C. Stav i ponašanje ljudi prilikom kontakta sa osobama suprotnog pola

Naša treća stavka je stav i ponašanje ljudi prilikom kontakta sa osobama suprotnog pola u svakodnevnom životu. Ovo je pitanje s kojim će se susretati svi koji žive s drugim ljudima, bez obzira na životnu dob. Koji aspekt ljudskosti to pitanje obuhvata? Ono obuhvata čovekovo dostojanstvo, njegov osećaj stida i njegov stil ponašanja. Neki ljudi veoma ležerno gledaju na kontakt sa osobama suprotnog pola. Sve dok se ništa ne dešava, oni misle da to nije toliko bitno, kao ni prepuštanje požudnim mislima niti razotkrivanje neke grešne strasti. Da li osoba normalne ljudskosti treba da ima takve misli? Da li je to znak normalne ljudskosti? Kad postaneš neko ko je dovoljno zreo da stupi u brak i da uspostavi kontakt sa osobom suprotnog pola te želiš da budeš u vezi, učini to normalno i niko ti se neće mešati. Ali, neki ljudi ne žele vezu – oni najpre flertuju nekoliko dana sa osobom koja im zapadne za oko, a čim upoznaju nekoga ko im se mnogo dopada i ko je po njihovom ukusu, počinju da se ponašaju razmetljivo. Kako se to oni razmetljivo ponašaju? Podižu obrvu, namiguju ili menjaju boju glasa dok pričaju, kreću se na određeni način ili počinju da iznose šaljive primedbe da bi bili primećeni; to je razmetljivo ponašanje. Kad osoba koja obično nije takva počne da pokazuje ovakvo ponašanje, možete biti sigurni da se negde u blizini nalaze neke osobe suprotnog pola koje su po njenom ukusu. Ko su ti ljudi? Moglo bi se reći da se ponašaju neprikladno i da se ne drže jasnih granica između muškaraca i žena, ali oni time ne pokazuju nikakvo ponašanje koje zaslužuje osudu. Neki bi rekli da su ti ljudi naprosto neozbiljni. Drugim rečima, oni su lišeni samopoštovanja; neozbiljni ljudi nemaju koncept samopoštovanja. Neki ljudi pokazuju takve karakteristike u svakodnevnom životu; ali, budući da to ne utiče na njihovo obavljanje dužnosti, niti ih sprečava da svoje poslove dovedu do kraja, da li se ovde zaista radi o problemu? Neki se pitaju: „Dokle god ih to ne sprečava da streme ka istini, ima li uopšte potrebe razgovarati o tome?” Na šta se ovo odnosi? Na osećaj stida i dostojanstva čovekove ljudskosti. Bez stida i dostojanstva nema ni čovekove ljudskosti, a bez tih stvari ljudskost ne može biti normalna. Neki ljudi su pouzdani, ozbiljni, odgovorni i vredni u svemu što rade. Mada nemaju većih problema, oni taj aspekt svog života naprosto ne shvataju ozbiljno. Kad flertuješ sa osobom suprotnog pola, da li je to flertovanje konstruktivno ili štetno? Šta ako se osoba s kojom flertuješ zaljubi u tebe? Možda ćeš reći: „Nisam to hteo”; e pa, ako flertuješ s nekom osobom, a ne želiš da se ona zaljubi u tebe, zar se ti onda ne poigravaš s njom? Nanosiš joj bol! Tu nešto nedostaje u moralnom smislu. Ljudi koji to rade imaju loš karakter. Nadalje, ako ne nameravaš da gradiš dublju vezu s tom osobom i ako u tom pogledu nisi ozbiljan, a ipak i dalje šalješ znakove podizanjem obrve i namiguješ suprotnom polu, razmećeš se šaljivim dosetkama u njenom prisustvu i trudiš se iz petnih žila da pokažeš kako imaš stila, kako si lep i zgodan – ako se, dakle, ponašaš razmetljivo, šta time zapravo radiš? (Zavodiš ljude.) U tome postoji namera zavođenja. E sad, da li je takva vrsta zavodničkog ponašanja plemenita ili ružna stvar? (To je ružna stvar.) Tu više nema nikakvog dostojanstva. Kakvi bi ljudi