Antihristi su nesposobni da s bilo kime sarađuju. To predstavlja ozbiljan problem. Koju god dužnost da obavlja antihrist, s kim god da sarađuje, uvek će biti sukoba i razmirica. Neki će možda reći: „Ako je zadužen za čišćenje i svakodnevno posprema u zatvorenom prostoru, u čemu to s drugima ne bi mogao da sarađuje?” Tu je problem narav: s kim god da dolazi u kontakt ili s kim god da obavlja neki posao, uvek će tog drugog prezirati, u stalnoj želji da kritikuje i primora ga da radi ono što mu on govori. Da li biste rekli da takva osoba može da sarađuje s drugima? Ona ne može da sarađuje ni sa kim; zato što joj je narav krajnje iskvarena. Ne samo da ne može da sarađuje s drugima, već drugima uvek s visine pridikuje i sputava ih – ljude uvek želi da zajaše i da ih na silu navede na poslušnost. Tu problem nije samo u naravi, već postoji i ozbiljan problem s ljudskošću te osobe. Ona nema savest ni razum. Takvi su zli ljudi. Ne mogu ni sa kim da sarađuju; ne mogu ni sa kim da se slože. Koje stvari su ljudima zajedničke u ljudskosti? Koje od tih stvari su kompatibilne? Savest i razum i njihov stav ljubavi prema istini – one su zajedničke. Ako obe strane poseduju takvu normalnu ljudskost, onda one mogu da se slože; ako je ne poseduju, onda to ne mogu; a ako je jedna strana poseduje, a druga ne, ne mogu ni tada. Dobri ljudi i loši ljudi ne mogu da se slože – dobronamerni ljudi i zli ljudi ne mogu da se slože. Da bi se ljudi međusobno normalno slagali moraju da budu ispunjeni određeni uslovi: pre nego što međusobno budu mogli da sarađuju, moraju posedovati makar savest i razum, i biti strpljivi i tolerantni. Ljudi moraju imati isto mišljenje kako bi mogli da sarađuju u izvršavanju dužnosti; moraju da se oslanjaju na vrline drugih i da nadomeste sopstvene slabosti, da budu strpljivi i tolerantni i da zadovoljavaju određeni prag vladanja. Tako se postiže sloga u harmoniji i, premda ponekad može doći do sukoba i razmirica, saradnja može da se nastavi i makar neće doći do neprijateljstva. Ako jedna osoba ne poseduje taj prag ponašanja, nije savesna ili razumna i obavlja stvari imajući na umu dobit, tražeći isključivo dobit, želeći da na štetu drugog uvek ostvari dobit, saradnja će biti nemoguća. Tako je među zlim ljudima i među đavolskim carevima, koji se bez prestanka međusobno bore. Razni zli duhovi duhovnog carstva međusobno se ne slažu. Iako se đavoli povremeno mogu udružiti, sve se svodi na uzajamno iskorišćavanje kako bi postigli sopstvene ciljeve. Njihovo udruživanje je privremeno i ubrzo samo propada. Isto je i među ljudima. Ljudi bez ljudskosti su plesnive voćke koje šire trulež; lako se sarađuje jedino sa onima s normalnom ljudskošću, koji su strpljivi i tolerantni prema drugima, koji su u stanju da čuju mišljenje drugih, koji u poslu koji obavljaju svoj status mogu da ostave po strani i da ga obavljaju u dogovoru s drugima. I oni imaju iskvarene naravi i uvek žele da ih drugi slušaju – ni njima ne manjka ta namera – ali, budući da imaju savest i razum, da mogu da traže istinu i sebe spoznaju, zato što osećaju da nije primereno tako postupati i zbog toga osećaju grižu savesti, pa mogu da se obuzdaju, njihovi postupci i načini obavljanja stvari malo pomalo će se promeniti. Pa će tako moći da sarađuju s drugima. Oni otkrivaju svoju iskvarenu narav, ali nisu zli ljudi i nemaju suštinu antihrista. U saradnji s drugima neće imati većih problema. Da jesu zli ljudi ili antihristi, s drugima ne bi mogli da sarađuju. Takvi su svi zli ljudi i antihristi koje Božja kuća uklanja. Oni nisu u stanju ni sa kim da sarađuju, pa shodno tome, svi bivaju otkriveni i uklonjeni. Ipak, mnogo je ljudi koji imaju narav antihrista, koji idu putem antihrista, koji, nakon što prođu mnogo orezivanja, mogu da prihvate istinu, mogu istinski da se pokaju i da budu strpljivi i tolerantni prema drugima. Takvi ljudi s drugima postepeno mogu početi skladno da sarađuju. Samo antihristi nisu u stanju ni sa kim da sarađuju. Koliku god iskvarenu narav da otkrivaju, neće tražiti istinu da je razreše, nego će na svoj način ostati uporni, beskrupulozni i neobuzdani. Nije reč samo o tome da s drugima ne mogu skladno da sarađuju – ako uvide da ih je neko prozreo i da njima nije zadovoljan, upustiće se čak u mučenje te osobe i prema njoj će zauzeti isključujući, neprijateljski stav. Prema njoj će ostati neprijateljski nastrojeni i po cenu da to remeti crkveni posao. To je određeno priroda-suštinom antihrista.

