Šta još zanima antihriste osim njihove želje i ambicije da kontrolišu ljude? U suštini, ništa. Oni nisu zainteresovani ni za šta drugo. Da li neka osoba obavlja odgovarajuću dužnost, da li je osoblje prikladno organizovano, ima li nekoga ko ometa i prekida rad crkve, da li se svi aspekti rada crkve odvijaju glatko, u kom segmentu rada ima problema, koji segment je još uvek slab, o kojem segmentu se još uvek nije razmišljalo, gde se rad ne obavlja pravilno – antihristi se ne bave nijednom od tih stvari, niti se za njih raspituju. Oni se nikada ne brinu oko tih stvari; oni nikad ne obavljaju taj konkretan posao. Na primer, rad na prevođenju, rad na video-montaži i produkciji filmova, rad na izradi tekstova, rad na propovedanju jevanđelja, i tako dalje – oni ne prate marljivo nijedan od tih aspekata rada. Sve što se ne dotiče njihove slave, dobiti i statusa, to kao da s njima nema nikakve veze. Šta je, dakle, jedino što oni rade? Oni se bave samo nekim opštim poslovima – površnim radom koji ljudi mogu da vide i na koji obraćaju pažnju. Kad završe neki od tih poslova, oni to prikazuju kao nekakvu svoju kvalifikaciju, a zatim počinju da uživaju u prednostima svog statusa. Vode li antihristi računa o život-ulasku pripadnika izabranog Božjeg naroda? Ne; oni brinu isključivo o svom ugledu i statusu, o stvarima u kojima mogu da se istaknu i da privole ljude da ih poštuju i obožavaju. Prema tome, ma kakvi da se problemi pojave u radu crkve, oni se oko njih niti brinu, niti se za njih raspituju; ma koliko da je neki problem ozbiljan, ma koliki gubitak da nanosi interesima Božje kuće, oni na njega ne gledaju kao na problem. Recite Mi, da li oni uopšte imaju srce? Jesu li to ljudi koji su odani? Jesu li to ljudi koji vole i prihvataju istinu? Iza svih tih stvari mora se staviti znak pitanja. Pa dobro, šta to oni moraju po čitav dan da rade da bi napravili takav haos u radu crkve? To je dovoljno da pokaže da oni nimalo ne vode računa o Božjim namerama. Oni ne obavljaju suštinske poslove koje im je Bog poverio, nego se isključivo bave nekim površnim, opštim poslovima, kako bi kod drugih ljudi stvorili utisak da nešto rade; posmatrano spolja, zauzeti su obavljanjem neke dužnosti, da bi ljudima pokazali da imaju revnost i veru. Na taj način, oni nekim ljudima uspevaju da zamažu oči. Ali, oni ne obavljaju ni jedan jedini aspekt suštinskog rada crkve – ne rade baš ništa na zalivanju i snabdevanju ljudi istinom. Za rešavanje problema nikada ne koriste istinu; bave se samo nekim opštim poslovima i ponešto raduckaju da bi ostavili dobar utisak. Što se tiče suštinskog rada crkve, naprosto su površni i neodgovorni – nemaju ni trunke osećaja za odgovornost. Nikada ne tragaju za istinom da bi rešavali probleme, ma koliko da ih iskrsne, već svoje dužnosti samo otaljavaju. A kad posvršavaju neke površne, opšte poslove, misle da su obavili neki stvaran rad. Dok obavljaju svoje dužnosti, antihristi divljaju po crkvi, čine ružne stvari i ponašaju se proizvoljno i diktatorski. Od rada crkve prave haos i potpunu zbrku. Nijedan aspekt rada ne obavljaju u skladu s merilom i bez grešaka; nijedan aspekt rada ne može dobro da se obavi ako se Višnji ne umeša, ako se ne raspita oko toga i ako ne nadgleda taj posao. A čak i tada, ima ljudi koji su puni pritužbi i postaju prkosni nakon što budu smenjeni; oni iznose varljive argumente u svoju korist i prebacuju odgovornost na vođe i delatnike višeg nivoa. Zar to nije krajnje nerazumno? Pravi stav neke osobe prema istini ne može se sagledati dok se ništa ne dešava, ali zato, kad bude orezana i smenjena, otkriva se njen pravi stav prema istini. Ljudi koji prihvataju istinu mogu to da čine pod bilo kakvim okolnostima. Ako pogreše, u stanju su da priznaju svoju grešku; mogu da se suoče sa činjenicama i da prihvate istinu. Ljudi koji ne vole istinu neće priznati da su pogrešili čak ni nakon što je njihova greška razotkrivena; još manje će prihvatiti da se Božja kuća pozabavi njima – a šta će neki među njima još upotrebiti kao opravdanje? „Imao sam dobru nameru – jednostavno, nisam dobro uradio. Ne možete me sada kriviti što sam loše postupio. Namera mi je bila dobra, patio sam, platio cenu i dao sve od sebe – ne uraditi nešto dobro nije isto što i počiniti zlo!” Koristiti takvo opravdanje, takav izgovor, radi odbijanja da se Božja kuća pozabavi njima – da li je to pravilno? Kakva god opravdanja i izgovore da neka osoba daje, oni ne mogu sakriti njen stav prema istini i prema Bogu. Taj stav se tiče njene priroda-suštine i njen je najveći pokazatelj. Bez obzira da li se nešto dogodilo ili nije, tvoj stav prema istini predstavlja tvoju priroda-suštinu. To je tvoj stav prema Bogu. Da bi se videlo kako se ophodiš prema Bogu, dovoljno je pogledati kako se odnosiš prema istini.

