B. Kako ljudi upravljaju svojim ličnim okruženjem

Druga stavka: kako ljudi upravljaju svojim ličnim okruženjem u svakodnevnom životu. Koju oblast normalne ljudskosti obuhvata ova stavka? (Oblast životnog okruženja.) A od čega se ono sastoji? Ono se uglavnom sastoji od dve široke oblasti: okruženje u kojem čovek živi i koje se prostire samo do granica njegovog ličnog života i javna okruženja s kojima on često dolazi u kontakt. Od čega se te dve oblasti konkretno sastoje? Od čovekovog načina života, kao i od načina na koji on upravlja higijenom i svojim okruženjem. Ako to dalje razložimo, od čega se sastoji čovekov način života? Od rada i odmora, načina ishrane i stvari poput svakodnevnog očuvanja čovekovog zdravlja i opšteg znanja o svakodnevnom životu. Počećemo od prve navedene stvari, rada i odmora. Bitno je da se one obavljaju redovno i prema rasporedu. Ako izuzmemo neke posebne okolnosti, na primer kad čovek mora zbog posla da ostane budan do kasno ili da radi prekovremeno, rad i odmor najčešće treba da budu redovni i u skladu sa rasporedom. To je ispravan način. Ima ljudi koji više vole da rade noću. Oni uveče ne odlaze na spavanje, nego se bave svakojakim stvarima. Kad ujutru svi ostali ustanu i krenu na posao, oni tek tada idu na spavanje, a kad uveče ostali krenu na spavanje, oni u to vreme ustaju i počinju sa radom. Zar nije tačno da ima takvih ljudi? Uvek su neusklađeni sa drugima, uvek posebni – takvi ljudi se ne odlikuju naročito zdravim razumom. Pod normalnim okolnostima, u osnovi bi trebalo da svi imaju usklađene ritmove, izuzev u nekim posebnim slučajevima. Šta smo naveli kao sledeću crticu? (Način ishrane.) Potrebe normalne ljudskosti za hranom lako je ispuniti, zar ne? (Jeste.) To je krajnje jednostavno. Pa ipak, zar nije tačno da ljudi imaju i neka pogrešna gledišta u vezi sa ishranom? Neki kažu: „Mi verujemo u Boga i sve je u Njegovim rukama. Nema tog načina ishrane koji bi mogao da naškodi čovekovom želucu. Ješćemo šta god nam se sviđa, slobodno i nesputano. To nije problem, kad imamo Boga da nas štiti.” Zar ne postoje ljudi s takvim shvatanjem? Zar u tome nema nečeg pomalo iskrivljenog? Takvo shvatanje je nenormalno; oni koji to tako shvataju ne razmišljaju normalno. Ima, zatim, i onih koji normalno, zdravorazumsko znanje o životu mešaju sa pokazivanjem obzira prema telu. Oni veruju da obraćati pažnju na zdravorazumsko znanje o životu znači pokazivati obzir prema telu. Zar nema ljudi koji veruju u to? (Ima.) Primera radi, neki ljudi imaju stomačne probleme, pa stoga ne jedu začinjenu, nadražujuću hranu. Ima nekih koji im kažu: „To su tvoje sklonosti u vezi sa ishranom; ti pokazuješ obzir prema telu. Moraš da se pobuniš protiv toga. Postoje mesta na kojima ćeš boraviti gde je to hrana, pa ćeš morati da je jedeš. Kako da ne jedeš?” Zar ne postoje ljudi s takvim shvatanjem? (Postoje.) Neki ljudi ne bi smeli da jedu određenu hranu, ali je ipak uporno jedu, uprkos nelagodnosti, samo zato da bi se bunili protiv tela. Kažem im: „Dozvoljeno ti je da je ne jedeš, ako ne želiš. Niko te neće osuđivati ako je ne budeš jeo.” A oni kažu: „Ne, moram to da pojedem!” U tom slučaju, oni zaslužuju da im bude muka. Sami sebi je tovare na vrat. Oni sami određuju pravila, pa stoga moraju i da ih se pridržavaju. Da li bi onda bilo pogrešno ne jesti takvu hranu? (Ne.) Ne bi bilo pogrešno. Drugi imaju neka posebna zdravstvena stanja, pa su zato alergični na pojedine namirnice. Moraju da izbegavaju te namirnice i ne smeju da ih jedu. Neki su alergični