Dodatak:

Jedan dan u Sijaođijevom životu

Pređimo na sledeću temu. Šta bi to trebalo da bude? Verovatno bi trebalo da ispričam priču. Priče se takođe dotiču istine i kriterijuma čovekovog vladanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. Poslušajte kakve veze ova priča ima sa istinom i kriterijumima ljudskog ponašanja. Ona govori o jednom danu u Sijaođijevom životu. Naš heroj je Sijaođija, i koliko dugo otprilike traje priča? (Jedan dan.) Jedan dan. Neki ljudi bi mogli reći: „Da li su događaji iz jednog dana uopšte vredni pričanja?” Pa, zavisi šta ispričaš. Ako je to samo prazna priča i ogovaranje drugih, onda o tome ne vredi ni pričati. Ali, ako se tiče istine, onda vredi ispričati i ono što se dogodilo za samo jedan minut, a kamoli za jedan dan, zar ne? (Tako je.)

Sijaođija je neko ko je strastven u svom stremljenju i revnosno obavlja svoju dužnost, a njegova priča počinje rano jednoga jutra nakon što se probudio. Nakon što je ustao, pročitao Božju reč i praktikovao svoju duhovnu posvećenost, Sijaođija je krenuo na doručak i zgrabio je činiju kaše i malo povrća. Onda je ugledao jaja i pomislio: „Trebalo bi da uzmem dva. Dva jajeta dnevno su dovoljno hranljiva.” Ali baš kad je ispružio ruku, oklevao je: „Da uzmem dva ili jedno? Biće loše ako drugi vide da uzimam dva jajeta. To je previše pohlepno, pa će drugi misliti da sam proždrljivac. Bolje da uzmem samo jedno jaje.” Povukao je ruku pre nego što ju je ponovo ispružio i uzeo jaje. Baš u tom trenutku, neko drugi je došao da uzme jaje, a Sijaođijino srce je zadrhtalo kada se to desilo. Pomislio je: „Zapravo, najbolje je ne jesti jaja. Imam kašu i povrće, kao i lepinje kuvane na pari, i to je dovoljno za doručak. Ne bi trebalo da budem tako pohlepan. I zašto uopšte želim da jedem jaja? Bilo bi strašno kada bi drugi to videli. Zar to ne bi značilo da sam se prepustio uživanju? Neću uzeti nijedno.” Razmišljajući tako, Sijaođija je vratio jaje i nakon što je nekoliko minuta kasnije završio doručak, počeo je da obavlja svoju dužnost. Zaposlio se zadacima koji su ga čekali, završavajući jednu stvar za drugom. Vreme brzo prolazi, i za tren oka je već vreme za ručak. Svi ostali su otišli da jedu, ali Sijaođija je pogledao na sat i video da je 12.40. „Sačekaj malo. Ne bi trebalo da žurim na ručak kada svi drugi to rade. Ako požurim sa svima ostalima, zar neću biti isti kao oni i izgledati kao proždrljivac? Sačekaću još samo malo.” Nastavio je sa onim što je radio, ali ga je želudac izneverio i počeo da krči. Uhvatio se za stomak i rasejano pogledao u kompjuter, misleći: „Umirem od gladi! Šta je danas za ručak? Možda ima mesa? Bilo bi sjajno kada bih mogao da pojedem malo mesa!” Dok je tako razmišljao, želudac mu je i dalje krčao, i samo je teškom mukom uspeo da sačeka dok se svi ostali nisu vratili sa ručka. Neko je rekao: „Kako to da nisi ručao? Požuri, hrana se hladi.” Sijaođija je rekao: „Bez brige. Nisam završio ono što radim. Otići ću kada završim.” „Zar ne bi bilo bolje da nastaviš sa radom nakon što jedeš?” „U redu je. Uskoro ću biti gotov.” Tako je Sijaođija istrpeo glad i nastavio sa svojim poslom. U stvari, sada je bio veoma gladan i nije bio raspoložen da nastavi da radi, ali je ipak istrpeo glad i nastavio da se pretvara. Posle nekog vremena, ponovo je pogledao na sat, video da je 13.30, i pomislio: „To je dovoljno. Verovatno bi sada trebalo da odem na ručak.” Taman kad je hteo da ustane i ode da jede, sestra mu je donela poslužavnik sa hranom i rekla: „Tako je kasno! Kako to da nisi otišao na ručak? Nije važno koliko si zauzet, ipak moraš da jedeš, a imaćeš i stomačne probleme ako ne jedeš na vreme.” On je odgovorio: „U redu je. Ješću nakon što završim.” „Ne moraš da ideš. Donela sam ti hranu, zato požuri i jedi.” „Čemu žurba? Čak nisam ni gladan.” Baš kad je rekao da nije gladan, želudac mu je tako jako zakrčao da se čuo kao zvuk grmljavine. Sijaođija se uhvatio za stomak, stidljivo se osmehnuo i rekao sestri: „Ne brini oko toga da mi ponovo donosiš hranu.” „Ali ako to ne učinim, hrana će se jednostavno ohladiti i moraće ponovo da se greje. Već je jednom podgrejavana.” „Pa onda, hvala!” Dok mu je navirala voda na usta, Sijaođija je uzeo hranu od sestre. Bacivši pogled na poslužavnik, bio je veoma srećan: dve lepinje kuvane na pari, povrće, meso i supa. Sijaođiji je još nešto palo na pamet kada je video lepinje kuvane na pari i rekao je sestri: „Ne mogu da jedem dve lepinje. Ovih dana sam previše zauzet, ne mogu dobro da spavam i nemam veliki apetit. Nije li šteta ako mi daš dve lepinje? Uzmi jednu nazad.” „U redu je. Možeš je vratiti ako zaista ne možeš da je pojedeš”, odgovorila je sestra pre nego što je otišla. Sijaođija je pomislio u sebi: „Požuri i idi. Umirem od gladi.” Podigao je činiju, video da nema nikoga, ali se ipak osećao pomalo posramljeno, i oprezno je otpio gutljaj supe. Zatim je pogledao meso: „Vau! Mogao sam da osetim miris dinstanog svinjskog mesa na kilometar. Ali ne mogu da ga pojedem odmah, jer prvo moram da jedem povrće. Ješću manje mesa ako se zasitim povrćem, inače bih pojeo pola tanjira mesa, pa zar to ne bi bilo sramotno?” Razmislio je trenutak pre nego što je to uradio. Jeo je lepinje kuvane na pari i povrće i pio svoju supu. Dok je jeo, osećao je da želi i malo mesa, pa je zgrabio komad dinstanog svinjskog mesa. Prinevši ga ustima, zatvorio je oči i polako uživao u njemu: „Tako je ukusno! Meso je zaista dobro, ali ne mogu da jedem previše. Dovoljan mi je samo zalogaj, zatim još povrća i još supe.” Nastavio je da jede lepinje kuvane na pari, ali je i dalje netremice gledao u meso dok je jeo povrće: „Da li da pojedem ovo meso? Toliko je dobro, bila bi prava šteta ne pojesti ga.” Ponovo mu je krenula voda na usta i pomislio je: „Znam! Iscepkaću lepinje na komade i umočiću ih u čorbu. Nije li to isto što i jesti meso? Na ovaj način drugi mogu da vide da ne jedem meso, ali ću i dalje dobiti sav taj ukus mesa. Kako je to sjajno!” Sa ovom mišlju, umočio je malo lepinje u čorbu pre nego što ju je izvadio i pojeo, smatrajući da je ukusna skoro isto kao meso. Sijaođija je odmah zatim iscepkao celu lepinju i potopio je u čorbu… Za manje od deset minuta, sve je pojeo, a dovršio je i supu. Pojeo je samo jednu lepinju kuvanu na pari, izdržavši uprkos želji da pojede i drugu lepinju i suzdržavajući se. Nakon što je pojeo svu hranu kao što je i planirao, Sijaođija je bio manje-više sit i mislio je da mu nije potrebno više hrane. Onda je pomislio: „Oh, nije baš prikladno jesti tako brzo, kao da umirem od gladi. Zaista sam bio prilično gladan, ali nije dobro da me ljudi vide takvog. Moram da jedem polako. Ali, šta mogu da uradim sada kada sam već završio? Pa, imam ideju. Vratiću preostalu hranu za deset minuta.” Držao je sat i zurio u njega: „Pet minuta… deset… petnaest… Dobro, dva sata. Odlično, vrati je!” Sav srećan, vratio je preostalu dinstanu svinjetinu i lepinju kuvanu na pari.