Koje lekcije treba da naučite u okviru obuke za skladnu saradnju? Obučavanje za saradnju je jedan od elemenata, a ujedno i jedan od znakova praktikovanja ljubavi prema istini. To je jedan osnovni način na koji se manifestuje da neka osoba poseduje savest i razumnost. Možeš ti da pričaš kako poseduješ savest, dostojanstvo i razumnost, ali ako ne možeš ni sa kim da sarađuješ, ako se ne slažeš dobro sa članovima porodice, prijateljima ili neznancima, ako se vaše interakcije raspadaju, ako vodite beskrajne rasprave o zajedničkim poslovima i tako jedni drugima postajete neprijatelji – ako ti, dakle, nikako ne polazi za rukom da se s bilo kime složiš, znači da ti preti opasnost. Ako takvo ponašanje spada među ponašanja celokupne tvoje iskvarene naravi ili je to jedno od tvojih ponašanja koja nisu u skladu sa istinom, ako je to samo ponašanje i ništa više, jedno od onih za koje znaš i u vezi s kojim neprekidno tragaš i neprekidno se menjaš, onda još uvek imaš šansu. Još uvek ima mesta za spasenje; to nije neki veliki problem. Ali, ako si ti po prirodi takva osoba, ako si po prirodi nesposoban da se s bilo kim složiš i ako uopšte ne vredi pričati ti o tome – jer naprosto ne možeš to da obuzdaš – to je onda već ozbiljan problem. Ako to ne uzimaš kao nešto važno, ma kako da se s tobom razgovara o istini, već ti se čini da to i nije neki problem, da je to tvoj normalan život i da je to glavni način na koji se tvoja iskvarena narav manifestuje, ti onda poseduješ suštinu antihrista. A ako je to tvoja suština, onda je to nešto potpuno drugačije od hodanja putem antihrista. Neki ljudi hodaju putem antihrista, a neki su i sami antihristi. Ima li tu neke razlike? (Ima.) Oni koji hodaju putem antihrista pokazuju kroz svoje postupke ta ponašanja antihrista i otkrivaju narav antihrista nešto primetnije i očiglednije od prosečne osobe, ali su još uvek u stanju da obavljaju poslove koji su u skladu sa istinom i poseduju ljudskost i razumnost. Ako neko ne može da učini nijednu pozitivnu stvar, već se sve što radi sastoji u tim ponašanjima antihrista, u tim otkrovenjima antihristove suštine – ako svi poslovi i dužnosti koje obavlja predstavljaju takva otkrovenja, bez ičega što je u skladu sa istinom – u tom slučaju, ta osoba je antihrist.

Pojedini vođe i delatnici su često pokazivali naravi antihrista u prošlosti: bili su bezobzirni i samovoljni i uvek je sve bilo tako kako oni hoće ili nikako. Ali, oni nisu činili nikakva očigledna zlodela i ljudskost im nije bila toliko strašna. Kroz orezivanje, kroz pomoć koju su im braća i sestre pružali, kroz prilagođavanje dužnosti ili smenjivanje sa dužnosti i nakon što su neko vreme bili negativni, oni su konačno postali svesni da su ono što su ranije pokazivali bile iskvarene naravi, postali su spremni da se pokaju i mislili su: „Ono što je najvažnije jeste da po svaku cenu istrajem u obavljanju svoje dužnosti. Iako sam hodao putem antihrista, nisu me okarakterisali kao jednog od njih. To je Božja milost, pa stoga moram naporno da radim u svojoj veri i svojim stremljenjima. Nema ničeg lošeg u vezi sa putem stremljenja ka istini.” Malo po malo, oni su se preokrenuli i zatim su se pokajali. U njima ima dobrih manifestacija, u stanju su da pri obavljanju dužnosti tragaju za istina-načelima, za kojima tragaju i onda kada stupaju u kontakte s drugim ljudima. Oni se u svakom smislu okreću ka pozitivnom smeru. Zar to onda ne znači da su se promenili? Prestali su da idu putem antihrista i krenuli putem praktikovanja istine i stremljenja ka istini. Za njih još uvek ima šanse i nade da će dostići spasenje. Možete li te ljude da okarakterišete kao antihriste samo zato što su nekada pokazivali manifestacije antihrista ili hodali putem antihrista? Ne. Antihristi bi radije umrli nego da se pokaju. Oni nemaju osećaj stida; pored toga, oni su opake i rđave naravi i osećaju krajnju odbojnost prema istini. Može li neko sa takvom odbojnošću prema istini da tu istinu praktikuje ili da se pokaje? To bi bilo nemoguće. To što imaju apsolutnu odbojnost prema istini znači da se nikada neće pokajati. Jedna stvar je sigurna u vezi sa ljudima koji mogu da se pokaju, a to je da oni jesu pravili greške, ali su u stanju da prihvate sud i grdnju Božjih reči, da prihvate istinu i da iz sve snage pokušaju da pri obavljanju dužnosti obave svoj deo posla, da Božje reči prihvate kao svoje lične maksime i da te reči pretvore u stvarnost svog života. Oni prihvataju istinu i duboko u duši ne osećaju odbojnost prema njoj. Zar to nije razlika? To je velika razlika. Antihristi se, međutim, ne zaustavljaju samo na tome da odbijaju orezivanje – oni ne slušaju nikoga čije su reči u skladu sa istinom, oni ne veruju da su Božje reči istina, niti ih priznaju za istinu. Kakva je njihova priroda? To je priroda koja ima odbojnost prema istini i koja istinu do krajnosti mrzi. Kad god neko besedi o istini ili priča o svom iskustvenom svedočenju, oni osećaju krajnju odvratnost prema tome i neprijateljski su nastrojeni prema besedniku. Ako neko u crkvi iznosi razne besmislene i rđave argumente, priča apsurdne stvari i besmislice, oni se tome veoma raduju i spremni su da se istog časa uhvate u kolo i povaljaju u blatu s tom osobom i da sa njom blisko sarađuju. Baš kao što kaže izreka „svaka ptica svome jatu leti” ili „sličan se sličnome raduje”. Kad čuju pripadnike izabranog Božjeg naroda kako besede o istini ili iskustveno svedoče o svojoj samospoznaji i iskrenom pokajanju, oni su do ogorčenosti usplahireni