Detaljna analiza načina na koji antihristi navode druge da se pokore samo njima, a ne istini ili Bogu

IV. Detaljna analiza načina na koji se antihristi pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja

Prošli put smo razgovarali o osmoj stavci manifestacije antihrista – oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Osma stavka podeljena je na ukupno četiri podteme. Završili smo sa razgovorom o prve tri podteme, a koja je četvrta? (Antihristi se pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije.) To je četvrta podtema unutar osme stavke. Naravno, ovim je takođe obuhvaćen jedan aspekt manifestacija teme osme stavke – oni su međusobno povezani. Koja je to tema? To da oni navode druge da se pokore samo njima, a ne istini ili Bogu. Hajde da podelimo ovu podtemu i da o njoj razgovaramo korak po korak. Šta su, redom, iskustvo, znanje i lekcije? Kakvi ih ljudi poseduju? Kakvi ljudi vole da se opreme njima? Kakvi ljudi se radije opremaju tim stvarima nego istinom? Kakvi ljudi te stvari smatraju istinom? Kao prvo, jedna stvar je sigurna: ma kakvog da su kova ti ljudi i ma kakva da je njihova percepcija, oni imaju ogromnu ljubav prema znanju, a njihova ljubav prema znanju nadilazi njihovu ljubav prema istina-stvarnosti. Cilj i pravac kojima oni streme u svojoj veri u Boga jeste da zadobiju nešto od takozvanog iskustva i znanja. Oni to znanje i iskustvo žele da iskoriste da bi se naoružali i upakovali tako da postanu prefinjeniji, elegantniji, kultivisaniji i sposobniji da budu poštovani i obožavani. S tim znanjem i iskustvom, oni misle da im je život vredniji, ispunjeniji i puniji samopouzdanja. S njihove tačke gledišta, oni veruju u Boga da bi se opremili tim znanjem, kao i izrekama vezanim za teologiju i za razne aspekte zdravog razuma, znanja i lekcija. Veruju da će, ako se opreme tim stvarima, moći da zauzmu mesto u Božjoj kući i u ovoj grupi ljudi. Stoga je sve to o čemu oni po ceo dan razmišljaju, što obožavaju i što slede u svojim srcima, povezano sa znanjem, iskustvom i tako dalje.

Hajde da najpre vidimo koje vrste znanja, iskustva i lekcija postoje, kao i koje bi se od tih vrsta mogle nazvati pretvaranjem da su otelovljenje istine. Prvo, može se sa sigurnošću reći da te stvari nemaju nikakve veze sa istinom, da one nisu u skladu sa istinom i da joj se protive. To mogu biti stvari koje su ispravne u skladu s ljudskim predstavama, stvari koje su, u skladu s ljudskim predstavama, pozitivne, lepe i dobre. Ali, u stvari, u Božjim očima, te stvari nemaju veze sa istinom i one su čak, u osnovi, izvor ljudske osude istine, koren i izvor ljudskog otpora prema Bogu i njihovih predstava o Njemu. Iskustvo, znanje i lekcije – ima li starosnih i rodnih razlika među ljudima koji te stvari stiču? (Ne, nema.) Po svoj prilici ih nema. Neki ljudi su talentovani. Šta su talenti? Na primer, kad neki ljudi saslušaju neku teoriju ili izreku i kad shvate srž ili osnovne koncepte neke takve teorije, njihov um reaguje veoma brzo. Oni istog trenutka znaju kako da objasne neku takvu teoriju ili izreku i kako da je prevedu na vlastiti jezik koji koriste da bi razgovarali s drugim ljudima. Kad čuju takve stvari, oni ih brzo upamte; to nije dovoljno da bi se smatralo da imaju izuzetnu pronicljivost; oni samo imaju odlično pamćenje, što je neka vrsta posebnog dara. Ima li ljudi koji poseduju takav talenat? (Ima.) Ima takvih ljudi koji, kad im kažeš jednu stvar, umeju odmah da iz nje izvuku zaključke o nečemu drugom. Kada im se pruže informacije o jednom aspektu nekog predmeta, oni te informacije mogu da primene na druge oblasti. Veoma dobro umeju da iskoriste predmet o kojem se raspravlja kako bi izneli