Bilo je nešto posle 14.00 časova kada se Sijaođija vratio. Njegova braća i sestre su otišli na popodnevni odmor, a on nije imao šta da radi sam, pa mu je bilo stvarno dosadno. Pomislio je: „Da li bi trebalo da i ja odspavam? Uvek je dobro odspavati posle jela. Ali ne, ako ja spavam dok svi drugi spavaju, kakvim me to čini? Ne mogu da spavam. Moram da izdržim. Ali kako ostati budan? Ne bih mogao da spavam dok stojim, ali ako uvek stojim, preplašiću nekoga ko možda iznenada uđe. Ne, ne mogu da stojim. Pa, onda ću samo sedeti ispred svog kompjutera. Ako me neko vidi, pomisliće da radim, ali ja ću zapravo pauzirati. Kakav dobar potez.” Tako je on sedeo prirodno ispred kompjutera, zureći u njega odsutno, ali je za pet minuta zaspao i zahrkao na tastaturi. Četrdeset minuta kasnije, Sijaođija se iznenada probudio iz dubokog sna i skočio: „Zar ne stojim? Kako to da sam zaspao?” Pogledao je na sat, video da je kasno i otišao da se umije dok nikog nije bilo. Videvši sebe u toaletu, rekao je „O, ne! Moje lice je prekriveno tragovima tastature! Zar da me vide ovakvog?” Užurbano je oprao lice, trljajući ga i tapšući ga, tako da se zadržao u toaletu prilično dugo. Zatim se pogledao u ogledalo i video da su tragovi tastature uglavnom nestali, pa se obradovao u svom srcu: „Niko to ne bi ni primetio, osim ako ne bi baš obratio pažnju.” Nakon toga se počešljao i ispravio okovratnik, odjednom shvativši da je kragna njegove svetle košulje malo masna, a pri boljem pregledu i manžetne su mu bile malo prljave. Pomislio je u sebi: „Nisam prao niti menjao odeću već nekoliko dana, ali ima neke koristi od toga što se ne perem. Malo prljavštine nikada nikome ne škodi, a ni meni ne smeta poneka mrlja. U svakom slučaju, zar ne izgleda duhovnije ako sam malo neuredan?” Jednostavno je izvrnuo kragnu i rukave svoje košulje i zasukao rukave jakne, otkrivajući sve prljave delove. Veoma zadovoljan, oraspoložio se i mirno izašao iz toaleta. Posle nekog vremena, većina ljudi je bila na svojim mestima i počela je da radi. Kada je Sijaođija video da su svi tu, rekao je: „Vi niste dugo spavali! Vi zaista možete da patite i platite cenu! Ja nisam čak ni zadremao, već sam samo odmorio oči na minut pre nego što sam poprskao lice vodom. U suprotnom ne bih imao energije.” Niko nije odgovorio. Bilo mu je prilično dosadno, pa je i on krenuo da radi. Pošto je za ručkom pojeo toliko supe, stalno je imao potrebu da ide u toalet, ali se odupirao porivu, misleći: „Ako odem, neće li ljudi misliti da sam lenj? Nije dobro imati takvu reputaciju, tako da ne mogu da idem.” I tako je trpeo, izdržavši sve dok neko drugi konačno nije otišao u toalet, pa je i on video svoju šansu. Brzo se pridružio onima koji su stajali u redu, misleći: „Sjajno je samo pratiti gomilu, jer onda niko neće reći ništa o meni.”

To popodne je bilo puno posla. Sijaođija je mnogo radio, razgovarao u zajedništvu s jednom osobom, postavljao pitanja drugoj osobi, tražio informacije i obavljao sve vrste zadataka koji su vezani za njegove dužnosti. Posle sve te gužve, konačno je došlo vreme za večeru. Ovoga puta Sijaođija je samo malo kasnio u odnosu na ostale, ali je manje-više završio jelo na vreme. Period posle večere bio je Sijaođijino najsrećnije doba dana, jer je to bilo jedino vreme kada je mogao mirno da popije šoljicu kafe koju je voleo, bez ikakvog samoprekora ili kritike drugih, već mirnog srca. Zašto? Zato što je imao dovoljno razloga da mora da popije kafu, potpuno opravdanih razloga u očima svih ostalih. Stoga je to bilo njegovo najsrećnije vreme. Dok je kuvao kafu, mrmljao je sebi u bradu: „Ma, moram ponovo da radim prekovremeno danas. Ne znam ni koliko dugo. Pretpostavljam da ću videti koliko dugo ova kafa može da me drži.” Uz tresak je spustio sveže skuvanu kafu na sto, kao da svima poručuje: „Pa šta? Ja pijem kafu, šta ćeš ti da uradiš povodom toga?” Bacio je pogled na ostale oko sebe. Niko ga nije gledao, ali on je ipak nonšalantno podigao šolju i otpio gutljaj kafe, misleći: „Svi kažu da je kafa dobra, i zaista jeste. Svaki dan ima drugačiji ukus, nudi drugačije iskustvo. Divna je!” Sav srećan, ponosno je pijuckao kafu, a onda je prazno pogledao okolo u potrazi za svojim večernjim poslom. U suštini nije imao ni jedan cilj na umu i osećao se iscrpljeno nakon napornog dana, ali je prisilio sebe da nastavi sa radom. Nije smeo da zadrema i nije smeo da dozvoli drugima da vide da je umoran ili da ima bilo kakav površan, neodgovoran stav ili stav bez poštovanja u obavljanju svog posla ili dužnosti. Naterao se da živne i da sedne za kompjuter kako bi nastavio da radi, i prirodno je ispijao kafu za kafom. Što je više pio, postajao je više budan a manje pospan. Sijaođija bi povremeno pogledao na sat: „Prošlo je jedan, ali još ne mogu da idem na spavanje, jer sam sebi postavio cilj da legnem u 3.00 časa. Ne mogu da legnem čak ni u 2.50 ujutru, jer bih time prekršio obećanje i ne bih imao objašnjenje za Boga. To je obećanje koje stvoreno biće treba da održi, tako da ga moram ispoštovati. Rekao sam da ću u krevet otići u 3.00 časa ujutro, pa ću tako i uraditi, čak i ako budem morao da popijem bokal kafe.” Tako je on pio kafu i odolevao umoru, mentalno se sputavao i kontrolisao. U 3.00 časa, Sijaođija je imao da obavi važan zadatak, pa je uzeo telefon i poslao poruku koja je glasila: Sestro ta i ta, ovde Sijaođija. Imam važan podsetnik za tebe, da ne zaboraviš da je grupno okupljanje sutra u 10.00 časova. Prisustvo je obavezno pa nemoj da kasniš. U potpisu: Sijaođija. U istom trenutku kada mu je laknulo što je poslao poruku, Sijaođija je takođe pomislio: „Jedna je stvar poslati poruku, ali šta ako je ne primi? Da li ona zna da sam joj poslao poruku? Još ne mogu da odem na spavanje. Moram da sačekam da vidim hoće li mi odgovoriti.” Posle pola sata i dalje nije bilo odgovora, pa je on pomislio: „Da li ona spava? Kako to da spava tako rano? Kakva slabost, da spava već u tri časa.” Sačekao je dok sestra nije odgovorila u 3.50 ujutru: „Nisam zaboravila na okupljanje sutra u 10.00 časova. Nadam se da ni ti nećeš zaboraviti i da ćeš doći na