i odmah smišljaju način kako da tu osobu napadnu i isključe je. Ukratko, oni ne gledaju blagonaklono ni na koga ko stremi ka istini. Oni takve ljude žele da isključe i da im budu neprijatelji. Svako ko se vešto hvali propovedanjem reči i doktrina njima se jako dopada i oni odobravaju njegove postupke, kao da su pronašli svog saputnika i osobu od poverenja. Ako bi neko rekao: „Ko god obavi najveći deo posla i pruži najveći doprinos biće bogato nagrađen i ovenčan i vladaće zajedno sa bogom”, oni bi se beskrajno uzbudili i vrela krv bi im jurnula u glavu. Činilo bi im se da su za glavu i ramena viši od ostalih, da konačno mogu da se izdvoje iz mase, da su sada dobili prostor da se pokažu i da prikažu svoju vrednost. Tada bi bili veoma zadovoljni. Zar to nije odbojnost prema istini? Pretpostavimo da im u nekom razgovoru kažeš: „Bog ne voli ljude nalik Pavlu, a najviše su Mu odvratni oni koji idu putem antihrista i koji po čitav dan idu unaokolo i govore: ’Gospode, Gospode, zar nisam mnogo toga uradio za Tebe?’ Odvratni su Mu ljudi koji Ga povazdan moljakaju da ih nagradi i ovenča.” Te reči su bez sumnje istina, ali kako se antihristi osećaju nakon što čuju takvu besedu? Da li oni aminuju te reči i da li ih prihvataju? Koja im je prva reakcija? Odvratnost u srcu i nespremnost da slušaju – oni time žele da kažu: „Kako možeš da budeš tako siguran u to što govoriš? Da li ti u tome imaš završnu reč? Ne verujem u to što pričaš! Radiću onako kako mislim da treba. Biću isti kao Pavle i tražiću od boga da budem ovenčan. Tako ću moći da budem blagosloven i imaću dobro odredište!” Uporno nastoje da se drže Pavlovih gledišta. Zar se na taj način ne sukobljavaju s Bogom? Zar to nije očigledno suprotstavljanje Bogu? Bog je razotkrio i detaljno analizirao Pavlovu suštinu; On je toliko toga rekao o tome i svaki delić toga je istina – ali ovi antihristi ipak ne prihvataju istinu, kao ni činjenicu da su svi Pavlovi postupci i ponašanja bili u suprotnosti sa Bogom. U svojim se glavama još uvek pitaju: „Znači, ako ti nešto kažeš, to onda mora da bude ispravno? Po kojoj osnovi? Meni se ono što je Pavle rekao i uradio čini ispravnim. Ništa u tome nije pogrešno. Težim ka tome da budem nagrađen i ovenčan – to je ono za šta sam sposoban! Možeš li da me zaustaviš? Težim ka tome da radim; kad budem puno toga uradio, imaću kapital – daću svoj doprinos i, s obzirom na to, moći ću da zakoračim u carstvo nebesko i da budem nagrađen. U tome nema ničeg pogrešnog!” Eto koliko su tvrdoglavi. Ne prihvataju ni trunku istine. Možeš o istini da im besediš koliko hoćeš, ali to do njih ne dopire; oni prema njoj osećaju odbojnost. To je stav antihrista prema Božjim rečima i istini, a to je ujedno i njihov stav prema Bogu. Šta vi, dakle, osećate nakon što čujete istinu? Osećate da ne stremite ka istini i da je ne razumete. Osećate da ste još uvek daleko od nje i da ćete morati da se ustremite ka istina-stvarnosti. I kad god stanete da se upoređujete s Božjim rečima, vi baš u tom trenutku osećate da ste naprosto suviše manjkavi, da ste lošeg kova i da vam nedostaje duhovno razumevanje – osećate da ste i dalje površni i da u vama još ima rđavosti. A onda postajete negativni. Nije li to vaše trenutno stanje? Antihristi, s druge strane, nikada nisu negativni. Uvek su tako oduševljeni, nikada ne preispituju sebe i nikada ne spoznaju sami sebe, nego misle da nemaju većih problema. Eto kakvi su ljudi koji su stalno nadmeni i samopravedni – onog trenutka kad se dokopaju vlasti, pretvaraju se u antihriste.

II. Detaljna analiza načina na koji antihristi uvek imaju želju i ambiciju da kontrolišu i osvajaju ljude

U nastavku ćemo razgovarati o sledećoj stavci: antihristi uvek imaju želju i ambiciju da kontrolišu i osvajaju ljude. Ovaj problem je ozbiljniji od njihove nesposobnosti da s bilo kime sarađuju. Kojoj vrsti ljudi, po vašem mišljenju, pripadaju oni koji vole da kontrolišu i osvajaju ljude? Kakva osoba ima ambiciju i želju da kontroliše i osvaja druge? Daću vam jedan primer. Da li oni koji naročito vole status uživaju u tome da kontrolišu i osvajaju druge ljude? Zar oni ne pripadaju sorti antihrista? Oni navode na stranputicu, kontrolišu i potčinjavaju druge ljude, koji ih onda obožavaju i pažljivo slušaju. Antihristi na taj način postižu da ih ljudi cene i poštuju, da ih obožavaju i da se ugledaju na njih. Zar oni time ne dobijaju i svoje mesto u ljudskom srcu? Kad ljudi ne bi bili ubeđeni i kad ih ne bi odobravali, da li bi ih onda obožavali? Ni slučajno. Prema tome, nakon što steknu status, antihristi i dalje moraju da ubeđuju druge ljude kako bi ih u potpunosti pridobili i stekli njihovo divljenje. Tek tada će ih ljudi obožavati. To je jedna vrsta osoba. Postoji još jedna vrsta – to su naročito nadmene osobe. Takve osobe se prema ljudima ophode na isti način: najpre ih potčinjavaju, usled čega ih svi ljudi obožavaju i dive im se. One su tek tada zadovoljne. Veoma opaki ljudi takođe vole da kontrolišu druge, vole da drugi obraćaju pažnju na njih, da budu u njihovoj orbiti i da rade umesto njih. Bilo da je reč o veoma nadmenim ljudima ili o ljudima opake naravi, čim preuzmu vlast, oni postaju antihristi. Antihristi uvek imaju želju i ambiciju da kontrolišu i osvajaju ljude; pri susretu s ljudima uvek žele da se uvere kako ih drugi vide, da li za njih ima mesta u srcu drugih i da li im se drugi dive i obožavaju ih. Ako naiđu na nekog ko se vešto ulizuje, laska i dodvorava, procvetaće od sreće; od tada gledaju