na ovom svetu zavodili druge? Prostitutke, raskalašne žene, bitange – ti ljudi ne znaju za stid. Šta znači ne znati za stid? To znači biti neosetljiv na sramotu. Integritet, stid i čast, kao i ugled i dostojanstvo – ni za šta od toga oni ne mare. Takvi ljudi se samo razmeću unaokolo i flertuju. Nije im dovoljno da flertuju s jednom ili dve osobe, a ne misle da je preterano čak ni ako flertuju sa njih osam ili deset. Bilo bi potrebno na hiljade njih da bi oni bili srećni. Neke udate žene imale su po dvoje dece, ali niko van kuće nije znao za to. Zašto nikome nisu pričale o tome? Strahovale su da neće više imati uspeha u flertovanju i da će izgubiti svu svoju zavodljivost i privlačnost čim kažu da su u vezi i da su udate. Zato o tome ne govore otvoreno. Zar takvi ljudi nisu neosetljivi na sramotu? Da li je nečija ljudskost normalna ako u sebi ima nečeg takvog? Nije normalna. Ako, dakle, imaš takvu ljudskost i pokazuješ takva ponašanja, znači da si manjkav u smislu normalne ljudskosti; u tvojoj ljudskosti nema stida ni dostojanstva. Čim se nađu u blizini osoba suprotnog pola, neki ljudi počinju da se češljaju i da popravljaju odeću ili, pak, stavljaju ruž i puder na lice, ne bi li se što više ulepšali. Šta žele time da postignu? Njihov cilj je zavođenje. To je nešto čega ne bi trebalo da bude u normalnoj ljudskosti. Oni koji su u stanju da ovako zavode druge ljude i da pritom ništa ne osećaju, da misle kako je to sasvim normalno i uobičajeno i da nije ništa strašno, jesu ljudi kojima fali osećaj stida i koji čak ni ne znaju šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo raditi. Ima ljudi koji bi bili spremni da goli hodaju ulicom tamo-amo kad bi im neko za to ponudio deset hiljada juana. Kakvi su to ljudi? To su ljudi bez osećaja stida. Za novac bi sve uradili i uopšte se ne bi postideli. Integritet, karakter, osećaj stida i dostojanstvo njima ne znače ništa i smatraju ih bezvrednim. Razmetljivost i sposobnost zavođenja smatraju svojim talentom, a jedinu radost pronalaze u tome da pridobiju naklonost što većeg broja ljudi i da što više ljudi juri za njima. To za takvu ženu predstavlja najveću čast i to je ono što ona najviše ceni. Ona ne ceni stvari kao što su dostojanstvo, osećaj stida ili karakter. Da li je to dobra ljudskost? (Nije.) Da li ste i vi pokazivali ovakva ponašanja? (Jesmo.) Možete li, onda, da ih držite pod kontrolom? Da li možete da ih držite pod kontrolom skoro uvek ili samo ponekad? Možete li da se obuzdate? Ljudi koji mogu da se obuzdaju imaju srce koje zna za stid. Svakome se desi da na trenutak postane plahovit i raspušten, ali kad se to desi onima koji mogu da se obuzdaju, osećaju da to što rade nije ispravno, da ih to degradira, da moraju odmah da se okane toga i da ne smeju više to da rade. I kad se kasnije ponovo nađu u sličnoj situaciji, takvi ljudi mogu da se kontrolišu. Ako tvojoj ljudskosti nedostaje čak i tako neznatna sposobnost samoobuzdavanja, protiv čega ćeš onda moći da se pobuniš kad se od tebe zatraži da primeniš istinu? Neki ljudi su obdareni lepotom, pa osobe suprotnog pola stalno jure za njima; što je broj onih koji jure za njima veći, to oni misle da mogu sebi da priušte veću razmetljivost. Zar to nije opasno po njih? Šta treba raditi u takvoj situaciji? (Treba prepoznati tu zamku i izbeći je.) To zaista jeste zamka koju moraš da izbegneš – u suprotnom, sva je prilika da će te