Dok stupam u kontakte s ljudima i dok komuniciram s njima, ma kakvi da su i ma koliko da naša komunikacija potraje, da li iko od njih oseća: „On stalno pokušava da me kontroliše, vodi glavnu reč o svim pitanjima u mojoj kući, stalno pokušava da me osvoji”? Ja tebe ne osvajam! Kakva bi korist bila od toga? Sȃm čitaj Božje reči, razmišljaj o njima i polako ulazi u njih. Ako si ti neko ko stremi ka istini, Sveti Duh će raditi na tebi, a Bog će ti spremiti blagoslove i smernice. Ako nisi neko ko stremi ka istini, ako stalno prkosiš svemu što Ja kažem, ako ne želiš to da čuješ i ako ne prihvataš to, na kraju ćeš uvek biti razotkriven i stvari će ti uvek ići naopako u svemu što radiš – nećeš imati Božje vođstvo. Kako se to dešava? (Bog sve proučava.) Nije samo stvar u tome da Bog sve proučava. Iskusite to na svojoj koži. Kad Ja nešto kažem, bez obzira da li se ljudi s tim slažu ili ne i bez obzira da li to prihvataju ili ne, da li Sveti Duh to podržava ili Ga to uopšte ne interesuje? (On to podržava.) Sveti Duh to zasigurno podržava i On to nipošto neće podrivati. Bilo bi ispravno da ovo upamtite. Bez obzira da li ljudi mogu ili ne mogu da prihvate ono što govorim, doći će dan kada će činjenice postati jasne i vidljive na prvi pogled, pa će najednom svi govoriti: „Sve vreme je bilo tačno ono što si Ti govorio! Ti si to odavno rekao – zašto ja nisam imao pojma o tome?” Bez obzira da li si u to vreme mislio da Moje reči potiču iz Moje mašte, iz Mog uma ili iz znanja – jednoga dana, nakon što budeš iskusio neke stvari, pomislićeš: „To što si sve vreme govorio bila je istina!” A kako ćeš doći do tog shvatanja? Kroz iskustvo. Ako si u stanju da dostigneš to znanje, da li ćeš to učiniti putem mentalne analize? Nipošto; do njega će te dovesti Duh Božji – biće to Božji čin. Nevernici provedu čitav život s nešto malo znanja o nekim pravilima koja važe za nebo, zemlju i sva stvorenja, ali, mogu li oni da zadobiju istinu? (Ne.) Šta im, dakle, nedostaje? (Nemaju delo Svetog Duha.) Tačno. Oni nemaju delo Svetog Duha – to je ono što im nedostaje. Prema tome, bez obzira kako gledaš na Mene i kako Me ocenjuješ kao osobu, bez obzira kako se odnosiš prema rečima koje izgovaram i prema onome što radim, to na kraju mora da donese rezultate. Bog će delovati i razotkriće da li je tvoj izbor bio ispravan ili pogrešan, da li je tvoj stav bio ispravan ili pogrešan i da li je s tvojim gledištem nešto pošlo naopako. Bog podržava delo Svoga tela. Zašto onda Bog ne podržava i druge ljude? Zašto On ne podržava antihriste? Zato što su Duh i telo jedno; Oni imaju isti izvor. U stvari, ovde se ne radi o podršci – to jest, kad ih budeš do kraja iskusio, bez obzira da li su to reči koje je izgovorio ovaploćeni Bog ili reči koje su ti došle iz prosvećenja od strane Svetog Duha, one će biti dosledne. One nikada neće protivrečiti jedne drugima; biće usklađene. Možete li ovo da potvrdite? Neki ljudi mogu, a neki još uvek nisu dostigli tu tačku u svom iskustvu, pa zato ne mogu to da potvrde. To znači da njihova vera još nije dostigla tu tačku; još uvek je premala. Drugim rečima, kad tvoja vera dostigne određeni stepen, jednoga dana ćeš iznenada osetiti da je neka obična fraza, koju je izgovorilo ovo obično telo, fraza koju nisi smatrao naročito upečatljivom kad si je čuo, postala tvoj život. Kako će to ona postati tvoj život? Ti ćeš se, bez svog znanja, oslanjati na nju u svojim postupcima. Ona će postati tvoja vodilja u svakodnevnom životu. A kad ti bude ponestalo puta, ta fraza će postati tvoja stvarnost i postaće tvoj cilj koji ti pokazuje put; kad budeš trpeo bol, ta fraza će ti omogućiti da izroniš iz negativnosti i da shvatiš u čemu je tvoj problem. Nakon jednog takvog iskustva, uvidećeš da ta fraza, ma koliko obična bila, nosi u svojim rečima težinu i život – da je ona istina! Ako se ne fokusiraš na stremljenje ka istini i ako ne voliš istinu, možda ćeš osuđivati Boga i Njegovo ovaploćenje, kao i istine koje On izražava. Ako si ti neko ko stremi ka istini, onda će u tvom iskustvu osvanuti dan kada ćeš kazati: „Veoma je lako slagati se s Bogom. Sa ovaploćenim Bogom je veoma lako slagati se.” – ali zato niko neće reći: „Slagao sam se s Njim kao da je ljudsko biće.” Zašto je to tako? Zato što je tvoje iskustvo Hristovih reči identično delu koje Sveti Duh obavlja u tebi za vreme dok Ga ti, u svom svakodnevnom životu, ne vidiš. Šta će reč „identično” probuditi u tebi? Reći ćeš: „Bog je usvojio običnu, svakodnevnu spoljašnjost, telesni lik, pa su ljudi prevideli Njegovu suštinu. Upravo zbog toga što imaju iskvarene naravi, ljudi ne mogu da vide onu stranu Boga koja predstavlja Njegovu suštinu. Oni vide samo onu stranu koju čovek može da vidi. Ljudi su zaista lišeni istine!” Zar stvari ne stoje tako? (Stoje.) Stvari stoje upravo tako. Ako