s visine, pridikuju i razglabaju o grandioznim idejama, utuvljujući ljudima u glavu propise, metode, doktrine i predstave. Ljude navode da ove stvari prihvate kao istinu, pa čak i ulepšavaju situaciju: „Ako te stvari možeš da prihvatiš, ti si neko ko voli istinu i za njom traga.” Ljudi koji nisu pronicljivi pomisliće da je ono što govore razumno i, premda im ostaje nejasno i ne znaju da li je u skladu s istinom, naprosto smatraju da u tome nema ničeg pogrešnog i da se time ne narušava istina. Pa tako antihristima postaju poslušni. Ako je neko u stanju da razazna antihrista i može da ga razotkrije, antihrista će to razbesneti i tu će osobu nepristojno okriviti, osuditi i zapretiti joj, pokazujući silu. Oni koji nemaju pronicljivost potpuno se potčinjavaju antihristu i dive mu se iz dubine duše, što dovodi do toga da u sebi obožavaju antihrista, da se na njega oslanjaju, pa čak i da ga se plaše. Imaju osećaj da ih je antihrist porobio, kao da će u srcu biti uznemireni budu li izgubili antihristovo vođstvo, poduku i prekor. Bez tih stvari, kao da gube osećaj sigurnosti, pa ih Bog možda više neće želeti. Nadalje, dok deluju, svi su naučili da posmatraju antihristov izraz lica, u strahu da antihrist neće biti zadovoljan. Svi nastoje da mu udovolje; takvi ljudi su čvrsto rešeni da slede antihrista. Antihristi u svom radu propovedaju reči i doktrine. Dobri su u tome da ljude uče da se pridržavaju određenih propisa; ljudima nikada ne govore kojih istina-načela treba da se pridržavaju, zašto na taj način moraju da postupaju, koje su Božje namere, koje je radne aranžmane Božja kuća napravila, koji je posao najsuštinskiji i najvažniji ili koji je primarni posao koji treba obaviti. O ovim stvarima koje su od najveće važnosti antihristi baš ništa ne govore. Oni nikada ne razgovaraju o istini dok obavljaju ili organizuju posao. Ni sami ne shvataju istina-načela, pa ljude mogu da nauče jedino da se pridržavaju nekoliko propisa i doktrina – a ako se ljudi okrenu protiv njihovih izjava i propisa, suočiće se s prigovorima i prekorevanjem antihrista. Antihristi često obavljaju posao pod zastavom Božje kuće, prekorevajući druge i kritikujući s visine. Njihove kritike toliko uznemire neke ljude da osete dug prema Bogu zato što ne postupaju prema zahtevima antihrista. Zar takvi ljudi nisu potpali pod kontrolu antihrista? (Jesu.) Kakvo je ovo ponašanje od strane antihrista? To je ponašanje porobljavanja. U zemlji velike crvene aždaje, „porobljavanje” se naziva „ispiranjem mozga”. To je kao kad velika crvena aždaja zarobi Božje vernike. Pored mučenja, ona koristi još jednu tehniku: ispiranje mozga. Bilo da se radi o seljacima, radnicima ili intelektualcima, velika crvena aždaja koristi brojne jeresi i zablude – ateizam, teoriju evolucije i marksizam-lenjinizam – da bi tim ljudima isprala mozak; ona te stvari na silu usađuje ljudima u glavu, ma koliko da su im one gnusne i odvratne, a zatim te ideje i teorije koristi da ih okuje u bukagije i da kontroliše njihova srca. Eto kako velika crvena aždaja onemogućava ljudima da veruju u Boga, da prihvate istinu i da streme ka istini kako bi bili spaseni i usavršeni. Na isti način, ma koliko propovedi da su odslušali, ljudi koje kontrolišu antihristi ne mogu da razumeju istinu, kao ni stvarnu svrhu verovanja u Boga, put kojim treba da krenu, ispravno gledište koje treba da imaju u svemu što rade ili stav koji treba da usvoje. Oni ništa od toga ne razumeju; u njihovim srcima nema ničega osim reči, doktrina i šupljih teorija tih antihrista. A nakon što su ih antihristi dugo vremena navodili na stranputicu i kontrolisali, oni u svemu postaju nalik njima: postaju ljudi koji veruju u Boga, ali zato uopšte ne prihvataju istinu i čak se suprotstavljaju i protive Bogu. U koju vrstu ljudi spadaju oni koje antihristi navode na stranputicu i kontrolišu? Bez sumnje, niko od njih nije ljubitelj istine – svi do jednog su licemeri, ljudi koji u svojoj veri u Boga ne streme ka istini i koji ne vode računa o pravilnom obavljanju svojih dužnosti. U svojoj veri u Boga, ti ljudi uopšte ne slede Boga; naprotiv, oni slede antihriste, postaju robovi antihrista, a posledica toga je da oni ne mogu da zadobiju istinu. Takav ishod je neminovan.

Po kom se načelu Bog ophodi prema ljudima? Je li to sila? Da li je to kontrola? Ne – to je nešto potpuno suprotno od kontrole. Koje je Božje načelo po kojem se On ophodi prema ljudima? (Daje im slobodnu volju.) Tačno, daje ti slobodnu volju. Omogućava ti da dođeš do sopstvenog razumevanja unutar okruženja koje On postavlja i da na taj način prirodno stvaraš ljudsko razumevanje i iskustvo. Omogućava ti da prirodno shvatiš određene aspekte istine kako bi, kad se ponovo nađeš u takvom okruženju, znao šta da radiš i šta da odabereš. On ti takođe omogućava da iz dubine srca shvatiš šta je ispravno a šta pogrešno, kako bi na kraju izabrao pravi put. Bog te ne kontroliše i ne prisiljava te. Antihrist se, međutim, ponaša potpuno suprotno: on ti ispira mozak i indoktriniše te tako što te navodi na stranputicu, a zatim te pretvara u svog roba. Zašto koristim reč „rob”? Šta znači rob? To znači da nećeš moći da razlučiš da li je antihrist u pravu ili greši, niti ćeš smeti to da činiš – nećeš znati da li je u pravu ili nije; u srcu ćeš biti zbunjen i smeten. Nećeš biti načisto oko toga šta je ispravno a šta nije; nećeš znati šta treba, a šta ne treba da radiš. Samo ćeš, kao kakva marioneta, čekati na antihristova uputstva, nećeš smeti ništa da preduzmeš