Kakav stav pojedini ljudi zauzmu čim čuju da neko namerava da im se meša u posao i da ih nadgleda? „Nemam ništa protiv nadzora. Prihvatam da me neko nadgleda. Nemam ništa protiv ni da me ispituješ – ali ako me zaista budeš nadgledao, ja nipošto neću moći da nastavim sa radom. Ruke će mi biti vezane. Ako tvoja reč uvek bude poslednja i ako me učiniš pukim izvršiocem, neću moći da radim. ’Može da postoji samo jedan alfa-mužjak.’” Zar ovo nije teorija? To je teorija antihrista. Kakvu narav ima osoba koja tako govori? Je li to narav antihrista? Šta znači izreka „Može da postoji samo jedan alfa-mužjak”? Oni čak ne trpe ni da ih Višnji ispituje. Kad ti Višnji ne bi postavljao upite, zar ti ne bi svojim postupcima prekršio istinu? Da li ćeš zbog njegovih upita učiniti nešto pogrešno? Hoće li Višnji poremetiti tvoj rad? Kažite Mi, da li vam Višnji daje smernice u radu, ispituje vas i nadgleda u vezi s poslom zato da biste vi svoj posao obavljali bolje ili lošije? (Bolje.) Pa zašto onda neki ljudi ne prihvataju te poboljšane rezultate? (Zato što njima upravlja narav antihrista.) Tako je. U pitanju je njihova narav antihrista – oni ne mogu sebi da pomognu. Uznemire se čim neko počne da se raspituje oko posla za koji su oni odgovorni. Misle da će njihovi interesi, status i moć biti podeljeni s drugima. Oni se, dakle, osećaju nelagodno zbog toga. Čini im se da su njihovi planovi i procedure potpuno poremećeni time. Da li će im to odgovarati? Ako Višnji unapredi neku osobu i naloži joj da sarađuje s njima, oni će pomisliti: „Nisam planirao da upotrebim ovu osobu, ali višnji insistira na tome da je ona dobra i unapredio ju je. Nisam baš srećan zbog toga. Kako da u svom poslu sarađujem s njom? Ako je višnji bude upotrebio, jednostavno ću dati ostavku!” Oni samo tako kažu, ali, hoće li zaista moći da se odreknu svog statusa? Neće – oni se na taj način suprotstavljaju. Da li bi oni pristali da iko drugi radi nešto što ugrožava njihov status, što njih ne ističe u prvi plan i što sabotira postojeći scenario? Ne, oni na to ne bi pristali. Kada Višnji, na primer, unapredi ili smeni neku osobu, kako oni razmišljaju? „Kakav šamar! Nije me čak ni konsultovao. Ako sve drugo ostavimo po strani, ja sam još uvek vođa – zašto mi ništa nije bilo unapred rečeno? Kao da sam ja potpuno nebitan lik!” A ko si pa ti, inače? Je li to tvoj posao? Kao prvo, ovo nije tvoj teren, a kao drugo, ovi ljudi ne slede tebe, pa zašto bi im onda i bio bitan? Je li to u skladu sa istinom? S kojom istinom? Ako neku osobu unapređuje ili je smenjuje, Višnji to radi u skladu s načelima. Zašto Višnji nekoga unapređuje? Zato što je ta osoba potrebna za obavljanje posla. Zašto Višnji nekoga smenjuje? Zato što ta osoba više nije potrebna za rad – ne može da ga obavlja. Ako je ti ne smeniš i ako čak ni Višnjem ne dozvoljavaš da je smeni, zar to ne znači da razum do tebe ne dopire? (Znači.) Neki kažu: „Da višnji nekoga smeni – kakva bi to sramota za mene bila. Ako ima nameru da nekoga smeni, treba to da mi saopšti kad smo nasamo, pa ću onda ja to učiniti. To je moj posao; to je nešto što spada u moj domen. Ako tu osobu ja budem smenio, svi će videti da dobro procenjujem ljude i da mogu da obavljam stvaran posao. Kakva bi to čast bila za mene!” Da li i vi imate slično mišljenje? Neki ljudi žele da steknu dobro ime i ponos, te stoga nude ovakva opravdanja. Da li to pije vodu? Ima li to ikakvog smisla? S jedne strane, Božja kuća svoj posao obavlja u skladu sa istina-načelima; s druge strane, ona radi u skladu s trenutnim okolnostima. Nema preskakanja hijerarhije, naročito kada je reč o unapređenjima i smenama od strane Višnjeg, kao i o njegovim smernicama i uputstvima u vezi s nekim radnim projektom – u takvim slučajevima pogotovo ne može biti reči o preskakanju hijerarhije. Zašto onda antihristi stalno nastoje da pronađu ovakve „greške”? Jedno je sigurno: oni ne razumeju istinu, pa rad Božje kuće procenjuju koristeći svoj ljudski mozak i sve one procese koji postoje u sekularnom svetu. Osim toga, njihov glavni cilj se i dalje svodi na zaštitu sopstvenih interesa i na neophodnost posedovanja svog ličnog ponosa. Premazani su svim bojama u svemu što rade; ljudima ispod sebe ne mogu da dopuste da kod njih uoče bilo kakve nedostatke ili mane. Do koje će mere nastojati da očuvaju takvu svoju pojavu? Sve dotle dok ih drugi ne budu smatrali besprekornim i lišenim svake iskvarenosti ili nedostatka. Drugi će smatrati prikladnim da ih Višnji upotrebi i da ih braća i sestre izaberu – smatraće ih savršenim ljudima. Zar oni ne bi voleli da se stvari baš tako odvijaju? Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) Da, to je narav antihrista.