vreme.” Sijaođija je to pročitao i pomislio: „Oh, kakva je ovo osoba? Kako može da ode na spavanje kasnije od mene?” Ali, on više nije mogao da izdrži. „Nema više kafe! Ako popijem još kafe, večeras uopšte neću spavati. Moram da idem u krevet, jer moram da ustanem u 5.30 ili najkasnije u 6.00 ujutru. Ne smem da kasnim u odnosu na svoju braću i sestre, jer moram da se postaram da me, nakon što ustanu, svi vide kako se molim, čitam Božje reči i slušam propovedi. Tako da ne smem da ustanem kasno. Sve je to zbog ove poruke – zbog nje nisam mogao da zaspim ranije. Ali nema veze, drugi znaju da sam bio budan do kasno. Ipak sam postigao svoj cilj i pokušaću da zaspim sutra do četiri sata.” Dok je Sijaođija pokušavao da razmišlja, nije mogao a da se ne oseća toliko ošamućeno da se nije ni skinuo kada se vratio u svoju sobu. Već u polusnu, srušio se na krevet, ali je ipak naterao sebe da zapamti: ne jedi jaja ujutru, pojedi samo jednu lepinju za ručak, ne jedi dinstanu svinjetinu, idi na spavanje u 3.00 časa ujutro, imaš još poruka za slanje… Sijaođija je razmišljao i razmišljao sve dok konačno nije legao mirno i zaspao umoran, iscrpljen, obuzet snovima i zabludama. To je bio jedan dan u Sijaođijevom životu.

Recite Mi, o čemu se ovde radilo? Zar nije bilo zamorno za Sijaođija da se uvek tako pretvara? (Da, bilo je.) Roboti se ne umaraju kada rade istu stvar ceo dan, jer nemaju čula ni percepciju, ali je za ljude to iscrpljujuće. Zašto je Sijaođija tako živeo kad je bio toliko umoran? Zašto je to uradio? Da li je imao neku svoju računicu? (Da, jeste.) Oko čega se vrteo njegov plan? (Oko toga da se napravi važan pred drugima.) Da li je bilo ikakve koristi od toga da se napravi važan? (To bi moglo da natera ljude da mu se dive.) Moglo bi da natera ljude da mu se dive. Da li vam je Sijaođijin pristup poznat? Kakvi se ljudi ponašaju na taj način? (Fariseji.) Tako je. Fariseji uzimaju dobro ponašanje, kao i postupke i praksu koji su u skladu sa predstavama ljudi i primenjuju ih pred drugima kako bi izgledali dobro i kako bi ih obožavali. Oni koriste ovu metodu da postignu svoj cilj a to je da navode ljude na stranputicu. Koja je njihova osnovna priroda kada sve lažiraju na ovaj način i kada se upuštaju u različite vrste dobrog ponašanja da bi se razmetali pred drugim ljudima? Tu prirodu čine pretvaranje, prevare, navođenje ljudi na stranputicu – još nešto? (Lažna duhovnost.) Koliko je stvari koje je Sijaođija uradio u jednom danu uključivalo naravi i zajedničke su svima onima koji su sposobni za lažiranje? Konzumiranje jaja, lepinja kuvanih na pari, dinstane svinjetine i ispijanje kafe. Sve su to spoljašnje stvari, ali koju suštinu možeš videti u njima? Pretvaranje i samokontrolu. Kakvo pretvaranje? (Pretvaranje da patite.) Da li ljudi vide patnju kao dobru ili lošu stvar? (Kao dobru stvar.) Patnja je dobro ponašanje kojem se svi veoma dive. Šta ljudi smatraju da je to? Oni smatraju da je to primenjivanje istine. Dakle, Sijaođija nije oklevao da pati i plati cenu. Šta je podrazumevala njegova patnja? Da ne jede ukusnu hranu, da ostaje budan do kasno, da rano ustaje i disciplinuje svoje telo. Kakva je priroda ove vrste patnje? To je sve pretvaranje. On nije patio zarad istine ili pravednosti, već da bi ga poštovali i obožavali drugi, da bi za sebe osigurao dobar ugled i prestiž. Da li je patio zarad istine? (Ne, nije.) Koji su njegovi postupci bili u skladu sa istina-načelima, i da li su predstavljali pobunu protiv samog sebe i ostavljanje ličnih interesa po strani zarad istine? Da li je ijedan od njegovih postupaka bio takav? (Nije.) Kakva je bila priroda njegove patnje? Da li je to bilo sprovođenje istine u delo? Da li je to bila manifestacija njegove ljubavi prema istini? (Ne, nije.) Pa, šta je to bilo? (Licemerje.) To je bilo licemerje, odbojnost prema istini, prevara, pretvaranje, lažiranje i navođenje na stranputicu; to su bili samo postupci i izbori zasnovani na njegovim sopstvenim uobraziljama i predstavama, usredsređeni na njegove sopstvene interese i nisu imali nikakve veze sa istinom. On nije tragao za istinom, tako da ni njegovi postupci nisu bili istina; ne samo da uopšte nisu imali veze sa istinom, već su bili potpuno u neskladu sa normalnim potrebama ljudskosti koje se nalaze u dubini njegovog srca. Da li je greh jesti jaja? (Ne, nije.) Ali Sijaođija je jedenje jaja video kao pohlepu za hranom. Jaja su vrsta hrane koju je Bog stvorio za čoveka. Ako imaš mogućnosti da ih jedeš, onda to nije pohlepa za hranom, ali ako nemaš te mogućnosti, već kradeš i jedeš tuđa jaja, onda je to pohlepa za hranom. Kako je Sijaođija definisao ovu stvar? Verovao je da je jesti jaja pohlepa za hranom i da je još veća pohlepa za hranom ako bi drugi to videli. Mislio je da ne bi bilo pohlepe za hranom kad bi mogao da jede jaja a da to niko ne vidi, iza njihovih leđa. Koji je bio njegov standard prema kojem je merio pohlepu za hranom? Bio je baziran na tome da li je to neko video. Da li ga je zasnovao na Božjim rečima? Ne, to je bio njegov lični stav. U stvari, da li drugi ljudi imaju bilo kakve misli ili stavove na temu konzumiranja jaja? (Ne, nemaju.) Ovo je bila čista teorija koju je Sijaođija sam izmislio. Verovao je da je konzumiranje jaja za doručak pohlepa za hranom, da je to prepuštanje uživanju i pokazivanje razumevanja prema svom telu. Na osnovu njegovog gledišta, zar se, dakle, svi oni koji jedu jaja ne prepuštaju uživanju i ne pokazuju razumevanje prema svom telu? Njegovo implicitno značenje je bilo: „Kada svi vi jedete jaja, vi pokazujete razumevanje prema svom telu. Ja ne pokazujem razumevanje prema svom telu, mogu da se suzdržim, tako da ja ne jedem jaja. Stavite jaja tačno ispred mene i ja ću i dalje moći da ih vratim, čak i nakon što ih uzmem u ruku. Eto takvu rešenost i odlučnost ja imam, i toliko volim istinu. Da li biste vi mogli to da učinite? Ako ne biste to mogli, onda ne volite istinu.” Kako je on gledao na svoju ideju? Kao na standard prema kojem je merio šta je ispravno a šta je pogrešno. Zar ovo nije bilo pretvaranje? (Da, bilo je.) Ovo je bilo pretvaranje.