dok ti antihrist ne dȃ zeleno svetlo za to i usudićeš se da nešto uradiš tek kad od njega dobiješ naredbu. Izgubićeš svoje urođene sposobnosti, a tvoja slobodna volja neće odigrati svoju ulogu. Postaćeš mrtav čovek. Imaćeš srce, ali nećeš biti u stanju da razmišljaš; imaćeš um, ali nećeš biti u stanju da razmatraš probleme – nećeš razlikovati ispravno od pogrešnog, nećeš znati koje su stvari pozitivne a koje negativne, niti šta je ispravan a šta pogrešan način rada. Sasvim neprimetno, antihrist će preuzeti kontrolu nad tobom. Šta je to što on kontroliše? Da li je to tvoje srce ili tvoj um? On kontroliše tvoje srce; tvoj um onda prirodno pada pod njegovu kontrolu. Čvrsto će ti svezati udove, uvezaće ih brzo i snažno, tako da se pri svakom koraku sve dublje zaglibljuješ u oklevanje i sumnju, a zatim se povlačiš; onda poželiš da napraviš još jedan korak, da preduzmeš nešto, ali opet moraš da ustukneš. U svemu što radiš, vizija će ti biti zamagljena i nejasna. Ovo je neodvojivo od opaski kojima te antihrist navodi na stranputicu. Koja je to glavna tehnika kojom antihristi kontrolišu ljude? Sve što oni govore usklađeno je sa ljudskim predstavama i uobraziljama, sa ljudskim sentimentom i sa ljudskim rezonovanjem. Dok govore, čini se da imaju nešto od ljudskosti, ali oni ne poseduju nijednu istina-stvarnost. Kažite Mi, da li ljudi koji slede antihriste i koji su pod njihovom kontrolom mogu da svim srcem i svom snagom obavljaju dužnosti u Božjoj kući? (Ne.) Šta je tome razlog? Oni ne razumeju istinu – to je glavni razlog. A tu postoji još jedan razlog: antihristi se upuštaju u igre oko vlasti; oni ne praktikuju istinu u obavljanju svoje dužnosti, niti tu dužnost obavljaju svim srcem i snagom. Mogu li onda njihovi izvršioci da praktikuju istinu? Kakav god da je neki antihrist, isti takav će biti i njegov izvršilac. Antihristi su predvodnici u nepraktikovanju istine, u suprotstavljanju načelima, u izdaji interesa Božje kuće, u bezumnom i diktatorskom postupanju. Može li to da ne utiče na njihove izvršioce? To nipošto ne može da ne utiče na njih. U šta će se, dakle, pretvoriti ljudi koje antihristi sputavaju i kontrolišu? Oni će se čuvati jedni od drugih, biće sumnjičavi jedni prema drugima i boriće se jedni protiv drugih – takmičiće se oko slave i dobitka, oko šanse da zablistaju i oko kapitala. Duboko u sebi, ljudi koje kontrolišu antihristi žive u neslozi i prestaju da budu istomišljenici. Oprezni su i obazrivi u svojim postupcima; nisu otvoreni jedni prema drugima i nemaju normalne ljudske odnose jedni s drugima. Među njima nema normalnog razgovora, nema molitvenog čitanja, nema normalnog duhovnog života. Među njima ima podela, baš kao u onim neverničkim grupama po belom svetu koje su od Sotone. Eto kako stoje stvari kad na vlast dođe neki antihrist. Ljudi postaju oprezni jedni prema drugima, među njima ima otvorenih i prikrivenih sukoba, sabotaža, ljubomore, međusobno se osuđuju i upoređuju ko preuzima manju odgovornost: „Ako ti nećeš da preuzmeš odgovornost, neću ni ja. Po kom osnovu tražiš od mene da vodim računa o interesima božje kuće, kad ni sȃm ne vodiš računa o njima? Neću onda ni ja da vodim računa o njima!” Da li ovakvo mesto predstavlja Božju kuću? Ne. Kakvo je to mesto? To je Sotonin tabor. Tu ne vlada istina; to mesto u sebi nema delo Svetog Duha, ni Božji blagoslov, ni Njegovo vođstvo. I tako, svi ljudi koji tu borave nalik su malim đavolima. Na prvi pogled, reči hvale koje oni jedni drugima upućuju lepo zvuče: „Oh, oni stvarno vole boga; oni zaista daju priloge; oni zaista pate dok obavljaju svoju dužnost!” Ali, zatražite od njih da ocene neku osobu, pa će se ono što će vam reći iza njenih leđa razlikovati od onoga što govore u njenom prisustvu. Ako bi braća i sestre pali u šake nekom lažnom vođi, oni bi se pri obavljanju svojih dužnosti rasuli kao gomila rastresitog peska – ne bi ostvarili nikakve rezultate, niti bi posedovali delo Svetog Duha, a većina njih ne bi stremila ka istini. Šta bi se onda desilo kad bi potpali pod kontrolu nekog antihrista? Ti ljudi se ne bi više mogli nazvati crkvom. U potpunosti bi pripadali Sotoninom taboru i bandi antihrista.

Kako to da antihristi uvek žele da kontrolišu ljude? To je zato što oni ne štite interese Božje kuće, niti iole mare za život-ulazak pripadnika izabranog Božjeg naroda. Oni jedino brinu za sopstvenu vlast, status i prestiž. Veruju da, dokle god imaju kontrolu nad ljudskim srcima i dokle god ih svi obožavaju, njihova ambicija i želja biće ispunjene. Kada je reč o stvarima koje se tiču interesa Božje kuće, rada crkve ili život-ulaska izabranog Božjeg naroda, njih te stvari uopšte ne zanimaju. Čak i kad nastanu neki problemi, oni ne mogu da ih uoče. Oni ne mogu da vide probleme kao što su neodgovarajući kadrovski aranžmani u Božjoj kući; ili kad je imovina Božje kuće nerazumno raspoređena, pa je njen veći deo izgubljen i ne zna se ko ga je proćerdao; ili ko izaziva prekide i ometanja u njihovom radu; ili ko neprikladno koristi ljude; ili ko je površan u svom radu – a još manje se bave takvim problemima. Čime se oni bave? U šta se oni uopšte mešaju? (U beznačajne stvari.) Koje su to stvari beznačajne? Objasnite malo detaljnije. (Pojedine vođe baviće se rešavanjem porodičnih problema određene braće i sestara – na primer, kad se jedan član njihove porodice ne slaže dobro s nekim drugim članom. Radi se prosto o stvarima iz svakodnevnog života.) To je nešto što rade lažne vođe. A šta rade antihristi? (Oni uopšte