neko u tu zamku uhvatiti. Tu zamku moraš da izbegneš pre no što u nju upadneš; to se zove suzdržavanje. Ljudi koji umeju da se suzdržavaju znaju za osećaj stida i imaju dostojanstvo. One koji to ne umeju može da namami svako ko poželi da ih zavede i oni će zagristi mamac svaki put kad neko počne da juri za njima, a u tome i jeste nevolja. Osim toga, takve osobe će se namerno ponašati razmetljivo, biće uvek lepo obučene i doterane, biraće isključivo odeću koja ih čini lepšim, zgodnijim i privlačnijim i svakog dana će se tako oblačiti; to je opasno po njih i to pokazuje da spadaju u osobe koje svesno pokušavaju da zavedu druge ljude. Ako u toj odeći izgledaš previše upadljivo i zavodljivo, moraš da se pobuniš protiv vlastitog tela i da odustaneš od takvog stila oblačenja. Ako u tom pogledu imaš odlučnost, moći ćeš to da postigneš. Ukoliko, pak, nisi odlučan u tome i želiš da potražiš partnera, niko ti to ne brani: komunicirajte normalno jedno s drugim i okanite se flertovanja. Ako ne tražiš partnera, ali i dalje flertuješ s drugima, to se jedino može okarakterisati kao nedostatak osećaja stida. Moraš biti načisto s tim šta biraš. Možete li svi da poštujete načela? (Odlučni smo u tome.) Ako ste odlučni, to znači da imate energiju i da ste motivisani, pa će vam biti lako da ih poštujete. Nekim ljudima je zapravo u prirodi da budu pristojni i oni, štaviše, pronašavši veru u Boga, streme ka istini i idu pravim putem, te stoga nemaju takvih želja i ne reaguju ni na čije pokušaje da sa njima flertuje. Neki su prilično skloni tome, dok drugi uopšte ne obraćaju pažnju na to; neki naizgled imaju tu odlučnost, ali čak ni sami nisu u stanju da kažu da li je zaista imaju ili je nemaju. Što se tiče odnosa sa osobama suprotnog pola, to je nešto čime moraš pravilno da se pozabaviš, oko čega moraš stalno da se preispituješ i što moraš da prepoznaš kao sastavni deo dostojanstva i osećaja stida normalne ljudskosti. Kako je nedostatak osećaja stida povezan sa nedostatkom ljudskosti? Slobodno se može reći da neko ko nema osećaj stida, nema ni ljudskosti. Kako to da niko od onih koji su lišeni ljudskosti ne voli istinu? I zašto kažemo da čovek može da stremi ka istini ako poseduje ljudskost? Kažite Mi, da li ljudi lišeni osećaja stida znaju šta je dobro a šta nije? (Ne znaju.) Dakle, kad takvi ljudi čine loše stvari kojima se opiru Bogu, izdaju Ga i krše istinu, da li oni osećaju imalo samoprekora? (Ne.) Mogu li oni da kroče na pravi put ako ih savest nimalo ne grize? Mogu li da streme ka istini? Drski, bestidni ljudi su tupi; oni ne mogu jasno da razlikuju pozitivne od negativnih stvari, niti ono što Bog voli od onoga što mrzi. Dakle, kada Bog ljudima kaže da budu pošteni, oni odgovaraju: „Zašto je problematično lagati? Nije ponižavajuće reći neistinu!” Zar bestidni ljudi ne govore upravo tako? Ako neko ko ima osećaj stida ispadne nepošten i svi saznaju za to, zar on neće pocrveneti od stida? Zar iznutra neće osetiti nelagodu? (Hoće.) A šta će na to reći neka bestidna osoba? „Uopšte me ne zanima da budem pošten, ne marim za to šta drugi misle, ni koliko me smatraju vrednim, ni koliku mi težinu pridaju!” Njih to ne zanima. Mogu li onda i dalje da streme ka istini? Ako ih, nakon što izgovore neku laž, pitaš da li u srcu osećaju nemir ili bilo kakav samoprekor, reći će: „Šta uopšte znači biti spokojan? Šta je samoprekor? Zašto to mora da bude toliko