Još jedna manifestacija koju je Sijaođija pokazao bila je to što nije išao da jede kada je bilo vreme za ručak. Šta je uradio umesto toga? (Odugovlačio je.) Ugušio je glad i odložio odlazak na ručak. Ali zašto? (Da se napravi važan pred drugima.) On je pravio predstavu i radio je to da bi drugi videli. Šta je hteo da drugi vide i shvate iz ovoga? Želeo je da pokaže drugima koliko patnje može da izdrži i koliko je vredan, odan, ozbiljan i odgovoran u svom poslu! Želeo je da ljudi vide da je on zaista natčovek! Tada bi postigao svoj cilj; to je bila ocena koju je želeo. Šta je za njega značila ta ocena? To je bio njegov život, njegova žila kucavica. Da li je ovo ljubav prema istini? (Ne, nije.) Dakle, šta ljudi poput njega vole? Oni se ne ustručavaju da se prave važni, upuštaju se u spletkarenje i obmanjuju druge tako što se pretvaraju, pokazujući drugima koliko mogu da pate i na taj način dobijaju komentare od njih poput: „Ti zaista možeš da izdržiš patnju. Ti si neko ko zaista voli Boga i ko odano obavlja svoju dužnost.” Takvi ljudi se ne ustručavaju da koriste lažni izgled i trikove kako bi prikrili stvarne činjenice, obmanuli Boga i prevarili druge ljude, a sve to da bi dobili neku dobru reč ili povoljnu ocenu od drugih. Kakva je ovo vrsta naravi? (Opaka narav.) Ovo je opako. Oni su tako dobri u pretvaranju, priređivanju predstava i spletkarenju! To je samo obrok, u čemu je problem ako mirno odete na ručak? Koja živa osoba ne jede? Da li je greh jesti na vreme? Da li je greh pronaći nešto za jelo kada je neko gladan? (Ne, nije.) To je fizička potreba; to je razumno. Ovi ljudi sve razumne potrebe tretiraju kao nerazumne i osuđuju ih. Šta oni propagiraju? Oni propagiraju stalnu telesnu disciplinu, prikrivanje istinitih činjenica i pretvaranje, kako bi drugi mogli da ih vide kako pate, kako se uzdržavaju od prepuštanja uživanju i kako plaćaju svaku cenu, žrtvuju svoje vreme, energiju i sve što imaju u svoj rad. To je ono što žele da ljudi vide. Da li je to ono što oni zapravo rade? Ne, nije. Oni zaluđuju druge lažnim izgledom, a to je manifestacija opake naravi. Oni toliko idu u krajnost oko nečega tako beznačajnog kao što je jelo – kakvi su to ljudi? Da li je to ono što čovek sa normalnom ljudskošću treba da radi? (Ne, nije.) Nije. To je previše podmuklo! Da li bi većina ljudi odobrila ili bi se osećala revoltirano kada bi čula da se neko pravi toliko važan oko jedne sitnice? (Osećali bi se revoltirano.) Da li biste ikada mogli da se ponašate ovako? (Ponekad.) Tako ozbiljno kao u ovom slučaju? (Ne.) Glad je teško podneti, ali neki ljudi mogu da istrpe ovu patnju. Ako od njih tražiš da se pokore Božjim rečima, da ulože napor u Njegove reči, postupaju u skladu sa načelima Božjih reči i da govore iskreno, za njih bi to bilo previše naporno i teško. Za ove ljude, odustajanje od sopstvenih interesa i ponosa bilo bi teže nego da se uzdignu na nebo, ali oni su spremni, bez obzira na cenu, da ostave po strani Božje reči, da deluju u skladu sa sopstvenim zamislima i štite interese svoga tela. Nije li ovo manifestacija toga da oni ne vole istinu? (Da, jeste.) To je jedan aspekt.