na ljute papričice, pa stoga ne bi trebalo da ih jedu, ali oni ipak insistiraju na tome. Jedu ih, verujući da se na taj način bune protiv vlastitog tela. Zar to nije iskrivljeno shvatanje? Jeste. Ako nisu sposobni da jedu neke namirnice, ne treba ni da ih jedu. Zbog čega se bore protiv sopstvenog tela? Zar to nije nesmotreno s njihove strane? (Jeste.) Nema potrebe držati se tog pravila ni buniti se protiv vlastitog tela na taj način. Svako ima drugačije fizičko stanje: neki ljudi imaju osetljiv želudac, neki slabo srce, nekima je vid lošiji, neki ljudi se puno znoje, a neki se nikad ne oznoje. Svačije stanje je drugačije i ti moraš da se prilagođavaš vlastitom stanju. Jedna rečenica može da se primeni na sve ove slučajeve: naučite malo o zdravom razumu u životu. Šta u ovom kontekstu znači „zdrav razum”? To znači da moraš da znaš koja hrana je za tebe štetna, a koju dobro podnosiš. Ako je neka hrana neukusna, ali je dobra za tvoje zdravlje, onda moraš da je konzumiraš zarad vlastitog zdravlja; ako je nešto ukusno, ali ti je muka kad to pojedeš, nemoj to da jedeš. To je zdrav razum. Osim toga, ljudi moraju da nauče nekoliko zdravorazumskih načina za očuvanje zdravlja. Tokom sva četiri godišnja doba, pustite da vreme, klimatski uslovi i godišnje doba diktiraju vaš način ishrane – to je osnovno načelo. Nemojte se boriti protiv vlastitog tela – to je misao i shvatanje koje bi trebalo da imaju ljudi s normalnom ljudskošću. Neki ljudi dobiju enteritis i pate od proliva kad god jedu nadražujuću hranu. Stoga, oni ne treba da je jedu. Pa ipak, neki od njih kažu: „Ne plašim se. Bog me čuva”, a onda ih, nakon takvog obroka, muči proliv. Pritom čak tvrde kako ih Bog na taj način stavlja na kušnju i oplemenjuje ih. Zar ti ljudi nisu apsurdni? Ako nisu apsurdni, onda su užasni proždrljivci, koji jedu ne obazirući se na posledice. Takvi ljudi imaju mnogo problema. Umesto da obuzdaju svoj apetit, oni kažu: „Ne plašim se. Bog me čuva!” Kakvo je njihovo shvatanje ovog problema? Ono je iskrivljeno; oni ne razumeju istinu, a ipak pokušavaju da je slepo primenjuju. Iako pate od enteritisa, oni ne vode računa o tome šta jedu, a kad zbog toga dobiju proliv, kažu da ih to Bog stavlja na kušnju i oplemenjuje – zar to nije slepa primena pravila? Kad neka tako apsurdna osoba priča takve gluposti – zar to nije bogohuljenje? Zar bi Sveti Duh obavljao Svoje delo u nekoj tako smešnoj osobi? (Ne bi.) Ako ne razumeš istinu, ne smeš slepo da primenjuješ pravila na razne stvari. Da li bi Bog ikoga nasumično stavio na kušnje? Naravno da ne bi. Ti se čak nisi ni kvalifikovao za to; tvoj rast je još uvek nedovoljan – i zato te Bog neće staviti na kušnje. Čovek koji ne zna od koje hrane ga spopada mučnina je običan idiot nezdravog intelekta. Mogu li ljudi nezdrave razumnosti i intelekta da razumeju Božje namere? Mogu li da razumeju istinu? (Ne.) Da li bi onda Bog neku takvu osobu stavio na kušnje? Ne, ne bi je stavio. Eto šta znači biti lišen razuma i pričati gluposti. Postoje načela po kojima Bog ljude stavlja na kušnju; ona su usmerena ka ljudima koji vole istinu i koji streme ka njoj, ka ljudima koje bi Bog upotrebio i koji bi mogli da svedoče o Njemu. On na kušnje stavlja ljude od istinske vere, koji mogu da Ga slede i da svedoče za Njega. Niko ko traga samo za udobnošću i uživanjem i ko uopšte ne stremi ka istini, a pogotovo niko sa iskrivljenim shvatanjem, ne poseduje u sebi delo Svetog Duha. Budući da je tako, da li bi Bog takve ljude podvrgavao kušnjama? To je apsolutno nemoguće.

