Rad na širenju jevanđelja obuhvata razne projekte koji od ljudi zahtevaju da uče i nauče različite veštine i profesije; neki ljudi, međutim, ne razumeju Božje namere i lako skreću s puta. Oni samo uče stručna znanja i veštine, ali pritom ne prihvataju ni trunku istine. O kakvoj se osobi tu radi? (O osobi koja ima narav antihrista i koja se fokusira na talente.) Tačno. To je tip osobe koji ovde razotkrivamo; osobe tog tipa imaju narav antihrista, a u ozbiljnijim slučajevima, zapravo i jesu antihristi. Oni žele da iskoriste priliku da nauče te stvari i da postanu najbolji od najboljih među svima onima koji se razumeju u tu profesiju ili veštinu, da postanu najučeniji i najveštiji u toj oblasti, kako bi drugi ljudi bili u svemu oslonjeni na njih i kako bi ih drugi slušali umesto da praktikuju istinu, dok oni preuzimaju vodeću ulogu unutar te grupe. Upravo tu i leži problem. O kakvim se ljudima ovde radi? Radi se o ljudima koji samo žele da uče i da se naoružavaju svakojakim znanjima, učenjima i iskustvima; o ljudima koji se, u svemu što rade, oslanjaju na svoj kov, talente i darove. Pre ili kasnije, svi će oni krenuti takvim putem. To je neminovno. To je Pavlov put. Bez obzira na oblast kojom se baviš, to što ti, u poređenju s drugim ljudima, imaš nešto više znanja, iskustva ili naučenih lekcija, nije dovoljno da pokaže da ti razumeš istinu ili da si ušao u istina-stvarnost, a pogotovo ne znači da si zadobio istinu. Šta je, dakle, ono što u dovoljnoj meri to pokazuje? Sticanje boljeg razumevanja načela za obavljanje te vrste dužnosti, kao i zahtevanih merila Božje kuće za obavljanje te dužnosti tokom savladavanja tih stručnih veština. Ima ljudi koji se utoliko više opiru što ti više pokušavaš da ih podstakneš da steknu neko stručno znanje i koji misle da je njihovu dužnost nemoguće obavljati, pa čak kažu: „Verovanje u Boga bi trebalo da znači odvajanje od neverujućeg sveta, pa zašto onda moramo da učimo veštine i znanja neverujućeg sveta?” Oni ne žele da uče. To je lenjost. Oni nemaju odgovoran stav prema svom poslu, nedostaje im odanost, kao i volja da ulože imalo truda u takve stvari. Svrha sticanja stručnih znanja i veština jeste dobro obavljanje dužnosti. Ima mnogo znanja i zdravog razuma s kojima tek treba da se sretneš, a koje moraš da naučiš. To je Božji zahtev i poslanje čoveku. Prema tome, učenje tih stvari neće biti uzaludno; sve je to zarad dobrog obavljanja dužnosti. Neki ljudi misle da će, nakon što ovladaju takvim veštinama, moći da steknu uporište u Božjoj kući. Zar takav način razmišljanja ne znači nevolju? Ta perspektiva je pogrešna. Ima li ikoga ko je sposoban da ide tim putem? Što je veća moć, to je veći obim posla i to je veća odgovornost koja se takvoj osobi daje, a veća je i opasnost koja joj preti. Zbog čega se ta opasnost javlja? To je, naravno, zbog toga što ona ima iskvarene naravi, kao i narav antihrista. Kad nešto radi, ona se fokusira samo na to kako da obavi taj zadatak i sve radi mehanički. Ona pritom ne traga za načelima. Tokom obavljanja svoje dužnosti, ona ne uspeva da razume Božje namere, niti da dublje shvati ili dokuči istina-načela. Ona ne traga za načelima, ne ispituje niti preispituje iskvarenost koju ispoljava, pogrešna gledišta koja se u njoj javljaju, kao ni pogrešna stanja u koja upada tokom obavljanja svoje dužnosti. Fokusira se isključivo na spoljašnje primene, vodeći računa jedino o tome da ovlada i da se naoruža raznim vrstama znanja potrebnim za obavljanje dužnosti. Ona veruje da znanje sve vodi, bez obzira na to kojim se poslom čovek bavi; veruje da će ojačati i uspostaviti svoje mesto u grupi ako poseduje znanje, kao i da ljudi sa visokim nivoom znanja i visokim akademskim titulama imaju visok