Jedna od najočiglednijih karakteristika suštine antihrista jeste da oni preuzimaju monopol nad vlašću i da vode sopstveni diktatorski režim: oni ne slušaju nikoga, ne poštuju nikoga i uopšte ne obraćaju pažnju na druge ljude, bez obzira na njihove prednosti, bez obzira na ispravna gledišta ili mudre stavove koje ti ljudi izražavaju i bez obzira na prikladne metode koje možda predlažu; ponašaju se kao da baš niko ne ispunjava uslove da sarađuje s njima ili da uzme učešće u onome što oni rade. Takva je narav koju poseduju antihristi. Neki ljudi kažu da to znači imati lošu ljudskost – ali, kako bi to mogla da bude samo obična loša ljudskost? To je jedna potpuno sotonska narav, a takva narav je do krajnosti opaka. Zašto kažem da je njihova narav do krajnosti opaka? Sve iz Božje kuće i svu crkvenu imovinu antihristi uzimaju za sebe, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, što sve treba da bude stavljeno pod njihovu kontrolu, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. Stoga, pokušavaju da potisnu i isključe kao konkurente one koji su sposobni da govore o iskustvenom svedočenju, koji mogu da razgovaraju o istini i opskrbljuju Božji izabrani narod, i očajnički nastoje da takve ljude potpuno izoluju od drugih, da njihova imena opsežno razvlače po blatu i da ih satiru. Tek tada se antihristi osećaju spokojno. Ako ti ljudi nikada nisu negativni i ako su i dalje u stanju da obavljaju svoju dužnost, da svedoče i da drugima pružaju podršku, antihristi će tada posegnuti za poslednjim raspoloživim sredstvom, a to je da im pronađu neku grešku i da ih osude ili da im naprave neku nameštaljku i izmisle razloge da bi ih mučili, sve dok ih potpuno ne uklone iz crkve. Tek tada će antihristi moći u potpunosti da se opuste. To je ono što je najpodmuklije i najzlonamernije u vezi sa antihristima. Ono što u njima izaziva najveći strah i nemir jesu ljudi koji streme ka istini i koji poseduju pravo iskustveno svedočanstvo, jer Božji izabrani narod najviše odobrava i podržava upravo ljude koji tako svedoče, a ne one koji samo uprazno brbljaju o nekakvim rečima i doktrinama. Antihristi ne poseduju pravo iskustveno svedočenje, niti su sposobni da primenjuju istinu; u najboljem slučaju, sposobni su da učine par dobrih stvari kako bi od drugih iskamčili naklonost. Ali, ma koliko dobrih stvari da učine i ma koliko milozvučnih reči da izgovore, to se ipak ne može porediti sa koristima i prednostima koje ljudima pruža jedno dobro iskustveno svedočenje. Ništa ne može da zameni efekte snabdevanja i zalivanja koje pripadnicima izabranog Božjeg naroda pružaju ljudi koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. I tako, kad antihristi vide da neko govori o svom iskustvenom svedočenju, iz očiju im sevaju munje. U srcima im se rasplamsava bes, njihova mržnja sve više raste i oni jedva čekaju prvu priliku da govornika ućutkaju i onemoguće mu da išta više kaže. Ako nastavi da govori, ugled antihrista biće potpuno uništen, a njihova ružna lica biće potpuno razotkrivena da ih svi vide, te stoga antihristi brzo nalaze povod da ometu osobu koja svedoči i da je potisnu. Antihristi jedino sebi dopuštaju da ljude navode na stranputicu rečima i doktrinama; pripadnicima izabranog Božjeg naroda ne dozvoljavaju da svojim iskustvenim svedočenjima slave Boga, što samo ukazuje na to kakve ljude antihristi najviše mrze i kakvih se ljudi najviše plaše. Kada neko istupi i uradi malo posla, ili kad je neko u stanju da govori o istinskom iskustvenom svedočenju, od čega Božji izabrani narod dobija korist, pouku i podršku, i to zadobije velike pohvale od svih, u srcima antihrista rastu zavist i mržnja, pa oni tu osobu isključuju i potiskuju. Takvoj osobi ni po koju cenu ne dozvoljavaju da se lati bilo kakvog posla, ne bi li je sprečili da ugrozi njihov status. Ljudi koji poseduju istina-stvarnost imaju ulogu da naglase i istaknu siromaštvo, bedu, ružnoću i rđavost antihrista kad se nađu u njihovom prisustvu, te stoga antihristi, kad treba da odaberu sebi partnera ili saradnika, nikada ne biraju ljude sa istina-stvarnošću, nikada ne biraju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju i nikada ne biraju poštene ljude, niti ljude koji mogu da praktikuju istinu. To su ljudi kojima antihristi najviše zavide i koje najviše mrze, oni su za antihriste trn u oku. Ma koliko da ti ljudi koji praktikuju istinu čine nešto što je dobro ili korisno za rad Božje kuće, antihristi će se iz petnih žila truditi da ta njihova dobra dela zataškaju. Oni će čak izvrtati činjenice kako bi prisvojili zasluge za sva dobra dela, a krivicu za sve loše stvari prebacili na druge, što je sredstvo kojim oni uzdižu sebe, a omalovažavaju druge ljude. Antihristi osećaju strašnu ljubomoru i mržnju prema onima koji streme ka istini i koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Plaše se da će ti ljudi ugroziti njihov status, pa zato čine sve što mogu ne bi li ih napali i isključili. Braći i sestrama zabranjuju svaki kontakt ili zbližavanje sa njima i brane im da podržavaju i veličaju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. To je ono što u najvećoj meri razotkriva sotonsku prirodu antihrista, koja oseća odbojnost prema istini i koja mrzi Boga. To ujedno dokazuje da antihristi čine onu zlu protivstruju unutar crkve i da upravo oni snose svu krivicu za ometanje rada crkve i za otpor prema Božjoj volji. Štaviše, antihristi često fabrikuju laži i izvrću činjenice među braćom i sestrama, omalovažavaju i osuđuju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Ma kojim poslom da se ti ljudi bave, antihristi nalaze izgovore da ih isključe i potisnu, a ujedno ih i osuđuju da su nadmeni i samopravedni, da vole da se hvale i da u sebi gaje ambicije. U stvari, ti ljudi imaju određena iskustvena svedočenja i poseduju ponešto od istina-stvarnosti. Relativno su dobre ljudskosti, poseduju savest i razum i u stanju su da prihvate istinu. Iako možda imaju određene nedostatke i mane i mada ponekad razotkrivaju svoju iskvarenu narav, oni su sposobni da promišljaju o sebi i da se pokaju. To su ljudi koje će Bog spasti i koji se mogu nadati da će ih Bog usavršiti. Jednom rečju, ti ljudi su prikladni za obavljanje dužnosti. Oni ispunjavaju zahteve i načela za obavljanje dužnosti. Ali, antihristi u sebi misle: „Nema šanse da se pomirim s tim. Ti želiš da dobiješ ulogu unutar mog domena, želiš da se takmičiš sa mnom. To je nemoguće; ni ne pomišljaj na to. Obrazovaniji si od mene, bolje se izražavaš, popularniji si od mene i marljivije od mene stremiš ka istini. Ako budem sarađivao s tobom, a ti mi preotmeš prestiž, šta onda da radim?” Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne. O čemu oni razmišljaju? Razmišljaju samo o tome kako da sačuvaju svoj status. Iako antihristi dobro znaju da su nesposobni za bilo kakav stvarni posao, oni ne neguju, niti unapređuju ljude dobroga kova koji streme ka istini; oni promovišu isključivo ljude koji im laskaju, koji su spremni da obožavaju druge, koji im se u srcu dive i odobravaju ih, ljude koji su uglađeni, koji ne razumeju istinu i koji su nesposobni da rasuđuju. Antihristi takve ljude unapređuju i drže ih uza se kako bi im služili, trčkarali unaokolo i po čitav dan se vrzmali oko njih. To antihristima daje vlast unutar crkve, što znači da se mnogi ljudi zbližavaju s njima, da ih mnogi ljudi slede i da se niko ne usuđuje da ih uvredi. Svi ti ljudi koje antihristi odgajaju jesu ljudi koji ne streme ka istini. Većina njih je lišena duhovnog razumevanja i ne zna ništa drugo osim da poštuje pravila. Oni vole da prate trendove i da slede one koji su trenutno na vlasti. Pripadaju onoj sorti koja se kuraži kad ima moćnog gospodara – oni su obična banda smetenjaka. Kako glasi ona izreka nevernika? Bolje biti štitonoša dobrom, nego obožavani predak lošem čoveku. Antihristi rade potpuno suprotno – ponašaju se kao obožavani preci takvih ljudi, pa ih još odgajaju kao svoje barjaktare i vođe navijača. Kad god u nekoj crkvi na vlast dođe antihrist, on će za svoje pomagače uvek vrbovati smetenjake i ljude koji se povazdan glupiraju unaokolo, dok će ljude dobrog kova, koji razumeju i praktikuju istinu i koji mogu da preuzmu posao, isključiti i potisnuti – to se naročito odnosi na one vođe i delatnike koji su sposobni da obavljaju stvarne poslove. Na taj način, unutar crkve se stvaraju dva tabora: u jednom su oni čija je ljudskost relativno poštena, koji svoju dužnost obavljaju iskreno i koji streme ka istini. Drugi tabor pripada bandi smetenjaka koji se povazdan glupiraju unaokolo i na čijem se čelu nalaze antihristi. Ta dva tabora nastaviće da se međusobno sukobljavaju sve dok antihristi ne budu razotkriveni i eliminisani. Antihristi se neprestano bore i deluju protiv onih koji svoju dužnost obavljaju iskreno i koji streme ka istini. Zar to ne dovodi do ozbiljnog ometanja rada crkve? Zar se time ne ometa i ne prekida Božje delo? Zar ta sila antihrista nije kamen spoticanja i prepreka koja sprečava da se u crkvi sprovodi volja Božja? Zar to nije rđava sila koja se suprotstavlja Bogu? Zašto antihristi tako postupaju? Zato što u svojoj glavi jasno uviđaju da bi im ti pozitivni likovi, ako bi ustali i postali vođe i delatnici, bili konkurenti; bili bi suprotstavljena sila antihristima i nipošto im ne bi bili poslušni, niti bi slušali njihove reči; oni zasigurno ne bi izvršavali svaku naredbu antihrista. Ti ljudi bi bili sasvim dovoljni da predstavljaju pretnju statusu antihrista. Kad antihristi vide te ljude, u srcima im se rađa mržnja; u njihovim srcima neće biti spokoja ni sigurnosti ako te ljude ne isključe, ako ih ne poraze i ako ne bace ljagu na njihova imena. Stoga, oni moraju brzo da porade na kultivisanju sopstvene vlasti i da ojačaju svoje redove. Na taj način, moći će da kontrolišu veći broj pripadnika izabranog Božjeg naroda i nikad više neće morati da brinu o tome da šačica onih koji streme ka istini može da im ugrozi status. Antihristi formiraju vlastite snage unutar crkve, tako što ljude koji ih slušaju, koji su im poslušni i koji im se ulizuju unapređuju da budu zaduženi za sve aspekte rada crkve. Da li je to korisno sa stanovišta delovanja Božje kuće? Ne. To ne samo da nije korisno, već se time stvaraju prekidi i ometanja u radu crkve. Ako ta rđava sila privuče k sebi više od polovine pripadnika, postoji mogućnost da ta crkva bude svrgnuta. To je zato što će, u tom slučaju, oni koji streme ka istini biti manjina u crkvi, dok će barem polovinu činiti službenici i bezvernici koji su tu samo da bi se najeli hleba. U takvoj situaciji, ako svu snagu usredsrede na to da ove ljude navedu na stranputicu i privuku ih na svoju stranu, antihristi će prirodno biti u prednosti prilikom izbora crkvenog vođe. Upravo zbog toga, Božja kuća uvek naglašava da tokom izbora treba o istini razgovarati sve dotle dok ona svima ne bude kristalno jasna. Ako niste u stanju da, kroz razgovore o istini, raskrinkate i porazite antihriste, oni bi ljude mogli da zalude i da budu izabrani za vođe, čime bi preoteli i kontrolisali crkvu. Zar to ne bi bilo opasno? Ne treba se plašiti ako se u crkvi pojavi jedan ili dva antihrista, ali ako antihristi vremenom postanu sila i ako uspeju da ostvare određeni nivo uticaja, onda je strah itekako opravdan. Prema tome, antihristi moraju biti sasečeni u korenu i izopšteni iz crkve pre nego što ostvare taj nivo uticaja. To je zadatak od najvećeg prioriteta i neophodan je. Štaviše, svi oni bezvernici unutar crkve, a posebno oni koji su skloni da obožavaju i slede čoveka, koji se priklanjaju sili, koji vole da đavolima budu saučesnici i poslušnici i koji rado stvaraju klike – takve bezvernike i đavole