Neki ljudi imaju pristup kineskim biljnim lekovima i zdravoj hrani, koje onda koriste na krajnje neozbiljan način. Tako će pojedine žene često obilno nanositi na lice razna sredstva koja štite kožu, izbeljuju je i zatežu. Svakoga dana trošiće po dva sata na nanošenje šminke i po tri sata na njeno skidanje, da bi na kraju do neprepoznavanja uništile kožu na svom licu. Pritom će čak govoriti: „Niko ne može da pobedi prirodni zakon koji kaže da lepota bledi sa starošću – pogledaj samo ovu moju ostarelu kožu!” Činjenica je da one ne bi izgledale tako staro da nisu stalno nešto prčkale oko svog lica – upravo zbog nanošenja preterane količine tih proizvoda one izgledaju starije. Kako ovo tumačite? (Same su krive za to.) To su i zaslužile! Postoji određeno zdravorazumsko znanje za život u normalnoj ljudskosti koje čovek mora da dokuči, poput opšteg znanja o očuvanju vlastitog zdravlja i prevenciji bolesti: na primer, da hladna stopala mogu da izazovu bol u leđima, kako treba lečiti rane simptome dalekovidosti ili koje su štetne posledice predugog sedenja za računarom. Čovek treba da razume ponešto o takvim zdravorazumskim načinima očuvanja svog zdravlja. Neki će možda reći: „Da bi verovao u Boga, treba samo da čitaš Njegove reči. Kakva je korist od učenja svih tih zdravorazumskih stvari u vezi sa zdravljem? Čovekov životni vek je predodređen od Boga i tu nikakvo znanje o očuvanju zdravlja ne može ništa da promeni nabolje. Kad dođe vreme da umreš, niko ne može da te spase.” Na prvi pogled, čini se da je ta izjava tačna, ali je zapravo apsurdna. To je nešto što bi mogao da izjavi neko ko nema duhovno razumevanje. Oni uče da se razbacuju izlizanim rečima i doktrinama i da izgledaju produhovljeno, ali zapravo nemaju nikakva ispravna shvatanja. Kad ih nešto zadesi, oni samo slepo pokušavaju da primene propise i govore što pristojnije, a pritom uopšte ne primenjuju istinu. Neki ljudi im, na primer, mogu reći da je kačamak od kukuruznog brašna hranljiv i da je dobar za zdravlje. To uopšte ne dopire do njih. Ali zato, čim čuju da neko kaže da je pečena prasetina zdrava, prvom prilikom će je se najesti i pritom će, s punim ustima hrane, govoriti: „Šta ću? Moram ovo da jedem; dobro je za zdravlje!” Zar to nije varanje? (Jeste.) To je varljivost. Posedovati ono što poseduju ljudi normalne ljudskosti, znati ono što ljudi treba da znaju, znati ono što treba da se zna u životnoj etapi koja odgovara tvojim godinama – to je ono što znači imati normalnu ljudskost. Neki ljudi u svojim dvadesetim godinama jedu sve što im padne pod ruku. Ješće čak i kocke leda po hladnom danu. Stariji ljudi prestrave se kad to vide i mole ih da to ne jedu, jer će ih boleti stomak. „Boleće me stomak? Ništa mi neće faliti”, kažu i dodaju: „Pogledaj me: prosto pucam od zdravlja!” Oni u svojim godinama ne znaju te stvari. Sačekajte da navrše četrdesetu, pa im onda dajte da jedu kocke leda. Da li bi pristali na to? (Ne bi.) A kad napune šezdesetu, ne samo da neće jesti led – biće ih strah da prođu pored njega. Njihovo telo neće moći da podnese njegovu hladnoću. To se zove iskustvo – učenje životnih lekcija. Ako neko sa svojih šezdeset godina ne zna da njegov želudac ne može da svari previše kocki leda, da to njegovo telo ne može da podnese i da će se razboleti, kako to nazivamo? Da li takvim ljudima nedostaje normalna ljudskost? Nedostaje im životno iskustvo. Ako neko sa šezdeset i kusur godina još uvek ne zna da hladnoća nije dobra za kičmu ili da od hladnih stopala mogu da ga bole leđa, kako taj čovek mora da je živeo tih šezdeset i kusur godina? Mora da se samo smušeno provlačio kroz život. Neki ljudi shvate puno zdravorazumskih stvari o životu do svojih četrdesetih, kao, na primer, neka opšta znanja o zdravlju; oni takođe imaju poneko ispravno gledište u vezi sa materijalnim stvarima, novcem i poslom, kao i sa svojom rodbinom, sa dešavanjima u svetu, sa svojim životom, i tome slično. Oni te stvari jasno razumeju i, čak i ako ne veruju u Boga, još uvek te stvari razumeju nešto bolje nego pripadnici mlađe generacije. To su ljudi koji imaju osećaj za ispravno i pogrešno i koji normalno razmišljaju. Tokom dve decenije, koliko su proživeli od svojih dvadesetih, shvatili su mnoge stvari, od kojih su neke bliske istini. To pokazuje da se radi o ljudima koji imaju sposobnost razumevanja, o ljudima finog kova. A još ako je reč o ljudima koji streme ka istini, oni će mnogo brže zakoračiti u istina-stvarnost, zato što su tokom tih dvadeset godina mnogo toga iskusili i zadobili nekoliko pozitivnih stvari. Njihova će iskustva biti u skladu sa istina-stvarnošću o kojoj govori Bog. Međutim, ako je ljudskost neke osobe isuviše manjkava i ako ona nema ispravna gledišta ni razmišljanje normalne ljudskosti, a kamoli intelekt normalne ljudskosti, kako u pogledu života tako i u pogledu ljudi, događaja i stvari s kojima se susretala tokom tih dvadeset godina, to znači da je sve te godine uzalud proćerdala. Na nekoliko mesta na kojima sam boravio, ustanovio sam da neke od starijih sestara ne umeju da spreme hranu. Nisu u stanju da isplaniraju čak ni uravnotežen obrok. Kuvaju supu od mesa koje bi bolje bilo propržiti, a prže meso od kojeg bi najbolje bilo skuvati supicu. Proizvodi dostupni na pijaci menjaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, ali na njihovim trpezama se uvek mogu naći jedna te ista jela. O čemu se ovde radi? Radi se zapravo o nedostatku inteligencije, zar ne? Tim ženama nedostaje kov normalne ljudskosti. Ne umeju da skuvaju čak ni namirnice sa kojima se svakodnevno sreću, poput kupusa ili krompira. Nisu dorasle čak ni najjednostavnijim zadacima i ne mogu da ih obave. Kako su se uopšte provlačile kroz život tokom poslednjih pedeset ili šezdeset godina? Da li je moguće da im srce nikada ništa nije poželelo od života? Ako neko ne može da stekne iskustvo ni iz čega što radi, kakvu bi onda dužnost takav čovek mogao dobro da obavlja? Činjenica je da ljudi mogu da nauče razne stvari, samo ako se malo posvete tome i ako potroše neko vreme da to uvežbaju. Ako neko nije u stanju da išta uradi čak ni posle nekoliko godina učenja, mora da je užasno lošeg kova i slabog intelekta!