se, na primer, radi o nekom delu čije mnoge aspekte Ja ne mogu da obavim, mnogi ljudi će zasigurno razviti predstave. Ali, ako sam u stanju da obavim ponešto od svakog aspekta tog dela, svi će biti malo smireniji i donekle utešeni u srcu: „U redu. On liči na Boga – to je sve što mogu da kažem. Liči na ovaploćenog Boga, liči na Hrista. On je verovatno Hristos.” To je jedina vrsta definicije koju ljudi imaju. A opet, ako bih Ja samo besedio o istini, ako bih izražavao neke Božje reči i ništa više od toga – ako ne bih davao nikakve praktične smernice ni o kakvom poslu i ako bih bio nesposoban da dajem praktične smernice, to bi kod ljudi umanjilo poštovanje prema ovom telu i težinu koju Mu pripisuju. Ljudi veruju da to telo mora da poseduje određene sposobnosti i određene talente. Je li ovo, zapravo, talenat? Nije. Bog ljudima može da dodeljuje svakojake talente, darovitosti i sposobnosti, pa kažite Mi onda da li i Sâm Bog poseduje te stvari? U izobilju! Ima, dakle, nekih ljudi koji ne mogu da reše ovu zagonetku, pa kažu: „Kako možeš da nas podučavaš pevanju kad ni Ti Sâm ne umeš da pevaš? Zar to nije isto kao kad bi neki laik podučavao profesionalce? Zar se to ne protivi načelima?” Reći ću vam – Ja sam izuzetak. Zašto? Ako nešto ne umete dobro da uradite, Ja moram da vam pružim ruku i da vam pomognem; ako nešto umete da radite, Meni je sasvim u redu da vam se u to ne mešam, ne želim da intervenišem – to bi Me smorilo. Ako nešto već umete da radite dobro, zašto bih vam onda pružao ruku i pomagao? Ja nisam tu da se hvalim, niti da se razbacujem uzvišenim idejama. Ja samo želim da vas podučavam, kako u oblasti stručnih veština tako i u oblasti istina-načela. Kad svi savladate te veštine i dokučite ta načela, veliki će Mi kamen pasti sa srca, jer te stvari ispadaju iz domena rada koji je Meni zapao da obavim. Neki će reći: „Ako to nije posao koji je Tebi zapao, zašto ga onda obavljaš?” Zato što taj posao mora da se obavi, a ljudi mu ni izbliza nisu dorasli. Ako vam ne bih davao smernice koje vam dajem, tim radom se ne bi proizvelo ništa naročito, a svedočenje o Bogu dalo bi mršave rezultate. Kad ne bih imao da pokažem nikakva značajna dela, bio bih pomalo aljkav, a bilo bi Mi i neprijatno; stoga, Ja ponešto i radim, onoliko koliko Mi energija i telesno stanje to dopuštaju. Zašto? Tu ima nekoliko stvari koje treba razmotriti. Kad celo čovečanstvo sagleda i upije u sebe ono što su ljudi stvorili, njihove perspektive, gledišta i sposobnosti razumevanja međusobno će se razlikovati samo po tome koliko je svako od njih dugo bio vernik, koja iskustva ima i kakvog je kova, ali će im polazišta, u osnovi, svima biti ista. Njihova polazišta su iskustva koja oni imaju o istina-stvarnostima na osnovu vlastitog razumevanja istine. To su stvari koje čovečanstvo može da stvori. Ja ne bih mogao da radim ni da proizvodim nešto iz perspektive obične osobe. Koju onda perspektivu moram da usvojim? Da li onu telesnu? Ni to ne bih mogao. Zar ne mislite da bi to bilo neprikladno? Naravno, usvojio bih perspektivu Boga i dela koje On obavlja iz tela, da bih izgovarao te reči, da bih radio te stvari i izražavao ta gledišta. Može li se vrednost ovih stvari među ljudima izmeriti novcem? (Ne.) Ne može se izmeriti. To je zato što će te stvari, kad jednom budu postale završeno delo, večno trajati za čovečanstvo. I ona obična dela će, naravno, trajati večno. Ali, pošto će ta dela trajati večno i u budućnosti davati doprinos celom čovečanstvu, bilo kao smernice ka verovanju u Boga ili da bi ih snabdevale i pomagale im, onda bi trebalo da preduzmem i nekoliko ozbiljnijih dela, zar ne? Ja upravo zato moram da izgovaram reči i da proizvodim dela iz perspektive koju čovečanstvo ne može da zauzme. Zbog čega Ja to radim? Da bih uvećao slavu crkve. Je li to ispravan motiv? (Jeste.) Kažite Mi, da li je za svedočenje o Bogu korisno ako je slava crkve uvećana? (Jeste.) Da li to unapređuje ili usporava svedočenje? (Unapređuje ga.) U to nema nikakve sumnje – to ga definitivno unapređuje. Kad ova dela vide neke neverničke i religijske grupe, oni su zaprepašćeni kvalitetom filmova i svi bi hteli da upoznaju producenta koji se nalazi iza scene. Neću da se upoznajem s tim ljudima. Nemam vremena da se s njima upoznajem, a ne vidim ni kakvu bi svrhu imalo da Me oni upoznaju. Kakvu bih, dakle, korist imao od toga da se s njima upoznam? Ako ljudi koji pogledaju te filmove mogu da prihvate istinu, to je sasvim dovoljno, a još je bolje ako su spremni da istraže istiniti put. Nema nikakve potrebe da se upoznaju sa Mnom. Ukratko, obavio sam nekoliko ozbiljnijih dela, kako bi ljudi koji ih budu videli imali od toga neku veću korist. Da li je dobro ili loše ostaviti te stvari čovečanstvu? (To je dobra stvar.) To je vredno truda; nešto što vredi uraditi.