Šta smo našom malopređašnjom diskusijom obuhvatili, a tiče se ponašanja antihrista u vezi sa kontrolom ljudi? (Antihristi su zainteresovani isključivo za kontrolu nad ljudima.) Tako je. Ljudi koji su naročito nadmeni i koji posebno vole status veoma su „zainteresovani” za kontrolu nad ljudima. Ta „zainteresovanost” nije pozitivna – to je želja i ambicija, nešto negativno i pogrdno. Zašto bi oni bili zainteresovani da kontrolišu ljude? Sa objektivne tačke gledišta, to je njihova priroda; postoji, međutim, još jedan razlog: ljudi koji bi da kontrolišu druge osećaju posebnu strast i ljubav prema statusu, slavi, dobitku, sujeti i vlasti. Mogu li tako da kažem? (Da.) A zar ta posebna strast i ljubav nisu slične Sotoninim? Zar to nije Sotonina suština? Sotona po čitav dan smišlja kako da zaluđuje i kontroliše ljude; on svakoga dana ljudima usađuje pogrešne ideje i gledišta, bilo kroz usađivanje i obrazovanje, bilo putem tradicionalne kulture ili uz pomoć nauke, uzvišenih znanja i učenja – i što im on više usađuje te stvari, oni ga sve više obožavaju. Koji cilj Sotona ima kad ljudima usađuje te stvari? Kad on to obavi, ljudi poseduju njegove ideje; oni poseduju njegove filozofije i način egzistencije. To je isto kao da je Sotona pustio korenje u ljudskim srcima. Oni žive u skladu sa Sotonom i žive Sotoninim životom – to je život đavola. Zar nije tako? Zar to ujedno nije i priroda antihrista koji kontrolišu ljude? Oni bi da sve ostale pretvore u ljude kao što su oni; žele da svi žive zarad njih, da im uvek budu nadohvat ruke i da rade za njih. I sve mora da bude pod njihovom kontrolom: ljudske misli i reči, stil kojim govore, ideje i gledišta, perspektive i stavovi po kojima postupaju, pa čak i njihov stav prema Bogu, sopstvenoj veri i njihovoj rešenosti i težnji za obavljanjem dužnosti – sve to mora da bude pod njihovom kontrolom. Koliko duboko zadire ta kontrola? Oni ljudima najpre ispiraju mozak i indoktrinišu ih, a zatim nastoje da sve ljude nateraju da čine isto što i oni. Postaju njihovi „kumovi”. Da bi ljude učinili takvima, antihristi koriste brojne metode: tu spadaju navođenje na stranputicu, usađivanje, zastrašivanje i šta još? (Psihološki napadi.) Oni su sastavni deo navođenja na stranputicu. Šta još? (Prinuda i potkupljivanje ljudi.) Kako oni potkupljuju ljude? Neki ljudi divljaju i čine ružne stvari dok obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući. Mogu li antihristi to jasno da vide? To je njima više nego jasno. Da li se onda bave time? Ne bave se. A zašto se ne bave? Zato što to žele da iskoriste kako bi te ljude potkupili; kažu im: „To što se ne bavim tobom treba da shvatiš kao uslugu. Treba da mi budeš zahvalan zbog toga. Video sam da si počinio neke loše stvari, ali te nisam prijavio i nisam se pozabavio tobom. Bio sam blag prema tebi. Zar mi od sada nećeš dugovati zahvalnost?” Ti ljudi su im onda zahvalni i smatraju ih svojim dobročiniteljima. Nakon toga, antihristi i ti ljudi su nalik svinjama koje se valjaju u blatu. Dokle god su na vlasti, antihristi mogu da potkupljuju takve ljude: one koji čine zlodela, koji nanose štetu interesima Božje kuće i koji privatno osuđuju Boga i podrivaju rad Božje kuće. To je ta vrsta bande zlih ljudi koju antihristi štite. Zar to nije neka vrsta kontrole? (Jeste.) Činjenica je da antihristi duboko u svojim srcima znaju da to nisu ljudi koji štite interese Božje kuće. I jedni i drugi to znaju – među njima postoji prećutno razumevanje – pa stoga sve rade ruku podruku. „Slični smo kao jaje jajetu. Ti ne vodiš računa o interesima božje kuće. Praviš od boga budalu, kao i ja; ne stremiš ka istini, kao što ni ja ne stremim.” Takve ljude antihristi potkupljuju. Zar to nije potkupljivanje? (Jeste.) Nimalo se ne ustručavaju oko dopuštanja da interesi Božje kuće stradaju. Po cenu da ugroze interese Božje kuće, oni tolerišu ljude koji divljaju unaokolo, koji čine loše stvari i žive kao paraziti na račun Božje kuće. To je isto kao da snabdevaju te ljude i da su im oni nesvesno zahvalni zbog toga. Kad dođe vreme da se Božja kuća pozabavi tim zlim ljudima, kako oni gledaju na antihriste? Oni sebi govore: „Oh, ne. Već su ih smenili. Da nisu, mogli bismo još malo da uživamo – dok su me oni pokrivali, niko nije mogao da se pozabavi mnome.” Još uvek su toliko privrženi antihristima! Očigledno je da sve to što antihristi rade jesu ometanja i prekidi, nešto što ljude navodi na stranputicu i zla dela koja su protivna Bogu. A svaka osoba koja ne voli istinu neće mrzeti ta njihova zlodela, nego će ih čak i zataškavati. Primera radi, bio je jednom neki vođa koji je štitio antihriste. Višnji ga je pitao ima li u crkvi nekoga ko izaziva ometanja i prekide, ko divlja unaokolo čineći loše stvari i ima li nekih antihrista koji ljude navode na stranputicu. Vođa je odgovorio: „Ne znam, raspitaću se. Dopusti mi da ti to proverim.” Zar to nije bio sastavni deo njegovog posla? Upravo takvim tonom – „Dopusti mi da ti to proverim” – on se jedno vreme nosio sa Višnjim i na tome se završilo. Vođa nije ništa dalje proveravao – nije želeo da uvredi te ljude! Kad ga je Višnji ponovo pitao: „Jesi li proverio?”, rekao mu je: „Jesam – nema takvih ljudi.” Da li je to bilo tačno? Vođa je zapravo bio najveći antihrist i glavni krivac za ometanje rada crkve i za nanošenje štete interesima Božje kuće. On je sȃm bio antihrist – šta je tu više imalo da se proverava? Sa njim na čelu, ma koliko da su njegovi potčinjeni radili loše stvari, ma kakva ometanja i