Hajde da sada malo popričamo o održavanju higijene. Nedavno sam posetio dva mesta na kojima je prostor oko kuća bio u potpunom neredu. Tamo je u početku bilo sve uredno, pa kako su onda ta mesta pretvorena u takve „svinjce”? Razlog je taj što ljudi koji tamo borave ne umeju da drže stvari pod kontrolom. Oni nemaju svest ni zahteve normalne ljudskosti u pogledu higijene. Ovde se ne radi samo o tome da su ti ljudi lenji; pored toga, oni su naprosto navikli da žive u takvim uslovima. Bacaju smeće po zemlji i stvari odlažu gde bilo, bez ikakvih pravila i ograničenja. Kad se nakane da malo počiste oko sebe, u stanju su da svega dan-dva održavaju čistoću, tako da je već posle nekoliko dana opet sve neuredno i prljavo da je mučno i gledati. Recite Mi, kako nazivamo takvo okruženje? A ljudi koji mogu drage volje da obeduju i da spavaju u takvim uslovima – kakvi su to ljudi? Oni su nalik svinjama, zar ne? Nisu svesni, niti išta razumeju u vezi sa higijenom, sa svojim okruženjem, sa strukturom, niti sa upravljanjem. Oni ništa ne primećuju, bez obzira u kakvoj prljavštini i kakvom neredu žive. To njima nimalo ne smeta; uopšte se ne brinu i ne potresaju zbog toga. Žive onako kako su navikli, neizbirljivo i bez ikakvih zahteva. Na nekim mestima se strogo vodi računa o higijeni i životnoj sredini, pa biste pomislili kako ljudi koji tu žive brinu o čistoći i znaju da upravljaju svojim okruženjem – tek kad im dođete u iznenadnu inspekciju, saznajete da oni unapred, pre dolaska inspekcije, šalju ljude da pospreme nered. Ako im unapred kažeš da ćeš ih posetiti, možeš biti siguran da će sve biti čisto; ako ih posetiš bez najave, naići ćeš na posve drugačije okruženje, koje će zasigurno biti prljavo i neuredno. U nekim devojačkim sobama, odeća i obuća leže svuda unaokolo, dok su napolju gomile alatki, poput motika i krampova, razbacane zajedno s odećom. Pritom će neki od tamošnjih ljudi reći kako su previše zauzeti, pa nisu stigli da počiste. Jesu li zaista baš toliko zauzeti? Zar nemaju vremena čak ni da predahnu? Ako nemaju, onda su stvarno zauzeti – ali, nije valjda da su baš toliko zauzeti? Šta im je teško da naprave malo reda? Šta je toliko naporno u vezi sa održavanjem čistog i urednog okruženja? Ima li to neke veze s ljudskošću? Zašto bi ljudi toliko želeli da žive u „svinjcu”? Zašto bi bili tako opušteni u jednom takvom okruženju? Kako mogu da uopšte ne reaguju na takvo okruženje? O čemu se tu radi? Šta je razlog lošeg upravljanja okruženjem? Ako neko mesto povremeno posećujem i unapred im se najavim, srediće ga da bude cakum-pakum, ali će prestati to da rade ako počnem češće da ih posećujem. Kazaće: „Pošto nam često dolaziš, preskočićemo te formalnosti. Takvi smo kakvi smo. Iscrpljujuće je povazdan čistiti i spremati! Ko još ima snage za to? Toliko smo po čitav dan zauzeti, da nemamo kad ni da se počešljamo!” Oni nude takva opravdanja. A kakva opravdanja smišljaju drugi? „Sve je ovo samo privremeno. Stoga, ne mora uvek sve da bude u savršenom redu. Dobro je i ovako kako je.” Tačno je da je sve privremeno – ali, čak i ako bi živeo u šatoru, opet bi morao da održavaš čistoću u njemu, zar ne? To je normalna ljudskost. Ako ne poseduješ čak to parčence normalne ljudskosti, po čemu se onda razlikuješ od zveri?

