ni sa kim” obuhvata sve ljude. Bez obzira na to da li su njihove ličnosti kompatibilne s bilo čijom drugom i bez obzira na okolnosti, oni naprosto ne mogu da sarađuju. Ovo nije pitanje običnog obelodanjivanja iskvarenosti – to je problem u njihovoj prirodi. Neki kažu: „Ima određenih ljudi čije ličnosti nisu kompatibilne s mojom i ja zbog toga ne mogu da sarađujem s njima.” Ovo nije jednostavno problem ličnosti, već problem iskvarene naravi. Imati iskvarenu narav znači imati narav antihrista, ali to ne znači ujedno imati i antihristovu suštinu. Ako neko može da traga za istinom i može da posluša ono što drugi govore, ma ko oni bili, pod uslovom da je to u skladu sa istinom, zar toj osobi neće biti lako da ostvari skladnu saradnju s drugima? (Da.) Ljudima koji mogu da se pokore istini lako je da sarađuju s drugima; ljudi koji ne mogu da se pokore istini ne mogu ni s kim da sarađuju. Primera radi, neki ljudi su prilično nadmeni i samopravedni. Oni uopšte ne prihvataju istinu i ne mogu ni sa kim skladno da sarađuju. E sad, to je ozbiljan problem – oni imaju prirodu antihrista i ne mogu da se pokore istini ni Bogu. Ljudi imaju iskvarenu narav: ako mogu da prihvate istinu, biće im lako da budu spaseni; ali ako imaju prirodu antihrista i ne mogu da prihvate istinu, oni su u nevolji – za njih neće biti lako da budu spaseni. Mnogi antihristi su razotkriveni prvenstveno zbog svoje nesposobnosti da s bilo kime sarađuju i zbog toga što se uvek ponašaju diktatorski. Da li je to otkrovenje iskvarene naravi ili je to priroda-suština antihrista? Nesposobnost da se bilo s kime sarađuje – kakav je to problem? Kakve to veze ima s primoravanjem drugih ljudi da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu? Ako bismo o ovoj stavci jasno razgovarali, mogli biste da uočite da su ljudi sa priroda-suštinom antihrista nesposobni da s bilo kime sarađuju, da će se razići sa svima s kojima sarađuju i da će čak postati njihovi gorki suparnici. Spolja posmatrano, može delovati kao da neki antihristi imaju pomoćnike ili partnere, ali činjenica je da, kad se nešto dogodi, ma koliko da su drugi ljudi u pravu, antihristi neće nikada poslušati šta oni imaju da kažu. Oni to ni ne uzmu u obzir, a kamoli da o tome raspravljaju ili da sa drugima u zajedništvu razgovaraju. Na druge uopšte ne obraćaju pažnju, kao da ih nema. Ako i slušaju šta drugi imaju da kažu, antihristi to čine samo reda radi ili izvode predstavu da drugi vide. Ali, kad dođe vreme za konačnu odluku, glavnu reč ipak imaju antihristi; sve tuđe reči su uludo izgovorene i nimalo se ne računaju. Na primer, ako je dvoje ljudi za nešto odgovorno i jedno od njih ima suštinu antihrista, šta se ispoljava u toj osobi? Šta god da se dešava, samo i jedino ta osoba jeste ona koja pokreće stvari, koja postavlja pitanja, koja stvari sređuje i koja pronalazi rešenje. Pritom, najveći deo vremena svog partnera ni o čemu ne obaveštava. Šta je taj partner u njenim očima? Nije joj nikakav zamenik, već običan dekor. U očima antihrista, njegov partner jednostavno ne postoji. Kad god se pojavi neki problem, antihrist o njemu razmisli i, kada odluči kako će se dalje postupiti, samo obavesti ostale da će tako biti učinjeno i nikome nije dozvoljeno da to dovede u pitanje. Koja je suština njegove saradnje sa drugima? U osnovi se sastoji u tome da on ima poslednju reč, da probleme nikada ne razmatra sa drugima, da za posao preuzima isključivu odgovornost i da svog partnera pretvara u običan dekor. Uvek deluje sȃm i nikada ni sa kim ne sarađuje. O svom poslu nikada ni sa kim ne raspravlja niti komunicira, često sȃm donosi odluke i sȃm rešava probleme, pa u mnogim slučajevima drugi ljudi saznaju da su stvari obavljene ili rešene tek onda kad je to delo i učinjeno. Drugi ljudi antihristu govore: „O svim problemima moraš da razgovaraš sa nama. Kada si se bavio tom osobom? Kako si prema njoj postupio? Kako za to nismo znali?” On ne daje nikakvo objašnjenje niti na to uopšte obraća