kao što su oni treba čim pre ukloniti iz crkve. Jedino tako se može sprečiti da ta rulja preraste u silu koja ometa i kontroliše crkvu. To je nešto što pripadnici izabranog Božjeg naroda moraju jasno da uvide i to je breme koje na svojim plećima moraju da ponesu oni koji razumeju istinu. Svi koji na svojim plećima nose breme crkvenog rada, svi koji imaju obzira prema namerama Božjim, moraju te stvari da sagledaju onakvim kakve one zaista jesu. Naročito moraju da prozru one koji pripadaju sorti antihrista, kao i sitne đavole koji vole da laskaju i da obožavaju ljude, te da im zatim nametnu ograničenja ili da ih sasvim uklone iz crkve. Trenutno postoji zaista velika potreba za takvim postupanjem. Ljudi poput antihrista naročito teže ka uspostavljanju dobrih odnosa sa svim onim smetenjacima, beskorisnim rasipnicima i podlacima, koji istinu niti vole, niti je prihvataju. Oni pridobijaju takve ljude i „sarađuju” s njima prilično skladno, intimno i oduševljeno. U koju vrstu stvorenja spadaju ti ljudi? Zar oni nisu članovi bandi antihrista? Kada bi Višnji smenio njihovog „obožavanog pretka”, ovi poslušni potomci ne bi to podržali – presudili bi da je Višnji nepravičan i stali bi u odbranu antihrista. Može li Božja kuća da im dozvoli da prevagnu? Ona može samo da prebaci svoju mrežu preko njih i da ih sve ukloni. Oni su banda antihrista, zlih demona i niko od njih ne sme biti ostavljen na slobodi. Ljudi nalik antihristima retko deluju samostalno; u većini slučajeva, oni zarad preduzimanja akcija formiraju grupe sačinjene od najmanje dve ili tri osobe. Ima, međutim, izdvojenih slučajeva kada antihristi deluju kao pojedinci. To je najčešće zato što ili nisu talentovani, ili još uvek nisu dobili svoju priliku. Ono što im je, međutim, zajedničko sa ostalim antihristima jeste njihova posebna ljubav prema statusu. Nemojte pretpostavljati da oni ne vole status samo zato što im nedostaju veštine ili obrazovanje. To bi bilo pogrešno. Ti još nisi jasno prozreo suštinu antihrista – ako je neko antihrist, on zasigurno voli status. Pošto smo videli da su antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju, zašto oni onda odgajaju takvu grupu smetenjaka, ološa i gamadi da im ljube stopala? Imaju li oni nameru da s tim ljudima sarađuju? Kad bi zaista mogli s njima da sarađuju, tada izjava da su „antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju” ne bi držala vodu. Oni nisu sposobni da s bilo kime sarađuju – ovo „s bilo kime” odnosi se prvenstveno na pozitivne ljude, ali, uzevši u obzir narav antihrista, oni isto tako ne mogu da sarađuju ni sa svojim saučesnicima. Pa, zbog čega oni onda uopšte odgajaju te ljude? Oni odgajaju grupu smetenjaka kojima je lako komandovati, kojima je lako manipulisati, koji nemaju svojih gledišta i koji rade sve što im antihristi kažu da urade – svi će oni zajedno stati u zaštitu statusa antihrista. Ako bi se neki antihrist oslanjao samo na sebe, ostao bi usamljen i ne bi mu bilo lako da zaštiti svoj status. On upravo stoga pridobija grupu smetenjaka koji će se svakoga dana gnezditi oko njega i raditi ponešto za njega. Štaviše, on pripadnike izabranog Božjeg naroda navodi na stranputicu: priča o tome kako ti ljudi streme ka istini i kako pate, kako zaslužuju da budu obučavani, pa čak tvrdi da ti ljudi, kad god imaju neki problem, dolaze kod njega da traže savet i mišljenje – ukratko, kaže da su svi ti ljudi poslušni i pokorni. Da li on svoju dužnost obavlja u saradnji s drugima? Antihrist pronalazi grupu ljudi koji će raditi umesto njega, koji će biti njegovi poslušnici i njegovi saučesnici, a sve zbog toga da bi učvrstio svoj status. To nije saradnja – to je angažovanje na vlastitom poduhvatu. Takva je sila antihrista.

Šta kažete, da li je teško sarađivati s drugim ljudima? Zapravo nije. Moglo bi se čak reći da je jednostavno. Ali zašto ljudi to i dalje smatraju teškim? Zato što imaju iskvarene naravi. Za one koji poseduju ljudskost, savest i razum, saradnja s drugima je relativno laka i oni mogu da osete da u tome ima radosti. Ovo je stoga što nikome nije lako da išta sâm postigne i, bez obzira na to čime se bavi i u kojoj oblasti, uvek je dobro imati nekoga da mu ukaže na stvari i ponudi pomoć – znatno lakše nego da to radi sâm. Osim toga, postoje granice onoga što je ljudski kov u stanju da postigne, ili granice onoga što ljudi sami mogu da iskuse. Niko ne može biti majstor svih zanata: nemoguće je da jedna osoba sve zna, sve ume i sve postiže – to je nemoguće i svi treba da imaju takvu razboritost. Pa tako, bez obzira na to šta radiš, da li je to važno ili nije, uvek će ti biti potreban neko da ti pomogne, da ti dâ uputstva i savet ili da ti pruži saradnju. Jedino se time može garantovati da ćeš ispravnije postupati, manje grešiti i teže zalutati – to je dobra stvar. Služenje Bogu, naročito, nije mala stvar, pa bi se mogao naći u opasnosti ako ne rešiš svoju iskvarenu narav! Ljudi imaju sotonske naravi i mogu se u bilo koje vreme i na bilo kom mestu buniti protiv Boga i suprotstavljati Mu se. Ljudi koji žive prema sotonskim naravima se u svakom trenutku mogu odreći Boga, suprotstaviti Mu se i izdati Ga. Antihristi su veoma glupi, pa to ne shvataju, već misle: „Imao sam dosta poteškoća da se dočepam vlasti, pa zašto bih je delio sa nekim? Ako je prepustim drugima, to znači da je više neću imati, zar ne? Kako da bez vlasti pokažem svoje talente i sposobnosti?” Oni ne znaju da Bog ljudima nije poverio vlast ili status, već dužnost. Antihristi prihvataju samo vlast i status, a svoje dužnosti ostavljaju po strani i ne izvršavaju nikakve stvarne poslove. Naprotiv, streme jedino ka slavi, dobiti i statusu i samo žele da budu na vlasti, da kontrolišu Božji izabrani narod i uživaju u prednostima statusa. Postupati ovako je veoma opasno – to je suprotstavljanje Bogu! Svako ko, umesto