U okviru Božje kuće ima jedna crkva koja se nalazi na prilično dobrom mestu, kraj planina i blizu vode. Do tamo je izgrađen put, a obale obližnje reke obrasle su drvećem. Tu je čak i senica, a pored nje ukrasno kamenje. Stvarno je lepo tamo. Jednoga dana, iz daljine sam ugledao neku stvarčicu žute boje na tom, inače čistom putu. Prišavši bliže, video sam da je to kora od narandže. Ko bi ga znao ko je to smeće nemarno bacio tu. A ispod senice, koja je inače takođe bila čista, neko je jeo semenke suncokreta i pobacao ljuske svuda unaokolo po podu. Recite Mi, da li je to uradila neka osoba koja poznaje pravila? Da li u normalnoj ljudskosti postoje neka zahtevana merila u pogledu čovekove higijene i životne sredine ili ne postoje? Neki će možda reći: „Po čemu ja to nemam merila? Perem noge svako veče. Ima ljudi koji to ne rade. Neki se čak ni ne umivaju ujutro kad ustanu.” Dobro, možda su ti čiste noge, ali zašto onda tvoje radno okruženje liči na svinjac? Na šta se svodi to tvoje čistunstvo? U najboljem slučaju, ono pokazuje da si strašno sebičan. Hteo bi da upravljaš svim stvarima – a kako bi to mogao da postigneš, kad ne možeš da upravljaš čak ni svojim neposrednim okruženjem? To je zaista besramno! Ti ljudi ne samo što ne mogu da upravljaju svojim okruženjem – oni ne vode računa čak ni o ličnoj higijeni i bacaju smeće unaokolo. Kako su izgradili tu naviku? To što bacaju kore od voća i ljuske možda će pravdati time da se radi o biorazgradivim stvarima, to jest o kompostu. Zašto ih onda ne stave na gomilu za kompost ili u kantu za smeće? Zašto ih razbacivati po putu ili ispod senice? Je li senica mesto na kojem se čuva kompost? Zar to nije nepoštovanje pravila? (Jeste.) Radi se o strašnoj oskudici ljudskosti, razuma i morala – ti ljudi su podli! Recite Mi, ima li načina da se ovaj problem reši? Kako se takvo ponašanje može sprečiti? Može li se to postići nadzorom? Ko bi mogao da motri na sve te stvari? Šta nam je činiti? (Treba ih novčano kazniti.) Da, to je krajnje sredstvo. Mora se uspostaviti pravilan sistem. Nema više gledanja kroz prste. Ti ljudi su naprosto toliko podli – nepopravljivi su! Na pojedinim mestima, trule kartonske kutije, trule daske i komadići papira leže razbacani unaokolo, a ljudi tamo kažu da ih čuvaju jer će im kasnije zatrebati. Ako se već radi o korisnim stvarima, zašto ih ne držite sortirane po tipu i uredno složene? Zar tako ne bi em lepše izgledale, em zauzimale manje prostora? Većina ljudi ne zna ništa o upravljanju. Stvari drže nasumično naslagane ili razbacane unaokolo, tako da više nema ni igla gde da se baci. Kako gomile narastaju, nered postaje sve veći, a sa neredom dolazi i prljavština, sve dok se mesto ne pretvori u smetlište koje je mučno i pogledati. Da li ljudi koji žive u takvom okruženju imaju normalnu ljudskost? Jesu li to ljudi dobrog kova ako nisu u stanju da vode računa čak ni o okruženju u kojem žive? Šta je još preostalo što takve ljude razlikuje od zveri? Deo razloga zbog kojeg većina ljudi ne ume da upravlja svojim životnim prostorom leži u tome da niko od njih nije svestan higijene, niti iko zna kako da upravlja svojim okruženjem. Te stvari im uopšte ne padaju na pamet i oni nisu svesni kako treba da izgleda okruženje u kojem žive ljudi. Nalik su životinjama, nesvesni u kakvoj bi vrsti okruženja trebalo da žive. Drugi deo razloga leži u činjenici da rukovodioci ne umeju da rukovode tim stvarima. Rukovodioci ne umeju da rukovode tim stvarima, a ljudi kojima oni rukovode ne razmišljaju unapred o tim stvarima, niti su ih svesni. Na kraju, uz „saradnju” svih, to mesto se pretvara u „svinjac”. Nakon što ti ljudi neko vreme provedu na nekom mestu, Ja odatle odlazim sa određenim osećanjem: „Zašto ovde nikad nije čisto? Zašto ovo mesto nikada ne liči na dom?” Recite Mi, može li čoveku da se popravi raspoloženje kad vidi nešto takvo? (Ne.) Da li biste se oraspoložili kad biste otišli tamo? (Ono ne bi ostavilo neki naročit utisak na nas.) To bi bila vaša iskrena reakcija – ono na vas ne bi ostavilo naročiti utisak. Napravio sam planove za neka od tih mesta i, kad su ti planovi realizovani i kad su stvari došle na svoje mesto, svi su uživali u onome što su videli. Ipak, posle svega nekoliko dana, svuda je opet zavladao haos. Morao sam da pronađem prikladnu osobu da rukovodi tim zadatkom kako bi se očuvala higijena. To je zato što su ljudi većinom toliko nečisti i prave nered u svemu što rade. Neki ljudi beru povrće, a ne znaju gde treba da ga operu. Insistiraju da to rade na nekom čistom mestu, usled čega ono postaje zaprljano. Kako bi se osećao da vidiš tako nešto? Zar ti ljudi nisu čopor zveri? Nemaju u sebi nimalo ljudskosti! Od