ne vode računa o život-ulasku braće i sestara, niti o stvarima koje su suprotne istina-načelima; brinu samo o stvarima koje se tiču njihovog obraza i statusa – na primer, kad ljudi ne rade ono što im oni kažu ili kad se nekim ljudima oni ne sviđaju. Oni se bave takvim stvarima.) To je delimično tačno. Takve stvari se zaista dešavaju. Antihristi proveravaju čije im je prisustvo nepoželjno, ko ih ne poštuje i ko bi mogao da ih razazna. Oni sve to posmatraju i pamte; za njih su te stvari veoma važne. Ima li šta još? (Ako je u nekoj crkvi izabrana osoba koja ih donekle raspoznaje i koja nije njihov istomišljenik, oni će tražiti načine da toj osobi pronađu neku grešku i da isposluju njenu smenu. Oni vole da rade takve stvari.) Ma kakve nedostatke ili probleme da neko ko čini loše stvari ima i ma kakve prekide i ometanja da stvara, antihrist na to uopšte ne obraća pažnju – on naročito pronalazi mane onim ljudima koji obavljaju svoju dužnost i koji streme ka istini, tražeći izgovore i opravdanja da takvi ljudi budu smenjeni. Postoji još jedan glavni način na koji se manifestuje kontrola ljudi od strane antihrista: pored kontrolisanja obične braće i sestara, oni pokušavaju da kontrolišu i ljude koji su zaduženi za svaki aspekt rada. Oni uvek žele da svu vlast drže čvrsto u svojim rukama. Zato se oni raspituju o svemu; sve drže na oku i sve posmatraju, da bi videli kako ljudi rade. Sa ljudima uopšte ne razgovaraju o istina-načelima, niti im daju odrešene ruke u obavljanju poslova. Žele da svako radi kako mu oni kažu i da im se pokori. Stalno strahuju da će se njihova vlast raspasti i da će je preuzeti drugi ljudi. Prilikom rasprave o nekom problemu, ma koliko ljudi da o tome razgovara i ma kakvi rezultati da se iz tog razgovora izrode, oni će, kad dobiju reč, sve te rezultate odbaciti i rasprava će morati da se povede ispočetka. I kakav je krajnji rezultat svega toga? Rasprava se ne završava dokle god ih svi ne saslušaju i ne ispoštuju njihove savete, a ako se to ne dogodi, razgovor mora da se nastavi. Takvi razgovori ponekad traju do ponoći, pri čemu se nikome ne dozvoljava da ode na spavanje; razgovor se ne završava dok ih svi ne saslušaju i ne ispoštuju njihove savete. To je nešto što antihristi rade. Ima li ljudi koji veruju da antihristi na ovaj način preuzimaju odgovornost za rad crkve? Koja je razlika između preuzimanja odgovornosti za rad crkve i despotizma antihrista? (Razlika je u nameri.) Kad su ljudi savesni i odgovorni prema svom poslu, oni to čine zato da bi vodili jasan razgovor o istina-načelima i da bi svi mogli da razumeju istinu. Sa druge strane, cilj antihrista je da očuvaju svoju vlast, da bi stekli prednost, da bi odbacili sva gledišta koja odstupaju od njihovih mišljenja i zbog kojih bi mogli da izgube obraz. Zar se te namere ne razlikuju među sobom? (Razlikuju se.) Po čemu se razlikuju? Možete li to da razlučite? Vođenje razgovora sa ciljem da ljudi shvate istina-načela i takmičenje oko toga koga će ljudi više poštovati – po čemu se to dvoje međusobno razlikuje? (Po namerama.) Ne samo po namerama – naravno da su im namere drugačije. (Od jednog od ta dva pristupa Božja kuća će imati veću korist.) Sledeća razlika je da će jedan od ta dva pristupa doneti Božjoj kući veću korist – ovo se tiče interesa Božje kuće. U čemu je, međutim, glavna razlika? Kad god čuješ da neko iskreno besedi o istini, jasno ti je da se tu ne radi ni o kakvom ličnom pravdanju ni odbrani. Sve ono o čemu ta osoba besedi ima za cilj da svako shvati Božje namere, celokupna njena beseda je svedočenje o Božjim namerama. Takvom besedom razjašnjavaju se istina-načela i, kad ih čuju, ljudi imaju put kojim će napredovati – znaju koja su načela, znaju šta ubuduće treba da rade, malo je verovatno da će pri obavljanju dužnosti kršiti ta načela, a cilj njihovog praktičnog delovanja biće precizniji. Takva beseda uopšte nije kontaminirana ličnim pravdanjem ili odbranom. Ali, kako propovedaju ljudi koji bi hteli da stvari preokrenu u svoju korist i da druge ljude stave pod svoju kontrolu? O čemu oni propovedaju? Oni propovedaju o vlastitom pravdanju, kao i o mislima, namerama i ciljevima na kojima se zasniva sve što rade, kako bi ljudi to prihvatili i poverovali u to, umesto da ih pogrešno razumeju. To je samo pravdanje i ništa više; u tome nema ni trunke istine. Ako ih budeš pažljivo slušao, čućeš da u njihovim besedama nema istine – sve su to samo ljudske izreke, izgovori i opravdanja. Sve se svodi isključivo na to. A kad završe sa besedom, da li svi razumeju načela? Ne – ali su zato razumeli puno toga o namerama govornika. To je metod koji koriste antihristi. Tako oni kontrolišu ljude. Čim osete da su im status i prestiž unutar grupe pretrpeli gubitke i da su narušeni, oni odmah sazivaju ljude da se okupe, ne bi li svoj status i prestiž spasli kako god znaju i umeju. A kako ih spasavaju? Tako što daju izgovore, pružaju opravdanja i govore o čemu su u tom trenutku razmišljali. Koji cilj žele time da postignu? Žele da razjasne sva moguća pogrešna razumevanja koja ljudi imaju o njima. Isto to radi i velika crvena aždaja: nakon što neku osobu podvrgne mučenju, ona će je osloboditi krivice i odbaciti sve optužbe koje su protiv nje bile podnete. Koji je cilj svega toga? (Pranje biografije.) Ona te oslobađa krivice i daje ti nadoknadu za sve loše stvari koje ti je učinila, kako bi ti pomislio da je, na kraju krajeva, velika crvena aždaja zapravo dobra i da joj se može verovati. Na taj način, njena