da pravilno obavlja svoju dužnost, stremi samo ka slavi, dobiti i statusu, igra se vatrom i igra se svojim životom. A oni koji se igraju vatrom i svojim životom u svakom trenutku sebe mogu osuditi na propast. Danas ti, kao vođa ili delatnik, služiš Bogu, a to nije obična stvar. Ti ne obavljaš poslove za bilo koga, a još manje radiš da bi platio račune i stavio hranu na sto; naprotiv, ti obavljaš svoju dužnost u crkvi. Naročito, ova dužnost proizlazi iz Božjeg naloga. Šta njeno obavljanje onda podrazumeva? To da ćeš morati da odgovaraš Bogu za svoju dužnost, bilo da je obavljaš dobro ili ne; na kraju krajeva, Bogu se mora položiti račun, mora postojati ishod. To je zato što je ono što si prihvatio Božji nalog, sveta odgovornost, pa bez obzira na to koliko je ta odgovornost važna ili neznatna, u pitanju je nešto ozbiljno. Koliko ozbiljno? U užem smislu, ona se odnosi na to da li u ovom životu možeš da zadobiješ istinu i kako Bog gleda na tebe. Šire posmatrano, ona se direktno odnosi na tvoje prospekte i sudbinu, kao i na tvoj ishod; ako činiš zlo i suprotstavljaš se Bogu, bićeš osuđen i kažnjen. Bog beleži sve što radiš dok obavljaš svoju dužnost i On ima sopstvena načela i merila pomoću kojih ocenjuje i procenjuje; Bog određuje tvoj ishod na osnovu tvog celokupnog učinka dok obavljaš svoju dužnost. Da li je to ozbiljna stvar? Zaista jeste! Ako ti je, dakle, dodeljen zadatak, da li on predstavlja tvoju ličnu stvar koju treba da rešiš? (Ne.) Taj posao nije nešto što možeš obaviti sâm, ali ipak nalaže da za njega preuzmeš odgovornost. Odgovornost je na tebi, ti moraš ispuniti taj nalog. Na šta se to odnosi? Odnosi se na saradnju, na to kako da sarađuješ u službi, kako da sarađuješ da bi obavio svoju dužnost, kako da sarađuješ da bi završio svoj nalog, kako da sarađuješ da bi sledio Božju volju. Odnosi se na ove stvari.

Složna saradnja obuhvata brojne stvari. Jedna od njih jeste da se drugima makar dozvoli da govore i da daju drugačije predloge. Ako zaista poseduješ razum, kakav god posao da obavljaš, pre svega moraš da naučiš da tražiš istina-načela i da samoinicijativno pitaš za mišljenje drugih ljudi. Dokle god svaki od predloga razmatrate ozbiljno, a zatim probleme rešavate s jednim srcem i umom, suštinski ćete postići složnu saradnju. Time ćete u svojoj dužnosti nailaziti na sve manji broj teškoća. Kakvi god problemi da se pojave, biće ih lako rešavati i njima se baviti. U tome je efekat složne saradnje. Ponekad nastaju sporenja oko beznačajnih stvari, ali ona neće predstavljati problem sve dok ne utiču na posao. Međutim, kada je reč o ključnim stvarima i važnim pitanjima koja se odnose na rad crkve, da biste pronašli rešenje, morate postići konsenzus i tražiti istinu. Kao vođa ili delatnik, ako se uvek ponašaš kao da si iznad drugih i naslađuješ se svojom dužnošću kao da je državna funkcija, uvek se prepuštaš pogodnostima svog statusa, uvek praviš sopstvene planove, uvek razmišljaš o sopstvenoj slavi, dobitku i statusu i u njima uživaš, uvek se angažuješ na vlastitom poduhvatu, i uvek težiš da stekneš veći status, da rukovodiš većim brojem ljudi i da ih kontrolišeš, i da napreduješ na viši rang, to ne sluti na dobro. Veoma je opasno naslađivati se važnom dužnošću kao da je državna funkcija. Ako se uvek tako ponašaš, ne želeći da s drugima sarađuješ, ne želeći da umanjiš svoju moć i da je sa bilo kim podeliš, ne želeći da te iko drugi zaseni, da ti preotme pažnju, ako u moći želiš jedino ti sâm da uživaš, u tom slučaju si antihrist. Ali ako ti često tražiš istinu, ako praktikuješ da se buniš protiv vlastitog tela, svojih motiva i ideja i ako si u stanju da na sebe preuzmeš da sarađuješ s drugima, da im na bezazlen način otvoriš srce kako bi se s njima konsultovao i zajedno tragao, da pažljivo slušaš tuđe ideje i predloge i da prihvataš savete koji su ispravni i u skladu sa istinom, bez obzira od koga potiču, to je onda mudar i ispravan način primene, koji će te sačuvati od skretanja na pogrešan put i pružiti ti zaštitu. Moraš da se odrekneš titule vođe, da se oslobodiš prljavog zadaha statusa, da sebe posmatraš kao običnu osobu, da se postaviš u istu ravan sa drugima i da imaš odgovoran način razmišljanja u vezi sa svojom dužnošću. To je ispravan način postupanja. Ako se prema svojoj dužnosti uvek odnosiš kao prema zvaničnoj tituli i statusu ili nekoj vrsti lovorovog venca i ako misliš da su drugi ljudi tu samo da bi radili za tebe i služili tvom položaju, to je onda problematično, a Bog će te prezirati i bićeš mu odvratan. Ako veruješ da si jednak drugima, da si od Boga dobio samo nešto više naloga i odgovornosti, ako možeš da naučiš da sa drugima stojiš rame uz rame, ako možeš da se poviješ i zatražiš mišljenje drugih ljudi, ako možeš da iskreno, pomno i pažljivo saslušaš šta ti oni govore, tada ćeš moći da složno sarađuješ sa drugima. Kakav će se efekat postići tom složnom saradnjom? Taj efekat je ogroman. Dobićeš stvari koje nikada ranije nisi imao, a to su svetlost istine i stvarnosti života; otkrićeš tuđe zasluge i učićeš iz njihovih najboljih osobina. I još nešto: ti druge ljude doživljavaš kao glupe, tupave, budalaste ili nedorasle sebi, ali kada slušaš njihova mišljenja ili kad ti se drugi ljudi otvore, nesvesno ćeš otkriti da niko nije običan, da svako ima neke jedinstvene ideje i da kod svakoga postoji nešto vredno pohvale. Ako naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, ne samo da će ti to pomoći da učiš iz tuđih prednosti, nego to može i da razotkrije tvoju nadmenost i samopravednost i da te spreči da umišljaš kako si pametan. Kada sebe više ne budeš smatrao pametnijim i boljim od ostalih, prestaćeš da živiš u tom stanju narcizma i samoljublja. I to će te zaštititi, zar ne? To je lekcija koju treba da naučiš i to je korist koju treba da stekneš od saradnje s drugim ljudima.