status, ma u kojoj grupi da se nalaze. U nekoj bolnici, na primer, direktor bolnice je obično osoba koja je najbolja u svim aspektima profesije i koja poseduje najjače tehničke veštine, pa stoga takve osobe misle da isti princip važi i u Božjoj kući. Da li je ovakav način shvatanja ispravan? Ne, nije ispravan. To protivreči izreci: „U kući Božjoj caruje istina.” Takvi ljudi veruju da u Božjoj kući caruje znanje i da će se svako ko ima znanje i iskustvo, svako ko ima dovoljno staža i kapitala, biti postavljen u Božjoj kući, i da će njega svi morati da slušaju. Zar takvo gledište nije pogrešno? Neki ljudi možda nesvesno razmišljaju i postupaju na taj način; oni streme ka tome, ali će jednog dana možda udariti glavom o zid. Zbog čega će oni možda udariti glavom o zid? Može li osoba koja istinu ne voli, ne stremi ka njoj i potpuno je ignoriše, razumeti samu sebe? (Ne može.) Ne razumevajući samu sebe, ona se naoružala gomilom znanja, platila određenu cenu Božjoj kući i pružila neki doprinos – u šta je ona sve to pretvorila? Pretvorila je to u svoj kapital. A šta je za nju taj kapital? To je zabeleška o njenom praktikovanju istine, dokaz o njenom ulasku u istina-stvarnost i razumevanju istine. Eto u šta je ona te stvari pretvorila. U srcu svakog pojedinca, razumevanje istine i ulazak u istina-stvarnost smatraju se dobrim i pozitivnim stvarima. Naravno, to isto važi i u očima jedne ovakve osobe. Nesreća je, međutim, što je ona znanje pobrkala sa istinom. Pa ipak, ona se zbog te greške i dalje oseća dobro. To je znak koji ukazuje na opasnost. Koja vrsta osobe bi se tako ponašala? Svi ljudi koji nemaju duhovno razumevanje bi tako postupali, i tako bi nesvesno krenuli pogrešnim putem. A kad se jednom nađu na tom putu, nećeš moći da ih sa njega vratiš nazad. Ako s njima budeš razgovarao o istini, ukazivao im na njihova stanja i razotkrivao ih, oni to neće razumeti i neće to moći da povežu sa sobom. To je ozbiljan nedostatak duhovnog razumevanja. Takva osoba se prema svom znanju, iskustvu i naučenim lekcijama prirodno odnosi kao prema istini. A kad te stvari uzima kao istinu, kad-tad će se javiti određena situacija. To je neminovno. Zamislite da Bog kaže jednu stvar, a takva osoba kaže drugu stvar – njihove perspektive će sigurno biti različite. Čiju će onda perspektivu takva osoba smatrati ispravnom? Verovaće da je njena vlastita perspektiva ispravna. Hoće li onda moći da se pokori Bogu? (Neće.) Šta će uraditi? Držaće se svoje perspektive i poricaće ono što je Bog rekao. Zar na taj način neće sebe tretirati kao otelovljenje istine? (Hoće.) Baš kao neki budista, ona misli da je konačno postigla uspeh u vlastitom radu na sebi; dok negira Boga, ona istovremeno navodi druge da je tretiraju kao Boga i misli da je postala otelovljenje istine. Kako je sve to apsurdno! Recimo, na primer, da je neki čovek naročito vešt u određenoj oblasti znanja ili delatnosti. Kao laik za tu oblast, Ja mu postavljam pitanja vezana za tu oblast, ali on odmah počinje da se pravi važan. O kakvom se čoveku radi? Recite Mi, da li Ja grešim što mu postavljam pitanja? (Ne.) Zašto mu, dakle, postavljam pitanja? Zato što su neke stvari povezane sa poslom i zanimanjima, a pošto ih Ja ne razumem, treba nekoga da pitam. Štaviše, Ja znam da se taj čovek razume te stvari i da ima iskustva u vezi s njima. Stoga je apsolutno ispravno da mu postavljam pitanja. Da li su Moja namera i pristup ispravni? (Jesu.) Tu ne bi trebalo da ima ičega pogrešnog, zar ne? Koji je, dakle, ispravan način na koji bi taj čovek trebalo da se postavi prema tome? Trebalo bi da Mi kaže sve što razume. A onda, kako bi trebalo da razmišlja o tome? Koji je ispravan način razmišljanja o tome? A koji je način pogrešan? Kako