To je način na koji se Ja slažem sa vama. Odnos koji imam sa vama je ovaj koji možete da vidite i da osetite. Kakav onda odnos ima Bog sa vama? Može li taj odnos da se oseti? On je isti. Nemojte da mislite: „Ovaploćeni Bog je ljudsko biće; lako je slagati se s Njim. Ali Bog na nebu nije takav, sa Svojim veličanstvom i gnevom – On je zastrašujući!” Bog je isti kao Ja. On te ne bi osvajao ni kontrolisao putem neke primedbe ili metoda, ili putem prisile. On to ne bi radio. Slagao bi se s vama na isti način kao što osećate da se Ja slažem s vama: podučavam vas svemu što mogu i omogućavam vam da razumete koliko god mogu. A što se tiče stvari koje ne razumete, ne indoktrinišem vas njima na silu. Neki će možda reći: „Kažeš da nas ne indoktrinišeš na silu – pa dobro, zašto nam onda sve vreme propovedaš istinu?” Da li je to indoktrinacija? To se zove snabdevanje – ne radi se o tome da vas prisiljavam na napredovanje, radi se o tome da vas zalivam. Zalivanje je ispravno; to je pozitivna stvar. Neki će reći: „Zar nije tačno da i antihristi osvajaju ljude isto kao Bog?” (Nije.) Po čemu nije? Ista reč se koristi za osvajanje ljudi od strane antihrista i za osvajanje ljudi od strane Boga; koja je suštinska razlika između te dve upotrebe ove iste reči? Možete li to razgovetno da objasnite? Ako čak ni to ne možete da objasnite, vaše je razumevanje istine naprosto previše slabo. (Sotonino osvajanje ljudi je prisilna kontrola, dok je Božje osvajanje zapravo snabdevanje istinom – ljudima se saopštavaju istina-načela, koja oni onda mogu da praktikuju i da tako zadobiju život.) Pitam vas, dakle: Sotona kontroliše i osvaja ljude, ali da li on ima istinu? (Ne.) Šta je Sotona? Po kojoj osnovi on osvaja ljude? Drugim rečima, šta Sotonu čini podobnim da osvaja ljude i da nastoji da ih zadobije? Sotona baš ništa nema. Pa, šta on onda koristi da bi osvajao ljude? Čime on ljude može da snabdeva nakon što ih osvoji? On samo može da te iskvari; može samo da se poigrava s tobom i da te uništava da bi te na kraju, kad te potpuno uništi, poslao dole, u pakao. Kakve je vrste njegovo osvajanje i kontrola? Prosto rečeno, to je zlostavljanje. Kad te kontroliše i osvaja, cilj mu je da te spreči da se pokoriš Bogu i istini, kako bi te naterao da se pokoriš njemu. Po mišljenju Sotone, pogrešno je da se pokoravaš Bogu, a ispravno je da se pokoriš njemu. Ako mu se zaista pokoriš i ako te je on stavio pod svoju kontrolu i osvojio, to znači da si napustio Boga i da si Ga u potpunosti odbacio. Kako onda funkcioniše osvajanje ljudi od strane Boga? Sȃm Bog je istina; On je stvarnost svih pozitivnih stvari, izvor svih pozitivnih stvari i izvor istine. Šta su onda ljudi? Ljudi pripadaju sorti koju je Sotona iskvario. Oni ne poseduju istinu. Zato Bog mora da sudi ljudima i da ih grdi, mora da pokuša da ih oplemeni posredstvom izražavanja istine i razotkrivanja čovekovih iskvarenih naravi, kako bi ljudi mogli da razumeju reči koje On izgovara, da priznaju Njega kao Stvoritelja i sebe kao Njegova stvorena bića, da stupe pred Njega, da pred Njim padnu ničice i da prihvate Njegovu suverenost i aranžmane. Zar sve to nije u skladu sa istinom? (Jeste.) Šta je, dakle, to osvajanje? To je zadobijanje ljudi, njihovo spasavanje; to je pozitivna stvar. To tebi ne nanosi štetu. Zar se to osvajanje ne razlikuje od osvajanja od strane Sotone? Za Boga je pravilno što osvaja ljude. On je istina, izvor svih pozitivnih stvari. Bilo bi isuviše prikladno reći da On „osvaja ljudski rod”! Ljudski rod ne poseduje istinu, a Sotona ga je duboko iskvario i ljude pretvorio u sebi slične. Ljudi se upravo zato i ne pokoravaju Bogu, nego Ga poriču i odbacuju. Šta povodom toga treba učiniti? Bog mora da izražava istinu i da koristi metode grdnje i suda da bi ljudi shvatili ko je Bog, ko je Stvoritelj, ko su stvorena bića, a ko je Sotona, da bi prepoznali Gospoda i da bi se vratili Njemu, da bi priznali Stvoritelja i da bi priznali sebe kao Njegova stvorena bića u Njegovom prisustvu. Eto šta znači osvajanje. Da li oni koje je Bog osvojio razumeju istinu ili je ne razumeju? (Razumeju je.) A ljudi koje je osvojio Sotona – šta oni dobijaju? Oni ne razumeju nijednu istinu, klone se Boga, izdaju Ga i odbacuju, stvaraju predstave o Njemu i čak slede Sotonu i antihriste. Čak su u stanju da donose svoj sud o Bogu, da se bune protiv Njega i da Ga proklinju, odbijajući da priznaju Njegov suverenitet, a kamoli da Mu se pokore. Jesu li to stvorena bića koja su u skladu s merilom? (Nisu.) Oni su sušta suprotnost ljudima koje je osvojio Bog; efekat je potpuno obrnut od onoga što se dešava kad Bog osvaja ljude.