vlastite ideje. Veoma su dobri kada je reč o spoljnim stvarima i teorijama – stvarima poput logičkih i lingvističkih pitanja. Drugim rečima, oni briljiraju onda kad igru reči i razne teorije treba da iskoriste kako bi druge ljude namamili i ubedili ih u nešto. Ima nekih ljudi koji poseduju takav talenat. Oni su veoma rečiti i izuzetno agilno razmišljaju i reaguju. Kad čuju neki aspekt istine, oni taj aspekt istine, zahvaljujući svojoj petparačkoj bistrini i talentima, shvataju kao neku vrstu znanja i učenosti, a zatim tu vrstu učenosti koriste da bi razgovarali s drugima i da bi obavljali to takozvano delo zalivanja i pastirstva. Kakve efekte to ima na ljude? Ima li ikakvih dobrih rezultata? (Ne, nema.) Zašto je to tako? (To nije praktično i ljudi nemaju put primene kad to čuju.) Kad saslušaju to što ovi imaju da im kažu, ljudi misle da je sve što su oni rekli ispravno, da nijedna njihova reč nije pogrešna, niti se suprotstavlja načelima – sve je to tačno. Ali, kad ih primenjuju, oni osećaju da su te reči prazne, da u njihovoj primeni nema cilja ni pravca i da te reči ne mogu da se upotrebe kao načela primene. Šta su, dakle, te reči? (Doktrine.) One su neka vrsta doktrine, neka vrsta znanja. Takve manifestacije antihrista veoma su očigledne i upadljive. Oni istinu posmatraju kao znanje, kao nešto akademsko, kao teoriju. Sa takvim polovičnim razumevanjem stvari, oni uvek zahtevaju od drugih da urade ovo ili ono. Kad drugi to ne razumeju i kad od njih traže da im to detaljno objasne, antihristi ne mogu jasno da im objasne, nego ih opovrgavaju: „Ti ne voliš istinu. Da voliš istinu, mogao bi da razumeš šta ti govorim i imao bi put primene.” Kad to čuju, neki od onih koji su smeteni i lišeni sposobnosti raspoznavanja misle: „To je tačno. Da zaista volim istinu, mogao bih da razumem njegove reči.” Ljudi koji nemaju sposobnost raspoznavanja misle da je ono što ta osoba govori ispravno – to jest, da oni ne razumeju istinu. Oni tu odgovornost prihvataju na sebe i tako ih antihristi navode na stranputicu, pa oni potpuno gube orijentaciju.

Hajde sada da malo popričamo o iskustvu. Iskustvo je metod koji je sažet tokom dugog perioda prolaska kroz razne stvari. Da li ljudi koji su radili svega dva dana imaju iskustvo? (Nemaju.) Ali zato oni koji su radili 10 ili 20 godina sigurno imaju iskustvo. Nekim ljudima se čini da su dugogodišnjim radom stekli iskustvo i da, kada je reč o tome šta treba da rade kada se suoče s određenim stvarima, kako da se ophode prema određenim tipovima ljudi i koje doktrine treba da govore kojim ljudima, znaju sve. Kao rezultat toga, kad ih jednoga dana zadesi nešto novo, o čemu ništa ne znaju, oni prelistavaju zabeleške o svom radu u proteklih 20 godina, razmišljaju o njima, a zatim neselektivno primenjuju te izreke i prakse iz prošlosti. Dok oni na taj način postupaju, ljudi koji ne razumeju istinu i dalje misle da je to što oni rade u skladu sa istinom, dok oni koji istinu razumeju sve to posmatraju i kažu: „Ova osoba postupa naslepo. Ona se u svom radu ne drži načela; u potpunosti se oslanja na iskustvo i ne razume Božje namere, niti razume kako da postupa na način kojim se štite interesi Božje kuće i koji je u skladu sa načelima Božje kuće o načinu ophođenja s ljudima. Ona samo slepo primenjuje propise.” Ovde postoji jedan problem. Ako je prosečna osoba radila neko kratko vreme, ona možda nema kapital da kaže: „Imam iskustvo; ne plašim se. Radio sam tolike godine. Koje sve tipove ljudi nisam sreo i kakvim se sve stvarima nisam bavio?” Ali, ovi ljudi se usuđuju da to kažu. Čak i ako si se pozabavio mnogim stvarima i sretao se s nemalim brojem različitih tipova ljudi, možeš li da garantuješ da postupaš u skladu sa istina-načelima prilikom bavljenja svakim pitanjem i pri ophođenju sa svakom osobom? U stvarnosti, ne usuđuješ se da to garantuješ. Ali oni koji iskustvo i rutinu smatraju istinom, kad god im neko nešto prigovori, kažu: „Radio sam tolike godine. Prešao sam više mostova nego što si ti putem hodao, a ipak se usuđuješ da se ne složiš sa mnom? Idi kući i pomoli se!” Niko se pred njima ne usuđuje da im kaže „ne”, da iznese drugačije mišljenje ili da izrazi neslaganje. Kakvo je to ponašanje? Reč je o tome da se iskustvo smatra istinom i da čovek veruje da je otelovljenje istine. Neki kažu: „Ne smatram sebe otelovljenjem istine – ko bi se usudio da ponese takvu titulu? Samo je bog istina. Nikada se nisam tako ponašao, niti sam ikada tako razmišljao.” Subjektivno, ti ne misliš na taj način, niti nameravaš da tako postupaš. Ali, objektivno, način na koji radiš, tvoje ponašanje i suština tvojih postupaka, u krajnjem zbiru te karakterišu kao nekoga ko sebe smatra otelovljenjem istine. Zašto navodiš ljude da se doslovce pridržavaju tvojih predloga? Ako sebe ne smatraš Bogom i ako si samo običan čovek, jesi li onda podoban da tražiš od drugih da ti budu poslušni? (Ne, nisam.) Postoji jedna okolnost pod kojom ljudi mogu da te slušaju, a to je da razumeš istinu – ako si ti osoba koja razume istinu. Ali, opet, čak i ako si ti neko ko razume istinu, ipak si obična osoba, a može li obična osoba da bude otelovljenje istine? (Ne, ne može.) Ako neko može da shvati sve reči koje je Bog izgovorio i sve istine koje Bog zahteva da čovek razume, može li ta osoba da postane otelovljenje istine? (Ne, ne može.) Neki kažu: „To je možda zato što nisu usavršeni. Petar je bio usavršen čovek. Da li bi se Petar mogao nazvati otelovljenjem istine?” Ako je neko usavršen, ne znači da je time postao otelovljenje istine, a znate li zašto? (Postoji razlika u suštini.) Postoji razlika u suštini; to je jedan aspekt toga. Da li čovek može da postane otelovljenje istine – to je pitanje koje moramo raspraviti. Zašto se kaže da čovek nikako ne može da bude otelovljenje istine? Da li je otelovljenje istine samo pitanje suštine? Neki ljudi kažu: „Čovek je rođen kao stvoreno biće, a Jedan na nebu je po prirodi Stvoritelj. Nema potrebe da o tome raspravljamo – Bog će uvek biti otelovljenje istine. Da li je onda Hristos otelovljenje istine, zato što On razume istinu i što ima istinu? Ako smo od Boga zadobili sve istine, da li se onda i mi možemo zvati otelovljenjem istine?” Drugi kažu: „Ne možemo. Nekada sam mislio da ljudi, kako budu razumevali sve više istina, mogu da postanu hristos i da postanu bog. Sada znam da je ta suština nezamenljiva i nepromenljiva.” Njihovo razumevanje je dostiglo tu tačku. Jeste li, dakle, sposobni da ovo pitanje još bolje razumete? Trebalo bi da ovo pitanje razumete čim budem završio razgovor s vama. Kada govorimo o otelovljenju istine, šta je tačno to „otelovljenje”? To je pomalo apstraktan izraz, pa zato hajde da ga izrazimo najjednostavnijim rečima. Sâm Bog je istina i On poseduje sve istine. Bog je izvor istine. Svaka pozitivna stvar i svaka istina potiču od Boga. On može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari i događaja; On može da donosi sud o stvarima koje su se dogodile, o stvarima koje se upravo događaju i o budućim stvarima koje su čoveku još uvek nepoznate. Bog je jedini Sudija koji može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari, a to znači da o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari može prosuđivati jedino Bog. On zna kriterijume za sve stvari. Može da izrazi istine u svakom trenutku i na svakom mestu. Bog je otelovljenje istine, što