problematično?” Oni nemaju takvu svest. Može li neko s tako nezdravim razumom da sledi Boga? Može li da stremi ka istini? Oni ka njoj ne streme. Po njihovom mišljenju, ne postoje nikakve granice između pozitivnih i negativnih stvari, između istine i onoga što istinu krši – za njih je sve to jedno te isto. Bilo kako bilo, misle oni, sve će biti u redu ako se svako bude trudio, ako svako bude obavljao svoju dužnost i plaćao cenu. Oni ne prave razliku između ovih stvari. Oni ne osećaju nikakav samoprekor kad učine nešto što se opire Bogu, kad nekim svojim postupkom prekrše istina-načela, kad urade nešto što je nanelo štetu interesima nekog drugog čoveka ili kad urade nešto što ometa rad crkve. Oni uopšte nemaju osećaj samoprekora. Zar to ujedno ne znači da su lišeni osećaja stida? Ljudi bez osećaja stida ne mogu da razaznaju ovakve stvari. Po njima, oni mogu da rade šta im je volja. Sve može da prođe; nema potrebe donositi nikakve sudove uz pomoć istine. Prema tome, ljudi lišeni osećaja stida ni na koji način ne mogu razumeti ni praktikovati istinu. To je odnos između nepostojanja osećaja stida i nedostatka ljudskosti. Zašto onda niste umeli to da kažete? Svi vi mislite: „To o čemu Ti propovedaš nema mnogo veze sa istinom; to je prilično udaljeno od istine. Obično smo u stanju da te stvari jasno sagledamo, pa zar i dalje ima potrebe da nam Ti pričaš o njima?” Ako stvarno mislite da te stvari nemaju veze sa istinom, koliko ste onda duboko ušli u istina-stvarnost? Da li proživljavate normalnu ljudskost? Jeste li zaista postali ljudi koji poseduju istinu i ljudskost? Previše ste malog rasta i ne možete čak ni te stvari da shvatite, pa kakvu biste istina-stvarnost onda mogli da imate?

Jedna od deset upravnih odluka Božje kuće glasi ovako: čovek ima iskvarenu narav i, povrh toga, poseduje osećanja. Budući da je tako, izričito se zabranjuje da dvoje članova suprotnog pola bez pratnje rade zajedno kada služe Bogu. Svi koji u tome budu otkriveni biće, bez izuzetka, izbačeni. Kako ljudi gledaju na tu upravnu odluku? Recite Mi, kad bi jedan muškarac imao neprikladne odnose sa preko trideset žena, šta bi ljudi mislili o tome kad bi za to čuli? (Ne bi verovali.) Iznenadio bi se da tako nešto čuješ; bio bi šokiran: „Zaboga, pa baš je mnogo! To je odvratno, zar ne?” A šta bi taj muškarac osećao dok bi ti o tome pričao? (Ponašao bi se kao da je to za njega sasvim nebitna stvar.) Njemu bi to bilo nešto krajnje uobičajeno. Pitaj ga šta danas jede: „Pirinač.” Pitaj ga sa koliko je žena dosad bio: „Trideset i više.” On bi ti na oba pitanja odgovorio potpuno istim tonom i sa istim načinom razmišljanja. Ima li spasa za čoveka sa takvom ljudskošću? Nema mu spasa, čak ni ako veruje u Boga. Kako ne zna da bi trebalo da ga bude stid kad tako nešto izvali? To je zaista ponižavajuće! Kako onda može tako nešto da izvali? Recite Mi, da li je u njemu preostala makar trunčica osećaja stida? Ne, nije preostala. Percepcija savesti već je otupela u njegovoj ljudskosti i u njemu više nema nikakve sposobnosti opažanja. Ovde se ne radi samo o izopačenosti – ljudi bez stida i dostojanstva više nisu ljudi. Spolja gledano, još uvek liče na ljude, ali ta slika se razbija u paramparčad onog trenutka kad treba nečim da se pozabave. U stanju su svašta da urade, ne znajući za stid – a to znači da oni više nisu ljudi. Hajde da ovde završimo razgovor o ovim pitanjima.