Ako neko poput antihrista stekne status, pa ode negde gde ljudi ne znaju da je on vođa, hoće li on biti srećan zbog toga? Neće. Gde god da ode, on će koristiti sva raspoloživa sredstva da bi svima saopštio: „Ja sam vođa; spremite mi nešto za jelo. Moram da pojedem nešto ukusno!” A šta mislite kako Ja gledam na status? (Tebe status nimalo ne zanima.) Kako se to odsustvo interesovanja manifestuje? Kad negde odem, Ja, kod tamošnjih ljudi, koliko god mogu insistiram da ne raspričaju svima i da ljudima ne saopštavaju Moj identitet. Zašto to radim? Zato što su ljudi stvarno naporni kad to saznaju. Ako ne znaju, možda Mi i kažu ponešto od onoga što im leži na srcu; čim saznaju, užasno je bolno pričati s njima – oni preda Mnom čvrsto drže jezik za zubima. Recite Mi, zar ne bih bio usamljen kad Mi se niko ne bi poveravao? Dajem sve od Sebe da ljudi ne saznaju, kako bi se prema Meni ophodili kao prema normalnoj osobi i kako bi Mi rekli sve što žele. Kako je lepo kad se ljudi osećaju slobodno i nesputano, umesto da ih Ja stalno sputavam i da stalno budu puni poštovanja prema Mom prisustvu. Uopšte nema potrebe da se tako ponašaju; Meni se to ne dopada. Oni koji ne razumeju istinu misle: „Sigurno Ti se to dopada, pa ću se tako i ophoditi prema Tebi.” Kad vidim takve ljude, krijem se od njih. Kad vidim da Mi se neko stalno klanja i pazi da Mi slučajno ne okrene leđa, bežim glavom bez obzira. Nipošto ne želim da imam kontakte s takvim ljudima – to je prevelika gnjavaža i preveliki problem! Antihristi su, međutim, drugačiji. Nadaju se da steknu poštovanje drugih ljudi i da imaju poseban tretman gde god da odu. A čemu se još više nadaju? Nadaju se da će, dokle god su tu, ljudi pod njihovim vođstvom bespogovorno slušati njihove naredbe i biti im beskompromisno poslušni do krajnjih granica; zatim, sami sebi govore: „Gledaj – kako ti se čine ovi soldati koje predvodim, ovaj tim na čijem sam čelu? Svi poslušno rade ono što im kažem.” Imaju poseban osećaj postignuća. Obučavaju ljude da budu nalik marionetama, da budu kao robovi, nesposobni da samostalno misle, bez vlastitih mišljenja ili gledišta; prave od njih tupa i priglupa stvorenja. Antihristi se tada duboko u srcu osećaju radosno i zadovoljno, smatraju da njihov rad daje rezultate, da su im se ispunile želje i ambicije. Ako stvari ne stoje tako, oni se rastuže u srcu: „Zašto ljudi jednostavno ne rade ono što im kažem? Koji metod treba da upotrebim da ih nateram da mi budu poslušni? Dobro – ako ne znaš da sam fenomenalan, moraću da ti to pokažem! Imam fakultetsku diplomu i nosim je svuda sa sobom da bi ti mogao da je vidiš. Položio sam test iz engleskog jezika, osmi nivo, i bio sam na čelu studentskog saveza. Pošto vidim da me ne razumete baš najbolje, malo ću da vam se pohvalim!” Kad god raspravljaju o poslu, oni kažu: „Kažite sve što mislite; slobodno izrazite svoja gledišta – nemojte zbog mene da se ustručavate.” I tako, ljudi počinju da izražavaju svoja gledišta. Nakon što završe, ova „superiorna osoba” sa fakultetskom diplomom kaže: „Gledišta vam nisu dobra. Sve su to obična gledišta svakodnevnih ljudi. Stvarno moram da se umešam – vidite: vi ne umete da radite svoj posao! Ja zapravo ne želim da se ovim bavim, ali, kad mene ne bi bilo, vi zaista ne biste mogli da preuzmete to breme, pa zato moram da vam pomognem. Pažljivo sam razmislio o svemu ovome. Evo kako ćemo to da rešimo. Nijedan od trikova koje ste pomenuli neće upaliti; zato ću vam pokazati bolji trik. Ranije su radni aranžmani zahtevali da ovako radimo – odsad pa nadalje, nećemo se držati tih propisa. Više nećemo raditi kao do sada.” Neki ljudi kažu: „Ako ne budemo radili u skladu s radnim aranžmanima, to će naneti veliki gubitak Božjoj kući.” A antihrist odgovara: „Nemojte mnogo da razmišljate o tome – hoće li se božja kuća brinuti oko tako male sume novca? Fokusirajmo se na rezultate – to je ono što je važno. Odsad pa nadalje, radite samo ono što vam ja kažem. Ako nešto krene naopako, ja odgovaram!” Niko ne može da ga razuveri. Zar se on to samo ne razbacuje bombastičnim idejama? Koji cilj želi time da postigne? Želi da se hvališe i da svaku pojedinačnu osobu sve vreme podseća na svoje postojanje i svoju blistavost. Po čemu su antihristi toliko blistavi? Po tome što su običnim ljudima nedokučivi. Čak i kad s drugim ljudima dele isto gledište, antihristi to gledište i dalje odbacuju kad ga neko drugi izrazi, a onda počinju ispočetka i preuzimaju vođstvo tako što ponovo iznose isto to gledište. Kad to čuju, ljudi iz te grupe kažu: „Zar to nije potpuno ista zamisao?” A antihrist odgovara: „Bila ne bila, ja sam taj koji je izneo. Vi to niste rekli. Ja sam tom idejom preuzeo vođstvo.” Ma koliko da iznova poriču ili potvrđuju svoje reči, njihov jedini cilj je da sve ljude ubede i da svima stave do znanja sledeće: „Nisam ja za džabe vođa; nisu mene bez razloga postavili