pažnju; za njega partner nije ni od kakve koristi, već mu je prosto samo ukras ili dekor. Kada se nešto dogodi, on o tome razmisli, donese odluku i postupa kako mu se ćefne. Koliko god ljudi da se nalazi oko njega, oni za njega kao da ne postoje. Što se antihrista tiče, oni su samo vazduh. Imajući to u vidu, postoji li ijedan realni aspekt njegove saradnje s drugima? Ni slučajno, jer on samo reda radi obavlja stvari i glumata. Drugi mu kažu: „Kad naiđeš na neki problem, zašto ne porazgovaraš o tome sa svima drugima, u zajedništvu?” A on će na to: „Šta oni znaju? Ja sam vođa tima, na meni je da o tome odlučim.” Drugi će na to: „Pa zašto sa svojim partnerom nisi porazgovarao o tome?” A njegov odgovor glasi: „Rekao sam mu i on o tome nema nikakvo mišljenje.” Druge ljude koji nemaju mišljenje ili koji nisu u stanju da misle svojom glavom antihrist koristi kao izgovor da zamagli činjenicu da se ponaša kao da je sȃm svoj gospodar. A nakon toga ne dolazi nikakvo samoispitivanje. Takvoj vrsti osobe bilo bi nemoguće da prihvati istinu. U tome i jeste problem sa prirodom antihrista.

Kako izraz „saradnja” treba objašnjavati i praktikovati? (Raspravljanje o stvarima koje iskrsnu.) Da, to je jedan od načina njenog praktikovanja. Šta još? (Nadomeštanje slabosti jednih prednostima drugih, međusobno nadziranje.) To se potpuno uklapa; takva praksa predstavlja skladnu saradnju. Ima li još nešto? Traženje tuđih mišljenja u vezi sa iskrslim stvarima – zar to nije saradnja? (Da.) Ako jedna osoba besedi o svom mišljenju, druga o svom, a na kraju se svi slože sa mišljenjem osobe koja je prva besedila, čemu onda rutinski prolaziti kroz sve to? To nije saradnja – to nije u skladu s načelima i ne daje rezultate koji bi trebalo da se dobiju tom saradnjom. Ako bez prestanka pričaš i lupaš kao Maksim po diviziji, ako ne daješ priliku drugima koji bi hteli nešto da kažu i ako ne slušaš druge čak ni nakon što izneseš sve svoje ideje, da li se tu onda radi o diskusiji? Da li je to razgovor? To je samo rutinsko otaljavanje posla – to nije saradnja. Šta je onda saradnja? Saradnja je kada ti, nakon što izneseš svoje ideje i odluke, možeš da zatražiš mišljenja i gledišta drugih ljudi, da zatim svoje i njihove izjave i gledišta međusobno uporediš, i da onda omogućiš nekolicini ljudi da o njima zajedno rasuđuju i da tragaju za načelima, te da na taj način dođete do zajedničkog shvatanja i da zajedno odredite ispravan put praktičnog delovanja. To je ono što znači diskutovati i razgovarati u zajedništvu – to je značenje reči „saradnja”. Neki ljudi ne mogu da, kao vođe, prozru neku stvar, ali neće o tome da diskutuju s drugima sve dok im ne ponestane opcija. Tada oni kažu grupi: „Ovu stvar ne mogu da rešim autokratski; moram sa svima skladno da sarađujem. Dopustiću vam da svi izrazite svoje mišljenje i da prodiskutujete o tome, kako bismo odlučili šta nam je činiti.” Kad svi iskažu svoje mišljenje, oni onda pitaju vođu šta misli o tome. On kaže: „To što svi žele je isto ono što i ja želim – i ja sam, takođe, tako razmišljao. To je ono što sam od početka planirao, a ovom diskusijom jednoglasnost je zagarantovana.” Da li je ovo iskrena opaska? Tu, međutim, postoji jedna mrlja. On tu stvar uopšte ne može da prozre i ima nameru da svojim rečima navede ljude na stranputicu i da ih prevari – ovo ima za svrhu da ljude navede da ga poštuju. Samo je formalno tražio od ostalih da kažu svoje mišljenje, a zapravo je hteo da svi potvrde kako se on ne ponaša kao diktator i autokrata. Da bi izbegao da mu nalepe tu etiketu, primenio je ovaj metod da bi prikrio stvar. Činjenica je da, dok svi ostali pričaju, on ih uopšte ne sluša, niti njihove reči imalo uzima k srcu. A uz to, nije bio iskren ni kad je svima rekao da kažu šta misle. Spolja gledano, on svima dopušta da razgovaraju i diskutuju, ali, u stvarnosti, on to radi samo zato da bi pronašao metod koji se poklapa s njegovim vlastitim namerama. A čim bude ustanovio kako da se tim pitanjem