znači da On Sâm poseduje suštinu istine. Čak i ako bi čovek razumeo mnoge istine i bio usavršen od Boga, da li bi on tada imao ikakve veze sa otelovljenjem istine? Ne. To je sigurno. Kada je čovek usavršen, s obzirom na Božje trenutno delo i različita merila koja Bog zahteva od čoveka, on će imati tačan sud i metode primene, i u potpunosti će razumeti Božje namere. Moći će da razlikuje ono što potiče od Boga od onoga što potiče od čoveka, ono što je ispravno od onoga što je pogrešno. Ipak, postoje određene stvari koje čoveku ostaju nedostižne i nejasne, stvari koje on može da sazna tek nakon što mu ih Bog saopšti. Da li bi čovek mogao da zna ili da predvidi stvari koje su još uvek nepoznate, stvari koje mu Bog još uvek nije rekao? Nipošto ne bi mogao. Osim toga, čak i kada bi čovek od Boga zadobio istinu, kada bi posedovao istina-stvarnost, kada bi znao suštinu brojnih istina i imao sposobnost da razazna ispravno od pogrešnog, da li bi bio sposoban da kontroliše sve stvari i da njima upravlja? On ne bi imao ovu sposobnost. U tome je razlika između Boga i čoveka. Stvorena bića mogu da zadobiju istinu samo i jedino iz izvora istine. Mogu li da zadobiju istinu od čoveka? Da li je čovek istina? Može li čovek da pruži istinu? Ne može – u tome i jeste razlika. Možeš samo da dobiješ istinu, ali ne i da je pružiš – možeš li se onda nazvati osobom koja poseduje istinu? Možeš li se nazvati otelovljenjem istine? Nipošto! Šta je zapravo suština otelovljenja istine? To je izvor koji pruža istinu, izvor upravljanja svim stvarima i suverenosti nad njima, a takođe i jedini kriterijum i merilo prema kojima se sudi o svim stvarima i događajima. To je otelovljenje istine. Antihristi često odbijaju da prihvate ovu tačku. Oni veruju da snaga leži u znanju, da je iskustvo oružje kojim ljudi treba da se naoružaju da bi postali moćni, kao i da ljudi mogu sve da kontrolišu ako imaju iskustvo i znanje i ako su savladali ove lekcije. Mogu da kontrolišu ljudske sudbine, da kontrolišu i usmeravaju ljudske misli, pa čak i da usmeravaju ponašanje ljudi. Ili, neki će pomisliti da te stvari mogu da podučavaju ljude, da menjaju njihov um i da menjaju čovekove naravi. Kakve su to misli? (Misli antihrista.) To su misli antihrista. Zašto Bog može da ima suverenost nad sudbinom čovečanstva? Bog je stvarnost svih pozitivnih stvari i Njegove reči su stvarnost svih pozitivnih stvari. Šta je suština Boga? Njegova suština je istina i upravo zato je On u stanju da ima suverenost nad sudbinom čovečanstva. Antihristi to ne uviđaju, niti prepoznaju, a kamoli da to prihvataju. Oni istinom smatraju stvari koje potiču od ljudi, od znanja i od društva i koje zlo čovečanstvo ceni, pa pokušavaju da koriste te stvari da bi ljude navodili na stranputicu, da bi ih kontrolisali i da bi zadobili mesto u crkvi, među Božjim izabranim narodom. Koja je svrha njihovog navođenja ljudi na stranputicu? Koja je svrha njihovog proučavanja tih stvari i opremanja njima? Svrha je u tome da im ljudi budu poslušni i da slušaju njihove reči. Koju svrhu oni vide u tome da ljudi slušaju njihove reči? (Svrha im je da ih kontrolišu.) Tako je, svrha im je da kontrolišu ljude. To znači da će se ljudi, kada oni izgovore nekoliko reči, povinovati njima, biti izmanipulisani od njih i postati njihove alatke i robovi. Pošto ljudi prihvataju njihova stanovišta i njihovo takozvano iskustvo, znanje i lekcije, oni ih zatim obožavaju. Ako ih obožavaju, zar to ne znači da ih slušaju? (Da, znači.) A ako ih slušaju, zar to onda ne znači da se tim ljudima može lako manipulisati? Zar antihristi nisu uspeli? (Jesu, uspeli su.) Kad neko počne da ih sluša, zar to ne znači da je ta osoba preoteta