bi jedna normalna, razumna osoba razmišljala o tome? Kako bi o tome razmišljao neko ko ima narav antihrista? Neki ljudi, kad čuju da Ja nešto ne razumem, kažu: „O, ti ovo ne razumeš! Nemaš pojma koliko nam je bilo teško da to uradimo! Ti to ne znaš i ne razumeš to!” Dok pričaju, počinju da se prave važni. A na šta ukazuje to što se oni prave važni? Da tu postoji problem. Ti ljudi su obično tako prefinjeni i pobožni, ali zašto najedanput počinju da se prave važni? (Oni sebe smatraju istinom zato što poseduju nešto malo znanja i nešto malo iskustva.) Tako je. Ranije, kad bi im drugi postavili neko pitanje, oni to nisu smatrali naročito važnim. Ali, kad bih im Ja postavio neko pitanje, mislili su: „Zar ti nisi istina? Zar ne bi trebalo da ti sve razumeš? Kako to da ne razumeš jednu takvu stvar? Ako ti ovo ne razumeš, znači da sam iznad tebe.” Hteli bi da se malo prave važni. Zar nije tačno da oni tako razmišljaju? (Jeste.) Ne osećaju se počastvovano, već iz njih izbija neka vrsta sotonske naravi. Najednom im se čini da su zaista toliko moćni između zemlje i nebesa! Zar to nije zabluda? Zar oni nisu tupoglavci? (Jesu.) To je i Moje mišljenje. Jedino bi tupoglavac tako razmišljao. Zar nije tačno da se oni tek donekle razumeju u tu oblast? Ima mnogo stvari koje ljudi ne znaju; trebalo bi da imaju malo samosvesti. Neki ljudi znaju ponešto o tkaninama i mogu da na osnovu jednog dodira prilično tačno pogode o kom se materijalu radi. Ako im uputite kompliment i kažete im: „Izgleda da se dobro razumeš u tkanine”, odgovoriće: „Tako je. Vi se u to ne razumete, jer niste učili o tome. Ja sam to izučavao i zato sam bolji stručnjak od vas. Ne nipodaštavam te, već samo kažem da treba malo više da učiš.” Zar ovo nije prilično odbojno? Nadalje, ima ljudi koji, nakon što su se malo bavili spremanjem hrane, odmah počinju da se hvale koliko jela umeju da spreme i koliko raznih obroka da naprave. Ima ljudi koji su neko kraće vreme radili na selu kao narodni lekari. Kad im se neko od braće ili sestara požali na neku sitnu boljku i zamoli ih za masažu, akupunkturu ili ventuze, pitajući da li to može da ih izleči, oni odgovaraju: „Zar mislite da se to može tako lako izlečiti? Vi ne razumete. Svi mi iz lekarske struke znamo da je ljudsko telo kompleksno. Božje stvaranje čoveka obavijeno je tajnama. Stoga, od konkretnih okolnosti zavisi da li se može primeniti akupunktura ili terapija ventuzama.” U stvarnosti, oni takođe znaju vrlo malo o tome. Nisu u stanju jasno da objasne nijedno zdravstveno stanje, niti da izleče mnoge bolesti. Međutim, da bi sačuvali svoj obraz, oni se ipak prave važni, pretvaraju se i ponašaju kao da su stručnjaci. Manifestacije tih različitih tipova ljudi pokazuju da sva iskvarena ljudska bića imaju narav Sotone i narav antihrista. Pa ipak, ima čak i ozbiljnijih slučajeva u kojima se ljudi prerušavaju i pretvaraju do samog kraja. Bez obzira na to da li ih drugi veličaju, oni duboko u sebi gaje jednu mračnu misao. Koja je to misao? „Nikada neću dozvoliti da iko sazna moj pravi identitet i moje prave sposobnosti.” Na primer, ako se radi o nekome ko je samo običan narodni lekar, on će uvek nastojati da kod drugih stvori utisak da je čuveni lekar i nikada neće hteti da drugi saznaju da je narodni lekar i da li je zaista u stanju da leči bolesti. Takvi ljudi se plaše da drugi ne saznaju istinu o njihovoj situaciji. Do koje se mere predstavljaju u lažnom svetlu? Do te mere da svako ko dođe u kontakt sa njima misli da oni nikada ne greše i da nemaju nijednu manu, da su vešti u svemu što su naučili i da mogu da urade sve što je drugima potrebno. Ako ih pitaju da li znaju da kuvaju, reći će da znaju. Kad ih konkretno pitaju umeju li da spreme Manču-Han carsku