pozabavi na odgovarajući način, on će ljude naterati da prihvate to što namerava da uradi, bilo to ispravno ili pogrešno, i da svi misle kako je njegov način ispravan, da je to ono što su svi nameravali da učine. Na kraju, on to na silu sprovodi. Da li je to nešto što biste nazvali saradnjom? Ne – kako biste to onda nazvali? To je diktatorsko ponašanje. Bilo da je u pravu ili da greši, on želi da ima jedinu, poslednju reč. Štaviše, kad se desi nešto što ne može da prozre, on najpre pušta da svi ostali kažu šta misle. Tek nakon toga, pravi rekapitulaciju njihovih gledišta i traži u njima metod koji mu se dopada i koji smatra prikladnim, a zatim sve ostale primorava da to prihvate. Pretvara se da sarađuje, ali je rezultat te saradnje takav da ipak postupa onako kako on misli da treba – i dalje je on taj koji ima jedinu i završnu reč. Pronalazi greške i nedostatke u svemu što drugi govore, komentariše i usmerava ton čitave rasprave, a zatim sva tuđa mišljenja objedinjuje u jednu potpunu i tačnu izjavu, pomoću koje onda donosi konačnu odluku, pokazujući svima da je uzvišeniji od ostalih. Spolja gledano, čini se da je saslušao svačiju poruku i da je svima dopustio da govore. Činjenica je, međutim, da on sȃm na kraju donosi odluku. Ta odluka je zapravo skup tuđih uvida i gledišta, koje je on samo sažeo i izrazio ih na neznatno potpuniji i precizniji način. Neki ljudi ne mogu to da prozru, pa misle da je on taj koji je uzvišen. Kakvog je karaktera taj njegov postupak? Zar to nije krajnje lukavo? Sve tuđe poruke sažima u jednu i iznosi je kao svoju vlastitu, kako bi ga ljudi slušali i obožavali; i, naposletku, svi rade onako kako on želi. Je li to skladna saradnja? To je nadmenost i samopravednost, to je diktatura – on sve zasluge pripisuje sebi. Takvi ljudi su toliko neiskreni, toliko nadmeni i samopravedni u saradnji sa drugima, tako da će ljudi to neminovno shvatiti, ako budu imali dovoljno vremena. Neki će reći: „Kažeš da sam nesposoban da s bilo kime sarađujem – e pa, ja imam partnera! On dobro sarađuje sa mnom: gde god ja tu i on, radi sve što ja radim, ide tamo gde mu kažem, radi sve što mu naložim i radi onako kako mu kažem da radi.” Da li saradnja zaista znači to? Ne. To se zove biti nečiji izvršilac. Izvršilac poslušno izvršava šta mu se naredi – je li to saradnja? Očigledno se radi o običnim lakejima, ljudima bez ideja i gledišta, a kamoli vlastitih mišljenja. A osim toga, oni razmišljaju kao ljudi koji hoće da ugode drugima. Nisu pedantni ni u čemu što rade, već samo površno otaljavaju poslove i ne brane interese Božje kuće. Kojoj svrsi može da posluži takva saradnja? S kime god da sarađuju, oni samo izvršavaju šta im se naredi i večito ostaju lakeji. Oni slušaju sve što drugi kažu i rade šta god im drugi narede. To nije saradnja. Šta je saradnja? Morate biti u stanju da jedni s drugima raspravljate o raznim stvarima i da izražavate svoja gledišta i mišljenja; morate dopunjavati i nadzirati jedni druge, tražiti jedni od drugih, jedni drugima postavljati pitanja i podsticati jedni druge. To je ono što znači skladno sarađivati. Recimo, na primer, da si neku stvar obavio onako kako ti misliš da treba, a onda ti je neko rekao: „Pogrešno si to uradio, potpuno suprotno načelima. Zašto si to uradio onako kako se tebi ćefnulo, a da prethodno nisi potražio istinu?” A ti na to odgovaraš: „U pravu si – drago mi je da si me upozorio! Da nisi, moglo je da se završi katastrofalno!” To je ono što znači davati jedni drugima sugestije. Šta onda znači nadzirati jedni druge? Svi ljudi imaju iskvarenu narav i svako je u stanju da svoju dužnost obavlja površno i da štiti samo vlastiti ponos i status, ali ne i interese Božje kuće. Takva stanja postoje u svakoj osobi. Ako saznaš da neko ima neki problem, treba da preuzmeš inicijativu i da razgovaraš s tom osobom, da je podsetiš da svoju dužnost treba da obavlja u skladu s načelima, ali da to ujedno shvatiš i kao upozorenje samom sebi. To je međusobni