Ono o čemu smo maločas razgovarali jedno je od primarnih ponašanja antihrista – oni zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju. Kakva god uređenja da Božja kuća osmisli kako bi pratila njihov rad, imala bolji uvid u njega i nadgledala ga, oni će primeniti sve moguće tehnike ne bi li te aranžmane osujetili i odbili da ih sprovedu. Primera radi, kad Višnji nekim ljudima poveri realizaciju određenog projekta, dosta vremena protekne bez ikakvog napretka. Ti ljudi ne izveštavaju Višnjeg da li rade na tome, ni kako se projekat odvija, ni da li nailaze na bilo kakve probleme ili poteškoće u njegovoj realizaciji. Drugim rečima, ne daju nikakve povratne informacije. Neki poslovi su hitni i ne smeju se odlagati, ali oni, uprkos tome, odugovlače, pa projekat i nakon dužeg vremena ostaje nezavršen. Tada je Višnji prinuđen da ispita stvar. Kad to učini, ljudima je od toga nepodnošljivo nelagodno i u svom srcu se tome opiru: „Prošlo je jedva desetak dana otkad mi je poveren ovaj posao. Nisam se još ni snašao, a Višnji je već krenuo da me ispituje. Njegovi zahtevi prema ljudima naprosto su previsoki!” Evo ih, odmah tragaju za greškama u vezi sa ispitivanjem. U čemu je ovde problem? Kažite Mi, zar nije potpuno normalno da se Višnji raspituje o tome? On to, jednim delom, radi zato da bi saznao nešto više o tome kako posao napreduje i ima li još nekih poteškoća koje treba otkloniti; pored toga, hteo bi da sazna kakvog su kova ljudi kojima je taj posao poveren i da li će oni zaista moći da razreše sve probleme i da taj posao dobro obave. Višnji želi da se upozna sa stvarnim činjenicama, a svoje ispitivanje uglavnom obavlja pod ovakvim okolnostima. Zar to nije nešto što on treba da radi? Višnji je zabrinut jer strahuje da ti nećeš umeti da razrešiš probleme i da nećeš moći da se izboriš s tim poslom. On zbog toga i ispituje. Pojedini ljudi pokazuju priličan otpor i odbojnost prema takvim upitima. Nisu radi da ljudima dozvole da ih ispituju, a dokle god ljudi to čine, oni se opiru, sumnjičavi su prema njima i uvek se pitaju: „Zašto li se stalno raspituju i stalno hoće da saznaju više o tome? Da li je to zato što mi ne veruju i što na mene gledaju s visine? Ako mi ne veruju, ne treba ni da me koriste!” Oni nikada ne razumeju upite i nadzor od strane Višnjeg, ali im se ipak opiru. Da li takvi ljudi imaju razum? Zašto ne dozvoljavaju Višnjem da ih ispituje i nadgleda? Osim toga, zašto pružaju otpor i prkose? U čemu je ovde problem? Oni uopšte ne mare za to da li svoju dužnost obavljaju učinkovito i da li će time omesti napredak tog posla. Pri obavljanju svoje dužnosti ne tragaju za istina-načelima, već rade šta im je volja. Uopšte ne razmišljaju o efikasnosti i rezultatima svog rada, niti o interesima Božje kuće, a pogotovo o Božjim namerama i zahtevima. Oni ovako razmišljaju: „Imam ja svoje načine i rutine u obavljanju dužnosti. Nemoj od mene da zahtevaš previše i nemoj da mi ispostavljaš suviše detaljne zahteve. Sasvim je dovoljno to što mogu da obavljam svoju dužnost. Ne mogu toliko da se zamaram, niti da previše patim.” Oni ne razumeju upite Višnjeg ni njegove pokušaje da sazna više o njihovom radu. Šta nedostaje tom njihovom manjkavom shvatanju? Zar mu ne nedostaje pokornost? Zar mu ne nedostaje osećaj odgovornosti? Odanost? Da su zaista odgovorni i odani u obavljanju svoje dužnosti, da li bi odbacivali upite Višnjeg u vezi s njihovim radom? (Ne bi.) Oni bi to mogli da razumeju. Ako zaista ne mogu to da razumeju, preostaje samo jedna mogućnost: oni na svoju dužnost gledaju kao na svoj poziv i ono što im omogućava egzistenciju, te stoga izvlače korist iz nje i sve vreme je smatraju uslovom i adutom za dobijanje nagrade. Oni će samo raditi površno da bi se provukli kod Višnjeg, nimalo se ne trudeći da Božji nalog shvate kao svoju dužnost i obavezu. Kada, dakle, Višnji krene da ih ispituje i da nadgleda njihov rad, oni zauzimaju odbojan stav i opiru se tome. Zar nije tako? (Jeste.) Odakle potiče ovaj problem? Šta je njegova suština? Radi se o tome da je njihov stav prema tom radnom projektu pogrešan. Njima su na pameti samo telesna lakoća i udobnost, vlastiti status i ponos, umesto da razmišljaju o delotvornosti rada i interesima Božje kuće. Oni uopšte ne nastoje da postupaju u skladu sa istina-načelima. Kad bi zaista imali makar malo savesti i razuma, mogli bi da razumeju upite i nadzor od strane Višnjeg. Mogli bi da od srca kažu: „Dobro je to što se Višnji raspituje. U suprotnom, ja bih uvek radio po svom, što bi loše uticalo na delotvornost rada ili ga čak pokvarilo. Višnji razgovara sa mnom i proverava, a čak je razrešio i neke stvarne probleme – kako je to sjajno!” Time bi se oni pokazali kao odgovorni ljudi. Plaše se da, ako čitav posao budu preuzeli na sebe, pa ako im se zatim potkrade neka greška ili mana zbog koje će rad Božje kuće pretrpeti gubitak, a što nikako ne bi mogli da poprave, bila bi to odgovornost koju oni