samog pogleda na te ljude, koji uopšte ne mare za higijenu i ne znaju da upravljaju svojim okruženjem – vi biste pobesneli! Dato im je da žive u lepom okruženju, u kojem je sve lepo namešteno. S proleća cveta svakojako cveće i razno drugo bilje; imaju planine, reku i senicu; imaju mesta za rad, mesta za život i sve vrste pogodnosti. Kako je to lepo! A u šta se sve to pretvorilo? Oni sve to uzimaju zdravo za gotovo i nimalo ne cene dobrotu. Oni misle: „Ovde je lepše nego u većini drugih mesta, ali se ipak manje-više radi o selu. Nema ničega osim trave i blata.” S takvim mentalnim sklopom, oni bezumno uništavaju sve to. Ne razmišljaju o upravljanju svojim okruženjem. Koliko samo stvari nedostaje takvoj ljudskosti! Ona ne poseduje ono što ljudskost treba da poseduje; ti ljudi nisu u stanju čak ni da na najosnovniji način vode računa o raznim aspektima svoje životne sredine. Recite Mi, kako ljudi mogu i da pomisle da ne neguju tako lepo okruženje u kojem žive? Kako mogu da ne vode računa o njemu? Zašto? Da li zato što su prezauzeti svojim dužnostima, pa nemaju vremena? Ili se nešto drugo dešava s njima? Zar nisu svi zauzeti obavljanjem svojih dužnosti? Ima ljudi koji žive u lošijim okruženjima nego vi, pa ipak dobro vode računa o svom životnom prostoru. Kad drugi to vide, tapšu ih po ramenima, dive im se i poštuju ih. A zamislite da vide vaše životno okruženje – ne moraju čak ni da ulaze unutra; prezreli bi vas čim bi ovlaš pogledali kako izgleda spolja. Zar niste sami krivi za to? Tvoji postupci i ponašanja doveli su do toga da živiš u ovom užasno otrcanom okruženju. Kad ljudi vide u kakvom okruženju živiš, to je isto kao da su zavirili u tvoju suštinu. Možeš li onda da ih kriviš zbog toga što te preziru? Da li je neka osoba uzvišena ili niska, plemenita ili podla, o tome ne odlučuju analize drugih ljudi, već ono što ta osoba sama proživljava. Ako poseduješ sve ono što čini normalnu ljudskost, moći ćeš istinski da proživiš u ljudskom obličju. Moći ćeš da demonstriraš svoje plemenite kvalitete, pa će te drugi ljudi prirodno ceniti i poštovati. Ako ne poseduješ te stvari, ako ne razumeš zdravorazumsku higijenu i ako ne umeš da vodiš računa o svom okruženju, nego sve svoje dane provodiš u „svinjcu” i čak si prilično zadovoljan zbog toga, to pokazuje tvoju zversku ćud. To pokazuje da si nizak i nižerazredan. Tako niska i nižerazredna osoba, s tako niskom i nižerazrednom ljudskošću, bez trunke razmišljanja, gledišta, zahteva i težnji koje normalna ljudskost treba da ima – da li osoba koja je lišena svih tih stvari može da razume istinu? Može li ona da uđe u istina-stvarnost? (Ne.) Vi takođe mislite da ne može? A zašto ne može? Neki će reći: „Mi smo se još odavno ratosiljali svih tih ovozemaljskih stvari tokom godina našeg verovanja u Boga. Nas te stvari nimalo ne zanimaju! ’Živeti kvalitetnim životom’ – to je svetovna stvar!” Zar nema ljudi koji tako govore? Da li je onda i vazduh koji udišeš svetovna stvar? Odeća koju nosiš, sve materijalne stvari koje koristiš – jesu li i to svetovne stvari? Zašto se onda ne okupljaš bilo gde na otvorenom? Zašto se okupljaš u prostoriji? Zar nisu apsurdni ljudi koji tako govore? Saopštiću ti jednu činjenicu: ako takva osoba poželi da uđe u istina-stvarnost, neće joj biti lako. Ako neko želi da zakorači u istina-stvarnost, on najpre mora da poseduje normalnu ljudskost; osim toga, mora da odbaci sve te loše životne navike, mora da stremi ka stilu i cilju u životu koji ima kvalitet, lepe manire i moral. Da li je ovo prikladan način da se to kaže? Dobro, mogu li se onda ovi problemi lako ispraviti? Koliko je vremena potrebno da čovek promeni svoj stil života i da odbaci loše navike? Koji se metod mora upotrebiti da bi se u to ušlo što je moguće pre? Koji metodi uopšte postoje, ako izuzmemo kažnjavanje? (Međusobni nadzor.) Međusobni nadzor je jedan od metoda; sve se svodi na to da li ga ljudi prihvataju. Kako vidim, izricanje novčanih kazni je moćan i zaista efikasan potez. Čim se dotaknete novčanih kazni, vi ljudima zadirete u lične interese. Oni nemaju drugog izbora nego da se povinuju, iz straha da im mogu biti narušeni interesi. Eto šta se postiže novčanim kaznama. Ali, zašto se ništa ne postiže kroz razgovor u zajedništvu o istini sa tim ljudima? Zato što oni ne poseduju normalnu ljudskost ni neophodne preduslove za prihvatanje istine. Zbog toga je razgovor o istini neefikasan metod kad je o tim ljudima reč. U svakom radnom okruženju, naučite najpre da stvari sortirate po tipu, zatim da održavate urednost, pa higijenu i čistoću i da, povrh svega toga, negujete naviku pravilnog odlaganja smeća. To je ono što normalna ljudskost treba da poseduje.