nadzor. Šta je namena međusobnog nadzora? Namena mu je da zaštiti interese Božje kuće, kao i da ljude drži podalje od svake stranputice. Pored međusobnog podsticanja i nadziranja, saradnja ima još jednu funkciju, a to je da ljudi jedni drugima postavljaju pitanja. Kada, na primer, želiš da se pozabaviš nekom osobom, treba da razgovaraš sa svojim partnerom i da mu postavljaš pitanja: „Nisam se ranije susretao sa ovakvim stvarima. Ne znam kako da se ovim pozabavim. Kako se ovo može na najbolji način rešiti? Prosto ne mogu da se snađem!” On onda kaže: „Rešavao sam takve probleme ranije. Kontekst je, doduše, bio nešto drugačiji nego što je to slučaj sa ovom osobom; ako bismo ovo rešili na isti način, to bi pomalo ličilo na poštovanje pravila. Ni ja ne znam dobar način kako da ovo sada rešimo.” Ti kažeš: „Imam jednu ideju koju bih želeo da zajedno razmotrimo. Ako posmatramo njen karakter, čini se da je ta osoba zla, ali u ovom trenutku ne možemo biti sigurni u to. Ona, doduše, može da službuje, pa hajde da je za sada pustimo da službuje. Ako ne bude mogla da službuje i ako nastavi da ometa i da prekida rad, tada ćemo se pozabaviti njome.” Kad to čuje, tvoj će partner reći: „To je dobar način. Dovoljno je razborit i potpuno u skladu s načelima, a ne može se shvatiti ni kao tlačenje ili iskaljivanje ličnog besa. Hajde da onda postupimo tako.” I tako ste vas dvojica kroz diskusiju došli do konsenzusa. Posao teče glatko kad se tako obavlja. Zamisli, sada, da vas dvojica ne sarađujete i ne raspravljate o problemima, pa tvoj partner, kad ne zna nešto da reši, tu stvar utrapi tebi, misleći: „Evo ti ovo, pa ga rešavaj kako znaš i umeš. U svakom slučaju, ako nešto pođe naopako, ti ćeš biti odgovoran – ja tu odgovornost neću da delim s tobom.” Ti vidiš da tvoj partner ovako postupa zato što nije spreman da preuzme odgovornost, ali mu ipak ne ukazuješ na to, nego brzopleto radiš po svome, misleći: „Nećeš da preuzmeš odgovornost? Želiš da ja ovo rešavam? Dobro, onda je stvar rešena – tu osobu ću izopštiti.” Vas dvojica ne delite isto mišljenje; svako tu stvar posmatra iz svog ugla – kao rezultat toga, čitava stvar se rešava naprečac i uz kršenje načela, a osoba koja je mogla da službuje biva proizvoljno uklonjena. Je li to skladna saradnja? Skladna saradnja je jedini način da se ostvare pozitivni rezultati. Ako jedna osoba neće da preuzme odgovornost, a druga bi da postupa proizvoljno, to je isto kao da one međusobno ne sarađuju. Obe postupaju po sopstvenom nahođenju. Kako bi takvo obavljanje dužnosti moglo da bude u skladu s merilom?

Ako s nekim sarađujete, kad god nešto iskrsne, vi morate jedni drugima da postavljate pitanja i da zajedno raspravljate o tome. Mogu li antihristi da postupaju na ovaj način? Antihristi su nesposobni da s bilo kime sarađuju; želja im je da uvek samostalno vladaju. Karakteristika ove manifestacije je „soliranje”. Zašto se koristi reč „soliranje” da bi se to opisalo? Zato što oni, pre nego što išta preduzmu, ne dolaze pred Boga da se mole, niti tragaju za istina-načelima, a još manje traže nekoga s kim bi o tome razgovarali i koga bi pitali: „Da li je ovo odgovarajući kurs? Šta nalažu radni aranžmani? Kako treba rešavati ovakve stvari?” Oni nikada ne raspravljaju o problemima, niti nastoje da postignu konsenzus sa svojim saradnicima i partnerima – oni samostalno razmatraju stvari i smišljaju šeme, prave sopstvene planove i aranžmane. Mada su samo ovlaš prelistali radne aranžmane Božje kuće, oni misle da su ih razumeli i odmah zatim kreću da, onako, naslepo organizuju posao – a dok ostali za to saznaju, posao je već organizovan. Svima ostalima je nemoguće da od njih lično unapred saznaju za njihova gledišta i mišljenja, jer oni svoje misli i gledišta koja u sebi gaje nikad nikome ne saopštavaju. Neko će možda pitati: „Zar nemaju sve vođe i delatnici svoje partnere?” Možda na papiru i imaju nekoga kao svog partnera, ali, kad dođe vreme da se nešto uradi, oni zaboravljaju na