od Boga? (Da, znači.) To je ono što antihriste čini srećnim; to je njihova svrha. U stvari, ne mora nužno da znači da oni, duboko u svojim srcima, nedvosmisleno veruju da su otelovljenje istine i da su istina, ali oni zaista misle i ponašaju se tako. Zašto oni tako misle i tako se ponašaju? Veruju da je njihovo znanje, iskustvo i sve što potiče iz njihovih talenata ispravno i žele te stvari da koriste da bi kontrolisali ljude i da bi ih čvrsto držali u šaci. Neka njihova znanja, iskustva i lekcije očigledno su đavolske reči, namenjene da prevare ljude. Neka od njih, mada to nije očigledno, imaju u sebi skrivene šeme, lukave spletke i zavere, pa će ljudi koji nisu u stanju da ih prozru biti navedeni na stranputicu. Koje su posledice toga što ste navedeni na stranputicu? Ljudi se udaljavaju od Boga i više ne razumeju istinu; istinom smatraju ljudsko znanje, iskustvo i lekcije, a Božje reči ostavljaju po strani. Ljudi se osećaju veoma maglovito u pogledu Božjih reči, ali zato im je veoma mnogo stalo i veoma poštuju to znanje i iskustvo, pa se čak trude da ih primenjuju i sprovode. To je svrha delovanja antihrista. Da nemaju takvu ambiciju da manipulišu ljudima, da ih kontrolišu i da ih učine poslušnim, da li bi se oni opremili ovim stvarima? Nimalo se ne bi trudili oko toga. Oni imaju cilj; njihov osećaj za svrhu je veoma jasan. Koja je to jasna svrha? (Da kontrolišu ljude.) Da kontrolišu ljude. Bilo da kontrolišu čitavu grupu ljudi ili samo jedan njen deo, da li bi oni mogli ikoga da kontrolišu bez neke teoretske osnove? Oni najpre moraju da pronađu takav skup misli i teorija koji je najusklađeniji s ljudskim predstavama i uobraziljama i koji najviše odgovara ljudskim ukusima, a zatim da ih na sve moguće načine šire među ljudima. To znači da oni ljudima ispiraju mozak, rade na njihovim mislima, neprekidno ih indoktrinišu i stalno ih navode da slušaju te misli i stanovišta, da se s njima upoznaju i da ih prihvataju. U stvari, ljudi bivaju pasivno podvrgnuti indoktrinaciji i ispiranju mozga, pa nesvesno prihvataju ta gledišta. Pošto ljudi nemaju unutrašnju sposobnost da razlikuju ispravno od pogrešnog, pre nego što razumeju istinu, nisu sposobni da se odupru tim stvarima – nemaju antitela za to. Kad prihvate ta lažna gledišta, ljudi veoma brzo postaju njihovi zarobljenici. Šta to znači „zarobljenici”? To znači da ljudi, nakon što prihvate ta gledišta, sve odlučnije veruju da su te stvari ispravne i stalno koriste ta gledišta da bi uveravali i sebe i druge. Oni su navedeni na stranputicu i podvrgnuti kontroli i tako Sotona postiže svoj cilj kad navodi ljude na stranputicu.

Neki ljudi, koji su u svetu naučili neke specijalne stručne veštine ili oni koji imaju određeni društveni status u društvu, po dolasku u Božju kuću imaju jednu zajedničku misao, iz koje se u njima rađa jedna zajednička manifestacija. Koja je to misao? Oni sebe smatraju elitom u društvu. Šta je elita? To su ljudi koji se ističu u nekoj grupi. Oni su stekli neko posebno visoko obrazovanje, a njihovi talenti, njihov kov i njihovi darovi za klasu su viši nego kod ostalih. Šta znači biti viši za klasu od ostalih? To znači da, unutar neke grupe ljudi, oni imaju izvanrednu sposobnost razmišljanja, inteligenciju i rečitost i da su naročito sposobni da razumeju određene stvari i veštine. To znači biti za klasu viši od ostalih i ti ljudi se nazivaju društvenom elitom. Svaka zemlja neguje takve ljude. Koja je svrha njihovog negovanja? Da bi se zemlja brže razvijala. Kad se takvi ljudi posvete različitim položajima, razvoj se ubrzava u svim sferama života. Da li je status takvih ljudi u društvu visok ili nizak? (Visok.) Oni definitivno nemaju