za vođu tima i za nadzornika. Ja nisam samo na rečima jak – ne bih bio na ovom položaju da nisam talentovan, darovit i sposoban.” Ako se nešto slučajno desi dok oni nisu tu, niko ne sme ništa da odluči, a ako su tu, onda oni moraju da donose sve odluke. Svako mora pažljivo da sluša šta oni govore. Svako može samo da odahne kad oni donose odluke; u suprotnom, svi su uznemireni. Ako im nije dozvoljeno da donose odluke, nijedan problem koji iskrsne neće moći da se reši. Zar oni to ne rade sa određenim ciljem? Ponekad u sebi pomisle: „Da li je ovo što radim ispravno? Bolje da odustanem – pravim popriličnu budalu od sebe. Zar se ovako ne ponašaju antihristi? E pa, neće moći; moj ponos je najvažniji. ’Čuj, antihrist’? Pošto me višnji nije osudio, znači da nisam antihrist!” I onda nastavljaju po starom. Oni ponekad odlično znaju da svojim postupcima krše radne aranžmane i istina-načela, da očigledno vode računa o vlastitom ponosu i statusu i da imaju svoje namere – uprkos tome, oni i dalje rade po starom, uopšte ne razmišljajući o posledicama, a kamoli o tome da srce treba da im bude bogobojažljivo. Zar to nije problem koji se odnosi na narav? Šta ih takva narav tera da urade? Tera ih da budu krajnje egoistični, da divljaju unaokolo i da čine loše stvari. Zar u svom srcu zaista ne znaju kako da se ispravno ponašaju? Zar zaista ne razumeju da time što rade krše načela? Zar zaista ne znaju da time što rade navode ljude na pogrešan put i kontrolišu ih, zar ne znaju da čine zlo? Sve to oni dobro znaju i razumeju. To što su u stanju da, uprkos tome, i dalje rade po starom, znači da oni ne vole istinu i da osećaju odbojnost prema njoj. Oni odbacuju svako gledište, svaki način, metod ili izjavu ukoliko to nije izašlo iz njihovih usta. Zar to nije ambicija? (Jeste.) U tome ima ambicije i zlih namera. Kojih zlih namera? Šta se iza toga krije? (Žele da ljudi rade ono što im oni kažu.) Žele da ljudi rade ono što im oni kažu – oni nipošto ne smeju da ispuste nijednu takvu prednost ili šansu da se istaknu, niti da dopuste da one pripadnu nekom drugom. Svaki put moraju isključivo oni da donose odluke; svaki put moraju oni da budu glavni; svaki put, plodovi rada moraju da pripadnu samo njima i oni moraju da poberu sve zasluge. Zbog njih, svi ljudi na kraju razvijaju jednu sklonost. Koja je to sklonost? Ljudi su skloni da misle kako posao može da se obavlja jedino onda kada su antihristi u timu – kao da, bez njih, niko nije u stanju da preuzme taj teret. Zar antihristi time nisu postigli svoj cilj? Ti ljudi su potpali pod njihovu kontrolu. Šta prethodi tom njihovom potpadanju pod kontrolu? Oni su pre toga potpuno osvojeni i poraženi – antihristi te stavljaju na muke i primoravaju te da se predaš, nakon čega ti više ne znaš šta je ispravno a šta pogrešno, niti uopšte više pokušavaš da ih prepoznaš ili da bilo koji aspekt istine povežeš s njima, već čvrsto veruješ da je ispravno sve što oni rade i više se ne usuđuješ da analiziraš jesu li oni u pravu ili greše. To su posledice koje ljudi trpe nakon što ih antihristi navedu na stranputicu i stave pod svoju kontrolu, nakon čega oni odmah počinju da slede antihriste. Zar nije tako? (Jeste.) Zar to nije očigledna manifestacija težnje antihrista da se ljudi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu? (Jeste.) Koji motivi i zle namere stoje iza svega što rade i šta je izvor njihovih postupaka, njihovih načina i sredstava, pa čak i njihovih izjava? Stvar je u tome da oni žele da te poraze, da te potčine sebi, da te primoraju da im se predaš i da ti pokažu ko je gazda, ko je podoban da preuzme vođstvo, čija je reč poslednja i da ti pokažu da nije istina ta koja ima poslednju reč – da niko osim njih ne može da gospodari tim ljudima, da bude glavni, niti da donosi odluke. Ti bi hteo da pomeneš istinu, ali ne vidiš načina kako da to uradiš. Hteo bi da izneseš različita mišljenja – ali, nemoj ni pomišljati na to. O kakvoj se naravi antihrista ovde radi? To je podlost; oni žele da osvoje ljude i da ih kontrolišu. Bilo da posmatraš želje i ambicije antihrista ili njihove stvarne postupke, sve ovo pokazuje njihovu podlu narav i odbojnost prema istini. Ovi načini, otkrovenja i manifestacije težnji antihrista da osvajaju i kontrolišu ljude, kao i njihove suštine, savršeno se poklapaju sa glavnom temom o kojoj razgovaramo. Antihristi bi hteli da se ljudi pokoravaju samo njima – iz toga proizlazi da ljudi moraju da rade ono što im oni kažu, jer se na taj način oni zapravo pokoravaju Bogu. Ako bi neko izneo drugačije mišljenje i kazao da je to što rade suprotno istini, antihristi bi na to uzvratili: „Suprotno istini? Kaži nam – šta je istina? Ako to možeš razgovetno da objasniš, popustiću ti – ali, ako ne možeš, staviću te u nezgodnu situaciju!” Kad to čuju, neki ljudi se zaista uplaše, pa kažu: „Zaista ne mogu to da objasnim, pa ću naprosto