njih – i nastavljaju da voze solo. Mada vođe i delatnici, kao i svi koji obavljaju bilo koju dužnost, imaju partnere, antihristi za sebe misle da su dobrog kova i da su bolji od običnih ljudi i da zato obični ljudi ne zavređuju da budu njihovi partneri, jer su, u odnosu na njih, svi inferiorni. Upravo zato, antihristi vole da budu glavni i ne žele ni sa kim ni o čemu da raspravljaju. Misle da će, ako budu tako postupali, ličiti na nesposobne nikogoviće. O kakvom se stanovištu ovde radi? O kakvoj naravi je reč? Da li je to nadmena narav? Saradnja i rasprava o problemima s drugim ljudima, postavljanje pitanja i traženje mišljenja od drugih ljudi – za njih je to nešto nedostojanstveno i ponižavajuće, uvreda njihovog samopoštovanja. I tako, da bi zaštitili svoje samopoštovanje, oni ne dopuštaju nikakvu transparentnost u onome što rade, niti išta govore drugima, a kamoli da o tome raspravljaju s njima. Misle da bi se pokazali kao nesposobni ako bi s drugima raspravljali o nečemu; da to što stalno traže da čuju mišljenja drugih znači da su glupi i nesposobni da samostalno razmišljaju; da zbog saradnje s drugima na obavljanju nekog posla ili rešavanju nekog problema izgledaju beskorisno. Zar to nije njihov nadmeni i apsurdni mentalitet? Zar to nije njihova iskvarena narav? Njihova nadmenost i samopravednost toliko je očigledna; izgubili su svaki normalan ljudski razum i nisu baš čisti u glavi. Stalno misle da poseduju sposobnosti, da mogu sami da završavaju poslove i da nema potrebe da sarađuju s drugima. Budući da imaju tako iskvarene naravi, nisu sposobni da postignu skladnu saradnju. Veruju da bi sarađujući s drugima razvodnili i rasparčali svoju vlast, da bi, sa raspodelom posla, njihova vlast opala i da ni o čemu ne bi mogli samostalno da odlučuju, što znači da bi bili lišeni stvarne vlasti, a to bi za njih bio ogroman gubitak. I tako, ma šta da ih snađe, ako misle da to razumeju i da znaju kako da to na odgovarajući način reše, oni o tome neće ni sa kim drugim raspravljati i o svemu će sami odlučivati. Radije će praviti greške nego da ostale ljude upoznaju s tim, radije će grešiti nego da s nekim podele svoju vlast i radije će dobiti otkaz nego da drugima dopuste da im se mešaju u posao. To su antihristi. Radije bi naštetili interesima Božje kuće, radije bi interese Božje kuće stavili na kocku, nego da svoju vlast podele s bilo kim drugim. Dok izvršavaju neki posao ili rešavaju neki problem, oni to ne smatraju obavljanjem dužnosti, već prilikom da se pokažu i da se istaknu u odnosu na ostale, kao i da upotrebe svoju vlast. Prema tome, iako tvrde da će s drugima skladno sarađivati i da će o svakom problemu zajedno raspravljati čim iskrsne, činjenica je da oni, u dubini svog srca, nisu spremni da se odreknu vlasti i statusa. Oni misle da, sve dok razumeju neke doktrine i dok su sposobni da nešto urade samostalno, nema nikakve potrebe da s bilo kime sarađuju; misle da to treba sami da obave i da završe, jer će jedino tako odavati utisak da su kompetentni. Da li je to gledište ispravno? Oni ne znaju da, ukoliko krše načela, to znači da ne obavljaju svoje dužnosti, da nisu u stanju da izvrše Božji nalog i da zapravo samo službuju. Umesto da prilikom obavljanja svoje dužnosti tragaju za istina-načelima, oni svoju vlast koriste u skladu sa vlastitim zamislima i namerama, šepure se i kočopere. Bez obzira ko su i šta rade njihovi partneri, oni nikada ne žele da diskutuju s njima, stalno bi da rade po sopstvenom nahođenju i uvek žele da njihova reč bude poslednja. Očigledno je da se oni poigravaju svojom vlašću i koriste je za sopstvene potrebe. Svi antihristi vole vlast, a kad steknu status, željni su sve veće vlasti. Kad imaju vlast, antihristi mogu sa tog položaja da se šepure i kočopere, kako bi ih drugi poštovali i kako bi postigli svoj cilj da se istaknu u odnosu na gomilu. Upravo zbog toga, antihristi su opsednuti vlašću i statusom i nikada se, ni po koju cenu, neće odreći svoje vlasti. Ma