ne bi mogli da podnesu. Zar to nije osećaj odgovornosti? (Jeste.) To je osećaj odgovornosti i to je znak njihove odanosti. A koje misli kolaju po glavama onih ljudi koji drugima ne žele da dopuste da se raspituju o njihovom radu? „Ovaj posao je moja stvar, budući da je upravo meni i dodeljen. U svojim poslovima ja vodim glavnu reč i ne treba mi niko da mi se u to meša!” Oni sve stvari razmatraju samostalno i rade kako je njima po volji, kako im vlastita osobnost nalaže. Rade sve ono od čega će imati neku korist i nikome ne dopuštaju da se raspituje o tome – nikome ne dozvoljavaju da sazna pravo stanje stvari. Ako ih pitaš: „Kako ti ide sa onim poslom?”, odgovoriće: „Sačekaj malo.” Kad ih ponovo pitaš: „Kako napreduje posao?”, reći će ti: „Samo što nije.” Šta god da ih pitaš, njihov će se odgovor sastojati od najviše dve-tri reči. Svaki put će izustiti jedva nekoliko reči i ništa više od toga – neće ponuditi ni jednu jedinu preciznu, konkretnu rečenicu. Zar ti nije mučno da pričaš s takvim ljudima? Očigledno je da ne žele da ti kažu ništa više od toga. Ako im i dalje postavljaš pitanja, oni gube strpljenje: „Uporno se raspituješ oko te tričave stvari, kao da ja ne umem ništa da obavim – kao da nisam stvoren za ovaj posao!” Oni naprosto ne žele da ljudima dopuste da im postavljaju pitanja. A ako budeš nastavio sa propitivanjem, odgovoriće ti: „Šta sam ja tebi; jesam li tvoj konj ili magarac, pa da me vučeš za uši unaokolo? Ako mi ne veruješ, nemoj da me koristiš; a ako me koristiš, onda moraš da mi veruješ – što znači da ne treba stalno da me ispituješ!” Eto kakav je njihov stav. Da li se oni prema programu rada odnose kao prema dužnosti koju treba da obave? (Ne.) Antihristi rad ne shvataju kao svoju dužnost, već kao adut za dobijanje blagoslova i nagrade. Zadovoljavaju se pukim službovanjem, koje bi hteli da razmene za blagoslove. Upravo zbog toga, oni sve rade površno. Ne žele da im se drugi mešaju u posao, jednim delom zbog toga da bi sačuvali svoje dostojanstvo i ponos. Misle da dužnost koju obavljaju i posao koji izvršavaju pripadaju lično njima, da su to njihove privatne stvari. Zbog toga ne žele da im se iko meša u posao. Drugi deo razloga leži u činjenici da će, ako taj posao dobro obave, pobrati sve zasluge i da će moći da traže nagradu za to. Ako bi im se neko umešao u posao, zasluge ne bi pripale samo njima. Plaše se da bi drugi mogli da im otmu zasluge. Zbog toga oni nipošto ne pristaju na tuđe mešanje u njihov posao. Zar takvi ljudi kao antihristi nisu sebični i podli? Koju god dužnost da obavljaju, ponašaju se kao da se radi o njihovim privatnim poslovima. Ne žele drugima da dopuste da im se u to mešaju, niti da učestvuju u tome, ma kako da im ide kad rade na svoju ruku. Ako im dobro ide, žele da zasluge za to pripadnu samo njima, kako niko drugi ne bi mogao za sebe da prisvoji deo tih zasluga i rezultata rada. Zar to nije problematično? Kakva je to narav? To je Sotonina narav. Kad Sotona deluje, on ne dozvoljava da mu se iko meša u posao, želi da u svemu što radi ima poslednju reč i da sve kontroliše, i niko to ne sme da nadgleda niti da postavlja ikakva pitanja. Još se manje dozvoljava da se neko meša ili upliće. Tako antihrist deluje; šta god da radi, nikome nije dozvoljeno da postavlja ikakva pitanja i, kakve god zakulisne radnje da obavlja, nikome nije dozvoljeno da mu se meša u posao. To je ponašanje antihrista. Tako se ponaša jer ima izrazito nadmenu narav, s jedne, i razuma mu i te kako nedostaje, s druge strane. Pokornost mu ni najmanje nije svojstvena i nikome ne dozvoljava da nadzire ili da proverava njegov rad. To su zaista postupci demona, koji se potpuno razlikuju od postupaka normalne osobe. Svakome ko obavlja neki posao potrebna je saradnja s drugima, potrebni su mu pomoć drugih ljudi, njihovi predlozi i saradnja, pa čak i ako postoji neko ko to nadzire ili posmatra, to nije loša, već neophodna stvar. Ako se u jednom delu posla jave određene greške, a otkriju ih ljudi koji posmatraju, te se one odmah otklone i time se u poslu izbegnu gubici, zar to nije od velike pomoći? Stoga, kad pametni ljudi obavljaju posao, oni vole da ih drugi ljudi nadziru, da ih posmatraju i da im postavljaju pitanja. Ako slučajno dođe do neke greške, pa ti ljudi na nju mogu da ukažu i greška se trenutno otkloni, nije li to najpoželjniji ishod? Na svetu nema osobe kojoj nije potrebna pomoć. Jedino ljudi sa autizmom ili depresijom vole da budu potpuno sami, da ne budu u kontaktu s drugima niti da s njima komuniciraju. Kad ljudi obole od autizma ili depresije, oni više nisu normalni. Sebe više ne mogu da kontrolišu. Ako su ljudski um i razum normalni, ali ljudi naprosto ne žele da komuniciraju s drugima i ne žele da drugi ljudi išta znaju o onome što oni rade, već žele da stvari obavljaju tajno, nasamo i da deluju iza kulisa, ne slušajući šta im iko drugi govori, onda su takvi ljudi antihristi, zar ne? Oni su antihristi.