Razmislite malo o ova tri aspekta normalne ljudskosti o kojima smo danas diskutovali – jesu li oni važni? Da li su ti elementi normalne ljudskosti odvojeni od stremljenja ka istini? (Nisu.) Kako su oni onda povezani sa stremljenjem ka istini? Ako ljudskost nekog vernika u Boga ne sadrži u sebi pedantnost, osećaj odgovornosti ili sposobnost usredsređivanja na vlastite postupke – ako ta osoba nema takvu ljudskost, šta ona može da zadobije od svoje vere u Boga i stremljenja ka istini? Mi smo, tokom ovih godina, razgovarali u zajedništvu o priličnom broju istina iz svih oblasti. Ako se ljudi ne trude ili ne posvete svesnom odnosu prema tim istinama, ako ih sve zajedno sruče na gomilu i ako ništa ne rade savesno, mogu li onda na taj način da postignu razumevanje istine? Neki ljudi kažu: „Ako već ne mogu da razumem istinu, zar ne bih mogao da te doktrine i terminologiju jednostavno naučim napamet?” Da li biste na taj način uspeli da na kraju zadobijete istinu? Ako ne poseduješ tu vrstu normalne ljudskosti i ako unutar tvoje ljudskosti nema tih stvari, što znači da ne poseduješ savestan, pedantan, ozbiljan i odgovoran stav prema stvarima, tada se istina za tebe pretvara u doktrine i fraze – pretvara se u propise. Ne možeš da zadobiješ istinu, zato što nisi u stanju da je razumeš. Osim toga, ako ne umeš dobro da upravljaš okruženjem, rutinom i stilom svog privatnog života, da li ćeš onda moći da uđeš u razna načela i izreke koji se tiču istine? Nećeš moći. Štaviše, ljudi moraju voleti pozitivne stvari u životu, dok prema negativnim i rđavim stvarima moraju u dubini srca da očuvaju stav gnušanja i odvratnosti. To je jedini način da se zakorači u nekoliko istina. To znači da, u svom stremljenju ka istini, moraš da imaš ispravan stav i pravilan način razmišljanja; moraš da budeš uspravan i ozbiljan čovek. Jedino takvi ljudi mogu da zadobiju istinu. Ako neko nema osećaj stida i ako u srcu ostaje tup i nesvestan nakon što počini mnoge rđave stvari, mnoge stvari koje se bune protiv Boga i krše istinu, misleći kako to nije ništa strašno – da li takva osoba može imati ikakve koristi od istine? Ona joj neće biti ni od kakve koristi. Na takve ljude istina ne utiče, niti može da ih obuzda, prekori, da ih usmeri ili da im ukaže na pravac i put kojim treba da idu, što znači da su ti ljudi u nevolji. Kako bi neko ko nema čak ni osećaj stida mogao da razume istinu? Da bi neka osoba razumela istinu, ona najpre mora da u svom srcu bude osetljiva na pozitivne i negativne stvari. Takve osobe osećaju odbojnost čak i na sam pomen ili suočavanje s nečim negativnim ili rđavim, a ako same urade nešto takvo, one su postiđene i nespokojne. One osećaju ljubav prema istini i mogu da u svom srcu prihvate istinu; mogu da je koriste da bi se obuzdale i da bi popravile svoja pogrešna stanja. Zar to nisu stvari koje bi normalna ljudskost trebalo da poseduje? (Jesu.) Zar osobi koja poseduje te stvari nije lako da stremi ka istini? A ako čovek ne poseduje nijednu od tih stvari, za njega je svaka priča o stremljenju ka istini samo prazna priča – kako bi mogao da stremi ka istini bez ijedne pozitivne stvari u svom srcu? Tek kad tvoja normalna ljudskost bude posedovala te stvari, istina će u tebi moći da pusti korenje, da procveta i da donese plodove – ona će tek tada ostvariti efekat. Kad budeš razumeo istinu, moći ćeš da promeniš svoj način razmišljanja i da obuzdaš svoje ponašanje, a u tebi će se sve ređe javljati iskvarene misli. To je istinska promena.