trpezu, oni će, iako u sebi misle: „Ja to ne umem”, ipak odgovoriti sa: „Da!” Ali, kad se od njih zatraži da to stvarno i urade, smisliće neki izgovor da to odbiju. Zar to nije obmanjivanje? Oni se pretvaraju da sve znaju, da su u stanju sve da urade i da su za sve sposobni – zar nisu tupoglavci? Ali, bez obzira na to da li su oni tupoglavci ili imaju malo kova, neke sposobnosti ili darove, šta je to što je zajedničko za sve antihriste? To je njihova želja da se pretvaraju da sve razumeju, da se pretvaraju da su istina. Mada oni ne tvrde otvoreno da su istina, žele da se pretvaraju da su stvarnost svih pozitivnih stvari i da mogu sve da urade. Zar oni onda time ne impliciraju da su otelovljenje istine? Oni veruju da su otelovljenje istine, da je sve što kažu ispravno i da je sve što kažu istina.

Ima ljudi kojima je Višnji dodelio neki specijalan zadatak. Kad saznaju za to, oni u sebi ovako razmišljaju: „Ovaj zadatak mi je poverio višnji, što znači da je moja moć postala veća. Sada ću imati priliku da pokažem svoje talente i svoju moć. Pokazaću onima ispod sebe koliko sam strašan.” U komunikaciji s braćom i sestrama, oni im naređuju govoreći: „Idi i uradi ovo!” Kada ih drugi pitaju kako to da urade, oni kažu: „Hoćeš li ti to da uradiš ili nećeš? Ako nećeš, dovešću te u red! Ovo je naredba od višnjeg. Možeš li da dozvoliš sebi da ga uvrediš odlaganjem izvršenja ovog posla? Kad Višnji bude tražio odgovornost, ko može da snosi tu odgovornost?” Braća i sestre odgovaraju: „Mi samo želimo ovo da shvatimo i tragamo za načelima kako da to uradimo, umesto da radimo nasumično i da primenimo bilo koji pristup koji smatramo prikladnim. Sve mora da se radi u skladu s načelima. Bez obzira o čemu se radi i koliko je to hitno ili važno, bez obzira ko nam je taj zadatak poverio, poštovanje načela je nepromenljiva istina. Ovo je naša dužnost i moramo da budemo odgovorni. Traganje za načelima je ono što Bog od nas zahteva. Mi se raspitujemo i tražimo objašnjenje sa odgovornim stavom. U tome nema ničeg pogrešnog. Ti treba da nam razjasniš tu stvar.” Pa ipak, oni im odgovaraju: „Šta ima više da se priča o tome? Može li biti pogrešno ono što je rekao višnji? Požurite i obavite to!” Braća i sestre na to odgovaraju: „Pošto je Višnji to rekao, sigurno ćemo to uraditi iz ovih stopa. Ali, možeš li jasno da nam kažeš kako treba to da uradimo? Ima li nekih konkretnih pravila ili uputstava?” A oni kažu: „Uradite onako kako mislite da treba. Uputstva od višnjeg nisu bila toliko detaljna. Snađite se sami!” O kakvoj se osobi ovde radi? Hajde da na trenutak zaboravimo na njen motiv ili koren onoga zbog čega to čini; umesto toga, analizirajmo najpre njenu narav. Da li je ovakav njen pristup dobar? (Nije.) Kako je uopšte mogla da osmisli takav pristup? Je li to normalan pristup? (Ne, nije.) Nije normalan. Da li se ovaj problem tiče njenog mentalnog stanja ili njene naravi? (Tiče se njene naravi.) Tako je, njena narav je problematična. Za ovo postoji jedan izraz, a to je „dočekati svoje vreme”. To znači da ona nikada ranije nije imala pravu priliku da nadogradi svoju moć; ipak, čim joj se takva prilika ukaže, ona će je iskoristiti kao povod da krene u akciju. Kakva je to narav? Bez obzira na dužnost koju dobiješ od Višnjeg, načela tvojih postupaka ne mogu da se menjaju. Kad ti Višnji poveri neki posao ili neki zadatak, to je samo poslanje koje je povereno tebi. To je takođe i dužnost koju treba da obaviš. Međutim, nakon što od Višnjeg primiš poslanje i preuzmeš na sebe taj posao, možeš li za sebe da tvrdiš da si opunomoćeni ambasador i stručnjak za istinu? Da li ti sada imaš autoritet da komanduješ drugima i radiš šta god želiš? Je li ti dozvoljeno da jednostavno slediš svoje