običan status. Oni poseduju neke specijalne talente, naučili su neka specijalna znanja i stekli neko specijalno obrazovanje. Njihov kov, talenti i stečeno znanje viši su nego kod običnih ljudi. Ako ti ljudi dođu u crkvu, kakav je njihov mentalitet? Koja je njihova prva misao? Oni najpre pomisle: „Oslabljeni medved je i dalje jači od jelena. Mada ja, nakon što sam poverovao u boga, ne težim ka svetu i ne uživam ugled koji sam tamo stekao, imajući u vidu moje specijalno obrazovanje, znanje koje sam naučio i talente kojima sam obdaren, trebalo bi da vam budem vođa. Trebalo bi da u božjoj kući budem glavni stub i oslonac. Treba da budem onaj koji vodi i usmerava.” Zar oni ne razmišljaju tako? Na čemu se to razmišljanje zasniva? Da se radi o nekom bednom zemljoradniku, da li bi se on usudio da tako razmišlja? (Ne bi se usudio.) A zašto ne bi? (On ne poseduje taj kapital.) On ne poseduje kapital da tako razmišlja. Dakle, koja vrsta ljudi može tako da razmišlja? To su sve ljudi sa određenim znanjem, talentima, nadarenošću i takozvanim kovom. Kad dođu u Božju kuću, oni misle: „Ja više ne težim ka svetu. Svet je previše zao pa ću doći u božju kuću i umesto toga težiti tamo. U božjoj kući mogu, u najmanju ruku, da dobijem položaj vođe ili delatnika.” Imaju li oni dobre namere? (Nemaju.) Zašto oni nemaju dobre namere? Stvari koje su naučili i njihov društveni status nanose im veliku štetu. Ako ne streme ka istini, nikada u životu neće sići s takvog položaja. Uvek će im se činiti da su visoko u oblacima, ali oni se, u stvari, sa Božjeg stanovišta, nimalo ne razlikuju od bilo kojeg običnog stvorenog bića. Oni će sebe uvek smeštati visoko među oblake. Zar to nije opasno? Ako padnu, pašće grubo i možda će im život biti u opasnosti! Zašto takvi ljudi misle da treba da imaju visok status, da treba da budu obožavani, da mnogi ljudi treba da se vrte oko njih, da treba oko svega da ih konsultuju i da slušaju njihova mišljenja, da treba da se misli na njih i da ih u svemu stavljaju na prvo mesto? Zašto razmišljaju o tolikim „treba da” stvarima? Zato što pridaju veliku važnost svom društvenom statusu, znanju i specijalnim stvarima koje su naučili. Oni misle: „Ma koliko se o istini govorilo i ma koliko ona bila uzvišena, te moje stvari su i dalje vredne; one su vrednije od istine i istina ne može da ih zameni. U društvu, ja sam šef jedne kompanije. Rukovodim hiljadama ljudi. Jednim pokretom ruku mogu da učinim da me svi slušaju. Imam tako veliku moć – zamislite samo kakav ja položaj i status imam! Među ovim malim ljudima u božjoj kući, koliko ima onih koji su viši od mene? Kad se osvrnem oko sebe, ne vidim mnogo naročitih ljudi. Ako bi trebalo da rukovodim njima, to ne bi bio nikakav problem; to ne bi bila velika stvar!” Zamisli da mu kažeš: „U redu. Dobro je što imaš tu ambiciju. Udovoljiću tvojoj želji i preporučiću te za crkvenog vođu. Dovedi ove ljude pred Boga da bi znali kako da čitaju Božje reči i kako da istinu sprovode u delo, i ojačaj one koji su slabi i negativni, kao i one koji ne obavljaju svoju dužnost.” On će reći: „To je lako. Dok sam se bavio biznisom, stalno sam obavljao poslove savetovanja ljudi o tome kako da razmišljaju. To je nešto u čemu sam dobar.” Šta se dešava kad mu se u ruke prepusti više od trideset ljudi u crkvi? Za manje od dva meseca, oni koji su bili slabi postaju još slabiji, oni koji su bili negativni postaju još negativniji, a oni koji propovedaju jevanđelje ne mogu da zadobiju ljude. Oni koji ne umeju da čitaju Božje reči postaju pospani čim dođe vreme za okupljanje i čak ne žele više da slušaju propovedi od Višnjeg. Kad ga pitaju: „Zar nisi prilično sposoban?”, on odgovara: „Da, bio