Ima žena koje samo počešljaju kosu i izađu napolje, a da prethodno nisu za sobom pokupile otpale vlasi. One to rade svakog dana. Može li se takva navika promeniti? Kad završiš sa češljanjem, moraš odmah da počistiš i da pospremiš nered iza sebe. Nemoj ostavljati drugima da to čiste – postaraj se sȃm o svom okruženju. Ako želiš dobro da se staraš o svom okruženju, moraš najpre da počneš od sebe. Prvo počisti prostor u kojem boraviš. Osim toga, čovek mora da ima osećaj za javno dobro u javnom okruženju u kojem živi. Primera radi, odgovornost bi trebalo da padne na svakoga da upravlja prostorom u kojem ljudi žive i odmaraju se. Ako vidiš komadiće kore od narandže koje je neko bacio na zemlju, naprosto ih podigni i baci u kantu za smeće. Na pojedinim radnim mestima, nakon završenog posla, posvuda ima komadića drveta, piljevine, gvozdenih šipki i eksera. Kad uđete tamo, lako možete nagaziti na neki ekser ako ste nepažljivi. Užasno je nebezbedno. Zašto ti ljudi ne bi počistili iza sebe i uveli malo higijene po završetku posla? Kakva je to grozna navika? Jesu li oni u stanju da objasne svoje postupke? Šta će ljudi pomisliti kad vide tako neuredno i prljavo radno mesto? Zar se tako ne ponašaju zveri? Ljudi koji poseduju ljudskost moraju sve lepo da počiste nakon obavljenog posla i drugi će na prvi pogled znati da su taj posao obavila ljudska bića. Zveri ne čiste za sobom po obavljenom poslu, kao da čišćenje ne spada u njihove obaveze, niti ima ikakve veze s njima. Kakva je to logika? Više puta sam imao priliku da vidim ljude koji ne čiste iza sebe nakon završetka rada. Svi oni imaju tu istu lošu naviku. Rekao sam im da svakog dana, nakon što završe sa radom, moraju odrediti nekoga ko će počistiti sve smeće. Čišćenje se mora vršiti svakodnevno. Na taj način, mesto će uvek biti čisto. Ljudi moraju da neguju takve navike. Da bi odnegovao životnu naviku, čovek najpre mora da se postara o svom okruženju i da se zatim privikne na to. A onda, kad se jednoga dana to okruženje bude promenilo, biće mu i samom mučno da vidi da je nešto nečisto. To je isto kao kad neki ljudi provedu tri ili pet godina u inostranstvu, pa im se čini da je tamo sve bolje nego ovde. Kad dođe dan da se vrate u svoj rodni grad, čini im se da su najedanput postali posebni. S prezirom gledaju na sve one koji ne vode računa o higijeni i u čijim kućama ne vlada čistoća. Oni čak ne mogu da podnesu da se nekoliko dana zaredom ne istuširaju. Zar to nije uslovljeno njihovim okruženjem? To upravo tako funkcioniše. Prema tome, morate započeti od održavanja lične higijene i svog okruženja. Na taj način, biće vam ugodno dok obavljate svoju dužnost; to je ujedno i nešto što ljudi s normalnom ljudskošću treba da poseduju. Na nekoliko mesta na kojima sam boravio, video sam devojačke sobe u potpunom haosu i neredu. Neki će možda reći: „Želiš da budemo uredni; treba li to da bude kao u kampu za obuku?” Nema potrebe za tim. Svakoga dana namestite krevet i počistite sobu. Održavajte čistoću. Neka vam to postane navika. Ako to budeš radio svakodnevno, ako ti to uđe u naviku i postane norma, nešto što radiš automatski, kao što jedeš, to će značiti da si u sebi izgradio takvu naviku i da su tvoji zahtevi u pogledu vlastitog okruženja za čitav podeok stroži. A kad tvoji zahtevi postanu stroži, zajedno s njima poboljšaće se i celokupno tvoje držanje, tvoj mentalni sklop, tvoj ukus, tvoja ljudskost i tvoje dostojanstvo. Ukoliko, pak, živiš u „svinjcu”, u prostoru koji nije prikladan za ljude, već više liči na jazbinu neke zveri, to znači da ne poseduješ ljudsko obličje. Primera radi, kad vide da je prostorija u koju ulaze čista i uredna, neki ljudi će pažljivo obrisati prljavštinu sa cipela pre no što kroče unutra. Štaviše, i dalje će se osećati nečisto, pa će pre ulaska u prostoriju skinuti cipele. Kad vlasnik prostorije vidi kako su ti ljudi uredni i koliko ga poštuju, i on će njih poštovati. Drugi će, pak, samo ući s blatnjavim cipelama, ne mareći što po