Jednom sam sreo nekog crkvenog vođu i pitao ga kako se braća i sestre snalaze u obavljanju svojih dužnosti. Pitao sam ga: „Ima li trenutno u crkvi ikoga ko ometa crkveni život?” Možeš li da pogodiš šta je odgovorio? „Sve je u redu; dobro im ide.” Pitao sam: „Kako ta i ta sestra obavlja svoju dužnost?” Rekao je: „Fino.” Zatim sam pitao: „Koliko već godina ona veruje u Boga?” Rekao je: „U redu je.” Rekao sam: „Ovaj sto ne bi trebalo da stoji ovde; treba ga pomeriti.” Rekao je: „Razmisliću o tome.” Pitao sam ga: „Zar ovo parče zemlje ne bi trebalo malo zaliti?” Rekao je: „Razgovaraćemo o tome u zajedništvu.” Rekao sam: „Ovo je usev koji ste ove godine zasadili na ovoj parceli. Hoćete li iste biljke posaditi i dogodine?” Rekao je: „Naša grupa za odlučivanje napravila je plan.” Eto kakve mi je odgovore davao. Kako se osećaš kad ih čuješ? Jesi li iz njih išta razumeo? Jesi li izvukao bilo kakvu informaciju? (Ama baš nikakvu.) Već na prvi pogled vidiš da te zavlači i da te smatra idiotom i autsajderom. On, međutim, ne zna ko je zapravo autsajder; nevernici to zovu „gost koji glumi domaćina”. Ni vlastiti identitet nije do kraja spoznao. Rekoh mu: „Ovde vam boravi mnogo ljudi, a ventilacija je loša. Treba da ugradiš neki ventilator, jer će u suprotnom postati toliko vruće da će neki ljudi dobiti toplotni udar.” Rekao je: „Popričaćemo o tome.” O svemu što sam mu rekao, morao je popričati, razgovarati s ljudima i razmisliti o tome. Kakve god aranžmane da sam napravio, šta god da sam mu rekao, on ništa od toga nije smatrao važnim. Za njega to nisu bili aranžmani ni naredbe i on ništa od toga nije sproveo u delo. Za šta je on onda smatrao Moje reči? (Smatrao ih je preporukama o kojima treba da razmisli.) A jesam li mu Ja davao preporuke da o njima razmisli? Ne – govorio sam mu šta treba da radi i šta mora da uradi. Je li moguće da nije razumeo to što sam mu govorio? Ako nije, onda to znači da je najobičniji mamlaz, koji ne poznaje ni vlastiti identitet, a kamoli dužnost koju treba da obavlja. Toliko mnogo ljudi je boravilo tamo, bez ijednog klima-uređaja ili mogućnosti da se napravi promaja. Koliko je inteligentan bio, budući da nije postavio nijedan ventilator? Trebalo je da odmah ide kući – on je jedno obično smeće, a Božjoj kući ne treba smeće. Ljudi ni o čemu ne znaju sve, ali mogu da nauče. Ima stvari koje ni Ja ne razumem, ali zato raspravljam o njima s drugim ljudima: „Šta mislite koji je najbolji način da se ovo uradi? Slobodno iznesite svoje predloge.” Ako neki misle da bi to bilo najbolje uraditi na određeni način, Ja kažem: „Dobro, hajde da uradimo kako ti kažeš. U svakom slučaju, još uvek nisam dobro promislio o tome kako da to uradimo. Uradićemo onako kako ti predlažeš.” Zar to nije razmišljanje normalne ljudskosti? To znači slagati se dobro s drugima. Da bi se dobro slagali s drugima, ljudi ne smeju voditi računa o tome ko je superioran a ko inferioran, ko jeste a ko nije u centru pažnje, niti ko vodi glavnu reč. Nema potrebe praviti takve razlike među ljudima – ko god predloži nešto što je ispravno i što je u skladu sa istina-načelima, tu osobu treba poslušati. Jeste li sposobni za tako nešto? (Jesmo.) Ima ljudi koji nisu. Antihristi nisu sposobni za to – insistiraju na tome da vode glavnu reč i ne pristaju na ništa manje od toga. O čemu se tu radi? Kod njih ne prolazi ništa što neko drugi predloži, pa makar to bilo krajnje razumno; štaviše, oni znaju da je to razumno, ali neće da prihvate nijedan tuđi predlog – srećni su samo onda kad oni sami nešto predlože. Čak i oko neke takve sitnice, oni se bore za prevlast. Kakva je to narav? To je narav antihrista. Oni pridaju preteranu važnost statusu, renomeu i ponosu. Koliku važnost oni tome pridaju? Za njih su te stvari važnije od života – čak i po cenu vlastitog života, braniće svoj status i renome.