prekide da su izazivali, niko te stvari nije mogao da proverava. On bi svaki takav pokušaj blokirao. Shodno tome i pod takvim okolnostima, zar on time nije ljude koji su mu potčinjeni odvojio od Boga? Odvojio ih je. A koga su onda ti ljudi slušali, budući da ih je on odvojio od Boga? Zar nisu slušali samo njega? Tako je on postao glavni siledžija u selu, vođa bande, lokalni tiranin – držao je sve te ljude pod kontrolom. Koji je metod koristio? Prevario je Višnjeg i nasamario one ispod sebe. Što se tiče potčinjenih, on ih je potkupio i govorio im milozvučne reči, dok je sa Višnjim posegnuo za prevarom – nije dopustio Višnjem da sazna šta se dole dešava. Ništa o tome nije govorio Višnjem i stvorio je lažnu sliku. Kakvu je sliku stvorio? Rekao je Višnjem: „Ima u našoj crkvi jedna osoba za koju sva braća i sestre tvrde da je loše ljudskosti, da je neverovatno zlonamerna i nesposobna za bilo koju dužnost. Šta kažeš – mogu li da se pozabavim njome?” Slušajući šta govori, na osnovu opisanih manifestacija bilo je očigledno da se radi o zloj osobi kojom se treba pozabaviti. Stoga je Višnji rekao: „Ako je tako, možeš da se pozabaviš tom osobom. Jesi li se već pozabavio njome?” Vođa je odgovorio: „Prošlog meseca smo se pozabavili njome i uklonili je.” Da li su to zaista bile činjenice? Nakon detaljnijeg ispitivanja, ispostavilo se da se u stvari dogodilo šta? Ta osoba se nije lepo slagala sa vođom. A postojao je i razlog za njihovo neslaganje: taj vođa nije obavljao nikakav stvarni posao i stalno je pravio bande i klike među braćom i sestrama – pokazivao je manifestacije antihrista, što je ta osoba prepoznala, pa je te probleme prijavila i razotkrila. Čim je podnela prijavu, podređeni saradnici tog vođe otkrili su da je to ona uradila, nakon čega ju je vođa podvrgao mučenju i uklonio iz crkve. Taj vođa je dobro sproveo svoj naum da sve svoje potčinjene natera da ustanu protiv te osobe i da je odbace, tako da se na kraju lično pozabavio njome i uklonio je iz crkve, nakon čega je tu „dobru vest” saopštio Višnjem. A stvari se, zapravo, uopšte nisu tako odvijale. Da li se ovakve stvari dešavaju u crkvi? Dešavaju se. Ovi antihristi potiskuju braću i sestre, potiskuju sve one koji mogu da ih prepoznaju i da prijave njihove probleme, kao i one koji mogu da proniknu u njihovu priroda-suštinu. Oni čak isprva ulažu žalbe protiv svojih žrtava, prijavljujući ih Višnjem kao ljude koji izazivaju ometanja. A ko zapravo izaziva ometanja? Antihristi su ti koji izazivaju ometanja i kontrolišu crkvu.

Koje tehnike antihristi primenjuju kako bi ljude naterali da im se pokoravaju? Jedna takva tehnika sastoji se u korišćenju raznih sredstava da bi te kontrolisali – da bi kontrolisali tvoje misli, tvoje metode, put kojim ideš, pa čak i da bi, posredstvom vlasti koju osvajaju, kontrolisali dužnost koju obavljaš. Ako se zbližiš sa njima, dodeliće ti laganu dužnost koja će ti omogućiti da se istakneš; ako si stalno neposlušan prema njima, ako im uvek ukazuješ na greške i razotkrivaš problem njihove iskvarenosti, srediće ti da dobiješ posao koji niko ne voli – na primer, nateraće neku mlađu sestru da obavlja neki prljav i naporan posao. Lagane i čiste poslove dodeljuju ljudima koji su im bliski, koji im laskaju i koji im uvek govore ono što oni žele da čuju. Tako se antihristi ophode prema ljudima i kontrolišu ih. Drugim rečima, kada se radi o tome ko upravlja kadrovima i premeštajima, samo od njih zavisi šta će ko raditi; u tom pogledu, imaju potpuno odrešene ruke. Da li se ovde radi samo o nekoj vrsti ambicije i želje? Ne, ne radi se o tome. Zar ovo u potpunosti ne odgovara osmoj stavci manifestacija antihrista, koja glasi: „Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu”? Na šta se odnosi rečenica „Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu”? Šta nije u redu s tom manifestacijom? Na koji je način ona pogrešna? Pogrešno je to što je ono čemu oni teraju ljude da se pokore potpuno suprotno istini. To nije u skladu sa istina-načelima. To je potpuno suprotno interesima Božje kuće i protivno Božjim namerama; nijedan delić toga ne štiti interese Božje kuće i nijedan delić toga nije u skladu sa istinom. To čemu oni ljude primoravaju da se pokore u celosti su njihove vlastite ambicije, želje, sklonosti, interesi i predstave. Zar to nije suština ovog problema? To je jedan od načina na koji se manifestuje suština antihrista. Zar to ne zadire u srž ovog problema? Ovaj način postupanja antihrista trebalo bi da je lako raspoznati. Ima nekih vođa i delatnika koji iznose tačna i ispravna gledišta i, mada pojedini ljudi ostaju neuvereni i ne mogu da ih prihvate, ove vođe su u stanju da istraju u implementaciji tih ispravnih gledišta i da ih sprovedu u delo. Po čemu se takvo ponašanje razlikuje od ponašanja antihrista? Ona su, na prvi pogled, slična, ali se po svojoj suštini ipak razlikuju. To što antihristi rade jeste namerno suprotstavljanje istini i načelima rada Božje kuće, oni primoravaju ljude da rade ono što im kažu pod izgovorom da će time obaviti dužnost zarad Božje kuće i pokoriti se istini. To je pogrešno – do krajnosti i apsurdno pogrešno. Pojedine vođe i delatnici zastupaju ispravna gledišta. Ono što je u skladu sa istina-načelima i treba zastupati; to nije ni nadmenost ni samopravednost, niti se time ljudi ograničavaju – to je zastupanje istine. Spolja gledano, ta dva ponašanja su međusobno slična, ali im je suština različita: jedni zastupaju istina-načela, dok drugi zastupaju pogrešna