nagone i da se ponašaš kako želiš, u skladu sa svojim sklonostima i na svoj način? Ima li ikakve razlike između toga kada ti Višnji direktno poveri da nešto uradiš i obavljanja vlastite dužnosti na uobičajen način? Nema nikakve razlike; i jedno i drugo su tvoja dužnost. Pošto su i jedno i drugo tvoja dužnost, jesu li se načela rada promenila? Ne, nisu se promenila. Prema tome, bez obzira na to odakle primaš svoju dužnost, suština i priroda tvoje dužnosti su iste. Šta time želim da kažem? Želim da kažem da moraš da postupaš u skladu s načelima, ma koju dužnost da obavljaš. To ne znači da, samo zbog toga što ti je Višnji direktno poverio da nešto uradiš, možeš to da radiš onako kako se tebi sviđa i da će sve što uradiš biti ispravno i opravdano. Čak i ako poseduješ neke sposobnosti, možeš li da skrećeš sa puta traganja za istina-načelima? Ti si još uvek jedno iskvareno ljudsko biće. Nisi postao bog; ne pripadaš nekoj posebnoj grupi. Ti si i dalje ti i zauvek ćeš ostati ljudsko biće. U Bibliji ima mnogo ljudi koje je Bog lično pozvao: Mojsije, Noje, Avrâm, Jov i mnogi drugi. Takođe ima mnogo ljudi koji su razgovarali s Bogom; međutim, niko od tih ljudi nije za sebe verovao da je posebna ličnost ili pripadnik neke posebne grupe. Neki od tih ljudi su svojim očima videli kako se Bog pojavljuje u plamenu ognjenom, drugi su svojim ušima čuli Božje izjave, neki su čuli glasnike kako prenose Božje reči, dok su drugi lično primili Božje kušnje. I da li je Bog ikoga od njih smatrao drugačijim od običnih ljudskih bića? (Ne.) Ne. Bog na to ne gleda tako. Ali, ako ti to tako razumeš i ako za sebe uvek misliš da si nekakva posebna ličnost, kakvu onda narav imaš? (Narav antihrista.) To je zaista narav antihrista, što je zastrašujuće! Čak i ako bi Bog položio Svoju ruku na tvoje teme i podario ti moć da, potpomognut božanskom silom, činiš čuda ili da obavljaš određene zadatke, ti bi zauvek ostao ljudsko biće i ne bi mogao da postaneš otelovljenje istine. Šta to znači? To znači da nikada nećeš imati pravo da koristiš ime Božje da bi se suprotstavljao istini i postupao kako je tebi drago, to je ponašanje arhanđela. Bog ponekad koristi specijalne metode ili posebne kanale kako bi određenim ljudima poverio da urade posebne stvari, da obave neke specijalne poslove ili da prenesu neke posebne događaje ili zadatke. To je zato što Bog veruje da su ti ljudi sposobni da obave takve poslove, da su u stanju da izvrše zadatak koji im je Bog poverio i da zavređuju Njegovo poverenje – i ni zbog čega drugog. Čak i ako su lično dobili nalog od Samog Boga, čak i ako su te izjave čuli iz Božjih usta ili ako su razgovarali s Bogom, oni neće postati nimalo drugačiji od običnog čoveka; niti će se od običnog stvorenog bića uzvisiti u neko jedinstveno ili više stvoreno biće. To se nikada neće desiti. Prema tome, usred čovečanstva, u kući Božjoj, bez obzira na to koliko bili posebni nečiji talenti, identitet, status, iskustvo ili naučene lekcije i druge slične stvari, ta osoba se ne može preobraziti u otelovljenje istine. Ako se neko toliko bezobzirno pretvara da je takav, onda je nesumnjivo reč o antihristu. Mada neki ljudi povremeno ispoljavaju takvu narav, oni i dalje mogu da prihvate istinu i da se pokaju. Takvi ljudi imaju narav antihrista i hodaju putem antihrista, ali još uvek ima nade da će biti spaseni. Međutim, ako se neko uporno pretvara da je otelovljenje istine, ako i dalje veruje da je u pravu i odbija da se pokaje, onda to znači da je takva osoba pravi antihrist. Niko ko je antihrist neće prihvatiti ni trunku istine. Čak i nakon što su razotkriveni i eliminisani, oni i dalje ne mogu da spoznaju sebe, niti mogu iskreno da se pokaju. Neke vođe i delatnici imaju samo narav