Koliko od ovih manifestacija normalne ljudskosti, o kojima smo danas govorili, vi posedujete? Koliko njih vam nedostaje? Šta posedujete? (Osećaj stida.) Osećaj stida – to je dobro. Ono što bi, u najmanju ruku, trebalo da posedujete jeste osećaj stida. Šta još posedujete? Da li svi imate savestan i pedantan stav i mentalitet prema ljudima, događajima i stvarima? Vidim da ste aljkavi u svemu što radite, da ste letargični i da samo otaljavate poslove, a kad posmatram to što radite, nemir u Mom srcu raste. Možete li sami da uočite te probleme? Da li se zabrinete kad ih uočite? (Da.) Na koji način? Recite nešto o tome. (Sada, kada sam saslušala Božju besedu, mislim da ne posedujem mnogo ljudskosti i da sam imala lakomislen mentalitet prema svojoj dužnosti i svemu onome što mi se u životu dešavalo. Toliko sam daleko od zahtevanih Božjih merila. Pomalo se plašim.) Previše toga nedostaje tvojoj ljudskosti, je li tako? Čini ti se da, iako si tolike godine verovao u Boga i čuo mnoge istine, još uvek ne poseduješ čak ni najosnovnije elemente ljudskosti – kako i ne bi bio uznemiren? Neki ljudi poseduju izvesne tehničke veštine, ali sve što rade lošeg je kvaliteta. Sve je to manjkavo i ne ispunjava merila, a oni uopšte ne razmišljaju o primeni standardnih i naprednih metoda. Zar to nije nazadno razmišljanje? Primera radi, kad su od jednog takvog čoveka zatražili da ugradi neka vrata, on je kazao: „Tamo odakle ja dolazim, uglavnom se koriste jednokrilna vrata.” Merilo se ne utvrđuje prema varošici iz koje je on došao. Trebalo je najpre da se raspita o tome kakva se vrata koriste u poslovnim i stambenim zgradama u velikim gradovima, pa da svoj posao obavi u skladu sa stvarnom situacijom. Umesto toga, on je samo zinuo i rekao: „Kod mene u zavičaju ne prave se dvokrilna vrata, a ovde inače nema mnogo ljudi. Nije strašno čak i ako vas ima mnogo – treba samo malo da se stisnete.” Neko drugi je rekao: „Ako se ljudi budu predugo stiskali, polomiće štok. Hajde da se dogovorimo. Napravi ovog puta dvokrilna vrata; neka ovo bude izuzetak, važi?” A on je odgovorio: „Ne! Ja pravim jednokrilna vrata; ne mogu da napravim dvokrilna. Da li ja znam kako se to radi ili ti? Znam ja, pa zašto me ne poslušaš? Moraš mene da slušaš!” Rečeno mu je da radi u skladu sa situacijom, ali on to nije poslušao i insistirao je na tome da napravi mala vrata. Zar to nije gnjavaža? Kad su mu tražili da postavi staklenu pregradu između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora da bi prostorija bila bolje osvetljena i da ne bi izgledala skučeno, rekao je: „Zašto bih ugrađivao staklo? Zar to ne bi predstavljalo bezbednosni rizik? Neću da ugrađujem staklo; dvoja vrata će biti sasvim u redu. U mom kraju se koriste isključivo ovakva vrata.” Neprestano je izvaljivao fraze poput: „u mom kraju”, „kod mene kući”, „tehnički sam potkovan” i slično, kako bi potisnuo mišljenja drugih ljudi. Jesu li te stvari istina? (Nisu.) Šta mora da nedostaje njegovoj ljudskosti, kad ima takav stav prema spoljnim stvarima? Razumnost. A koja to konkretna stvar nedostaje njegovoj razumnosti? Uvid. Njemu se stalno čini da je sve što se u njegovom kraju radi ispravno, da je sve to vrhunsko i da je sve istina. Zar mu razumnost nije slaba? Kako bi trebalo da izgleda normalna razumnost? Čovek normalne razumnosti bi rekao: „Toliko godina sam u ovom poslu, ali nisam mnogo toga video. U mom kraju, svi pravimo ovakva vrata, ali hajde da vidimo kolika su ovde vrata. Prilagodićemo se načinu rada ovdašnjih ljudi. Ovo mesto se razlikuje od mog zavičaja i zato treba da budem fleksibilan oko ovog posla.” Zar to nije razumnost? (Jeste.) Da li onda taj čovek ima takvu razumnost? Ne – on uopšte ne poseduje razum. I kako se čitava stvar