U ophođenju sa ljudima, Ja pažljivo slušam šta većina ljudi govori. Staram se da analiziram sve tipove ljudi, da slušam šta pričaju, da proučavam rečnik i stil koji oni koriste. Primera radi, nekada si pretpostavljao da većina ljudi ima tek nešto malo obrazovanja, ali da ne poznaje veštine zanata, te da stoga nema potrebe komunicirati s njima. U stvari, to nije tačno. Kad dolaziš u kontakt s tim ljudima, ili čak sa nekima od njih koji su posebni, možeš da razumeš stvari koje oni nose duboko u svojim srcima, a koje spolja ne možeš da vidiš ni da primetiš – stvari poput njihovih misli i gledišta, od kojih su neki iskrivljeni, a neki ispravni. Naravno, ta njihova „ispravnost” može biti poprilično udaljena od istine; ona s njom možda nema nikakve veze. Ali ti ćeš moći da spoznaš više aspekata ljudskosti. Zar to za tebe nije dobra stvar? (Jeste.) To je ono što nazivamo uvidom; na taj način, vi širite svoje uvide. Neki će se možda pitati: „Kakvu korist imamo od širenja uvida?” To je korisno za vaše razumevanje raznih tipova ljudi, za vašu sposobnost rasuđivanja i detaljne analize raznih tipova ljudi, a ponajviše za vašu sposobnost da raznim tipovima ljudi pružite pomoć. To je put na kojem se puno radi. Neki ljudi poseduju lažnu duhovnost i misle: „Otkad verujem u Boga, ja više ne slušam ni vesti ni prenose, a ni novine ne čitam. Ne komuniciram sa spoljnim svetom. Svi ljudi su đavoli, ma kojoj sferi života da pripadaju i ma kojom profesijom da se bave!” E pa, nisi u pravu. Ako poseduješ istinu, da li se i dalje plašiš interakcije s đavolima? Čak i Bog ponekad ima posla sa Sotonom u duhovnom carstvu. Da li se On zbog toga menja? Ni najmanje. Ti se plašiš da imaš posla s đavolima, a problem se krije upravo u tom tvom strahu. Ono čega se zapravo treba plašiti jeste to što ne razumeš istinu, što imaš netačno shvatanje i gledište o veri u Boga i istini, što imaš brojne predstave i uobrazilje i što si preterano dogmatičan. Upravo zbog toga, bilo da si vođa, delatnik ili vođa neke grupe, bez obzira za koje si poslove odgovoran i koju ulogu obavljaš, moraš da naučiš da sarađuješ s drugim ljudima i da se baviš njima. Nemoj stalno da iznosiš pompezne zamisli i da glumiš plemenitost samo zato da bi ljudi obraćali pažnju na tebe. Ako stalno iznosiš pompezne zamisli, ali nikad nisi u stanju da istinu sprovedeš u delo ili da sarađuješ s drugim ljudima, ti samo praviš budalu od sebe. Ko će te onda uopšte slušati? Kako je došlo do sunovrata fariseja? Oni su stalno propovedali teološke teorije i iznosili pompezne zamisli. Dok su to radili, u njihovim srcima nije više bilo Boga – oni su Ga se odrekli i čak su počeli da koriste ljudske predstave, zakone i pravila da bi se suprotstavili Bogu, da bi Ga osudili i naposletku Ga prikovali za krst. Po čitav dan su u rukama držali Bibliju, čitali je i proučavali, i bili u stanju da svete spise tečno recituju napamet. I šta je na kraju od svega toga ispalo? Nisu znali ni gde je Bog, ni kakva Mu je narav i, mada je On izrazio brojne istine, oni nijednu od njih nisu prihvatili, nego su se suprotstavili Bogu i osudili Ga. Zar to nije bio njihov kraj? Vi odlično znate kakve su posledice iz toga proizašle. Da li i vi, u svojoj veri u Boga, imate takva pogrešna gledišta? Zar i vi niste zatvoreni prema spoljnom svetu? (Jesmo.) A vidiš li Mene da se isključujem iz spoljnog sveta? Ja ponekad pročitam novine ili pogledam neki intervju sa specijalnim gostima i druge slične emisije; ponekad dokono ćaskam sa braćom i sestrama, a ponekad popričam i s ponekom kuvaricom ili čistačicom. Sa svakim koga sretnem prozborim poneku. Nemoj misliti da si posebniji od drugih samo zato što si se latio nekog posla, što imaš neki poseban talenat, pa čak ni zato što si preduzeo neku specijalnu misiju. To je pogrešno. Čim pomisliš da si posebniji od drugih ljudi, to pogrešno gledište neprimetno će te strpati u kavez – izolovaće te od spoljnog sveta zidom od gvožđa i bronze. Tada će ti se učiniti da si najviši od svih, da ne možeš da radiš ovo ili ono, da ne možeš da pričaš ni da komuniciraš s takvim i takvim ljudima, da ne smeš čak ni da se smeješ. I šta se na kraju dešava? U šta si se pretvorio? (U izolovanog usamljenika.) Postao si izolovani usamljenik. Seti se kako su drevni imperatori stalno izgovarali rečenice poput: „Jedini sam ja takav i takav”, „Ovako izolovan, ja sam to i to”, „Jedino ja razmišljam” – uvek su izjavljivali da su sami. Ako stalno izjavljuješ da si sȃm, koliko li mora da misliš da si veliki? Toliko veliki da si zapravo postao nebeski sin? Je li to ono što ti jesi? U suštini, ti si jedna obična osoba. Ako za sebe stalno misliš da si veliki i izuzetan, znači da si u nevolji. I biće ti sve gore. Ako se s tako pogrešnim gledištem ophodiš prema svetu i vladaš sobom, promeniće se načini i sredstva tvojih postupaka – tvoja načela će se promeniti. Ako stalno misliš da se po nečemu izdvajaš od ostalih ljudi, da si od svih njih viši, da ne treba da radiš ovakve ili onakve stvari, da je to ispod tvog statusa i položaja, zar to ne znači da su stvari za tebe već krenule nizbrdo? (Znači.) Pomislićeš: „Sa statusom kao što je moj, ne mogu drugima baš sve da kažem!” „Sa statusom kao što je