Koje druge manifestacije je Sijaođija pokazao? Bio je užasno pospan, ali nije otišao u krevet. Recite Mi, ako je neko pospan i ode u krevet na neko vreme, ili nakratko odrema, pa onda ima više snage za rad, zar to nije razumno? (Da, jeste.) Razumno je. Da li bi neko osudio Sijaođiju zbog spavanja? (Ne, ne bi.) Pa, zašto je on bio tako prestravljen, ako ga niko ne bi osudio? Čega se plašio? (Da se ne oda.) Tako je, plašio se da se ne oda. U svojim zamislima, verovao je da ga svi visoko poštuju, da svi misle da je izuzetno sposoban da izdrži patnju i da je izrazito pobožan. Osećao je da, ako pokaže svoje pravo lice i svi otkriju da on nije takva osoba, celokupna dobra slika o njemu će se srušiti. Nije mogao da podnese pomisao na ovo, pa se suzdržao čak i od dremke. Bio je tako strog prema sebi. Kakav je on čovek? Zar nije mentalno bolestan? Ovakvi ljudi često slušaju propovedi, čitaju Božje reči i okupljaju se radi razgovora u zajedništvu, pa kako to da se ne fokusiraju na istinu? Za tebe je odlično da razmisliš o istina-načelima. Pogledaj šta kažu Božje reči: ima li u Božjim rečima igde reči o ljudima koji dremaju? (Ne, nema.) Bog nije izjavio ništa na ovu temu, niti je to spomenuo. Svako ko ima razmišljanje normalne ljudskosti treba da zna kako da se nosi sa ovim. Razumno je da odspavaš kada si pospan. Razumno je odmoriti se u podne tokom vrelog letnjeg dana. Posebno stariji ljudi koji ne mogu da drže korak u smislu tela, kao i nivo energije i druge stvari, moraju da odspavaju neko vreme posle ručka. Ovo nije zasnovano na njihovim životnim navikama, već na njihovim fizičkim potrebama. Bog ti je dao spoznaju, svest i reakcije normalne ljudskosti kako bi ti dozvolio da rešavaš pitanja svoje svakodnevne ishrane, teških napora i odmora u skladu sa sopstvenim radom i okolinom; ti ne treba da zlostavljaš sam sebe. Na primer, pretpostavimo da ne jedeš obilne obroke i kažeš: „Bog ne dozvoljava ljudima da jedu lepu hranu; ako stalno jedete lepu hranu, bićete proždrljivi.” Bog to nikada nije rekao, i On nema takvu vrstu zahteva za ljude. Ali tako je Sijaođija mislio i računao je da Bog verovatno misli isto. Sijaođija je smatrao da ako neko ode na spavanje prerano, to je prepuštanje uživanju, a Bogu se to ne sviđa. Nije li ovo nerazumevanje istine? (Da, jeste.) Kada Sijaođija nije razumeo istinu, mogao je da je traži, ali on to nije učinio, već je delovao prema sopstvenoj subjektivnoj volji. Koliko daleko je išao u tome? Pio je tri, četiri šoljice kafe dnevno, samo da bi ostao budan do kasno. Neki ljudi kažu: „Popio sam mnogo kafe dok sam obavljao svoju dužnost u poslednjih nekoliko godina da bih mogao da vršim rad Božje kuće.” Ako druga osoba pita: „Ko te je naterao da piješ kafu? Zar nisi sam izabrao da je popiješ?” pomisliće u sebi: „Znaš zašto pijem kafu? Ne zato da bih ostao budan do kasno, već da smršam. Zar nisi to znao? Ali ja ti to ne mogu reći, jer bi tada saznao. Da li ću ja izgledati mršavo ako si ti mršaviji od mene?” Ovo je baš proračunato razmišljanje, zar ne? Koji stavovi i ideje su sadržani u ovome? Ima li tu razumevanja ili razumnosti normalne ljudskosti? (Ne, nema.) Ne, u tome su sadržane samo bitke umova, trikovi i zavere, pretvaranja, laži i navođenje na stranputicu. Samo toga ima. Ovo znači biti proračunat kad god se nešto dogodi. Oni apsolutno nikome neće reći svoje iskrene stavove i misli, a kamoli dozvoliti da ih svi saznaju ili da dopuste Bogu da ih vidi. Njihov mentalitet nije jedan od ovakvih: „Otvorio sam se pred vama. Moji postupci su u skladu sa mojim mislima, a ja sam upravo takav.” Njihov mentalitet definitivno nije ovakav, već kakav? Oni se kriju i pretvaraju koliko mogu, plašeći se da slika koju drugi imaju o njima nije dovoljno veličanstvena, pobožna ili duhovna.

Zašto je Sijaođija želeo da ostane budan do kasno? Mnoge vrste posla ne zahtevaju rad kasno noću i ljudi su uglavnom pospani posle 22.00 časa. Čak i da nastave da rade, to ne bi bilo efikasno, jer ljudi imaju ograničenu energiju. Ali Sijaođija je uvek terao sebe, ne mareći da li je delotvoran, iako je dobro znao da nije. Zašto je poslao poruku pre spavanja? (Da bi drugi to primetili.) Da bi drugi posvedočili o tome kako je on otišao u krevet u tri časa. Čak i ako ne spavaš celu noć, zar nećeš ti biti taj koji je na kraju pospan? I zar nisi sam kriv za to? Neki ljudi ostaju budni do kasno i šalju poruke u 3.00 časa ujutru. Kada primalac odgovori u 4.00 časa ujutru, oni čekaju do 5.00 časova da bi odgovorili, kako bi pokazali da idu na spavanje još kasnije. Na ovaj način muče sebe i nanose štetu jedni drugima, pa na kraju ni jedan ni drugi ne spavaju celu noć. Zar oni nisu par nepromišljenih idiota? Kakvo je to ponašanje? To je glupo ponašanje. Odakle dolazi ovakvo ponašanje? Dolazi od iskvarene naravi. Za sada nećemo gledati iz koje iskvarene naravi proizilazi ovo ponašanje, samo ćemo reći koliko je to besmisleno. Ovi ljudi bi mogli da promene ovu vrstu besmislenog ponašanja i praktikovanja tako što će izabrati da primene bilo koju od Božjih reči. Bilo koja od Njegovih reči bi mogla da im omogući da žive mirno i bezbedno, i učinila bi njihov život realnijim i praktičnijim. Zašto ne odluče da žive po Božjoj reči? Zašto se ovako muče? Zar oni ne žanju ono što poseju? (Da, žanju.) Koliko god da ovakva osoba pati, to će uvek biti uzalud, i koliko god patnje da podnese, posledice će snositi sama. Neki ljudi kažu: „Sve ove godine verujem u Boga, a dvadeset godina sam već vođa. Uvek sam ostajao do kasno i nisam spavao, i na kraju sam patio od nervne iscrpljenosti.” Ja kažem: „Dobro si prošao sa iscrpljenošću nerava. Ako nastaviš da se glupo mučiš i da se tako ponašaš, ni psihoza ti nije daleko.” Može li neko da bude zdrav ako ne spava noću, uvek je na ivici i njegovo telo nenormalno funkcioniše? On je to sam sebi napravio! Recimo da toj osobi kažeš sledeće: „Takvo ponašanje neće biti dobro za tebe. Daj sve od sebe da svoj posao uradiš u toku dana i da povećaš svoju produktivnost. Kada svi pričaju o poslu, ti manje govori gluposti i ne pričaj mnogo o nevažnim stvarima. Trebalo bi da shvatiš ključne tačke, srž i temu razgovora, a kada se on završi, svako treba da nastavi sa svojim zadacima. Nemoj da nastavljaš sa brbljanjem u nedogled i ne dangubi.” Neće te slušati. Oni nisu vešti u izražavanju, ali ne izvlače iskustva, već samo baljezgaju kako bi protraćili vreme do jedan ili dva ujutru, ne spavaju i ne dozvoljavaju nikome drugom da spava. Zar ovo ne muči i ne šteti drugima? Na kraju, oni misle: „Bože, Ti si video ovo, zar