gledišta. To što antihristi rade je kršenje istine, neprijateljstvo prema njoj i u celosti je motivisano njihovim ličnim ambicijama i željama – upravo zato bi antihristi hteli da se ljudi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. U tome je srž ove stavke. Ono o čemu smo maločas govorili je ustanovljena činjenica. Na šta se ovde odnose želje i ambicije? Odnose se na neke ljude koji ne rade očigledne stvari koje rade antihristi, ali ipak imaju takve sklonosti. Oni imaju takve sklonosti i manifestacije, što znači da imaju takve želje i ambicije. U kojoj god grupi da se nađu, oni bi stalno da komanduju ljudima kao kakvi zvaničnici: „Ti, idi spremaj hranu!” „Ti, idi obavesti tog i tog!” „Radite naporno na obavljanju svoje dužnosti i budite odaniji – bog sve vidi!” Ima li potrebe tako se obraćati osoblju? Kakav je to ton? Ko su oni da se stalno ponašaju kao age i gospodari? Oni su niko i ništa, a ipak se usuđuju da govore takve stvari – zar to nije nedostatak razuma? Neki će možda reći: „To su idioti”. Ali, oni nisu obični idioti – oni su posebni idioti. Posebni u kom smislu? Kad s nekim raspravljaju ili većaju o nekoj stvari, bilo da su u pravu ili da greše, njihovo mišljenje mora da prevagne; bili u pravu ili ne bili, oni su ti čija reč mora da bude poslednja, oni moraju da budu glavni i da o svemu odlučuju. Kakav god da im je status, oni žele da donose odluke. Ako u diskusiji slučajno prevagne neka druga osoba, koja izražava ispravno mišljenje, oni postaju besni; napuštaju svoj posao i odbijaju da više išta rade – oni daju ostavku i kažu: „Možete da pričate šta hoćete – ionako ne radite kako vam ja kažem!” Zar nemaju upravo takvu ambiciju i želju? Do kakvih posledica dolazi kad su takvi ljudi age i gospodari, kad oni postanu nadzornici, kad postanu vođe? Oni postaju standardni antihristi. Da li i vi imate takve manifestacije? To ne bi bilo dobro! Zar ne bi bila strašna propast kad neki vernik u Boga ne bi zadobio istinu, već bi umesto toga postao antihrist?

Kako nevernici posmatraju ljude? Kad se susretnu s nekom osobom, oni prvo posmatraju kako ona izgleda i kako se oblači; kad slušaju druge kako pričaju, uvek žele da vide da li su ti ljudi učeni. Ako ustanove da tvoj izgled i način odevanja nisu baš najprivlačniji i da ti nisi naročito obrazovana ni učena osoba, oni te preziru i žele da u razgovoru s tobom ostvare prevagu. Ja kažem: „Ako želiš da se raspravljaš, samo napred – reci šta želiš.” Držim jezik za zubima; popuštam. Gde god da odem, većina ljudi u Božjoj kući sluša Mene. Stoga, tražim priliku da čujem šta drugi govore, da njima prepustim da više pričaju – pokušavam da svima dopustim da kažu šta im leži na srcu, da pričaju o svojim poteškoćama i o svom znanju. Dok ih slušam, Ja čujem izvesna odstupanja. Slušam šta govore o nekim svojim problemima i manama, o problemima koji su iskrsli na putu kojim idu, o tome koje se oblasti crkvenog rada ne obavljaju dobro, koji su problemi i dalje prisutni i da li te probleme treba rešavati. Pažljivo slušam šta pričaju o tim stvarima. Ako raspravljamo o nekoj stvari – ako Ja, recimo, kažem da je neka šolja papirna, a ti uporno tvrdiš da je plastična, reći ću ti: „U redu. Ti si u pravu.” Neću se s tobom raspravljati oko toga. Neki ljudi misle: „Ako si u pravu, zašto to ne raspraviš?” Zavisi o kom je problemu reč. Ako je to nešto što se tiče istine, jedino je ispravno da slušaš Mene; ako je reč o nekim eksternim stvarima, Ja se neću mešati ma šta da kažete – takve stvari Me se nimalo ne dotiču. Nema svrhe raspravljati se oko takvih stvari. Ima nekih ljudi koji raspravljaju o određenim državnim pitanjima. Njima kažem: „Kako Ja to shvatam, stvari upravo tako stoje.” Na početku se ograđujem sa „kako Ja to shvatam”; ima u tome malo samosvesti. Zatim, kao ilustraciju, iznosim neku činjenicu koja Mi je poznata, pa kažem: „Eto kako izgleda trenutna situacija, a ako postoje neke posebne okolnosti, Meni one nisu poznate.” To je sve što mogu da uradim oko procene situacije na osnovu te činjenice; ali, Ja se ne hvalim količinom Svog znanja. Ja ljudima samo pružam informaciju na koju mogu da se pozovu – nemam nameru da zauzimam višu poziciju u odnosu na njih, niti da ih potiskujem ili da se hvalim Svojim blistavim umom i da tvrdim kako Ja znam sve, a oni ništa. To nije Moje stanovište. Kad ćaskam s nekim ljudima, Ja im pomenem neku informaciju koja im nije poznata, a oni kažu: „Po čitav dan si unutra – šta ti znaš?” Iako ne znaju tu informaciju, oni bi ipak da se sa Mnom raspravljaju i svađaju oko toga. Kažem: „To je tačno. Ne izlazim napolje, ali znam jednu stvar. Upravo sam vam je ispričao i to je to – verovali ili ne.” Šta tu ima dalje da se raspravlja? U raspravi oko takvih stvari ogleda se narav. Neki bi čak da se takmiče oko superiornosti u vezi sa eksternim pitanjima, pa kažu: „Kako si saznao za to? Zašto ja to ne znam? Zašto ti o tome možeš nadugačko i naširoko da pričaš, a ja ne mogu?” Primera radi, kažem im: „Tokom godina provedenih ovde, otkrio sam nešto što je svojstveno ovdašnjoj klimi: prilično je vlažna.” To je opservacija do koje sam došao posle dugogodišnjeg boravka u tom mestu – to je činjenica. Pa ipak, neki ljudi, kad to čuju, kažu: „Da li je zaista tako? Kako onda da ja nisam osetio tu vlažnost?” To što ti nisi osetio vlažnost ne znači da ovde ne vlada vlažna klima. Ne možeš se oslanjati samo na vlastiti osećaj – moraš verovati podacima. Dnevne vremenske prognoze veoma su detaljne i, kad ih pogledaš