vladavina ostaje neugrožena. Na isti način postupaju i antihristi: u svemu što govore i rade nema ničega što ne ide njima u korist; oni ništa neće kazati zarad istine, a još manje će išta reći ili učiniti zarad interesa Božje kuće. Sve što govore i rade u interesu je njihovog vlastitog ugleda i statusa. Neki će možda reći: „Nepravedno je što ih definišeš kao antihriste, jer oni se zaista puno trude, veoma marljivo obavljaju svoje poslove i od jutra do mraka rade i trče unaokolo zarad Božje kuće. Ponekad su toliko zauzeti da nemaju kad ni da jedu. Toliko su mnogo propatili!” A zarad koga oni pate? (Zarad sebe.) Pate zarad sebe. Kad ne bi imali status, da li bi isto postupali? Jurcaju unaokolo zarad vlastitog ugleda i statusa – oni to čine radi nagrade. Kad ne bi bili nagrađeni ili kad ne bi imali slavu, dobitak ni status, već bi se odavno povukli. Oni te stvari rade pred drugima i, dok to rade, hteli bi da i Bog sazna za njih i da im, shodno svemu što su učinili, dodeli nagradu kakvu zaslužuju. Ono što bi hteli na kraju da dobiju jeste nagrada; oni ne žele da zadobiju istinu. Ti moraš to da prozreš. Kad im se učini da su prikupili dovoljno kapitala i kad im se ukaže prilika da pred drugima nešto kažu, šta je sadržaj onoga što govore? Kao prvo, razmeću se svojim doprinosima – to je psihološki napad. Šta je psihološki napad? Hteli bi da svi ljudi duboko u srcu spoznaju da su oni u ime Božje kuće učinili mnogo toga dobrog, da su davali svoj doprinos, preuzimali rizike, obavljali opasne poslove, da su spali s nogu i da su prilično propatili – time oni iznose svoje zasluge i pred drugima pričaju o svom kapitalu. Kao drugo, oni na nesvakidašnji i besmislen način govore o nekim nerealnim teorijama, koje ljudi misle da razumeju, ali ih zapravo ne razumeju. Te teorije zvuče veoma dubokoumno, tajnovito i apstraktno, pa ljudi zbog toga obožavaju antihriste. Oni, zatim, na grandiozan i konfuzan način govore o stvarima za koje veruju da ih niko nikada nije razumeo – kao, na primer, o tehnologiji, svemiru, finansijama i računovodstvu ili o društveno-političkim pitanjima – pa čak i o aferama i prevarama koje se dešavaju u podzemlju. Oni pripovedaju svoju ličnu istoriju. O čemu se ovde zapravo radi? Oni se razmeću. A cilj njihovog razmetanja je da pokrenu psihološki napad. Mislite li da su oni glupi? Kad to što govore ne bi imalo nikakvog efekta na ljude, da li bi oni i dalje to činili? Naravno da ne bi. Oni to govore sa određenim ciljem: time oni iznose svoje zasluge, hvale se i razmeću.

Nadalje, kakve manire antihristi često usvajaju? Ma gde da se nađu, oni usvajaju manir glave domaćinstva – kud god da krenu, pitaju: „Na čemu trenutno radite? Kako vam ide? Ima li kakvih problema? Požurite da obavite poslove koji su vam dodeljeni! Nemojte biti površni. Svako delo božje kuće je važno i ne sme se odlagati!” Ponašaju se upravo kao glava domaćinstva i neprekidno nadziru poslove koje ljudi obavljaju u njegovoj kući. Šta znači to da su oni glava domaćinstva? To znači da bi svi koji borave u njihovoj kući mogli da naprave neku grešku ili da krenu pogrešnim putem, pa zato oni moraju da ih nadgledaju; u suprotnom, niko ne bi obavljao svoju dužnost – svi bi na kraju poklekli. Antihristi veruju da su svi drugi idioti, dečurlija, te da bi neki od njih pravili greške i krenuli stranputicom kad oni ne bi stalno brinuli o njima ili kad bi ih makar na tren ispustili iz vida. O kakvom se gledištu ovde radi? Zar antihristi ne preuzimaju manire glave domaćinstva? (Preuzimaju.) Da li se oni onda bave konkretnim poslom? Oni nikada ne rade ništa konkretno; posao organizuju tako da sve rade drugi, dok oni samo gospodare i bave se birokratijom, a kad ostali obave sav posao, ponašaju se kao da su to oni sami uradili – sve zasluge pripisuju sebi. Oni se samo prepuštaju prednostima svog statusa i nikada ne rade ništa što bi bilo od koristi za rad Božje kuće; čak i kada primete da neko površno radi ili zapostavlja svoje dužnosti, da neko ometa ili prekida rad crkve, oni tu osobu najpre opomenu s nekoliko reči, a zatim je uteše, ali je nikada ne razotkrivaju niti je ograničavaju – nikada nikog ne vređaju. Ako niko ne želi da ih sluša, reći će: „Srce mi se raspuklo na sitne komade zbog brige o svima vama; govorio sam vam dok mi usta nisu presahla – toliko sam umoran da sam se gotovo prelomio nadvoje! Toliko mi briga zadajete!” Zar to nije bestidno s njihove strane? Osećate li odvratnost kad to čujete? To je jedan od načina na koji se ispoljava stalna želja antihrista da kontrolišu ljude. Kako takvi antihristi razgovaraju s ljudima? Meni, na primer, kažu: „Moji potčinjeni ne rade ono što im se kaže. Oni rad crkve ne uzimaju zaozbiljno. Površni su i neselektivno troše novac božje kuće. Ti ljudi su prave zveri – gori su od pasa!” Kojim tonom oni to izgovaraju? Prave od sebe izuzetak; hoće da kažu: „Ja sam taj koji vodi računa o interesima božje kuće, a ne oni.” Za koga antihristi sebe smatraju? Za „ambasadore brenda”. Šta je ambasador brenda? Pogledajte ambasadore brenda iz nekih zemalja – kakvi su to ljudi? Biraju ih zbog njihove lepote; oni su veoma atraktivni, umeju lepo da pričaju i svi su prošli odgovarajuću obuku. Iza kulisa, svi oni imaju veze i aranžmane sa visokim, bogatim i zgodnim muškarcima, sa visoko pozicioniranim zvaničnicima i s bogatim biznismenima – zbog toga su i izabrani za ambasadore brenda. Na šta se oni oslanjaju da bi postali ambasadori brenda? Da li se oslanjaju isključivo na svoj izgled, lepu