Šta god da rade, antihristi drugim ljudima zabranjuju da im se mešaju u posao, da ih ispituju ili nadgledaju, a ta zabrana se ispoljava na nekoliko načina. Jedan je odbijanje, jasno i jednostavno. „Prestani da se mešaš, da postavljaš pitanja i da me nadzireš dok radim. Sve što radim moja je odgovornost, imam ideju kako da to uradim i ne treba mi niko da mnome upravlja!” Ovo je direktno odbijanje. Drugo ispoljavanje je privid prijemčivosti, uz reči: „Dobro, hajde da u zajedništvu razgovaramo i da vidimo kako posao treba da se obavi”, ali kad drugi zaista počnu da se raspituju i nastoje da saznaju nešto više o njihovom poslu ili kad ukažu na neke probleme ili daju predloge, kakav je njihov stav? (Nisu prijemčivi.) Tako je – naprosto odbijaju da to prihvate, pronalaze izgovore i opravdanja da odbiju tuđe predloge, pogrešno proglašavaju za ispravno i obrnuto, dok zapravo u svom srcu znaju da samo na silu sprovode logiku, da izgovaraju visokoparne reči, da je to što govore samo teorija, da njihove reči nisu toliko praktične kao ono što drugi ljudi govore. A ipak, kako bi zadržali svoj status – i znajući vrlo dobro da greše i da su drugi ljudi u pravu – tuđe ispravno i dalje izvrću u pogrešno, a svoje pogrešno proglašavaju za ispravno i nastavljaju po svom, ne dozvoljavajući da stvari koje su ispravne i koje su u skladu sa istinom budu uvedene ili sprovedene tamo u njihovom okruženju. Zar to ne znači da se prema radu crkve odnose kao prema nekakvoj igri ili šali? Zar ne odbijaju da prihvate ispitivanje i nadzor? Oni tu svoju „zabranu” ne izražavaju drsko, tako što kažu: „Zabranjujem ti da mi se mešaš u posao.” To što rade ne izgleda tako, ali takav je njihov način razmišljanja. Koristiće određene trikove kako bi, spolja gledano, delovali prilično pobožno. Reći će: „Dešava se da nam je zaista potrebna pomoć, pa, kad si već ovde, razgovaraj malo s nama!” Vođa višeg nivoa pomisliće da se radi o iskrenoj molbi, pa će razgovarati s njima i ispričati im nešto o trenutnim okolnostima u kojima se nalaze. Kad saslušaju vođu, pomisliće: „Znači, tako ti gledaš na stvari – e pa, moraću malo da se raspravljam s tobom, kako bih pobio i opovrgao tvoje gledište. Osramotiću te!” Je li to stav prihvatanja? (Nije.) Kakav je onda to stav? To je odbijanje da se prihvati tuđe mešanje u posao, ispitivanje ili nadgledanje onoga što rade. Budući da su antihristi spremni na to, zbog čega onda uopšte ljudima mažu oči lažnim paravanima i glume stav prihvatanja? To što ljude na taj način obmanjuju, pokazuje da su veoma lukavi. Oni se plaše da će ih ljudi prozreti. Postoje, naročito u današnje vreme, neki ljudi koji u određenoj meri imaju sposobnost raspoznavanja i koji bi, ako bi antihristi otvoreno odbili nadzor i pomoć od strane drugih, mogli to da prepoznaju i da ih prozru. Time bi antihristi izgubili svoj ponos i status i ne bi im bilo lako da u budućnosti budu ponovo izabrani za vođu ili delatnika. Stoga, kad neki vođa višeg nivoa kontroliše njihov rad, oni to tobože prihvataju, govore umilne reči i povlađuju mu, kako bi svi pomislili: „Pogledajte kako je naš vođa pobožan i koliko traga za istinom! Naš vođa se baš dobro stara o našim životima i o radu crkve. Odgovoran je u obavljanju svoje dužnosti. Na sledećem glasanju, opet ćemo njega izabrati.” Niko ni ne sluti da će im antihrist, čim tom vođi višeg nivoa bude video leđa, reći nešto poput: „Sve što je kazala ova osoba koja je proveravala rad jeste tačno, ali to ne mora obavezno da odgovara konkretnim uslovima koji vladaju u našoj crkvi. U svakoj crkvi, stvari stoje drugačije. Ne možemo u potpunosti da ispoštujemo sve što je ta osoba rekla – moramo to da razmotrimo u svetlu naše aktuelne situacije. Ne možemo samo napamet da primenjujemo propise!” I svi odlaze sa utiskom da je takvo razmišljanje ispravno. Zar ti ljudi nisu navedeni na stranputicu? To što antihrist radi delimično se sastoji u tome da govori umilno i da se pretvara da prihvata tuđi nadzor; neposredno nakon toga, međutim, on interno počinje da ljude navodi na stranputicu i da im ispira mozak. Antihristi istovremeno primenjuju oba dela tog pristupa. Raspolažu li oni nekim trikovima? Imaju ih u izobilju! Spolja gledano, oni govore lepo i fingiraju prihvatanje, kako bi svi poverovali da su prilično odgovorni prema svom poslu, da mogu da otpuste svoj položaj i status i da nisu autoritarni, već da mogu da prihvate nadzor od strane Višnjeg ili drugih ljudi – istovremeno s tim, oni braći i sestrama „razjašnjavaju” prednosti i nedostatke i „razjašnjavaju” im razne situacije. Koji im je cilj? Da ne prihvate da im se drugi mešaju u posao, da ih ispituju ili nadgledaju, kao i da braću i sestre ubede kako je njihovo postupanje opravdano, ispravno, u skladu s radnim aranžmanima Božje kuće, u skladu sa načelima postupanja, i kako se oni, kao vođe, pridržavaju načela. U crkvi zapravo svega nekoliko ljudi shvata istinu; većini nesumnjivo nedostaje sposobnost raspoznavanja, ne mogu da