ne? Bilo je tri časa, a ja još uvek nisam spavao!” Bog je to video. On nije video samo kako izgledaš spolja, već i kakvo ti je srce iznutra, i On kaže: „Tvoje srce je prljavo. Ostaješ budan cele noći u besmislenim mukama, ali Bog to neće zapamtiti. Kada dođe vreme za spavanje, ti ne ideš u krevet, već teraš sebe da izdržiš budan. Ti si navukao ovu patnju na sebe!” Kada su ljudi pospani, njihovi kapci se prirodno zatvaraju. Ovo je instinkt, tako da ti zaslužuješ da patiš ako se stalno suprotstavljaš instinktima i zakonima prirode! Bog neće tražiti od tebe da podnosiš patnju koja je besmislena ili izazvana kršenjem zakona prirode, kršenjem načela ili istine. Ako insistiraš na ovakvoj vrsti patnje, neka bude tako. Neki ljudi, kada čuju da neko ne ide na spavanje do 3.00 ujutru, misle: „Zar to nije isto kao i kod mene? Pa, ubuduće ću ići na spavanje u 3.30.” Onda čuju da još neko ide na spavanje u 3.30, pa žele da idu na spavanje u 4.00. Zar to nije mentalna bolest? Ti se možeš takmičiti oko bilo čega, a biraš da se takmičiš oko toga ko ide najkasnije na spavanje – to znači da nisi mentalno normalan. Da li takvi ljudi imaju problema sa razumevanjem? (Da, imaju.) Ne mogu da shvate istinu. Kada imaš vremena, prestani da ulažeš trud, razbijaš glavu i razmišljaš o stvarima poput spoljašnjeg ponašanja, pretvaranja i lažnog predstavljanja. U šta, dakle, treba da uložiš trud? Pogledaj kako Božje reči razotkrivaju iskvarenu prirodu i opaku narav čoveka, i kako On razotkriva ljude koji su površni. Uloži trud u poređenje sebe sa ovim Božjim rečima koje razotkrivaju čoveka, razmisli koliko manifestacija koje Bog razotkriva ti poseduješ i koliko ih često ispoljavaš ili otkrivaš. Sjajno je preispitati ove stvari! Koliko je ogavno da osoba uvek ulaže trud u konzumaciju nekoliko jaja ili kuvanih lepinja, ili u umakanje hrane u čorbu! Šta je to? To je proračunato ponašanje kojem nedostaje mudrosti. Šta je takva osoba? (Idiot.) Dobro rečeno. Kada su u pitanju ljudi koji stalno razmišljaju o tome koliko jaja da pojedu ili o tome da piju kafu kako bi ostali budni noću, nije preterano nazvati ih idiotima opsednutim hranom. U kojim oblastima su oni glupi? Zašto kažemo da su ti ljudi glupi? (Ono što oni trpe je potpuno bezvredno.) Definitivno je bezvredno. Zašto bi želeo da radiš takve detinjaste stvari? Da li misliš da ćeš moći da razumeš istinu ako ceo život ne jedeš jaja? Nije li ponašanje na ovaj način glupo? (Da, jeste.) Ne čini gluposti. Koji ljudi su skloni da čine gluposti? (Ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje.) Da li ovi ljudi imaju sposobnost da shvate istinu? (Ne, nemaju.) Neki ljudi kažu: „Njihov kov je dobar i oni mogu veoma vešto da propovedaju.” Možda umeju vešto da propovedaju, ali zašto se uvek upuštaju u detinjaste aktivnosti kad god dođe vreme da deluju? Zašto se ponašaju na tako nezreo i smešan način? Šta se ovde dešava? Oni govore na jedan način, a deluju na drugi. Ono o čemu oni govore je njihovo razumevanje doktrina, a ono što pokazuju u praksi su stvari koje istinski razumeju i mogu da prihvate. Da li duboko u sebi odobravaju ili priznaju doktrine koje propovedaju? (Ne, ne priznaju ih.) Ne priznaju da su te stvari istina ili da su to kriterijumi koje bi trebalo da primene i poštuju. U stvari, oni smatraju da su spletke i predstave u njihovim srcima, lažne ideje i postupci, kao i ponašanja koja ljudi smatraju dobrim, njihovi kriterijumi i putevi primene. Neće li takvi ljudi biti otpisani ako se nikada ne promene? Da li će imati ikakvu šansu za spasenje? Mala je nada.

Recite Mi, da li je razumno držati suncobran ili nositi slamnati šešir na vrelom suncu? (Da, razumno je.) Ljudi koji rade na suncu brzo će izgoreti ako ne nose šešir, tako da je potpuno razumno to učiniti. Neki ljudi ne misle tako i kažu: „Nositi slamnati šešir? Zar to ne bi bila uvreda za mene? Da li bih ja mogao da nosim šešir? Ja se ne plašim patnje, niti preplanulosti. U stvari, to je zdravo.” Ako je to ono što zaista misle, to nije problem, ali ključna stvar je da, duboko u sebi, neki ljudi ne misle tako. Oni misle: „Pogledajte se, nosite slamnate šešire jer se bojite da ćete preplanuti ili izgoreti na vrelom danu. Ja ga neću nositi! Čega se treba bojati ako pocrniš ili izgoriš na suncu? Bog voli te stvari, tako da me nije briga šta drugi ljudi misle!” Šta mislite o ljudima koji to kažu? Zar ne mislite da su malo varljivi, malo lažni? U stvari, postoji motiv iza njihovog odbijanja da nose šešir, a to je da pokažu ljudima da su sposobni da pate i da su zaista duhovni. Ovakvo licemerno ponašanje je odvratno! Da li ljudi koji su ovako dobri u pretvaranju mogu dobro obavljati svoje dužnosti? Da li mogu da trpe i plaćaju cenu za svoje dužnosti? Jednom kada preplanu ili zadobiju opekotine od sunca, zar se neće žaliti i kriviti Boga? Licemerni fariseji nikada ne primenjuju istinu, već se pretvaraju da su duhovni. Da li bi zaista mogli da pate i plate cenu? Na osnovu suštine licemera, možete videti da oni nemaju nikakvu ljubav prema istini i da su još manje sposobni da pate ili plate cenu za to. Štaviše, bez obzira na to koliko reči istine čuju, nikada ih ne slušaju i ne razumeju kao istinu, već ih tretiraju i propovedaju kao neku vrstu duhovne teorije. Ovi licemeri ne razumeju zašto ljudi veruju u Boga, zašto On želi da pruži ljudima istinu, kakav je proces u kojem ljudi prihvataju Božje spasenje, gde leži njegov značaj i šta Bog zaista podrazumeva pod spasenjem. Oni ne razumeju nijednu od ovih istina. Ako u crkvi postoji licemer koji ne voli istinu, već voli da se pretvara, onda je on zaista farisej. On obraća pažnju na ponašanje, izgled i to kako ga ljudi procenjuju u svom srcu i bez obzira koliko istina da čuje, nikada ih ne primenjuje. Sve što kaže je tačno i može da govori o svakoj vrsti doktrine, ali ne primenjuje ono što propoveda. Ako neko zaista ide u korak sa njim, jesu li oni onda isti tip osobe? (Da, jesu.) Kako će neko sa normalnim razmišljanjem gledati na manifestacije ovog licemera? Misliće: „Njegov način primene je pogrešan, zar ne? Zašto je to tako čudno? Kada dođe vreme za obrok, jednostavno bi trebalo da ode i jede, pa zašto se on toliko vrti oko toga?” Reći će da je ta osoba čudna, da razume stvari drugačije od drugih, na iskrivljen način – i zato neće biti pod njenim uticajem. Ali ako je neko isti tip osobe kao ovaj licemer i obraća posebnu pažnju na spoljašnje ponašanje i mišljenja drugih, tada će se upoređivati i takmičiti s njim. To je kao kada je Sijaođija poslao poruku u 3.00 časa ujutru, a primalac je