raditi ono što mi ti kažeš.” Na taj način, antihristi su ostvarili svoj cilj. Ima li ljudi koji to rade? (Ima.) Jeste li i vi tako nešto radili? (Ne.) Antihristi imaju tu veštinu. Obični ljudi odustaju kad vide da ne mogu da nagovore druge; oni ne poseduju tu tehniku. S jedne strane, to je zato što nisu u stanju da tako govore i da se na taj način izražavaju – oni ne umeju lepo da govore i da vode debate. S druge strane, oni u srcu nisu dovoljno nemilosrdni. Oni koji mogu da rade te stvari moraju u sebi imati rđavu narav. Moraju biti podli i dovoljno nemilosrdni i ne smeju voditi računa o tuđim osećanjima. Ako se neko ne slaže s njima, oni će takve ljude neverovatno podlo mučiti i, ma koliko da su surovi u tome, nimalo ih neće gristi savest, niti će oni uopšte biti svesni toga. Neko bi rekao: „Već su dovoljno jadni i bedni; zašto ih teram da rade onako kako ja kažem? Ostaviću ih na miru – oni veruju u Boga, a ne u mene. Neka ih, neka slušaju svakoga ko govori na način koji je u skladu sa istinom – ma ko to bio. Ovoga puta ću naprosto odustati od dalje diskusije.” Da li antihristi razmišljaju ovako? Ne; antihristi zasigurno nemaju takvu razumnost. Prilično su nedvosmisleni u pogledu vlastitih ambicija i želja. Čvrsto se drže za njih i ne žele da ih otpuste; baš kao kad vuk svojim čeljustima zgrabi ovčicu. Ako pokušaš da pregovaraš s vukom i sprečiš ga da pojede ovcu – hoćeš li uspeti u tome? Nećeš. A zašto nećeš? Zato što mu je narav takva. U šta vuk veruje? „Gladan sam. Volim da jedem ovce. To je ispravno. Bez obzira da li želim ili ne želim da pojedem ovu ovcu, to je ispravno.” To je njegova filozofija, merilo i izvor njegovih postupaka. Slično tome, kad antihristi osvajaju i kontrolišu ljude, da li oni misle: „Ja nisam Bog. Kako je od mene bestidno to što kontrolišem ljude. Ako bi me ljudi prepoznali, kako bih igde više mogao da pomolim nos?” Imaju li oni takav osećaj stida? (Ne.) Oni su potpuno lišeni osećaja stida. Šta je, dakle, ono što nedostaje njihovoj ljudskosti? Stid, razumnost i savest. U njihovoj ljudskosti toga nema. A bez tih stvari, jesu li oni i dalje ljudska bića? Nisu. Svi koji nose ljudsku kožu ne moraju obavezno biti ljudska bića – neki su demoni, neki hodajući leševi, a neki životinje. Kojoj onda sorti pripadaju antihristi? Oni su đavoli; neki od njih su zli demoni, a ostali su zli duhovi. Sve u svemu, oni nisu ljudi. Baš zato što ne poseduju razum, savest i osećaj stida normalne ljudskosti, antihristi su u stanju da se s Bogom nadmeću za ljude i za ljudska srca. Time pokazuju da im je priroda-suština rđava. Oni nemaju nikakvog opravdanja da se s drugima takmiče oko statusa, a kamoli da se s Bogom takmiče oko statusa i oko ljudi! To još više pokazuje da su oni autentični antihristi, da su đavoli i Sotone.

Ovim smo završili sa osmom stavkom našeg razgovora o manifestacijama antihrista. Možete li sada da povučete neke paralele između vas i antihrista, kao i između vas i ljudi koji hodaju putem antihrista i koji poseduju njihovu narav, kako biste ustanovili kojoj vrsti ljudi pripadate? (Možemo.) Vi možete da povučete neke od tih paralela. Koji se ljudski problemi na taj način mogu rešiti? (To nas može odvratiti od pogrešnog puta.) To može da vas odvrati od pogrešnog puta. Šta još? (To nam omogućava da raspoznamo ljude, događaje i stvari koje nas okružuju.) Omogućava vam da raspoznate neke od ljudi koji vas okružuju. Sposobnost raspoznavanja drugih zaista jeste deo toga; najvažnije je, međutim, da morate naučiti kako da razaznate sami sebe, narav antihrista koju nosite u sebi i put kojim idete. To će ti pomoći da ne skrećeš s pravog puta dok obavljaš svoju dužnost i da ne kreneš putem antihrista. Kad se čovek jednom otisne na put antihrista, da li mu je lako da se vrati? Ne; kad ljudi krenu tim putem, nije im lako da se vrate nazad. Znate li šta je razlog tome? (Sveti Duh više ne deluje u njima.) To je glavni razlog. Opasno je krenuti pogrešnim putem, jer to znači da si odabrao da se suprotstaviš Bogu, da se takmičiš s Njim oko Njegovog izabranog naroda i da se boriš protiv Njega do samog kraja; to znači da ti ne tragaš za istinom ili da ne tražiš da prihvatiš Božje spasenje. Otisni se na taj put i zadesiće te nevolja. Naći ćeš se nasuprot Bogu – svojom subjektivnom voljom ćeš se naći nasuprot Bogu; to jest, sve tvoje misli, gledišta, mišljenja i odluke biće neprijateljski nastrojene prema Bogu. Ako ti, pre no što kreneš tim putem, imaš neke objektivne manifestacije, naravi i suštine koje su oprečne i neprijateljski nastrojene prema Bogu, ali u svom srcu ipak sve vreme paziš da ne zakoračiš na put neprijateljstva prema Bogu ili na put antihrista, ti onda još uvek imaš šansu da budeš spasen. Ako se ipak otisneš na put antihrista i neprijateljstva prema Bogu, onda si u opasnosti. Koliko je ta opasnost velika? Dovoljno je velika da ti neće