moj, ne mogu drugima da kažem da sam buntovan!” „Sa položajem kao što je moj, ne mogu drugima da pričam o nečemu tako ponižavajućem kao što su moje slabosti, nedostaci, falinke i manjak obrazovanja – ja te stvari nipošto ne smem nikome da pominjem!” To bi bilo iscrpljujuće, zar ne? (Bilo bi.) Ako bi živeo na tako iscrpljujući način, da li bi mogao dobro da obavljaš svoju dužnost? (Ne bih.) Iz čega se rađa ovaj problem? On se rađa iz načina na koji posmatraš svoju dužnost i svoj status. Ma koliko da si visok „zvaničnik” i bez obzira na položaj na kojem se trenutno nalaziš ili na broj ljudi kojima rukovodiš, to je ipak samo drugačija dužnost i ništa više od toga. Ni po čemu se ne razlikuješ od ostalih. Ali, ti stvari ne vidiš onakvim kakve one zaista jesu, nego, u dubini duše, stalno misliš: „Ovo nije samo drugačija dužnost – zaista se radi o razlikama u položaju. Moram da budem viši od ostalih; kako onda da sarađujem s njima? Možda oni i mogu da sarađuju sa mnom – ja sa njima ne mogu!” Ako stalno ovako razmišljaš, ako stalno želiš da budeš iznad ostalih, da stojiš na njihovim ramenima i da na njih gledaš sa visine, neće ti biti lako da sarađuješ s ljudima. Uvek ćeš misliti: „Šta li ova osoba zna? Da poznaje stvari, braća i sestre bi izabrali njega za vođu. Zašto su onda izabrali mene? Zato što sam bolji od njega. Stoga, ja ne treba s njim da raspravljam ni o čemu. U suprotnom, to bi značilo da nisam veliki. Da bih dokazao da sam veliki, ne smem ni sa kim ni o čemu da diskutujem. Ne postoji niko ko bi bio sposoban da sa mnom raspravlja o poslu – baš niko!” Eto kako antihristi razmišljaju.

Na teritoriji kontinentalne Kine, Komunistička partija guši religijsku veru. To je jedno užasno okruženje. Vernici u Boga suočeni su sa opasnošću da svakog trenutka budu uhapšeni i zato se vođe i delatnici ne okupljaju toliko često. Ponekad ne mogu čak ni jedanput mesečno da održe sastanak sa svojim kolegama; moraju da sačekaju da se steknu povoljni uslovi za okupljanje ili dok ne pronađu odgovarajuću lokaciju. Kako se onda poslovi uopšte izvršavaju? Kad ima radnih aranžmana, mora se pronaći neko ko će ih isporučiti. Jedanput smo jednog obližnjeg brata angažovali da radne aranžmane isporuči regionalnom vođi. Taj brat je bio običan vernik, a kad je isporučio radne aranžmane, regionalni vođa ih je pročitao, a zatim rekao: „Hmm. Baš kao što sam i očekivao.” Čime se on to razmetao pred tim bratom? Pravio se strašno važnim zato da bi svi prisutni rekli: „Au, to je bilo tako dostojanstveno. Kakav stil!” Ali, to još nije ništa – odmah zatim, rekao je: „Je li ovo momak kojeg su poslali da mi isporuči radne aranžmane? On nema dovoljno visok rang!” To je značilo: „Ja sam regionalni vođa, važan vođa. Kako su mogli da mi, kao isporučioca, pošalju običnog vernika? Zar time nisu prevršili meru? Višnji zaista gleda na mene sa visine. Ja sam regionalni vođa i stoga je trebalo da mi ovo isporuči barem okružni vođa, a oni su taj zadatak ipak poverili običnom verniku najnižeg ranga – on nema dovoljno visok rang!” U kakve osobe spada taj vođa? Koliko visoko ceni svoj status, da može da kaže kako je isporučilac nedovoljno visokog ranga? On svoje zvanje koristi kao povod za potvrdu vlastitog autoriteta. Zar on nije đavolski stvor? (Jeste.) Nego šta nego je đavolski stvor. Jesmo li mi, tokom rada u crkvi, izbirljivi u pogledu toga ko se angažuje oko isporuke i slanja obaveštenja? U okruženjima poput kontinentalnog dela Kine, braća i sestre se, prilikom isporuke, suočavaju sa tako velikim rizicima, ali, kad je pomenuti brat pristigao sa radnim aranžmanima, vođa mu je ipak rekao da nije dovoljno visokog ranga, čime je hteo da kaže da se mora pronaći neko sa dovoljno visokim rangom, neko ko po svom statusu i položaju odgovara tom vođi, jer sve drugo predstavlja njegovo omalovažavanje – zar to nije narav antihrista? (Jeste.) To je narav antihrista. Ta đavolska osoba ne ume da obavi nijedan stvarni posao i ne poseduje nikakve veštine, a ipak ispostavlja takve zahteve – on i dalje uveliko naglašava svoj status. Koja mu je omiljena fraza? „On nema dovoljno visok rang.” S kime god da priča, on najpre postavlja pitanje: „Kog si nivoa vođa? Ti si vođa neke grupice? Briši odavde – tvoj rang nije dovoljno visok!” Ako Višnji brat održava neki skup, on će se uvek gurati u prve redove i govoriti: „Ovaj brat je najveći od svih ostalih crkvenih vođa, a ja sam odmah ispod njega. Gde god da sedne, ja sedam odmah pored njega, u skladu sa svojim rangom.” To je u njegovoj glavi kristalno jasna stvar. Zar to nije bestidno? (Jeste.) To je toliko bestidno – on nema ni trunke samosvesti! Koliko je on zapravo bestidan? Dovoljno da se ljudima zgadi. Iako ima zvanje vođe, šta je sposoban da uradi? Koliko dobro on to radi? Morao bi da pokaže neke rezultate pre nego što počne da se razmeće svojim kvalifikacijama – to bi bilo prikladno; to bi bilo logično. Uprkos tome, on ljude razlikuje po njihovom rangu, a da prethodno nije postigao nikakve rezultate, niti je obavio bilo kakav posao! A kakav je onda njegov rang? Kao regionalni vođa, nije se baš pretrgao od pravog posla – nije ostvario ono što se očekuje od osobe njegovog ranga. Kada bih Ja razlikovao