podu raznose blato. Oni su potpuno neosetljivi na to. Vlasnik prostorije vidi da takvi ljudi po prirodi ne poštuju pravila. Oni ostavljaju loš utisak na njega, a on ih prezire i ubuduće ih neće puštati unutra. Ostaviće ih da čekaju pred vratima, a evo šta time želi da im saopšti: „Ne zaslužuješ da te pustim unutra – napravio bi nered kad bi ušao i morao bih mnogo vremena da potrošim čisteći za tobom!” On ih neće poštovati. Kad vidi da ne poseduju ljudsko obličje, neće ih čak ni poštovati. Ako neko u svom životu dospe do te tačke, da li je ta osoba i dalje ljudsko biće? Svaki kućni ljubimac je bolji od njih. Prema tome, ljudi moraju proživeti u ljudskom obličju da bi se mogli nazvati ljudima, a da bi proživeli u ljudskom obličju moraju posedovati normalnu ljudskost. Gde god da čovek živi i koju god dužnost da obavlja, on mora da se pridržava pravila. Mora da vodi računa o svom životnom prostoru i ličnoj higijeni, mora da bude odgovoran i da ima dobre životne navike. U svemu što radi, mora da bude pažljiv i ozbiljan i mora da istrajava u tome sve dok to što radi ne obavi dobro i dok ne dostigne određeni reper. Na taj način, ljudi će iz tvog učinka u obavljanju dužnosti, iz tvog vladanja i odnosa prema stvarima uvideti da si čestit i pristojan i da si dobar čovek. Diviće ti se i sasvim prirodno će steći poštovanje prema tebi. Ujedno će te vrednovati i ceniti, i zbog toga neće praviti budalu od tebe i neće te maltretirati. U razgovoru s tobom biće ozbiljni, bez trunke podsmeha ili prezira. Ne znam kako ljudi gledaju na Moju pojavu, ali imam ovakav osećaj: kad se srećem s ljudima, većina njih ne zbija šale i ne priča neozbiljno. Ne znam zbog čega je to tako. Možda se ljudi ovako osećaju: „Ti si naprosto tako ozbiljna osoba, ozbiljan si u svemu što govoriš i u svemu što radiš. Ti si jedna čestita osoba; ne bih se usudio da pred Tobom ispričam neki vic. Već na prvi pogled je jasno da Ti nisi takva osoba.” Ako ljudi, kad ti negde odeš da razgovaraš, ćaskaš i komuniciraš s njima, osete da u tvojoj ljudskosti i moralnosti ima nečega – oni možda ne mogu jasno da vide šta je to, ali ti ćeš znati šta je ono o čemu svakog dana razmišljaš i uvek ćeš imati načela i merila po kojima posmatraš stvari i ophodiš se prema ljudima – ako ti na taj način komuniciraš sa drugima, oni će reći da si tako razborit, da si veoma ozbiljan i razborit u svemu što radiš, što znači da si izuzetno principijelan. Šta će, na kraju, taj osećaj nadahnuti u njima? Razmislite polako o tome. Ako u svom vladanju poseduješ stvari koje ljudi s normalnom ljudskošću treba da poseduju, onda je nebitno kako te ljudi ocenjuju iza tvojih leđa. Ako u dubini srca osećaju da si ti jedna čestita i razborita osoba, neko ko prema svemu ima ozbiljan i odgovoran stav i ko poseduje plemenite vrline, oni će, nakon što neko vreme budu u kontaktu s tobom, početi da te poštuju i odobravaju. A ti ćeš tada, kao čovek, imati neku vrednost. Ako oni, nakon što neko vreme budu u kontaktu s tobom, uvide da ništa ne radiš dobro, da si lenj i proždrljiv, da ne želiš ništa da naučiš, da tvoja merila prevazilaze tvoje sposobnosti, da si prilično pohlepan i sebičan – da, štaviše, ne vodiš računa o higijeni i svom neposrednom okruženju, ako shvate da ti ne poznaješ osnove posla ni u čemu što radiš, da si veoma lošeg kova, da ne poštuješ datu reč i da nisi sposoban dobro da obaviš nijedan od zadataka koji su ti povereni – ti onda ni za koga nećeš biti značajan i bićeš otpisan kao čovek. Sve u svemu, nije propast sveta ako drugim ljudima nisi značajan – ono što je bitno jeste da si u velikoj nevolji ako si i u Božjem srcu isto toliko nizak, nižerazredan i bezvredan, poput neke zveri bez srca i duha. Još uvek si jako daleko od toga da budeš spasen! Da li se ijedna osoba čiji karakter nije u skladu s merilom, čije su reči i postupci potpuno neregulisani i koja liči na zver, može nadati spasenju? Kako Ja vidim, takvim ljudima preti opasnost. Pre ili kasnije, biće eliminisani.