biti lako da se vratiš nazad. Neko je maločas rekao da Sveti Duh neće više delovati u tebi – to je sasvim očigledno! Kako bi Sveti Duh mogao da deluje u takvoj osobi? Kad se jednom otisneš na takav put, kad jednom doneseš takvu odluku, preti ti opasnost. Ako u svom srcu razumeš sve ovo, ali i dalje radiš isto, ideš tim putem i donosiš takvu odluku, ako i dalje postupaš po starom, u skladu s vlastitim načelima i onako kako si ranije to činio, bez osvrtanja ili kajanja i bez preokretanja kursa, to onda predstavlja tvoj lični izbor – opredelio si se da ideš tim putem neprijateljstva prema Bogu. Nije da ti ne razumeš šta radiš – ti svesno činiš greh. Baš kao Pavle, koji je rekao: „Ko si ti, gospode? Zašto želiš da udariš po meni?” On je vrlo dobro znao da Gospod Isus jeste Gospod, da je On Hristos, ali Mu se ipak do kraja suprotstavljao. To je svesno sagrešenje. Pavle nije svedočio o Gospodu, niti Ga je veličao. Mislio je: „Zar ti nisi samo običan čovek? Zar ne udaraš po meni zato što imaš moć da to učiniš? Možda ti imaš moć, ali ja i dalje verujem u boga na nebu. Ti, kao njegovo ovaploćenje, nisi bog; ti nemaš veze s bogom. Ti si božji sin i ravnopravan si s nama.” Zar to nije bilo njegovo gledište? Šta je temelj ovakvog Pavlovog gledišta? Nakon što je saznao da je Gospod Isus ovaploćeni Hristos, on se i dalje držao tog gledišta kao i ranije. Bio je to ozbiljan problem, na osnovu kojeg je odlučeno o njegovom ishodu. Budući da se sve vreme držao tog gledišta, da li je mogao da se promeni put kojim je hodao? Put kojim čovek ide zasniva se na njegovim gledištima: kakva su ti gledišta, takav je i put kojim ideš. Važi i obratno, kojim god putem da ideš, takva će se i gledišta javljati u tebi, takva ćeš gledišta imati i takva će gledišta uticati na tebe i usmeravati te. Čim stupiš na put neprijateljstva prema Bogu, ta gledišta će se oblikovati i ukoreniti u tebi, a jedno je onda sigurno: ti ćeš se svakako do kraja suprotstavljati Bogu; svakako ćeš se uvek držati svojih pogrešnih gledišta, znanja i stavova, dižući galamu protiv Boga do samog kraja. Uopšte nećeš skretati sa svog kursa – ni ako ti neko bude rekao da to uradiš, ni ako te Sveti Duh bude prosvetio, ni ako te braća i sestre budu podsticali na to, pa čak ni ako te Bog bude prosvetlio. U tebi neće biti mesta za to. To je tvoj izbor. Biće ti pružena prva, druga i treća šansa – ako se i nakon te tri šanse za pokajanje ne budeš pokajao, ubuduće više nećeš imati prilike za to. Ma koliko da posle toga budeš radio i plaćao cenu, to Boga nimalo neće dirnuti – On će o tebi već doneti Svoju konačnu odluku. Šta će Bog odlučiti u vezi s tobom? Odlučiće da budeš pružalac usluga i da budeš upotrebljen; a nakon što budeš upotrebljen, poslaće te negde gde ćeš biti izložen grdnji i kažnjen, u skladu s Njegovom odlukom. Kako se to dešava, da Bog donese takvu odluku? Da li su tvoje trenutne misli razlog tome? Ili je to zasnovano na tvojim prolaznim idejama? Na tome što si na trenutak krenuo pogrešnim putem? Ne; Bog tu odluku donosi na osnovu gledišta koja nosiš duboko u svom srcu, na osnovu tvog dugoročnog stava prema istini i na osnovu puta kojim si odlučio da ideš. Ti si odlučio da na taj način postupaš i, ma šta da ti drugi govore, nema od toga nikakve koristi; doneo si odluku da tu teoriju upotrebiš kao osnovu za put kojim ćeš se ubuduće kretati. A, pošto si već doneo takvu odluku, zar onda Bog nije dužan da odluči o tvom ishodu? Tvoj je ishod odavno određen; nema potrebe da Bog čeka do samog kraja da bi to učinio. Kod nekih ljudi, Bog stalno posmatra njihove manifestacije – kad ti ljudi napokon stignu do kraja puta, konačna odluka o njihovim ishodima donosi se na osnovu raznih njihovih manifestacija. Neki od njih su počinili više dobrih dela nego zlodela; gajili su više dobrih i pozitivnih, nego zlih i negativnih stavova prema Bogu, pa se stoga, na osnovu izmerenog zbira njihovih različitih ponašanja i manifestacija, donosi odluka o njihovom konačnom ishodu. Ima, međutim, i drugih, čije ishode Bog određuje već nakon što samo ovlaš osmotri put kojim ti ljudi idu. Da li onda Bog ljudima daje šansu pre no što odluči o njihovim ishodima? Da, On im daje šansu. Koliko im šansi daje? Po svoj prilici, ne radi se o nekom konkretnom broju. To zavisi od priroda-suštine konkretne osobe, kao i od njenih stremljenja. Neki ljudi mogu da dobiju tri šanse. Neki su nepopravljivi, neverovatno glupi i nepopustljivi i uopšte ne prihvataju nikakve istine – njihovi ishodi su određeni čak i pre nego što oni dobiju tri šanse. A opet, pojedinim ljudima Bog uređuje neka okruženja u zavisnosti od njihovog stanja, pa im, na osnovu njihove starosne dobi i svega što im se dešavalo, može pružiti pet šansi. To se zasniva na njihovoj prirodi, suštini, kao i njihovom stavu tokom prihvatanja istine. Bog na osnovu tih stvari određuje čovekov ishod i odredište.