koju dužnost da obavljaju i ma koju oblast stručnih znanja da ta dužnost podrazumeva, oni će se pretvarati da sva ta znanja poseduju, čak i ako je očigledno da ih nemaju. A ako se neko usudi da ih optuži da ništa ne razumeju i da se samo pretvaraju, oni će reći: „Čak i ako bih tek sad počeo ovo da učim, razumeo bih bolje od tebe. Dovoljno je samo proučiti neke izvore na internetu, zar ne?” Eto koliko su antihristi nadmeni i samopravedni. Njima je svaki problem jednostavan i smeli bi da ga u celosti preuzmu na sebe i da ga samostalno reše. A kad Višnji, kao rezultat toga, krene da proverava njihov rad i da se raspituje kako ta stvar napreduje, oni će kazati da je manje-više rešena. Činjenica je, međutim, da su sve vreme radili solo i da o tome ni sa kim nisu raspravljali – sve su odluke donosili sami. Ako ih pitaš: „Ima li načela u načinu na koji radiš?” zasuće te čitavom hrpom teorija da bi ti dokazali kako je to što rade ispravno i u skladu s načelima. U stvarnosti, razmišljanja su im pogrešna i iskrivljena. Uopšte nisu raspravljali s drugima o tome, već je njihova uvek bila poslednja i sve odluke su donosili sami. U većini slučajeva, odluke koje donosi jedna osoba neminovno će u sebi sadržati neka odstupanja; pa kakva je onda narav ovih ljudi, koji misle da su uvek u pravu i da nikad ne greše? Očigledno je da se radi o nadmenoj naravi. Oni imaju nadmenu narav i upravo zbog toga se ponašaju diktatorski – upravo zato divljaju i čine loše stvari. To je autokratija – monopol vlasti. Takva je narav antihrista. Oni nikada ne žele da bilo s kime sarađuju, jer smatraju da je to irelevantno i bespotrebno. Uvek misle da su bolji od ostalih, da niko ne može s njima da se poredi. Upravo zato, antihristi u svom srcu nemaju ni želje ni volje da sarađuju s drugima. Žele da uvek sve bude po njihovom; žele monopol nad vlašću. Tek tada se osećaju oduševljeno – tek tada mogu da pokažu svoju nadmoć i da učine da drugi budu impresionirani i da ih obožavaju.

Ima tu još nečega, a to je da antihristi uvek žele da imaju apsolutnu vlast, da njihova reč bude jedina i poslednja. Ta strana njihove naravi ujedno ih čini nesposobnim da sarađuju s drugima. Ako ih pitaš da li su voljni da sarađuju, reći će ti da jesu, ali kad dođe vreme da to zaista i pokažu, oni nisu u stanju da to učine. Takva im je narav. Zašto ne mogu to da učine? Kada bi, recimo, antihrist bio pomoćnik vođe tima, a da je vođa tima neko drugi, onda bi osoba sa priroda-suštinom antihrista ubrzo prešla sa mesta pomoćnika vođe tima na mesto vođe tima, dok bi dotadašnji vođa tima postao njen pomoćnik. Drugim rečima, zamenili bi mesta. Kako antihristu to polazi za rukom? On raspolaže brojnim tehnikama. Jedan element njegove tehnike jeste da koristi svaki trenutak dok pred braćom i sestrama nešto radi – to jest, koristi vreme tokom kojeg većina ljudi može da ga vidi; tada on puno priča, radi i šepuri se, kako bi ga ljudi poštovali i kako bi priznali da je on mnogo bolji od vođe tima i da je uveliko nadmašio vođu tima. Kako vreme prolazi, braća i sestre sve češće izjavljuju da vođa tima nije ni izbliza toliko dobar kao pomoćnik vođe tima. Antihrist je oduševljen kad to čuje; on misli: „Konačno, oni priznaju da sam bolji od vođe tima. Ostvario sam svoj cilj.” Pod normalnim okolnostima, koje odgovornosti i obaveze treba da ispunjava pomoćnik vođe tima? On treba da sarađuje s vođom tima tokom sprovođenja i implementacije radnih aranžmana crkve, treba da vođi tima ukazuje na probleme, da mu suflira i da ga nadzire – oni treba da deluju zajedno i da međusobno diskutuju. Vođa tima mora da igra primarnu vodeću ulogu; pomoćnik vođe tima mora da mu čuva leđa i da se u saradnji s njim stara da svaki radni projekat bude dobro pokriven. Osim što ne sme da sabotira stvari, mora u svemu da sarađuje s vođom tima, kako bi posao koji treba da bude obavljen bio obavljen dobro. Ako vođa tima svojim postupcima krši načela, njegov pomoćnik mora da mu ukaže na to, da mu