dovoljan broj puta, znaćeš da je ovdašnja klima zapravo vlažna. To nije nešto što sam Ja izmislio, niti govorim na osnovu osećaja. A zašto je tako? Pri dnu zidova, na senovitim mestima, tokom cele godine ima mahovine; u proleće, čovek ne sme da prođe pojedinim delovima, jer je jako klizavo. Do takve opservacije čovek dolazi kad doživi sve to, kad to vidi svojim očima i oseti na svojoj koži. Ovakav način izlaganja nije protivan činjenicama, zar ne? Ima, međutim, ljudi koji Mi protivreče kad im ovo pričam – kažem im da je klima ovde vlažna, a oni naprosto kažu da nije. Zar nisu pravi smetenjaci? (Jesu.) Neke izjave se zasnivaju na realnosti, zato što su izvedene iz iskustva i nisu izmišljene ni iz čega. Zašto kažem da to nisu uobrazilje? Zato što su sve pojedinosti izložene jasno, temeljno i sistematično, a kad neko vidi i lično doživi ono što je u tim izjavama opisano, on uviđa da se to tačno poklapa s onim što je rečeno. Zar onda te izjave nisu tačne? (Jesu.) Pa ipak, uprkos tim tačnim izjavama, ima ljudi koji uvek sve osporavaju i koji se sa Mnom raspravljaju na ovaj način. Zbog čega se tačno raspravljaju? Da li je ovo nekakva borba na život i smrt? Da li se oni bore za goli život? Oni se ne raspravljaju zbog toga, već naprosto žele da se takmiče ko zna više. Jednostavno, vole da se raspravljaju – takva im je narav. Kako bi se, po vašem mišljenju, trebalo ophoditi prema takvim ljudima? Da li treba da ih razotkrijete i da se s njima raspravljate dok ne pozelenite od besa? (Ne.) Nema nikakve svrhe raspravljati se s tako neukim ljudima. To je ponižavajuće. Pustite ih na miru. Zar to neće dati efekta? Kakva je korist od rasprave s tako glupim i brzopletim ljudima? Ako se vodi debata ili rasprava zato što neko ne razume neke stvari koje se tiču istine, onda u redu – ali, zar nije glupo raspravljati o svim tim eksternim pitanjima? Narav antihrista prvenstveno odlikuje neprihvatanje istine, nadmenost i samopravednost, kao i odbojnost prema istini. Antihristi ne prihvataju čak ni ispravne reči, primedbe i izreke koje su u skladu s činjenicama, nego ih istražuju, a zatim se oko njih spore i raspravljaju – a kamoli da prihvataju istinu. Zar to nije narav? (Jeste.) Koja je to narav? Nadmenost. Oni, zapravo, hoće da kažu: „Ti razumeš samo delić istine, zar ne? Ne razumeš se u eksterna pitanja, pa bi bilo pravo da saslušaš šta ja imam da kažem u vezi s tim! Nemoj mnogo da lupaš – to me strašno nervira. Nisi zadužen za vođenje eksternih poslova. Kada govoriš o svojim odgovornostima i o istini, ja ću te slušati – ali prestani da pričaš o spoljnim pitanjima. Ućuti već jednom! Nikada se nisi susretao s tim stvarima, pa kako onda možeš da znaš išta o njima? Treba mene da slušaš!” Oni bi hteli da ljudi u svemu slušaju samo njih. Žele da osvoje sve ljude, nimalo ne vodeći računa o tome ko su ti ljudi zapravo. Kakva je to narav? Ima li u njoj imalo razuma? (Nema.)

Recite Mi, da li je lako ili teško slagati se sa Mnom? (Lako.) Otkud znate? Zašto kažete da je lako? Ispričaću vam, a vi Mi posle recite da li je Moje objašnjenje sebe samog ispravno i tačno. Kao prvo, Moja razumnost je normalna. Kako se ta normalnost može objasniti? To znači da imam tačna merila i tačnu perspektivu prema svim stvarima. Zar to onda ne znači da su Moja gledišta i izjave u vezi sa svakom vrstom stvari, kao i Moj stav prema svakoj vrsti stvari normalni? (Da.) Normalni su – u najmanju ruku, oni su u skladu s merilima normalne ljudskosti. Kao drugo, istina Me drži pod kontrolom. To su dve stvari koje, u najmanju ruku, poseduje normalna razumnost. A tu je i još jedan aspekt ovoga: razlog zbog kojeg možete da vidite da je lako slagati se sa Mnom jeste taj što imam pravu meru i što poznajem merila kada je reč o ljudima svake vrste. Imam pravu meru, kao i načine i sredstva za ophođenje sa vođama i sa običnom braćom i sestrama, za ophođenje sa starijim i mlađim osobama, za ophođenje s nadmenim ljudima sklonim hvalisanju, za ophođenje sa onima koji imaju i sa onima koji nemaju duhovno razumevanje i tako dalje, sa svakom vrstom osoba. Šta prvenstveno podrazumevam pod tom pravom merom i tim načinima i sredstvima? To je slaganje sa istina-načelima i nečinjenje stvari nasumice. Recimo, na primer, da Ja treba da te poštujem zato što studiraš na univerzitetu ili da te prezirem zato što si seljak – to nisu načela. Kako Ja, dakle, shvatam ta načela? Tako što gledam kakvog je kova neka osoba i kakva joj je ljudskost, koju dužnost obavlja, kakva je njena vera u Boga i njen stav prema istini. Ja ljude posmatram na osnovu kombinacije tih raznih aspekata. Ipak, postoji još jedan razlog zbog kojeg u Meni vidite nekoga s kim je lako slagati se, a to je nešto o čemu mnogi ljudi možda imaju predstave i što ne mogu da prihvate. Oni misle: „Ti imaš status, ali zašto ne izgledaš kao neko ko ima status? Ti ne ističeš Svoj status; nisi sav uzvišen i moćan. Ljudi u svojim glavama misle da treba da se ugledaju na Tebe – ali kako to da oni, kad Te vide, nalaze da je najprikladnije da Te posmatraju kao sebi ravnog ili da Te čak gledaju sa visine?” I tako, oni misle da je lako slagati se sa Mnom i onda se opuste. Zar nije tako? Stvari stoje upravo tako. Shodno tome, misle da nemaju zašto da Me se plaše i da je sjajno što se sa Mnom tako dobro slažu. Kažite Mi, ako bih vas Ja na svakom koraku pritiskao, ako bih vas bez dobrog razloga orezivao, ako bih vas sa mračnim izrazom lica po čitav dan prekorevao i držao vam lekcije, zar tada stvari ne bi bile