ljude prema njihovom rangu, ima li ikoga ko bi mogao da Mi se približi? Nema. Jeste li Me ikada videli da ljude razlikujem prema rangu dok komuniciram s njima? Niste – s kime god da se sretnem, popričam malo s njim ako sam u mogućnosti, a ukoliko nemam vremena, samo ga pozdravim i to je to. Ovaj antihrist, međutim, ne razmišlja tako. Za njega su položaj, status i društvena vrednost važniji od svega, dragoceniji čak i od vlastitog života. Da li i vi razlikujete ljude na osnovu ranga, dok zajedno s njima obavljate svoje dužnosti? Neki ljudi vode računa o razlikama u rangu u svemu što rade; oni će iz čista mira reći kako drugi ljudi izlaze iz okvira vlastitog ranga u onome što rade ili u obaveštenjima koja daju. Koji je to rang iz čijeg okvira ti ljudi izlaze? Ti prvo treba svoju dužnost da obavljaš dobro. Nijednu dužnost i nijedan posao ne umeš dobro da obaviš, ali ljude ipak razlikuješ po rangu – ko je od tebe tražio da tako postupaš? Još nije došlo vreme da se prave razlike na osnovu ranga. Malo si poranio; ti nemaš samosvesti. Ima dana kad odlazimo u potragu za ljudima koji mogu da reše neki problem. Da li mi te odgovarajuće ljude tražimo na osnovu njihovog ranga? Mi to, u osnovi, ne radimo. Ako si ti zadužen za obavljanje tog konkretnog posla, najpre ćemo potražiti tebe, a ako nisi tu, naći ćemo nekog drugog. Mi ne razlikujemo ljude na osnovu ranga, niti na osnovu visokog ili niskog statusa. Ako neko preuzme na sebe da se bavi takvim razlikama, to znači da ta osoba nema samosvest i da ne razume načela. Ako ljude razlikuješ na osnovu njihovog statusa, ranga i zvanja u Božjoj kući i ako to radiš sa istom podrobnošću kao i nevernici, onda si zaista lišen razuma! Ti ne razumeš istinu i imaš toliko manjkavosti. Ti uopšte ne shvataš šta znači verovati u Boga.

Maločas smo pričali o praktikovanju saradnje s drugim ljudima. Da li je to lako postići? Svako ko može da traga za istinom, ko ima trunku osećaja stida, svako ko ima ljudskosti, savesti i razuma, može da sarađuje s drugima. Ni sa kim ne mogu da sarađuju samo ljudi lišeni ljudskosti, ljudi koji uvek žele da imaju monopol nad statusom i koji stalno misle na sopstveno dostojanstvo, status, slavu i dobitak. Naravno, ovo je ujedno i jedna od glavnih manifestacija antihrista: oni ni sa kim ne sarađuju, niti mogu da s bilo kim ostvare skladnu saradnju. Antihristi ne praktikuju to načelo. Šta je tome razlog? Nisu spremni da se odreknu vlasti; ne žele drugima da dopuste da saznaju kako ima stvari koje oni ne mogu da prozru, stvari oko kojih moraju da traže savet od drugih ljudi. Oni ljudima prikazuju iluziju, pa ljudi misle da nema te stvari koju oni ne mogu da urade, da nema te stvari koju oni ne znaju, da nema toga u čemu su neuki, da za sve imaju odgovor i da je za njih sve izvodljivo, moguće i ostvarljivo – da njima drugi ljudi ne trebaju i da nema potrebe da im iko pomaže, podseća ih ili savetuje. To je jedan od razloga. Osim ovoga, koja je najupadljivija narav antihrista? Drugim rečima, koja je to narav koju biste, prilikom kontakta sa njima, mogli da prozrete već na osnovu jedne ili dve fraze koje oni koriste? Nadmenost. Koliko su oni nadmeni? Nadmeni su van svake pameti – baš kao da su mentalni bolesnici. Primera radi, ako neki antihrist otpije gutljaj vode i pritom napravi neku elegantnu pozu, pričaće o tome kao da je to nešto čime se treba hvaliti: „Pogledaj kako elegantnu pozu pravim dok pijem vodu.” Antihristi su naročito vešti u razmetanju i hvalisanju; strašno su bestidni i nemoguće ih je posramiti. Eto kakvi su to stvorovi. Po njihovom mišljenju, niko ne može da se meri s njima. Posebno su dobri u hvalisanju i potpuno su lišeni samosvesti. Neki antihristi su izrazito ružni, a opet misle da lepo izgledaju, sa svojim ovalnim licem, očima u obliku badema i zasvođenim obrvama. Nemaju ni trunke samosvesti. Prosečna osoba će, sa svojih 30 ili 40 godina, moći manje-više precizno da proceni vlastiti izgled i sposobnosti. Antihristi, međutim, ne poseduju takvu razumnost. Koji je problem ovde u igri? Problem je što je njihova nadmena narav prekoračila granice normalne razumnosti. Koliko su oni nadmeni? Čak i ako liče na žabu, reći će da su nalik labudu. U tome ima ponešto od nesposobnosti da se razlikuje ono što jeste od onoga što nije, kao i od sklonosti ka izvrtanju stvari. Takva količina nadmenosti graniči se sa bestidnošću; to je nešto što se ne može obuzdati. Kad obični ljudi kojim slučajem pohvale vlastiti izgled, oni istog trena shvate da je to nešto nepristojno, pa se postide. Kad im se tako nešto desi, tokom čitavog ostatka dana su posramljeni i crvene se od stida. Antihristi ne mogu da pocrvene. Oni će sebe veličati zbog svega dobrog što su uradili i zbog prednosti koje poseduju, zbog svega onog u čemu su dobri i bolji od ostalih – reči im prosto naviru iz usta, kao da govore o krajnje običnim stvarima. Pritom im se obrazi neće čak ni zarumeneti! To je nadmenost preko svake mere, stida i razumnosti. Baš zbog toga, svi normalni ljudi – a naročito oni koji tragaju za istinom, poseduju savest i razum normalne ljudskosti i normalno razmišljaju – u očima antihrista nisu ništa drugo do mediokriteti, ljudi bez pomena vrednih talenata, koji