prozru ovog antihrista, pa ih on prirodno navodi na pogrešan put. Neki ljudi, na primer, čitavu noć ne mogu da zaspu zbog nekog konkretnog razloga. Celu noć provedu budni. Postoje dve vrste ljudi, kod kojih se nesanica ispoljava na dva različita načina. U prvu vrstu spadaju oni koji koriste prvu priliku da malo odspavaju tokom dana. Oni drugima ne dopuštaju da saznaju da celu noć nisu spavali. To je jedna situacija, jedno stanje stvari. Iza toga ne stoji nikakva namera. Ljudi koji pripadaju drugoj vrsti zadremaju tokom obroka i svima govore: „Noćas nisam ni oka sklopio!” Kad ih neko pita: „Zašto nisi?”, odgovaraju: „Prisustvovao sam nekom onlajn okupljanju i otkrio određene probleme u radu. Čitavu noć sam radio na njihovom rešavanju.” Zatim to ponavljaju bez prestanka i svima objavljuju kako celu noć nisu spavali. Jesu li protiv svoje volje ostali budni celu noć? Zbog čega to objašnjavaju celoj grupi? Da li se u tom objašnjenju krije još nešto? Koji je njihov cilj? Oni celom svetu žele da obznane šta su sve uradili, plašeći se da bi neko mogao da ne sazna za to. Žele da svi znaju koliko su propatili, da su celu noć ostali budni, da su spremni da plate cenu za svoju veru u Boga i da ne žude za udobnošću. Time oni zapravo žele da zadobiju simpatije i odobravanje od braće i sestara. Tim površnim nastupom oni kupuju srca ljudi, čime stiču poštovanje od strane drugih i zadobijaju prestiž u ljudskim srcima. Kad jednom steknu status, tada govore autoritativno. A kad počnu da govore autoritativno, zar tada neće moći da uživaju u posebnom tretmanu koji donosi status? (Hoće.) Smatraš li da su oni tu priliku dobro iskoristili? Da li i vi drugima govorite kad niste spavali ili kad ostanete budni do kasno? (Da.) Kad to radite, da li to činite nenamerno ili imate neku skrivenu nameru? Da li ste to samo onako uzgred nekome rekli ili ste od toga napravili čitavu predstavu i svima to svečano objavili? (Bilo je uzgredno.) Kad se to kaže uzgred, znači da iza toga ne stoji nikakva namera; to onda ne ukazuje na problem koji se odnosi na narav. Reći to namerno ima potpuno drugačiju prirodu nego kad se to kaže nenamerno. Kad god antihrist postupa, bilo da tobože prihvata tuđa ispitivanja i mešanja u svoj posao ili da to u potpunosti odbija – o čemu god da se radi – koji motiv stoji u pozadini svega toga? Taj motiv je grabež za status i vlast, koje antihristi nipošto ne žele da otpuste. Zar njihov motiv nije upravo to? (Jeste.) Tako je – oni nipošto ne žele da im teško stečena vlast, njihov teško stečeni status i prestiž, tako olako iskliznu iz ruku u trenutku nepažnje; stoga oni nikome ne dopuštaju da oslabi njihovu moć i uticaj mešajući im se u posao ili postavljajući im pitanja u vezi s tim. Oni veruju u sledeće: obavljanje neke dužnosti ili učešće u radnom programu zapravo i nije prava dužnost, pa stoga ne moramo da je shvatamo kao svoju obavezu; umesto toga, to znači imati određenu moć i imati određen broj ljudi pod svojom komandom. Veruju da, zahvaljujući takvoj vlasti, neće više morati ni s kim da se konsultuju, već da će dobiti priliku i vlast da se o svemu pitaju. Eto kakav stav antihristi imaju prema svojoj dužnosti.

Ima i nekih drugih koji, kad Višnji krene da ih ispituje u vezi s njihovim poslom, naprosto otaljavaju čitavu stvar. Izvode nekakve providne predstave i raspituju se oko nevažnih stvari, praveći se da tragaju za istinom. Ako se, na primer, desi neki incident koji očigledno predstavlja prekid i ometanje, oni će Višnjeg pitati da li se treba pozabaviti sa osobom koja je to izazvala. Zar takve stvari nisu sastavni deo njihovog posla? (Jesu.) Šta oni zapravo smeraju, kad se kod Višnjeg raspituju oko toga? Oni nastoje da ti prikažu lažnu sliku o sebi kako bi ti dokazali da, budući da se čak i o takvim stvarima raspituju, ne sede skrštenih ruku i da stalno nešto rade. Time se oni samo prikrivaju iza lažne fasade da bi te naveli na stranputicu. Činjenica je da oni u svojim srcima zaista imaju neke stvarne probleme, ali ne umeju da u zajedništvu razgovaraju o istini kako bi ih razrešili, niti znaju koja bi načela trebalo da primene. Ima stvari koje su im nejasne, kako u ophođenju s ljudima tako i u rešavanju poslova, ali se nikada o njima ne raspituju niti tragaju. Budući da u srcu nisu načisto oko tih stvari, zar ne bi trebalo da se kod Višnjeg raspituju o njima? (Trebalo bi.) Te stvari im nisu jasne i oni ne mogu da ih prozru, ali ipak rade naslepo. Kakve će to posledice imati? Mogu li oni da predvide šta će se dogoditi? Hoće li moći da snose odgovornost za te posledice? Ne, neće moći. Zašto se onda ne raspitaju o tim stvarima? Postoje razmatranja zbog kojih oni to ne čine. Jedno od njih je strah da će ih Višnji prozreti: „Ako ne mogu da rešim čak ni ovu sitnicu, već moram i o njoj da se raspitujem, višnji će pomisliti da nisam naročito dobrog kova. Zar time neću omogućiti višnjem da me prozre?” Još jedno razmatranje jeste to da, ukoliko pitaju Višnjeg, a ovaj donese