završila? Posao je morao da bude ponovo urađen. Zar prepravka nije gubitak? (Jeste.) Da, to je gubitak. Ima li puno ovakvih primera? Ima. Taj čovek je tvrdoglav, od glave do pete. Koliko je tvrdoglav? Nije slušao šta drugi govore; nije čak ni Mene poslušao, nego Mi je još i protivrečio. Rekao sam mu: „Moraš da zameniš vrata. Ako nećeš, onda ovo nije posao za tebe.” A on je imao smelosti da kaže: „Napraviću vrata ovih dimenzija, čak i ako Ti moje usluge nisu potrebne!” Kakva je to narav? Je li to normalna ljudskost? (Nije.) To nije normalna ljudskost – pa kakva je onda? Kako Ja to vidim, taj čovek pomalo liči na zver. Ponaša se isto kao vo kad ožedni: ma koliko da ima ljudi ili robe u kolima u koja je upregnut, čim spazi neku rečicu ili baru, on će kola povući pravo na tu stranu. Da se okupi ne znam koliko ljudi, od vode ga ne mogu odvući. Eto o kakvoj životinji ovde govorimo. Imaju li i ljudi takvu narav? Kad je imaju, to nije normalna ljudskost, već nešto opasno. Uvek će naći izgovor da poreknu ono što govoriš i da prestanu da te slušaju. Tako su glupi i tvrdoglavi. Kada je reč o svakodnevnim stvarima, ako nemaš stav skromnog prihvatanja, ako nisi prijemčiv za tuđa mišljenja i ako nisi naklonjen učenju, kako ćeš onda moći da prihvatiš istinu? Kako ćeš biti u stanju da je praktikuješ? Svi kažu da bi bilo prikladnije napraviti dvokrilna vrata. Ti čak ni to ne možeš da uradiš, što znači da ni izbliza ne praktikuješ istinu – odbijaš čak i da saslušaš razuman predlog. Da li bi onda mogao da saslušaš nešto što se dotiče istine? Kao i uvek, ne bi to saslušao. To ne bi ni moglo da dopre do nekoga ko ima takvu narav, što znači da su takvi ljudi u velikoj nevolji. Ako nečija ljudskost ne sadrži čak ni takvu vrstu razuma, koju bi istinu takvi ljudi mogli da praktikuju? Zarad koga oni obavljaju te poslove oko kojih su svakodnevno zauzeti? Oni to rade isključivo u skladu sa vlastitim sklonostima i zarad svojih sebičnih želja. Prema ljudima, događajima i stvarima koje ih u svakodnevnom životu okružuju, oni svakog dana imaju ovakvo gledište: „Radiću šta želim, radiću onako kako ja mislim i radiću kako verujem.” Kako mi to zovemo? Sve to o čemu oni po vasceli dan razmišljaju je zlo. Ako su u srcu tako zli, šta je s njihovim postupcima? Postoji li na svetu osoba čije su sve misli zle, a da su pritom svi njeni postupci još uvek u skladu sa istinom? Tu nešto nije u redu – bila bi to protivrečnost. Sve njene misli su zle, a i njeno polazište je u potpunosti zlo, tako da sve što ta osoba radi, u najboljem slučaju, neće biti upamćeno. A od stvari koje ostaju neupamćene, neke spadaju u prekide i ometanja, neke su destruktivne, dok neke i nisu baš toliko loše. Ako bismo te stvari uzeli zaozbiljno, morali bismo da ih osudimo. Tako to funkcioniše.

U pojedinim ljudima postoji neka vrsta pogrešnog gledišta, koje drugi smatraju krajnje odvratnim. Ti ljudi imaju nekakve talente i jače strane, savladali su možda neki zanat, donekle su kompetentni ili naročito vešti u određenoj oblasti pa, nakon što poveruju u Boga, sebe smatraju istaknutim ljudima. Da li je takav stav ispravan? Šta mislite o ovakvom gledištu? Da li je to nešto što pripada razmišljanju normalne ljudskosti? Ne. O kakvim se onda idejama radi? Zar to nije nedostatak razuma? (Jeste.) Oni misle: „Viši sam od običnih ljudi jer poznajem ovaj zanat i bolji sam od prosečne osobe u božjoj kući. Ja sam muškarac, posedujem zanatsko umeće i sposobnost, dobar sam govornik i talentovan sam. Ja sam neko i nešto u božjoj kući. Ja sam impresivan. Niko ne može da mi naređuje, niko ne može da me vodi i niko ne može da mi komanduje da išta radim. Posedujem ovu veštinu, pa ću raditi šta mi je volja. Ne moram uopšte da razmišljam o načelima – sve