drugačije? Mislili biste: „Tako je teško slagati se s Tobom, zbog Tvoje ekscentrične ličnosti i zbog naglih promena u Tvom raspoloženju!” Tada ne bi bilo lako slagati se sa Mnom. Baš zato što vam izgledam normalno u svim Svojim aspektima i po Svojoj ličnosti, bilo da sam zadovoljan ili ljut, bilo da sam tužan ili se radujem, kao i zbog toga što u svojim glavama zamišljate da bi ljudi sa visokim položajem i statusom trebalo da izgledaju uzvišeno i moćno, a Ja vam, opet, izgledam tako obično – vi upravo iz tih razloga spuštate gard i osećate da je lako slagati se sa Mnom. Osim toga, jeste li Me čuli da u svojim govorima koristim birokratski žargon? (Ne.) Ne koristim ga – a kada je reč o stvarima koje ne razumete, pomažem vam koliko god mogu i čime god mogu i retko vam se rugam. Zašto vam se retko rugam? Ima trenutaka kad sam toliko ogorčen da ne mogu a da vam se s par reči ne narugam, ali takođe moram da vodim računa da biste mogli da postanete slabi, pa vam se zato što je moguće ređe obraćam na taj način. Umesto toga, Ja sam tolerantan, strpljiv i umem da praštam. Pomažem vam koliko god mogu i gde god mogu, podučavam vas koliko mogu i onome što mogu – to je ono što u većini slučajeva radim. A zašto to radim? Zato što većini ljudi najviše nedostaje ono što je vezano za svedočenje o Bogu i razumevanje istine – ali zato, kada je reč o hrani, piću i organizovanju veselja, kada je reč o odevanju i šminkanju, o igrama i o svim tim svetovnim stvarima, ljudi se u to odlično razumeju. S druge strane, kada govorimo o pitanjima vere u Boga i stvarima koje se tiču istine, ljudi su neuki u tome; kada je reč o svedočenju o Bogu i korišćenju stručnih veština, vlastitih prednosti i talenata da bi malo poradili na svedočenju o Bogu, da bi obavili nešto što će svedočiti o Bogu, oni o tome nemaju šta da kažu. Šta Mi je činiti kad se suočim s takvom situacijom? Moram da vas podučavam, da vas korak po korak usmeravam i da vas podučavam najbolje što znam. Pritom Ja biram one stvari koje razumem, koje znam i koje umem da radim, a onda vam ih, iz dana u dan, prenosim, sve dok određeni deo posla ne bude završen. Podučavam vas svemu što mogu i koliko mogu. Što se tiče vas sa slabim kovom, koje nije moguće podučiti – shvatite onoliko koliko možete i pustite da stvari idu prirodnim tokom. Ja te neću prisiljavati. Na kraju krajeva, ima ljudi koji kažu: „Sve nas koji se razumemo u neku profesiju nadvladao je jedan laik. Mi, koji imamo znanje u ovoj oblasti, nismo bili u stanju da išta uradimo, pa nam je i dalje potreban ovaj laik da nas podučava i pomaže nam da bismo bilo šta uradili – to je tako ponižavajuće!” Zapravo, to nije ponižavajuće, zato što svedočenje o Bogu u nečijem verovanju uključuje istinu, a istina je za ljudski rod nepoznata teritorija. Nijedan iskvareni čovek nije rođen sa razumevanjem istine; samo kroz Božje lično delo na usavršavanju ljudi oni mogu razumeti istinu. Kada bi ljudi, odmah po rođenju, bili u stanju da svedoče o Bogu, niko Mu se ne bi suprotstavljao! Baš zato što pripadaju Sotoninoj sorti i što im je priroda-suština neprijateljski nastrojena prema Bogu, ljudi nisu u stanju da rade išta što je vezano za istinu i za svedočenje o Bogu. Pa, šta im je onda činiti? Dokle god ulažu maksimalne napore da rade ono što umeju da rade, to je dovoljno. Ako imam energije da pružim pomoć i smernice, pomoći ću. Ako nemam ili ako sam zauzet drugim stvarima, pa ne mogu da odvojim vreme za to, vi onda radite ono što možete. To je u skladu s načelima, zar ne? To je jedini mogući način. Ne silim vas da radite preko svojih mogućnosti. To je beskorisno – nemoguće je to uraditi. Na kraju, ljudi misle: „Prilično je lako slagati se s Tobom i Tvoje je zahteve lako ispuniti. Kaži nam šta da radimo i mi ćemo raditi šta nam Ti kažeš.” S vremena na vreme, neki ljudi mogu biti orezani. Većina ljudi sasvim dobro to podnosi i izlazi iz toga sa ispravnim shvatanjem. Mali broj ljudi diže ruke od svog posla, dok neki potajno izazivaju ometanja, ne trude se dovoljno pri obavljanju dužnosti i ne rade nikakav stvaran posao. Takvi ljudi bivaju smenjeni. Ako nisi spreman da radiš, daj ostavku. Zašto moraš baš ti da budeš upotrebljen za tu dužnost? Zamenićemo te – i gotova stvar. Jednostavno, zar ne? Ako se u budućnosti ti ljudi budu pokajali, promenili i ako svoj posao budu dobro obavljali, biće im pružena još jedna šansa – a ako i posle toga budu na isti način pravili ometanja i prekide, nikada više neće biti upotrebljeni. Bolje Mi je da upotrebim nekog ko je poslušan. Ima li svrhe petljati se sve vreme s takvim ljudima? Zar nije tako? Bilo bi teško i njima, a za Mene bi to bilo iscrpljujuće. Postoje načela po kojima Ja rešavam takve stvari, kao i načela po kojima se dobro slažem s drugim ljudima. Još jedan od razloga zbog kojih je lako slagati se sa Mnom jeste taj što Ja od ljudi ne tražim ništa što je previše zahtevno. Radi ono što možeš; što se tiče stvari koje ne možeš da uradiš, Ja ću ti svaku od njih pojedinačno razjasniti. Svim srcem radi ono što možeš; ako to ne radiš svim srcem, neću te na to prisiljavati. Što se tiče svega ostalog, to jest, načina na koji veruješ u Boga, to je tvoja stvar. Ako na kraju ništa ne zadobiješ, nikoga nećeš moći da kriviš zbog toga. Šta mislite o ovim Mojim načelima za ophođenje sa ljudima? Da li vam se čini da su pomalo popustljiva? To nipošto nije slučaj – način na koji se Ja time bavim potpuno je u skladu s načelima. Koja su to načela? Slušajte Me, pa ćete razumeti.