sam šef. Moje sposobnosti su očigledne!” Kakav god da si šef u svetu, to je beskorisno. Ako ne razumeš istinu, ti si onda, što se crkvenih poslova tiče, laik. Ako se takvim ljudima dozvoli da rukovode radom na jevanđelju, oni će se baviti samo beskorisnim i površnim formalnostima, neće postići nikakve rezultate, a crkva sa više desetina ljudi neće biti dobro zalivana. O čemu se tu radi? Takvi učeni ljudi su nekada u društvu bili šefovi korporacija i izvršni direktori, pa zašto onda nisu u stanju da pokažu te svoje veštine kad dođu u Božju kuću? (Ne čuva ih Sveti Duh.) To što ih Sveti Duh ne čuva je jedan aspekt, ali koji je glavni razlog? Oni ne razumeju istinu, tako da, kada je reč o ljudskim stanjima, njihovim iskvarenim naravima, Božjim zahtevima prema čoveku, o rečima kojima Bog razotkriva ljude i o načinu na koji Bog govori, njima nedostaje duhovno razumevanje i ne mogu da prozru šta se dešava s tim stvarima, pa stoga naprosto postupaju slepo i površno. Oni misle da se rad crkve odvija isto kao biznis u svetu i da će, dokle god inspirišu ljudske umove i podstiču njihov entuzijazam, dobro obavljati svoj posao. Misle da bi, s jedne strane, trebalo da savetuju ljude o načinu njihovog razmišljanja i da, s druge strane, dobro iskoriste ustanovljene načine bavljenja stvarima u svetu i pokušaju da podmite ljude iznad sebe i da potkupe one ispod sebe. Veruju da će te ljudi slušati i slediti dokle god se staraš da oni zauzvrat dobiju novac – misle da je to zaista toliko prosto. Spoljašnje stvari ne tiču se istine. Kada je reč o verovanju u Boga, sve što čovek radi tiče se istine i promene naravi. Ako oni koriste iste metode koje su koristili u svetu, hoće li to funkcionisati? (Ne.) To neće funkcionisati. Kada je reč o bavljenju ljudskim stanjima i ljudskim slabostima, o pružanju dobre podrške ljudima, o bavljenju ljudskim predstavama o Bogu, o tome kako privoleti ljude da spoznaju sami sebe dok otkrivaju svoje iskvarene naravi i o tome kako ljude navesti da budu pošteni, oni o tome nemaju pojma i čak pričaju besmislice i slepo nameću propise. Primera radi, ako neko kaže nešto što zvuči amaterski i što je lišeno duhovnog razumevanja, oni će reći da je ta osoba lošeg kova i da ne stremi ka istini. Oni samo slepo primenjuju propise i to rade na ovaj ili onaj način, sve dok ljudi ne ostanu bez puta kojim bi krenuli dalje, i pritom ih ometaju i demotivišu. Oni koji obavljaju svoju dužnost nemaju više snage za to, dok oni koji su negativni postaju još negativniji. Neki ljudi kažu da bi im bilo bolje da Božje reči čitaju kod kuće ako jedna takva osoba predvodi njihovu crkvu. Šta je tome uzrok? Kad crkvu vodi takav čovek, to kod drugih ljudi izaziva gubljenje motivacije i oni više ne žele da veruju u Boga. Zašto ljudi ne žele da veruju? Zato što su u početku imali donekle jasnu viziju, ali ih postupci te osobe ometaju i zbunjuju. Za početak, u srcima tih ljudi nije bilo nikakvih istina – samo razumevanje doktrina. Nakon što ih je ta osoba omela, postali su još smeteniji, tako da oni više ne mogu da shvate delo Svetog Duha. Postojanje Samog Boga im takođe postaje pomalo nejasno. Koje, dakle metode ta osoba koristi da bi ljude dovela do ove tačke? Primera radi, da li je izjava „Bog je stvorio čoveka” istina? (Jeste.) Ti moraš da upotrebiš svoje stvarne uvide, svoje razumevanje i iskustvo da bi tu izjavu dokazao, kako bi braća i sestre mogli još čvršće da veruju da je ta izjava istina i da je ispravna i kako bi bili uvereni da čovečanstvo potiče od Boga, čime se njihova vera u Boga povećava. Kad neka osoba ima veru u Boga, kad prihvati disciplinu ili kad podnosi nedaće ili progon, ona će u svom srcu imati snagu. To