odluku koja se razlikuje od njihovog gledišta i u konfliktu je s njim, oni će se naći pred teškim izborom. Ako ne urade onako kako Višnji kaže, on će kazati da oni krše radna načela; ako ga, pak, poslušaju, naneće štetu vlastitim interesima. Stoga, oni odlučuju da ga ne pitaju. Zar to nije razmatranje? (Jeste.) To zaista jeste razmatranje. Kojoj vrsti pripadaju ljudi koji sve ove stvari razmatraju? (To su antihristi.) To su odista antihristi. Bez obzira da li se oko bilo čega raspituju ili ne, bilo da to pitanje glasno izgovaraju ili ga postavljaju samo u mislima, oni ne tragaju za istinom, niti se prema toj stvari odnose u skladu s načelima; u svemu što rade, oni uvek na prvo mesto stavljaju vlastite interese. U svom srcu imaju spisak stvari o kojima Višnji može da ih ispituje, kao i spisak stvari za koje uopšte ne žele da Višnji zna. Oni su te stvari razgraničili i podelili ih u dve kategorije. Sa Višnjim će na brzinu popričati o svim onim nebitnim stvarima koje ne predstavljaju opasnost po njihov status, samo da bi se nekako provukli; ali zato neće ni zucnuti o stvarima koje bi mogle da im ugroze status. A ako Višnji počne da se raspituje baš oko tih stvari, šta će oni učiniti? Prozboriće par reči ne bi li ga otkačili; kazaće nešto poput: „U redu, raspravićemo o tome… nastavićemo da tragamo…” – puna su im usta potvrdnih fraza, bez ijedne reči koja bi mogla da se protumači kao otpor. Na prvi pogled, rekao bi čovek da su prilično pokorni, ali činjenica je da imaju svoju računicu. Oni uopšte ne planiraju da Višnjem prepuste glavnu reč; ne planiraju da od Višnjeg traže sugestije, da mu dopuste da donosi odluke, niti da zatraže od njega da im ukaže na pravi put. Oni nemaju takvih planova. Ne žele da dopuste Višnjem da im se meša u posao, niti da sazna šta se stvarno dešava. Kad Višnji to bude saznao, kakvu će to pretnju predstavljati po njih? (Njihov status će biti nesiguran.) Ne samo što će njihov status biti nesiguran – stvar je u tome da će njihovi planovi i ciljevi postati neizvodljivi, pa stoga neće više moći legitimno da čine zla dela; oni više neće moći da legitimno, otvoreno i drsko ostvaruju svoje planove. To je problem s kojim će se suočiti. Dakle, mogu li oni da ustanove način postupanja od kojeg će imati koristi? Oni svakako imaju svoje zamisli i računicu u vezi s tim. Da li se i vi suočavate s takvim stvarima? Šta tada mislite o njima? Kako se odnosite prema njima? Daću vam jedan primer. Bio jednom jedan momak koji je postao vođa i prilično se zaneo time; voleo je da se pokazuje pred drugima kako bi stekao njihovo poštovanje. Jednom je natrčao na nevernika kojeg je poznavao, a koji mu je zatražio novac na zajam. Toliko ga je sažaljivo molio, da je vođa, onako naprečac, u žaru trenutka, pristao da mu pozajmi novac, nakon čega je, smireno i bez grižnje savesti, pomislio: „Ja sam vođa crkve – ja sam taj koji treba da ima glavnu reč u pogledu crkvenog novca. Kada se radi o imovini božje kuće i crkve, kao i o novčanim prilozima – na takvom sam položaju da mora da bude kako ja kažem. Finansije spadaju u moj resor, kao i kadrovska pitanja – ja u svemu tome vodim glavnu reč!” I tako je on novac Božje kuće pozajmio neverniku. Kad je to učinio, malko se zabrinuo, pa je počeo da se premišlja da li da o tome izvesti Višnjeg. Ako bi to uradio, postojala je mogućnost da se Višnji ne složi s tim – stoga je počeo da izmišlja laži i da pronalazi izgovore kojima će obmanuti Višnjeg. Višnji mu je besedio o istina-načelima, ali on na to nije obraćao pažnju. Tako je on počinio zlo delo lične zloupotrebe priloga. Zašto bi se jedna takva osoba usudila da kroji planove oko novčanih priloga? Ti si samo običan crkveni vođa – odakle ti pravo da raspoređuješ priloge? Da li ti vodiš glavnu reč u oblasti finansija i priloga? Kako treba da se odnosiš prema Božjim prilozima, ako si ti neko s normalnom ljudskošću i razumom, neko ko stremi ka istini? Zar ne bi trebalo da se oko svega što se tiče priloga konsultuješ s Višnjim i da vidiš šta će Božja kuća da odluči? Zar Višnji nema pravo da bude upoznat s jednim tako važnim pitanjem? On na to ima pravo. To je nešto oko čega u svom srcu treba da budeš načisto; to je razum koji bi trebalo da poseduješ. Kada je reč o finansijskim pitanjima, bilo manjim ili većim, Višnji ima pravo da bude upoznat s njima. Druga je stvar ako se Višnji ne raspituje o tome – ali, čim ti postavi takvo pitanje, moraš iskreno da mu odgovoriš i treba da se pokoriš svakoj odluci Višnjeg. Zar ne bi trebalo da imaš takvu razboritost? (Trebalo bi.) A opet, jesu li antihristi sposobni za to? (Nisu.) U tome i jeste razlika između antihrista i normalnih ljudi. Ako antihrist veruje da je sto posto sigurno da se Višnji neće složiti s tim i da će to naneti štetu njegovom ponosu, on će na sve moguće načine pokušati da to zataška i da Višnjem onemogući da sazna za to. Štaviše, vršiće pritisak na ljude ispod sebe i kazaće im: „Ako neko samo zucne o ovome, strašno će mi