Ja, ovaploćeni Bog, delujem unutar ljudskosti – mogu li svojim radom u potpunosti da zamenim Svetoga Duha ili Božjeg Duha? Ne mogu. Stoga ni ne pokušavam da prekoračim Svoje granice time što bih rekao da želim da zamenim Boga na nebu i da obavim celokupno Njegovo delo. To bi bilo preuveličavanje samog Sebe – a Ja za to nisam sposoban. Ja sam samo jedna obična osoba. Radim sve što umem da radim. Radim ono što umem dobro da radim; radim dok ne završim i radim to pravilno. Svoje srce i svu Svoju snagu ulažem u to. To je dovoljno. To je posao koji je Meni zapao. A opet, ako Ja to ne bih mogao da razumem, ako bih prkosio toj činjenici i ako je ne bih priznavao, nego bih stalno nastojao da se pretvaram da sam veliki i da uvek blistam i ako bih se stalno hvalio Svojim neverovatnim veštinama, da li bi to bilo u skladu s načelima? Ne bi. Mislite li da Ja to razumem? Ja to itekako dobro razumem! Opseg onoga što Božje telo može da kaže i onoga što to telo može da uradi jeste opseg dela koje On obavlja u telu. Izvan tog opsega, ljudi privatno doživljavaju kako ih Bog dovodi u red i orezuje, kako ih Sveti Duh prosvećuje i usmerava, pa čak i kako im Bog daruje vizije, i koga će Bog usavršiti a koga eliminisati i kakva gledišta i stavove Bog ima prema svim ljudima – za sve te stvari zadužen je Bog. Ako ste u bliskom kontaktu sa Mnom, Ja takođe mogu da vidim te stvari – ali, ma kako da ih posmatram, koliko njih mogu da vidim? Broj ljudi koje mogu da vidim i sa kojima mogu da stupim u kontakt je ograničen – kako bi time mogla da bude obuhvaćena svaka pojedinačna osoba? To bi bilo nemoguće. Zar ne bi trebalo da budeš načisto u vezi s tim? Recite Mi, jesam li jasan po ovom pitanju? Jesam. To je ono što normalna osoba treba da radi. Ne razmišljam o stvarima koje ne spadaju u ono što Ja treba da radim. Jesu li ljudi za to sposobni? Nisu sposobni – oni su lišeni te razumnosti. Neki ljudi Me pitaju: „Zar nije tačno da Ti uvek potajno istražuješ stvari? Zar se ne raspituješ uvek o tome ko šta radi i koje loše stvari ljudi pričaju o Tebi kad su nasamo, ko sve potajno sudi o Tebi i ko Te istražuje?” Biću iskren prema tebi: nikada se nisam raspitivao o tim stvarima. Ko je za te stvari zadužen? Zadužen je Božji Duh – sve to Bog proučava; On proučava sve na zemlji i proučava ljudska srca. Ako ne veruješ da Bog to proučava, zar onda tvoj razum nije nenormalan? (Jeste, nenormalan je.) Ti onda nisi neko ko istinski veruje u Boga, već zauzimaš pogrešnu poziciju, što znači da se pojavio veliki problem. Zahtevam od vas da verujete u Boga i Ja apsolutno verujem u to. Dakle, Moje reči i dela zasnovani su na tom temelju. Ne radim stvari koje su izvan Mojih granica; ne radim stvari koje su van okvira Mojih sposobnosti. Zar to nije narav? (Jeste.) Neki ljudi to ne vide tako. Misle da imam ovaj identitet, ovaj status i ovu silu, pa se onda pitaju zašto se ne ponašam na taj način. Misle da treba da razumem više stvari i da dokučim više stvari, kako bi izgledalo da imam veći položaj, veći status, veću silu i veći autoritet. Ja posedujem autoritet i silu u onolikoj meri u kojoj Mi ih Bog daje. To nisu stvari za koje se Ja borim, niti stvari koje pokušavam da ugrabim. Božji autoritet, Njegova sila i Njegova svemoć nisu stvari koje jedno beznačajno telo može da predstavi. Ako ti to nije jasno, onda nešto nije u redu s tvojim razumom. Ako ne možeš to da prozreš, uprkos tome što tolike godine veruješ u Boga, znači da si previše glup i neuk. Ima mnogo stvari oko kojih se ne raspitujem – ali, da li ih Ja u Svom srcu znam? (Znaš ih.) Šta je to što Ja znam? Znam li svačije ime? Znam li koliko godina svaka osoba veruje u Boga? Nema potrebe da znam te stvari. Za Mene je dovoljno da poznajem stanje svake osobe, da znam šta svakoj osobi nedostaje, u kojoj meri je zadobila život-ulazak i koje istine treba da čuje i da njima bude zalivena i snabdevena. Poznavanje tih stvari je dovoljno. Zar to nije ono što je Meni zapalo da uradim? Znati ono što je Meni zapalo – šta sve treba da kažem i koji posao treba da obavim – zar to nije razumnost? (Jeste.) Kako nastaje takva razumnost? Kad ovaploćeni Bog ne bi imao čak ni tu razumnost, kad ne bi čak imao to merilo za odmeravanje svih stvari i svih događaja, o kakvoj bi onda istini On mogao da govori? Ako bi se ovaploćeni Bog borio protiv Božjeg Duha i takmičio se s Njim oko statusa, zar to ne bi značilo da je nešto krenulo naopako? Zar to ne bi bilo pogrešno? Da li bi stvari mogle da budu takve? Ne – tako nešto nikada ne bi moglo da se desi.