pomogne i mora da ispravi tu grešku. Isto tako, pomoćnik vođe tima mora da pruži podršku i da sa vođom tima sarađuje u svemu što ovaj radi pravilno, dobro i u skladu sa istina-načelima, mora svojski da se trudi da mu pomogne u tome i mora da bude jednog srca i uma sa njim kako bi sve poslove dobro obavljali. Ako se neki problem pojavi ili bude otkriven, njih dvojica moraju da rasprave kako da ga reše. Ponekad je neophodno uraditi dve stvari u isto vreme; nakon što se njih dvojica dogovore oko toga, svako mora zasebno da vodi računa o tome da svoj deo posla dobro obavi. To je saradnja – skladna saradnja. Da li i antihristi sarađuju s drugima na ovaj način? Ni slučajno. Ako se na položaju pomoćnika vođe tima nalazi neki antihrist, on će odmah smisliti šta mora da uradi kako bi došao na mesto vođe tima, a da aktuelnog vođu tima pretvori u svog pomoćnika, te da tako preuzme kontrolu nad timom. Stoga, on vođi tima počinje da naređuje da radi ovo ili ono, te tako svima pokazuje da je mnogo bolji od njega i da je potpuno sposoban da on bude vođa tima. Na taj način, on stiče sve veći prestiž među drugim ljudima, nakon čega biva prirodno izabran za vođu tima. On namerno navlači vođu tima da pred drugima ispadne budala i da izgubi svoj obraz, kako bi ga ostali gledali s visine. Zatim se on, svojim rečima, podsmeva vođi tima i pravi viceve na njegov račun, raskrinkava ga i omalovažava. Malo po malo, jaz između njih dvojice postaje sve veći i veći, pa mesto koje u ljudskom srcu zauzimaju počinje sve više i više da se menja. Tako antihrist naposletku postaje vođa tima – pridobio je ljude na svoju stranu. Može li onda on, imajući u vidu kakva mu je narav, skladno da sarađuje s drugima? Ne može. Gde god da se nađe, on želi da bude glavni, da ima monopol i da svu vlast drži u svojim rukama. Bez obzira na tvoje zvanje, bilo da si šef ili pomoćnik, veliki ili mali, status i vlast, onako kako ih on vidi, pre ili kasnije moraju da pređu u njegove i samo njegove ruke. Ko god da s njim obavlja neku dužnost ili da radi na istom projektu sa njim, pa čak i da s njim raspravlja o nekom problemu, on će na kraju ostati usamljenik koji radi po svome. Ni sa kim on ne sarađuje. Nikome ne dopušta da ima isti prestiž i zvanje kao on, niti istu sposobnost ili ugled. Čim neko pokuša da ga nadmaši i tako ugrozi njegov status, on će nastojati da preokrene situaciju, koristeći sva sredstva koja mu stoje na raspolaganju. Primera radi, svi raspravljaju o nekom problemu i taman kad se diskusija nađe na korak od rezultata, on će za tren oka sagledati situaciju i znaće šta treba da uradi. Reći će: „Zar je taj problem zaista toliko teško rešiti? Zar je stvarno potrebno toliko raspravljati o njemu? Ništa od onoga što govorite ne pije vodu!” A zatim će ponuditi neku novu teoriju ili bombastičnu ideju koja nikome nije pala na pamet, te na taj način pobiti svačije gledište. Kad mu to pođe za rukom, ljudi će pomisliti: „Dobro, on je na visokom položaju; ali kako mi nismo došli na tu ideju? Stvarno smo samo neuka rulja. A to nije dobro – treba da nam ti budeš na čelu!” To je rezultat koji antihrist priželjkuje; on stalno lansira bombastične ideje ne bi li na ljude ostavio snažan utisak i zadobio njihovo poštovanje. I kakav utisak ljudi na kraju imaju o njemu? Da su njegove ideje za klasu bolje i uzvišenije od ideja običnih ljudi. Kako uzvišene? Ako je on odsutan, grupa ne može da donese nijednu odluku, niti da privede kraju bilo koji posao, pa moraju da sačekaju da on dođe i da nešto kaže. Kad to učini, svi mu se dive i svi kažu kako je on uzvišen, čak i ako je to što je on rekao pogrešno. Zar on na taj način ne zaluđuje ljude? Zašto on, dakle, ne može ni s kim da sarađuje? On oseća: „Ako sarađujem s ljudima, ja se time spuštam na njihov nivo. Mogu li dva tigra da žive na istoj planini? Na planini može biti samo jedan kralj, a ta kraljevska vlast pripada onome ko može da je zadrži – a to može da učini sposoban čovek poput mene. Niko od