figuru i rečitost? Uglavnom se oslanjaju na svoje zakulisne veze. Zar to ne funkcioniše upravo tako? (Da.) Da, to baš tako funkcioniše. Antihristi, koji uvek imaju manire vođe ili glave domaćinstva, stalno žele da koriste te manire i to držanje da bi ljude navodili na stranputicu i da bi ih kontrolisali. Zar to ne podseća pomalo na stil ambasadora brenda? Stanu tamo, zabace ruke iza leđa, a kad im neko od braće ili sestara klimne glavom ili im se pokloni, kažu: „Lepo – hajde sad, obavi dobro svoj posao!” Ko su oni da tako govore? Kakav su to položaj sami sebi dodelili? Ja takve stvari ne govorim, ma gde da se nađem – jeste li Me ikada čuli da tako nešto kažem? (Ne.) Ponekad samo kažem: „Ovakva mogućnost da spokojno obavljate svoju dužnost ne stiče se lako! Stoga morate da zgrabite tu mogućnost i da svoju dužnost obavite dobro – nemojte da vas oteraju zato što ste napravili neko zlo ili izazvali ometanja.” Šta Mene nagoni da tako govorim? Iskrenost. Da li, međutim, antihristi tako razmišljaju? Oni tako ne razmišljaju i ne postupaju na taj način. Drugima govore da dobro obave posao – a da li to i sami čine? Ne čine. Hteli bi da drugi dobro rade, da zbog njih pocrkaju od posla i da službuju umesto njih, da bi na kraju oni pobrali sve lovorike. Da li vi crkavate od posla zarad Mene, dok obavljate svoje dužnosti? (Ne.) Osim toga, vi ne službujete Mene radi; vi obavljate svoje dužnosti i ispunjavate vlastite obaveze, a Božja kuća vas snabdeva svime što vam je potrebno. Da li bi bilo preterano reći da vas Ja snabdevam? (Ne bi.) To nije netačna izjava i to je zapravo pravo stanje stvari. Ali, ako biste tražili da vam to kažem, Ja to ne bih učinio – tako nešto nikad ne bih prevalio preko jezika. Rekao bih samo da je Božja kuća ta koja vas snabdeva: vi u Božjoj kući obavljate svoje dužnosti, a Bog vas snabdeva. Zarad koga, dakle, obavljate svoje dužnosti? (Zarad nas samih.) Vi obavljate svoje dužnosti i ispunjavate svoje obaveze; to je odgovornost koju treba da ispunite kao stvorena bića. Vi to činite pred Bogom. Nipošto ne smete govoriti kako to činite zarad Mene – Meni to nije potrebno. Ne treba mi da iko radi za Mene; nisam ja nikakav šef, niti predsednik neke kompanije. Ja ne zarađujem na vama, niti vi jedete Moju hranu. Mi samo međusobno sarađujemo. Ja besedim o istinama o kojima treba da vam besedim, kako biste mogli da ih razumete, a vi se otiskujete na ispravan put, usled čega Moje srce postaje spokojno – Moja odgovornost i Moja obaveza time su privedene kraju. Radi se o međusobnoj saradnji, gde svako igra svoju ulogu. Daleko od toga da tu neko nekoga eksploatiše, da neko nekoga iskorišćava i da neko nekoga hrani. Nemojte da usvajate takav manir – to je beskorisno i odvratno. Potrudite se da svoj posao uistinu dobro obavite, tako da to svima bude očigledno, pa ćete na kraju biti dobro pozicionirani da pred Bogom položite račune. Da li i antihristi ovako rezonuju? Ne. Ako preuzmu delić odgovornosti, ako daju neznatni doprinos i obave nešto malo posla, oni se time hvale na način koji je, iskreno govoreći, odvratan – čak bi hteli da postanu ambasadori brenda. Ako ne pokušavaš da budeš ambasador brenda i ako se latiš nekog stvarnog posla, svako će imati neko poštovanje prema tebi. Ako usvojiš držanje ambasadora brenda, ali si pritom nesposoban za bilo koji konkretan posao, ako zbog tebe Višnji mora da se brine o svim poslovima i da svima lično daje uputstva, pa još i da te nakon toga nadzire i daje ti smernice, ako Višnji mora da se bavi svim aspektima rada, a ti za sebe i dalje misliš da si sposoban, da si veštiji nego što si bio pre i da si ti taj koji je obavio sav posao – zar to onda nije bestidno? Antihristi su sposobni za takve stvari. Oni od Boga kradu Njegovu slavu. Kad obični ljudi iskuse određene stvari, oni mogu da razumeju nešto od istine i mogu da kažu: „Previše sam slabog kova – nisam ni za šta. Bez brige i nadzora od strane Višnjeg, bez njega koji me drži za ruku i pomaže mi, ne bih ništa mogao da uradim. Bio bih nalik nekakvom lutku. Sada sam donekle spoznao samog sebe. Znam svoju kukavnu meru. Uopšte se neću žaliti ako me Višnji u budućnosti bude ponovo orezao. Naprosto ću se pokoriti.” Spoznavši svoju kukavnu meru, poslove koji su vam dodeljeni obavljaćete na pristojan način, stojeći sa obe noge čvrsto na zemlji. Šta god da vam Višnji dodeli, vi ćete to dobro obaviti, svim srcem i svom snagom. Da li je to ono što i antihristi rade? Nije – oni uopšte ne vode računa o interesima Božje kuće, ni o radu Božje kuće. Šta je najvažniji interes Božje kuće? Je li to crkveno bogatstvo? Jesu li to prilozi Bogu? Ne. Pa, šta je onda? Oko kog se aspekta rada vrti učinak svake osobe u obavljanju dužnosti? Reč je o propovedanju jevanđelja i svedočenju o Bogu, kako bi čitavo čovečanstvo razumelo Boga i kako bi Mu se vratilo. To je najvažniji interes Božje kuće. Taj najvažniji interes se zatim grana naniže i deli na svaki tim i svaki aspekt rada, a onda se dalje usitnjava sve do raznih pojedinačnih dužnosti koje svaka osoba obavlja. To je interes Božje kuće. Jeste li to uviđali ranije? Ne, vi to niste uviđali! Kad govorim o interesima Božje kuće, vi mislite da je reč o novcu, kućama i automobilima. U kakve to interese spada? Zar to nisu samo neke materijalne stvari? Da li će onda neki ljudi reći: „Pošto to ne spada u interese božje kuće, hajde onda da ih trošimo kako nam je volja”? Da li je to u redu? (Ne.) To nipošto nije u redu! Rasipničko trošenje priloga je težak greh.