odgovorio u 4.00 časa ujutru, misleći: „Ti si mi poslao poruku u 3.00 časa ujutru, a ja ću ti odgovoriti u 4.00 časa ujutru”, a onda je Sijaođija pomislio, „Ti si mi odgovorio u 4.00 časa ujutru, pa ću ti poslati svoj odgovor u 5.00 časova ujutru.” Vremenom, takmičeći se na ovaj način, svako od njih postepeno postaje licemer. Ako je crkveni vođa ovakav čovek, a braći i sestrama nedostaje sposobnost raspoznavanja, onda su oni u opasnosti, mogu biti zaluđeni u bilo kom trenutku. Zašto ovo govorim? Lako je da osoba koja ne razume istinu bude navedena na stranputicu i da bude pod uticajem prividno dobrog ponašanja drugih. Pošto ne znaju šta je ispravno, ti ljudi veruju u svoje predstave da je takvo ponašanje dobro. Ako neko drugi može da pokaže takvo ponašanje, taj će onda postati predmet njihovog obožavanja i smatraće da on treba da bude vođa, da bude usavršen i voljen od Boga. Oni će odobriti ovu vrstu ponašanja i potvrđivati ga u dubini svog srca. Šta će se desiti ako ga podrže? Pratiće tu osobu. Ako su oboje vođe, oni će se upoređivati i takmičiti jedan s drugim. Jednom prilikom, vođe i delatnici iz crkava u različitim zemljama su se okupili onlajn. Nakon što sam im se priključio i slušao ih neko vreme, osetio sam da nešto nije u redu. Pomislio sam: „Šta ovi ljudi rade ovde? Da li oni propovedaju?” Nakon što sam razumeo situaciju, shvatio sam da se mole. Upitao sam se zašto se mole na taj način. Zvučalo je zastrašujuće, kao da pokazuju zube i mašu kandžama. To samo po sebi nije velika stvar, pa u čemu je bio glavni problem? Činilo se da se mole otvorenih očiju, ne pred Bogom, i da ne govore ono što im je u srcu. Umesto toga, takmičili su se ko će biti najrečitiji, ko može da izgovori više doktrina i ko govori najopširnije i najdublje. Delovalo je kao borba u areni, a sigurno ne kao molitva Bogu. Zar s tim ljudima nije svršeno? Zar oni nisu otpisani? Sa ovakvim ljudima kao vođama, koliko patnje moraju da trpe oni ispod njih? Zar to ne povređuje ljude ispod njih? Svaka osoba se ushićeno molila najmanje 20 minuta, i uprkos odredbama Višnjeg da nijedna osoba ne sme da dominira okupljanjima, i da ljudi treba da razgovaraju u zajedništvu samo pet do deset minuta, oni su i dalje drsko koristili toliko vremena za molitvu. Kasnije sam konačno razumeo zašto tako mnogo okupljanja traje od jutra do noći: ove takozvane vođe troše mnogo vremena samo na molitvu, mole se jedan za drugim, dok oni ispod njih pate. Ove lažne vođe su bile tu da se verbalno nadmudruju, da brbljaju, a neki su govorili tako nepovezano da su i zaboravili jesu li već nešto rekli. Za njih je sve to bilo u redu sve dok su govorili duže od drugih. Bio sam zbunjen: kada se osoba moli, treba da se moli Bogu zatvorenih očiju, pa zašto su im oči bile otvorene? Zar im nije ometalo um to što su držali otvorene oči i gledali druge ljude kako se mole? Naročito treba razmišljati o tome kako se drugi mole i koje reči koriste, želeći da budu superiorniji od njih, dok im je srce puno ovakvih stvari, da li bi bilo moguće moliti se Bogu i govoriti iz srca? Nije li ovo nenormalan razum? Nisu li sve ovo manifestacije lažne duhovnosti lažnih vođa i lažnih delatnika? Dobro je da se svi okupe i pročitaju Božje reči i razgovaraju o istini, ali neki ljudi su to ovako prijavili: „Oh, ti nemaš pojma. Kada se te vođe okupe i mole se, to je kao da recituju svete spise; oni stalno pričaju o jednoj stvari, a to je uvek ista stvar svaki put kada se okupimo. Muka mi je da to slušam.” Na koji način ovakva okupljanja duhovno izgrađuju ljude? Lažne vođe i delatnici to stalno rade; mogu li biti u skladu sa Božjim namerama? Oni ne obraćaju pažnju na razgovore o istini koji imaju za cilj da pomognu ljudima da je razumeju, niti na rešavanje problema pomoću razgovora o istini; umesto toga, oni se bave lažnom duhovnošću religije. Zar ovo ne navodi ljude na krivi put? Šta je ovde problem? Oni uopšte ne razumeju Božje namere, niti Njegove zahteve prema ljudima. Oni se samo bave verskim obredima i prave se važni! Što je još gore, oni koriste molitvu da razotkriju, napadnu i osude druge, dok neki koriste molitvu da bi se opravdali. Čini se da su njihove molitve namenjene Božjem uhu, ali su u stvari namenjene ljudskom uhu. Dakle, ovi ljudi nemaju ni trunke bogobojažljivog srca, svi su bezvernici koji ometaju delo Božje kuće. Ove lažne vođe otkrivaju toliko ružnoće u svojim molitvama. Neki se mole, govoreći stvari poput: „Bože, neki ljudi su me pogrešno razumeli. Nisam to tako mislio. Molim se tebi, ne osećam se negativno a drugi ljudi mogu da misle šta god hoće.” Neki govore doktrine, a drugi se takmiče oko toga ko sluša više propovedi, ko može da upamti najviše stihova iz himne ili Božjih reči, čije molitve traju najduže, ko je najrečitiji ili ko ima najrazličitije načine da se moli i upušta se u mnogo različitih vrsta molitve. Da li je ovo molitva? (Ne, nije.) Šta je to? To je beskrupulozno činjenje zla! To je poigravanje i gaženje istine, sramoćenje i huljenje na Boga! Ovi đavoli i bezvernici se usuđuju da kažu bilo šta kroz molitvu – recite Mi, da li su oni pravi vernici? Imaju li uopšte pobožnosti? (Ne, nemaju.) Ovakvi ljudi postaju negativni kada im se oduzme status vođe, uopšte ne promišljaju o sebi, već se svuda žale: „Toliko sam patio u svom radu za boga, ali su oni i dalje govorili da nisam radio nikakav stvaran posao i da sam lažni vođa pa su me smenili. Štaviše, koliko ljudi može da govori o doktrinama tako sveobuhvatno kao što ja mogu? Koliko njih ima u sebi ljubavi poput mene? Odrekao sam se porodice i karijere i svaki dan provodio u crkvi okupljajući se sa svojom braćom i sestrama, besedeći ponekad po tri ili pet dana. Kako su mogli tek tako da me smene?” Oni su neposlušni i gaje pritužbe. Ima i onih koji šire tvrdnje: „Ne budi vođa u božjoj kući. Ako budeš izabran za vođu, čekaju te nevolje, a kada te jednom smene, nećeš imati šanse ni da budeš običan vernik.” Kakve su ovo reči? To su najapsurdnije i najbesmislenije reči, a može se reći i da su to reči nepokornosti, nezadovoljstva i huljenja na Boga. Nije li to značenje ovih reči? (Da, jeste.) Šta je sadržano u tim rečima? Napad – te reči nisu obične osude! Ovi ljudi ne kažu da su smenjeni zbog divljanja, činjenja loših stvari i neuspeha u obavljanju bilo kakvog stvarnog posla, već se žale da je Bog bio nepravedan prema njima, da nije uzeo u obzir njihovu gordost u Svojim postupcima, da nije razumeo kako se osećaju, kao ni emocije koje su uložili. Njihov mentalitet je mentalitet nevernika, potpuno su lišeni istina-stvarnosti!