Neki ljudi su stalno zabrinuti i govore: „Da li se Ti uvek raspituješ o nama i da li nas uvek potajno istražuješ? Da li Bog stalno pokušava da oceni šta mislimo o Njemu i kako gledamo na Njega u svojim srcima?” Ja ne razmišljam o takvim stvarima. One su izlišne! Kakvu bih korist imao od razmišljanja o tim stvarima? Sve to spada u oblast Božjeg proučavanja. Postoji opseg delovanja Božjeg Duha, a to još više važi za postupke ovaploćenog Boga. Ovaploćeni Bog je Bog, On je odušak i izraz istine, a delo koje On u ovoj etapi obavlja reprezentativno je za ovu, a ne poslednju etapu. Ovaploćeni Bog može da obavlja samo delo koje pripada ovom periodu i ovom opsegu. Može li onda to delo da bude reprezentativno za narednu etapu? E pa, mi ne znamo šta će se dešavati u budućnosti. To je lično Božja stvar. Ja ne prekoračujem svoja ovlašćenja. Radim ono što je na Meni da uradim; radim stvari koje treba i koje mogu da uradim. Nikada se ne naprežem preko Svojih granica i ne kažem: „Ja sam svemoguć! Ja sam veliki!” To je Božji Duh; ovaploćeni Bog predstavlja samo izraz i odušak dela koje Bog obavlja tokom ovog perioda. Opseg Njegovog delovanja i posao koji On treba da obavi već su unapred određeni od strane Boga. Ako bi ti rekao: „Ovaploćeni Hristos je svemoguć”, da li bi to bilo ispravno ili pogrešno? Bilo bi napola ispravno, a napola pogrešno. Božji Duh je svemoguć; za Hrista se ne može reći da je svemoguć. Treba da kažete da je Bog svemoguć. To je tačan i precizan način da se to kaže i to je način koji je u skladu s činjenicama. Kakvu razumnost Ja treba da posedujem? Svi kažu da sam Ja Bog, da sam Sȃm Bog i da sam ovaploćeni Bog, pa da li Ja onda verujem da bih mogao da predstavljam Samog Boga, da predstavljam Njegov Duh? Ne bih mogao. Čak i kad bi Mi Bog dao takvu moć i sposobnost, Ja to ne bih mogao da postignem. Kad bih mogao da na taj način predstavljam Boga, zar to onda ne bi bila neka vrsta virtuelnog bogohuljenja protiv Njegove naravi i suštine? Telo je tako ograničeno! To nije način na koji ovu stvar treba razumeti; ovoj temi ne treba prilaziti iz tog ugla. Zar nije tako? (Jeste.) Pošto, dakle, imam takve misli, takva načela delovanja i takve obzire prema svemu što radim, Ja mnogim ljudima uopšte ne izgledam kao Bog; štaviše, ima ljudi koji, pre no što stupe u kontakt sa Mnom, gaje određene fantazije, uobrazilje i predstave, koji su pažljivi i obazrivi u svojim postupcima i koji, čim Me upoznaju, pomisle: „On je samo osoba, zar ne? Nema ničeg strašnog u vezi s njim.” Nakon toga, oni su krajnje opušteni – postaju sve hrabriji i čak se usuđuju da divljaju unaokolo čineći loše stvari. Kako se zovu takvi ljudi? Bezvernici. Ako veruješ samo u ovaploćenog Boga, ali ne i u Božjeg Duha, ti si onda bezvernik; takođe si bezvernik i ako veruješ samo u Božjeg Duha, ali ne i u ovaploćenog Boga. Ovaploćeni Bog i Božji Duh su jedno – Oni su jedno. Oni se ne tuku međusobno, još manje su odvojeni jedan od drugog, a ponajmanje je svako od njih entitet za Sebe. Oni su jedno – stvar je u tome što ovaploćeni Bog mora Svom delu i Bogu da prilazi iz perspektive tela. To je stvar tela i nema nikakve veze sa vama – to je Hristova stvar, koja nema nikakve veze s ljudskim rodom. Ne možeš da kažeš: „I ti, dakle, misliš da si obična osoba. Lepo, to onda znači da pripadamo istoj vrsti ljudi – svi smo mi isti.” Da li je u redu tako reći? To je greška. Neki ljudi kažu: „Čini se da je prilično lako slagati se s tobom, pa hajde onda da se manemo formalnosti. Hajde da se ophodimo kao drugari, kao prijatelji, hajde da jedno drugom budemo osoba od poverenja – hajde da se sprijateljimo.” Je li to u redu? Takvi ljudi nemaju duhovno razumevanje; oni su bezvernici. Što više deliš s njima svoja osećanja i što im više govoriš o istini, činjenicama i istina-stvarnosti, to te oni više preziru – ti ljudi su bezvernici. Što više govoriš o dubokim tajnama i koristiš otrcane fraze, doktrine i apstraktne stvari, što više ističeš svoj status, što se više hvališ i razmećeš, to te oni više poštuju – to su bezvernici. Kad vide nekoga ko je principijelan i odmeren u svojim postupcima, nekoga čiji su postupci u skladu sa istinom i ko je u stanju da pozitivnim i negativnim stvarima prilazi s jasnim granicama i razložno – što je neko više nalik takvoj osobi, to će ga oni više nipodaštavati i smatrati beznačajnim – to su bezvernici.