je činjenica. Ali, šta ovi ljudi kažu? „Ima jedna TV-emisija, u kojoj se kaže da je otkriveno da su ljudska bića živela u plemenima pre 100 miliona godina.” Kad se oni na ovaj način hvale svojim znanjem i pričaju o istoriji, svi koji ih slušaju su zbunjeni: „Zar nije rečeno da je čoveka stvorio Bog? Kad to tako kažeš, to ne zvuči tako. Da li je čovek nastao od majmuna?” Vidite li dokle su oni doveli ljude? Zar to ljudima ne nanosi štetu? (Nanosi im.) Kad god im se ukaže prilika, oni se hvale svojim znanjem i pričaju o istoriji, filozofiji i o tome kako sklapaju poslove i tajno sarađuju s državnim zvaničnicima u svetu, ne prestajući da se time hvale. Dok se oni tako hvale, kuda odlaze srca one braće i sestara koji to slušaju, a koji su malog rasta, slabi i čija je vera mala? (Njihova srca trče ka svetu.) Tako je. Na šta se sve to svodi? Na to da ljudi koji su im povereni bivaju upropašćeni zbog njih. Očigledno je da se radi o laicima. Oni ne samo da ne razumeju pitanja u vezi sa život-ulaskom, već takođe ne shvataju šta im je posao, a kamoli duhovna pitanja u životu ili promenu naravi. Ništa od toga ne razumeju, a pritom se i dalje pretvaraju da su oni ti koji razumeju istinu i hteli bi da kao pastiri predvode Božji izabrani narod. Zar to nije apsurdno? Ako ne razumeš duhovna pitanja u životu, šta treba da uradiš kad te izaberu za vođu? Kaži: „Ja sam laik i nikada nisam predvodio crkvu. Treba da tražim da vidim šta radni aranžmani propisuju u vezi s tim i da pronađem ljude koji se razumeju u to, pa da s njima razgovaram o načinu obavljanja posla ili da nađem braću i sestre koji razumeju istinu i da onda sarađujem s njima.” Da li je ovo ispravan stav? (Jeste.) Ali, neki ljudi to ne rade. Prave se važni i kažu: „Želite da sarađujem s drugima – a ko ima bolje kvalifikacije od mene? Ko ima viši društveni status od mene? Ja imam prilično visok ugled u društvu. Svako ko me sretne treba da mi oda malo poštovanja.” I samo se tako hvale i šepure svojim sposobnostima. Kad oni na ovaj način predvode crkvu, da li se braća i sestre još uvek mogu nadati da će zakoračiti u istina-stvarnost? (Ne mogu.) Ne mogu se tome nadati. Ali, uprkos tome, ti ljudi i dalje traže od drugih da ih o svemu izveštavaju. Ti đavoli su neko vreme išli na fakultet i imaju nešto malo znanja, pa se zbog toga usuđuju da se u društvu šepure, podvaljuju i rade svakojake loše stvari. Poznaju neke načine opstanka, pa žele da dođu u Božju kuću da bi nešto postigli. Da bi stekli status i doneli slavu svojim precima, oni čak žele da se pretvaraju da su otelovljenje istine, kako bi ih Božji izabrani narod slušao i kako bi ih sledio. Šta za njih znači „otelovljenje istine”? To znači: „Svaku moju misao, pristup i mišljenje vi morate da smatrate istinom i da ih se držite. Za tebe sam definisao sledeće pravilo: sve račune, čak i one ispod pet dolara, moraš da podneseš meni na uvid.” Drugi kažu: „Ne bi trebalo da ima potrebe da prijavljujemo pet dolara. Mi takođe imamo neki opseg ovlašćenja. Zar ne možemo jednostavno da postupamo u skladu s načelom?” Šta oni misle? „Kako bi to moglo da bude u redu? Ovo je važna stvar. Ja sam vođa. Ja ovde vodim glavnu reč!” Mada to ne kažu glasno, oni u svojim srcima baš tako misle. Tako oni kontrolišu ljude. Mogu da rade sve što je loše ili što obmanjuje druge. Dok obmanjuju druge ljude i nanose im štetu, njima ni oko ne trepće, srce im ne preskače, niti u sebi osećaju ikakvu nelagodnost. Kad im u Božjoj kući ponude neki položaj, usuđuju se da ga prihvate. A kad ga jednom prihvate, ne žele da siđu s njega, već se pretvaraju da su otelovljenje istine kako bi druge naveli na poslušnost. Postoje li takvi ljudi? (Postoje.)