su niži od njih i koji su lišeni prednosti i zasluga. Može se slobodno reći da, zbog toga što su oholi i što smatraju da niko ne može s njima da se meri – da oni, dakle, upravo iz tog razloga, ne žele ni sa kim da sarađuju ni da o bilo čemu raspravljaju, bez obzira šta rade. Mogu oni da slušaju propovedi, da čitaju Božje reči, da vide razotkrivanje Božjih reči, pa čak i da ponekad budu orezani, ali ni u kom slučaju neće priznati da su pokazali iskvarenost i počinili prestup, a kamoli da su nadmeni i samopravedni. Nisu u stanju da razumeju da su samo obične osobe, običnog kova. Oni takve stvari ne mogu da shvate. Ma koliko da ih orezuješ, oni i dalje misle da su dobrog kova, da su viši od običnih ljudi. Zar to nije beznadežno? (Jeste.) To je zaista beznadežno. To su antihristi. Kako god da su orezani, oni naprosto neće da poviju glavu i da priznaju da nisu ni za šta, da su nesposobni. Kako oni na to gledaju, priznavanje vlastitih problema, nedostataka ili iskvarenosti bilo bi ravno osudi, ravno uništenju. Tako oni razmišljaju. Misle da će, čim drugi uoče njihove nedostatke, čim priznaju da su lošeg kova i da im nedostaje duhovnog razumevanja, izgubiti energiju u svojoj veri u Boga i da će im vera postati besmislena, jer im status više nije zagarantovan – izgubiće svoj status. Oni misle: „Ima li smisla živeti bez statusa? Bolje bi bilo da umrem!” Ako imaju status, oni su neobuzdani u svojoj nadmenosti, divljaju unaokolo čineći loše stvari; a ako udare glavom o zid i budu orezani, želeće da napuste svoj posao, da budu negativni i da zabušavaju. Hteli biste da ih naterate da se ponašaju u skladu sa načelima? Nemojte ni pomišljati na to. Šta oni veruju? „Kako bi bilo da mi dodeliš neki položaj i da me pustiš da radim po svom? Želiš da sarađujem s drugima? To je nemoguće! Nemoj mi tražiti partnera – ne treba mi; niko nije prikladan da mi bude partner. Ili, jednostavno, nemoj da me upotrebiš – nađi nekog drugog da to radi!” Kakav je ovo stvor? „Može postojati samo jedan alfa-mužjak” – to je mentalni sklop antihrista i to su njihove manifestacije. Zar to nije beznadežno? (Jeste.)

U okviru prve stavke, koja kaže da su antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju, šta se podrazumeva pod „nesposobni”? Podrazumeva se to da oni ni sa kim ne sarađuju i da ne mogu da ostvare saradnju s drugim ljudima – zar to nisu dva podtipa jedne iste stvari? Oba značenja sadržana su u tome, što je određeno samom suštinom antihrista. Mada ljudi mogu da rade u tandemu s njima, suština toga nije prava saradnja – oni su samo njihovi izvršioci, koji im pružaju podršku, obavljaju svakodnevne poslove i rešavaju probleme umesto njih. To se ni izbliza ne može okvalifikovati kao saradnja. Kako se onda definiše „saradnja”? Činjenica je da krajnji cilj saradnje jeste razumevanje istina-načela, postupanje u skladu sa njima, rešavanje svakog problema, donošenje ispravnih odluka – odluka koje su usklađene sa načelima, bez ikakvih odstupanja, kao i smanjenje broja grešaka na radu, tako da sve što radiš spada u obavljanje dužnosti, umesto da radiš kako ti se prohte ili da praviš nered. Prva manifestacija toga što antihristi zahtevaju da se drugi pokoravaju samo njima, a ne istini niti Bogu, jeste da su oni nesposobni da s bilo kime sarađuju. Neko će možda reći: „Biti nesposoban da s bilo kime sarađuješ nije isto što i težnja da se drugi ljudi pokoravaju samo tebi.” To što su nesposobni da s bilo kime sarađuju znači da ne obraćaju pažnju ni na čije reči, niti da od bilo koga traže predloge – oni čak ne tragaju ni za Božjim namerama, niti za istina-načelima. Oni naprosto postupaju i ponašaju se prema sopstvenoj volji. Na šta to ukazuje? Na to da oni vladaju poslom koji obavljaju, a ne istina ni Bog. Dakle, načelo po kojem rade jeste da drugi treba da vode računa o njihovim rečima i da te reči tretiraju kao istinu, kao da su oni Bog. Zar to nije njegova priroda? Neko može da kaže: „Ako su nesposobni da s bilo kime sarađuju, možda je to zato što oni razumeju istinu, pa im nije ni potrebno da sarađuju.” Da li je ovde reč o tome? Što neko bolje razume istinu i što je više praktikuje, to on u svom radu konsultuje i istražuje veći broj izvora. Takve osobe češće raspravljaju o stvarima i u zajedništvu razgovaraju s ljudima, u nastojanju da umanje štetu i verovatnoću pojave grešaka. Što neko bolje razume istinu, to on ima više razuma, spremniji je i sposobniji da sarađuje s drugima. Zar nije tako? Što je neko manje spreman i sposoban da sarađuje s drugima – ne obraća pažnju ni na koga, ne uzima u obzir ničije predloge, i ne vodi računa o interesima Božje kuće i nije voljan da traga za time da li su njegovi postupci u skladu sa istina-načelima kada nešto radi – on sve manje traga za istinom i sve manje razume istinu. Šta je to u šta on pogrešno veruje? „Braća i sestre su me izabrali da im budem vođa; bog mi je pružio priliku da postanem vođa. Prema tome, sve što radim u skladu je sa istinom – šta god da radim, ispravno je.” Zar to nije pogrešno razumevanje? Zašto je on to razumeo tako pogrešno? Jedno je sigurno: takvi ljudi ne vole istinu. I još nešto: takvi ljudi jednostavno ne razumeju istinu. U to nema nikakve sumnje.