vas nije preterano bistar; lošeg ste kova i mnogo ste strašljivi. A uz to, nikada niste varali svetovne ljude ni pravili budale od njih – vas su drugi pravili budalama. Ja sam ovde jedini sposoban da vam budem vođa!” S takvim ljudima, loše stvari postaju dobre. Oni se čak razmeću tim svojim lošim stvarima – zar to nije bestidno? Zbog čega oni govore takve stvari? I kakva je onda svrha takvog njihovog ponašanja? Oni žele da budu vođe, da zauzmu počasno mesto, bez obzira na veličinu grupe kojoj trenutno pripadaju. Zar im nije upravo to namera? (Jeste.) Stoga, oni smišljaju sve moguće načine ne bi li druge ljude omalovažili, ponizili i izvrgli podsmehu, a zatim im guraju pod nos vlastite bombastične ideje kako bi sve druge ubedili i kako bi svi radili onako kako oni kažu. Je li to saradnja? Ne – pa šta je onda to? To se poklapa sa osmom stavkom, o kojoj ovde razgovaramo: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Ovo se odnosi upravo na saradnju. Mogu li antihristi – ma šta da rade, u pogledu svog rečnika i svojih postupaka – da svoju dužnost obavljaju u saradnji sa drugima? (Ne mogu.) Oni ne sarađuju, nego samo od drugih ljudi zahtevaju da se usklade s njihovim izjavama i postupcima. Mogu li oni onda da slušaju savete drugih ljudi? Naravno da ne mogu. Ma kakav savet da im neko ponudi, oni su prema njemu prilično ravnodušni. Oni se ne raspituju za pojedinosti ili za razloge, niti pitaju kako bi zaista trebalo rešavati stvari, a još manje tragaju za istina-načelima. Što je najgore, oni čak ni Mene ništa ne pitaju kad stanem pred njih – ponašaju se kao da Me nema. Pitam ih imaju li nekih problema, a oni kažu da nemaju. Mada je očigledno da ne znaju šta da učine u vezi s nečim što se upravo dogodilo, oni Me ipak ništa ne pitaju iako stojim tu, pred njima. Mogu li oni onda da sarađuju sa nekim drugim? Niko nije podoban da im bude partner, već samo njihov rob ili izvršilac. Zar nije tako? Možda neki od njih i imaju partnere, ali ti partneri su zapravo njihovi izvršioci, veoma nalik marionetama. Antihrist mu kaže: „Dođi ovamo” i partner dođe; kaže mu „Idi onamo” i partner ode; njegov partner zna samo ono što mu on dopušta da zna, a ono što mu ne dopušta da zna ne usuđuje se čak ni da ga pita. Stvari stoje onako kako antihrist kaže da stoje. Neko mu može reći: „Ovo ovako neće ići. Ima stvari o kojima ne možeš samostalno da odlučuješ. Moraš da nađeš nekoga s kim ćeš sarađivati, nekoga ko će te nadzirati. Štaviše, ranije je bilo nekih poslova koje nisi baš najbolje obavio. Treba da nađeš nekoga ko je dobrog kova, ko je sposoban da obavlja poslove i ko će s tobom sarađivati i pomagati ti – treba da zaštitiš rad crkve i interese Božje kuće!” Šta će antihrist na to odgovoriti? „Ako smeniš mog partnera, nema nikog drugog ko bi bio prikladan da sarađuje sa mnom.” Šta on time želi da kaže? Da li kaže da neće imati partnera ili kaže da više neće moći da nađe takvog izvršioca i roba? Plaši se da neće moći da pronađe takvog roba ili izvršioca, takvog „partnera” koji izvršava samo ono što mu on naredi. Šta mislite, kako bi trebalo razrešiti ovaj izazov koji antihrist postavlja? Možeš mu reći: „Oh, znači ne možeš da nađeš partnera? Onda nema potrebe da i dalje radiš na ovom projektu – svako ko ima partnera može to da obavi umesto tebe.” Zar time ovaj problem ne bi bio rešen? Ako niko nije prikladan da sarađuje s tobom i ako niko ne može s tobom da sarađuje, kakvo si ti onda stvorenje? Ti si čudovište, nakaza. Ljudi koji uistinu imaju razum mogu barem da sarađuju sa prosečnom osobom, pod uslovom da ta osoba nije preterano lošeg kova. To onda ne bi išlo. Prva stvar koju razumni ljudi moraju da urade jeste da nauče da pri obavljanju svoje dužnosti sarađuju s drugima. Moraju biti u stanju da sarađuju s bilo kim, pod uslovom da to nije neka slaboumna osoba ili đavo, jer s takvima je nemoguće sarađivati. Veoma je važno da budeš u stanju da sarađuješ sa većinom ljudi – to je znak da poseduješ normalan razum.