što ja uradim je ispravno i u skladu sa istinom.” Šta mislite o takvom gledištu? Zar nema ovakvih ljudi? Takvi ljudi nisu u manjini i oni dolaze u Božju kuću da se šepure. Kad bi svoje prednosti ili veštine koristili da bi obavili neku dužnost u Božjoj kući, sve bi bilo u redu, ali ako dolaze ovde da bi se šepurili, onda je to problem drugačije prirode. Zašto to nazivamo „šepurenjem”? Oni vernike u Boga smatraju glupacima, ništarijama. Nije li nešto pošlo naopako sa njihovim razmišljanjem? Zar vam se ne čini da nešto nije u redu s njihovom razumnošću? Da li stvari zaista tako stoje? Jesu li ljudi koji veruju u Boga zaista bezvredni? (Nisu.) Zašto ih onda ovi ljudi smatraju takvima? Zašto bi tako nešto uopšte pomislili? Šta im daje povod da tako misle? Jesu li to naučili od nevernika? Oni misle da su ljudi koji veruju u Boga ništarije, da su to sve domaćice i kućni muževi, da su to sve seljaci i ljudi iz nižih slojeva društva. Gledište im je isto kao u velike crvene aždaje. Misle da su ljudi koji veruju u Boga nesposobni, da ne bi mogli da se snađu u društvu, te da su u Boga poverovali samo zato što za njih nije bilo drugog puta, što nigde drugde nisu mogli da odu. Oni tako misle zbog toga što imaju neke sposobnosti, zato što znaju ponešto o nekom zanimanju ili zato što imaju neko tehničko znanje, pa ih to čini nadarenima u Božjoj kući. Da li je ta misao ispravna? (Nije.) Šta je pogrešno u vezi s njom? Oni veruju da u Božjoj kući nema sposobnih ljudi, pa bi hteli da, uz pomoć ono malo stručnog znanja koje poseduju, steknu moć i da o svemu odlučuju. Ima li takvih ljudi? Da li takvih ljudi ima i među vama ili među ljudima koje poznajete i s kojima ste bliski? Postoji jedan broj ljudi koji su vešti u određenoj oblasti i koji, kad im poverite ulogu vođe tima ili nadzornika, misle da su stekli nekakav službeni položaj. Misle da su stekli moć odlučivanja u Božjoj kući, da niko ne vodi računa o interesima Božje kuće više od njih, da niko te interese ne štiti bolje od njih i da niko nije toliko odan kao oni. Hteli bi da upravljaju svime i da u svemu učestvuju, ali oni ničim ne rukovode dobro, niti tragaju za istina-načelima. Ne slušaju čak ni ono što im Ja govorim. Ima li takvih ljudi? (Ima.) Takvih ljudi zaista ima. Pod krinkom određene veštine koju poseduju, hteli bi da upravljaju svima i da budu funkcioneri. Primera radi, kad neka braća i sestre urade nešto što njima nije po volji, reći će: „Moramo da dovedemo u red ove ljude – previše su razuzdani!” Kad vernici u Boga imaju neki problem, sa njima se mora razgovarati o istini. Nije ovo neki vojni logor u kojem mora da vlada vojnička disciplina. Kad su crkvene stvari u pitanju, problemi se mogu rešavati samo kroz razgovor o Božjim rečima i kroz usmeravanje ljudi ka razumevanju istine. Oni koji ne prihvataju istinu i ponašaju se proizvoljno i hirovito mogu biti orezani – jedino oni koji su čvrsto rešeni da ne prihvate istinu mogu biti disciplinovani. Ima ljudi koji su služili kao nadzornici ili kao vođe i delatnici i koji očigledno ne poseduju istina-stvarnost, ali bi ipak i dalje hteli da steknu vlast i da imaju glavnu reč u Božjoj kući. Imaju li ti ljudi savesti i razuma? Oni znaju samo nekoliko trikova zanata, ali zato uopšte ne razumeju istinu. Za sebe smatraju da su korisni i sposobni, da su bolji od prosečne osobe u Božjoj kući i hteli bi da sa pozicije vlasti rade u crkvi šta im je volja – hteli bi da jedino oni o svemu odlučuju. Ne tragaju za istina-načelima, već se ponašaju u skladu sa vlastitim željama i sklonostima. U čemu je ovde problem? Zar to nije narav antihrista? Da li takvi ljudi imaju razum normalne ljudskosti? Ni trunke razuma oni nemaju. Ovim ćemo završiti naš razgovor o normalnoj ljudskosti.