Ljudima se dešavaju svakakve stvari i oni često ne znaju kako da se s njima suoče; da li bi bilo u redu ako oni ne bi nastojali da razumeju istinu? Ljudi lako skreću na pogrešan put kad ne razumeju istinu. Zašto to kažem? Ljudi žive po iskvarenoj Sotoninoj naravi, a ono što iz njih izvire jesu stvari koje oni prirodno razotkrivaju, među kojima nema nijedne koja je u skladu sa istinom i koja nije izdajnička prema Bogu. Zašto, dakle, oni treba stalno da slušaju propovedi? Stalno slušanje propovedi, razmišljanje o njima i njihovo primanje k srcu; neprestana molitva i traganje; stupanje pred Boga s bogobojažljivim, pobožnim srcem i sa srcem koje čezne za istinom; svakodnevno odvajanje vremena za predanosti, molitvu, jedenje i pijenje Božjih reči; razgovori s drugim ljudima i skladna međusobna saradnja pri obavljanju poslova; svakodnevno postupanje u skladu s ovim načelima i njihovo svakodnevno poštovanje – Bog posmatra da li ovi detaljni elementi ljudske prakse daju rezultate. Neko će možda pitati: „Zar to nisu samo procesi?” Šta je proces? Ovo nisu eksterne stvari – ti se ovih stvari možeš držati samo ako imaš srce za to. Bez takvog srca, koliko bi dana mogao da ih se pridržavaš? Ne bi uopšte ni mogao da ih se pridržavaš. Pojedine vođe nikada ne jedu i ne piju Božje reči i nikada se ne bave predanostima. Šta to znači? Znači da nisu istinski vernici. A ako nisu, kako su onda postali vođe? U nekim mestima naprosto nema nikoga ko bi bio pogodan za tu dužnost, pa je crkva prinuđena da za tu svrhu upotrebi takve ljude. Oni pogrešno misle: „Izabrali su me za vođu. Ovu dužnost mogu da obavljam i ako ne jedem i ne pijem Božje reči – svako ko ima noge i usta može ovo da radi.” To je glupost. Bog ne razmatra da li možeš nešto da uradiš – On posmatra ono što si uradio. Posao koji ti obavljaš može da obavi i neko drugi. Svako ko ima trunku normalne inteligencije može to da radi. Nemoj da misliš da ti je, samo zato što si izabran za vođu i što možeš da obavljaš taj posao, uspeh zagarantovan, da si zbog toga usavršen i da imaš šansu da opstaneš. To ne funkcioniše tako. Bog nikada ne gleda koliko ti radiš; On posmatra šta si uradio, posmatra put kojim ideš. Nemoj da se zavaravaš oko toga. Ti možda misliš: „Ima toliko ljudi koji nisu izabrani, a ipak su mene izabrali. Izgleda da sam izuzetan, da sam boljeg kova i da sam bolji od drugih.” Šta je to dobro u vezi s tobom? Čak i ako si stvarno dobar, to ti valjda ne daje pravo da ne praktikuješ istinu i da svojim postupcima kršiš istinu? Čak i ako si stvarno dobar, to ti valjda ne daje pravo da se ne baviš predanostima i molitvama i da u svojim postupcima ne tragaš za istinom? Ti nemaš prava da to činiš. Nikakav status ni titula nisu tvoj kapital. Sve su to prolazne, eksterne stvari. Bog posmatra tvoju odanost; On posmatra tvoje praktikovanje istine, tvoje stremljenje ka istini i tvoj stav prema njoj; On posmatra tvoju pokornost; On posmatra tvoj stav prema vlastitoj dužnosti i vlastitoj misiji. Neki ljudi možda ulažu ogroman napor u obavljanje svoje dužnosti, ali je ne obavljaju u skladu sa istina-načelima. Ako im kažeš da bi trebalo da postupaju u skladu sa istina-načelima, oni se opiru, ljute se i ne prihvataju to. Već samim tim, oni su razotkriveni. Šta je razotkriveno? Da oni ne prihvataju istinu. Kojoj vrsti pripadaju ti ljudi, koji ne prihvataju istinu? To su bezvernici. A čime se bezvernici slepo zaokupljaju? Zašto su toliko energični u toj svojoj zauzetosti? Zato što imaju cilj – oni vide da: „Ovde imam priliku da postanem zvaničnik, a ako u tome uspem, moći ću da živim na račun crkve i svi će me obožavati. Ovo mesto je sjajno! Sasvim je lako nabaviti ovaj bon za hranu, kao i ovu slavu i dobitak; ovaj status je tako lako dostići – naprosto je tako lako biti zvaničnik ovde!” Nikada nisu ni pomišljali da bi u ovom životu mogli da postanu „zvaničnici”. Ali zato, čim izgube to svoje „zvanje”, oni pokazuju svoje pravo lice. Više ne ulažu nikakav trud za dobrobit Božje kuće. Hoće li oni i dalje biti u stanju da pate i da plaćaju cenu? Neće. Zar to onda ne znači da su razotkriveni? Neki ljudi, čim steknu status, odmah kreću da svojski ulažu svoj trud i znoj, ne žaleći se ma koliko da pritom pate – a opet, čim ostanu bez tog statusa, oni postaju negativni, čak do te mere da ih ta negativnost potpuno preplavi. Zar oni time nisu razotkriveni? Status ih je razotkrio. Ima li ikakve potrebe stavljati ih na kušnje? Nema. U redu, ovim ćemo završiti naš današnji razgovor.

1. oktobar 2019. godine