Koliko dugo se obično molite tokom okupljanja? Da li molitva svima oduzima previše vremena? Da li vaše molitve ikada nerviraju ljude? Neki ljudi odvajaju mnogo vremena za molitvu i drugima je već dosta da ih slušaju, ali ti ljudi i dalje misle da su najduhovniji i veruju da je to ono što su stekli i postigli tokom mnogo godina svog verovanja u Boga. Ne umaraju se čak ni nakon sat-dva molitve, tokom kojih samo ponavljaju jedne te iste stare, nebitne stvari, govoreći sve te reči, doktrine i slogane koje znaju, ili stvari koje su čuli od drugih, ili stvari koje su izmislili. Oni to rade bez obzira da li je to svima dozlogrdilo ili ne i bez obzira da li im se to sviđa ili ne. Da li se vi ovako molite? Recite Mi, da li je ispravno moliti se kratko ili dugo? (Tu nema ispravnog ili pogrešnog.) Tako je. Ne možete doneti sud o tome šta je od ovoga ispravno ili pogrešno, samo se molite Bogu u skladu sa potrebama svog srca. Ponekad molitva ne zahteva nikakvu ceremoniju, dok ponekad zahteva; zavisi od okruženja i od onoga što se dogodilo. Ako misliš da molitva može da potraje, onda se nasamo moli Bogu u vezi sa tvojim ličnim stvarima. Ne moli se za sve to na okupljanjima i ne oduzimaj vreme svima. Ovo se zove razum. Zarad svog ponosa i ugleda, neki ljudi ne obraćaju pažnju na ovo. To znači da su neuki i da imaju nedostatak razuma. Imaju li stida ljudi kojima nedostaje razum? Oni čak nisu ni svesni da ljudi imaju odbojnost prema tome da ih posmatraju kako se mole. Mogu li ljudi koji nemaju čak ni ovo malo percepcije ili svesti da shvate istinu? Ne mogu. Istina-načela koja Bog zahteva od čoveka da ih primeni u praksi su sva u Njegovim rečima, a sve reči koje Bog besedi u zajedništvu u vezi sa primenjivanjem istine, sadrže načela i jesu načela, ljudi samo treba pažljivo da razmisle o njima. U Božjim rečima postoji toliko mnogo načela o sprovođenju istine u delo; postoje načela i putevi za to kako primeniti istinu u različitim stvarima, situacijama i kontekstima, ključna stvar je da li ti imaš ili nemaš duhovno razumevanje i da li poseduješ sposobnost razumevanja. Ako neko ima ovu sposobnost razumevanja, onda može da razume istinu. Ali ako nema, sve što će razumeti su propisi, a bez obzira koliko su detaljne Božje reči, ovo nije razumevanje istine. Bog ti, dakle, daje načelo koje možeš da prilagodiš različitim okolnostima. Slušanjem Njegovih reči i upoznavanjem Njega, kroz različita iskustva i kroz razgovore u zajedništvu, kao i kroz prosvećenje Svetog Duha, ti ćeš shvatiti jedan aspekt načela po kojima On govori, kao i merila koja On zahteva za jednu vrstu stvari. Tada ćeš razumeti taj aspekt istine. Kada bi Bog morao sve detaljno da objašnjava i govori ljudima kako da postupaju u ovoj ili onoj stvari, onda bi načela o kojima On govori bila beskorisna. Ako bi Bog koristio ovu metodu, i rekao čovečanstvu pravila za svaku pojedinačnu stvar, šta bi ljudi na kraju dobili? Samo neke postupke i ponašanja. Oni nikada ne bi razumeli Božje namere ili Njegove reči. Ako ljudi ne razumeju Božje reči, onda nikada neće moći da razumeju istinu. Zar nije zaista ovako? (Da, jeste.) Da li ste vi u stanju da razumete istinu? Većina ljudi to ne može, a samo nekoliko njih koji imaju duhovno razumevanje i vole istinu to zaista mogu da postignu. Dakle, koji su preduslovi za one koji mogu ovo da ostvare? Oni to mogu postići ako imaju duhovno razumevanje, imaju sposobnost razumevanja, iskreno streme i vole istinu i pozitivne stvari. Kada su u pitanju oni preostali koji to ne mogu da postignu, to je, u jednom pogledu, zbog problema sa njihovim kovom ili razumevanjem, a u drugom, to je pitanje vremena. To je kao kod ljudi u njihovim dvadesetim godinama – ako tražiš da postignu ono što bi neko u pedesetim mogao i treba da postigne, zar ih to ne tera da rade nešto što je izvan njihovih sposobnosti? (Da, jeste.) Sada razmislite: sa čime je povezana nečija sposobnost da shvati istinu? (Sa njegovim kovom.) Povezana je sa njegovim kovom. S čim još? (Da li teži istini ili ne.) To ima određene veze sa njihovim stremljenjem. Neki ljudi zapravo imaju dovoljne sposobnosti shvatanja, brzinu uma i koeficijent inteligencije i mogu da razumeju istinu, ali ne vole istinu niti streme ka njoj. Oni ne osećaju ništa prema istini u svojim srcima i ne ulažu nikakav napor u tom pogledu. Ovakvim ljudima istina će uvek biti nešto maglovito i neprepoznatljivo i koliko god godina verovali u Boga, od toga neće biti nikakve koristi.

U redu, završio sam sa pričanjem svojih priča. Da li vam zaplet i sadržaj ovih priča mogu pomoći da razumete neke istine? (Da, mogu.) Zašto pričam ove priče? Da li bi bilo potrebno ispričati ove priče kada ne bi bile u vezi sa životnim uslovima ljudi, naravima koje ispoljavaju i njihovim mislima u stvarnom životu? (Ne bi bilo potrebno.) Ne bi bilo potrebno. Stvari o kojima smo razgovarali su uobičajeni fenomeni i stanja koja ljudi često ispoljavaju u svom životu, a odnose se na ljudske naravi, gledišta i misli. Ako nakon slušanja ovih priča vi mislite da su to samo priče, malo duhovite i pomalo zanimljive, i samo to, a ne možete da razumete istinu u njima, onda vam one neće biti ni od kakve koristi. Vi morate razumeti neke istine iz ovih priča – ovo će imati barem korektivni učinak na vaše ponašanje, posebno na vaše stavove o određenim stvarima, i omogućiti vam da se okrenete od svojih iskrivljenih metoda razumevanja i da zadobijete čisto razumevanje ovakvih stvari. Ovo nije samo zarad promene vašeg ponašanja, već da, iz korena, razrešite ova stanja koja su nastala kao posledica iskvarenih naravi. Da li razumete? Hajde sada da razgovaramo o glavnoj temi.