se zameriti. Dobro će me upamtiti. Srediću ga za sva vremena, pa kud puklo da puklo!” Nakon što ljudi čuju ovako strašne pretnje, niko se ne usuđuje da prijavi stvar Višnjem. Zašto antihristi ovako postupaju? Oni misle: „Ovo spada u okvir mog ovlašćenja. Imam pravo da razmeštam i raspoređujem ljude, novac i materijal u domenu svoje nadležnosti!” Koja su njihova načela za razmeštanje i raspoređivanje? Sve uređuju po svom nahođenju, novac i materijal samovoljno koriste i daju drugima, ne pridržavajući se bilo kakvih načela, rasipaju ih i troše neselektivno, a pritom niko nema prava da im se u to meša – oni u svemu moraju da vode glavnu reč. Zar oni ne razmišljaju tako? Naravno, oni to nikada neće glasno reći ni eksplicitno izraziti – ali u svojim srcima oni zasigurno razmišljaju ovako: „Koja je svrha imati položaj? Zar se ne vrti sve oko novca i oko toga da čovek bude sit i da ima šta da obuče? Ja sam sada na položaju i imam status. Zar ne bi bilo glupo s moje strane kad svoju moć ne bih koristio kako je meni po volji?” Zar oni ne misle upravo tako? (Misle.) Baš zbog toga što imaju takvu narav i što tako razmišljaju, oni se usuđuju da, bez imalo skrupula i na sve zamislive načine, prikriju jednu ovakvu stvar, ne mareći za posledice. Zar nije tako? (Jeste.) Oni se ne bave procenom da li je to što rade ispravno ili pogrešno, šta bi bilo pravilno učiniti, niti koja načela primeniti. Oni te stvari uopšte ne razmatraju; njihova jedina briga jeste ko će paziti na njihove interese. Antihristi su podmukli, sebični i podli stvorovi! Koliko su tačno podli? To se može opisati jednom jedinom rečju: oni su bestidni! Ti ljudi nisu tvoja svojina, te stvari nisu tvoje, a pogotovo novac nije tvoj – uprkos tome, ti ga želiš kao da je to nešto što pripada tebi i čime možeš da raspolažeš kako želiš. Drugi čak nemaju pravo ni da znaju za to; čak i ako sve te stvari trošiš i rasipaš, drugi nemaju pravo da te išta pitaju. Koliko si daleko otišao? Zabrazdio si u bestidnost! Zar to nije bestidno? (Jeste.) To je antihrist. Kada je reč o novcu, koju crvenu liniju prosečna osoba ne želi da prekorači? Oni smatraju da su to Božji prilozi, koje su Bogu podarili pripadnici Njegovog izabranog naroda, te da oni stoga pripadaju Bogu – to su, kako bi neki rekli, Njegove „lične stvari”. Ono što pripada Bogu nije zajednička imovina, niti pripada bilo kojoj osobi. Ko je Gospodar Božje kuće? (Bog.) Da, to je Bog. A šta sve obuhvata Božja kuća? Ona obuhvata Njegov izabrani narod u svakoj crkvi, kao i sve zalihe i svu imovinu u svakoj od crkava. Sve te stvari pripadaju Bogu. One nipošto ne pripadaju nijednoj pojedinačnoj osobi i niko nema pravo da te stvari prisvaja za sebe. Da li će i neki antihrist tako razmišljati? (Neće.) On veruje da novčani prilozi pripadaju onome ko upravlja njima, to jest, onome ko je u prilici da odatle uzima novac, a ako je taj neko vođa, on ima pravo da uživa u njima. To je razlog zbog kojeg antihristi neprekidno i svom snagom streme ka statusu. Kad ga jednom steknu, sve njihove nade su konačno ostvarene. Zašto oni streme ka statusu? Ako bi im dao da savesno vode Božji izabrani narod, tako da svoje postupke zasnivaju na načelima, ali im pritom ne dozvoliš da diraju crkvenu imovinu i Božje priloge, da li bi se oni i dalje tako proaktivno uspinjali na lestvici? Ni slučajno. Samo bi pasivno čekali i puštali da se stvari odvijaju svojim tokom. Mislili bi: „Ako budem izabran, svoju dužnost ću dobro obavljati; ako ne budem, nikome se neću ulizivati. Neću ništa ni govoriti ni raditi povodom toga.” Upravo zbog toga što misli da, kao vođa, ima pravo da upravlja crkvenom imovinom i da uživa u njoj, antihrist razbija glavu pokušavajući, do granice bestidnosti, da zauzme što viši položaj kako bi zadobio status i uživao u svemu što taj status donosi. Šta znači biti bestidan? To znači činiti sramotne stvari – eto, to znači biti bestidan. Ako bi mu neko rekao: „To što radiš je sramotno!”, on ne bi mario za to, već bi mislio: „Šta je u tome sramotno? Ko je taj ko ne voli status? Znaš li ti kakav je osećaj imati status? Imati kontrolu nad novcem? Znaš li za tu radost? Znaš li za taj osećaj privilegovanosti? Jesi li ikada okusio tako nešto?” Eto kako antihristi, u najskrivenijim zapećcima svog srca, gledaju na status. Kad neki antihrist stekne status, odmah će poželeti da sve kontroliše. Novčane priloge namenjene Bogu takođe će staviti pod svoju kontrolu. On želi da vodi glavnu reč u vezi sa svim crkvenim poslovima koji se plaćaju novcem, bez ikakvih konsultacija s Višnjim. Tako on počinje da gospodari novcem Božje kuće, a Božja kuća postaje njegova lična svojina. Stiče pravo da odlučuje o novcu, da diktira šta će se s njim dešavati, da ga po svom nahođenju daje ovoj ili onoj osobi i da diktira kako će se svaki dinar trošiti. Sa Božjim prilozima nikada ne postupaju pažljivo i obazrivo, u skladu s načelima; naprotiv, rasipni su i sve mora da bude po njihovom. Takve osobe su pravi antihristi.