antihrista. Načela po kojima oni deluju i putevi koje biraju isti su kao u antihrista. I oni su lišeni razumnosti i ne razumeju istinu, nisu svesni prirode ni posledica vlastitih postupaka i ponašaju se nepromišljeno. Ono što ih, međutim, razdvaja od antihrista jeste to što neki od njih još uvek mogu da prihvate nešto od onoga što im govorim. Moje reči još uvek mogu da ih podstaknu i da im posluže kao upozorenje. Mada imaju narav antihrista, oni i dalje mogu da prihvate nešto od istine, mogu donekle da prihvate orezivanje i mogu iskreno da se kaju i da se u određenoj meri pokaju. Po tome se oni razlikuju od antihrista. Ti ljudi samo imaju narav antihrista. Postoji nešto zajedničko između posedovanja priroda-suštine antihrista i posedovanja naravi antihrista. To je u osnovi isto, pri čemu zajednička osobina antihrista i onih koji poseduju narav antihrista jeste ta da i jedni i drugi imaju narav antihrista. Međutim, neki od tih ljudi mogu da prihvate istinu i da pokažu iskreno kajanje. Takva osoba nije antihrist, već neko ko ima narav antihrista. U tome je razlika između antihrista i onih koji imaju narav antihrista. Svako ko ne može da prihvati ni trunku istine i nema iskrenog kajanja jeste pravi antihrist. Svako ko može da prihvati istinu i ko se iskreno kaje jeste neko ko ima narav antihrista i ko može da bude spasen. Trebalo bi da možete jasno da raspoznate te dve vrste ljudi i da ih ne karakterišete slepo. Kojem tipu vi pripadate? Neki ljudi mogu reći: „Zašto mi se čini da sam isti kao antihrist? Kao da se ni po čemu ne razlikujem.” To je tačan osećaj, nema očigledne razlike. Ako možeš da prihvatiš istinu i da pokažeš iskreno kajanje, onda je to jedina razlika; to je takođe razlika u pogledu ljudskosti. To jest, antihrist je zla osoba. Međutim, osoba koja ima narav antihrista nije zla osoba; ona samo ima iskvarenu narav. To je jedina razlika. Između njihovih iskvarenih naravi nema nikakve razlike, one su u tom pogledu iste, to je njihova zajednička odlika. Razna stanja iskvarenog čovečanstva, koja bivaju razotkrivena Božjim rečima, potpuno su tačna i ni za dlaku ne odstupaju od stvarnosti. Kad Božji izabrani narod čita Božje reči, svi se osećaju isto, svi dele isto razumevanje i razlikuju se samo po dubini svojih iskustava. Svi oni prepoznaju vlastitu nadmenost i nedostatak razuma. U stanju su da shvate da imaju previše iskvarenih naravi, da Sotona isuviše duboko kvari čovečanstvo i da Bogu nije lako da to čovečanstvo spase. Mada je toliko toga rečeno, još uvek ima šta da se kaže. Svi oni uviđaju da je čovečanstvo siromašno i jadno, slepo i neuko. Svi su oni svesni da je upravo Sotona ljude tako duboko iskvario i da koren iskvarenosti i opakosti čovečanstva leži u Sotoninom kvarenju i kontroli ljudi. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovečanstvo je postalo uprljano Sotoninim otrovom, usled čega je razvilo Sotoninu narav i izgubilo razumnost, savest i razum normalnih ljudskih bića. Ljudima je nedostajala sposobnost da razlikuju ispravno od pogrešnog. Da Bog nije uspostavio zakone za čovečanstvo, ljudi ne bi znali da li je ispravno ili pogrešno udariti ili ubiti nekoga, krasti ili biti promiskuitetan. Mislili bi da su njihovi postupci opravdani i da treba tako da se ponašaju. Međutim, nakon što je Bog objavio zakone i zapovesti, ljudi su postali svesni da takvo ponašanje predstavlja greh; razumnost im je postala nešto normalnija. Naravno, bio je to samo najpovršniji nivo razumnosti, koji bi se prirodno produbio čim bi oni razumeli istinu. E sad, ako ljudi mogu dublje da razumeju razne istine, da spoznaju sebe, da pronađu svoje pravo mesto i da precizno izmere meru svog kova, poimanja i sposobnosti razumevanja istine, ako su, pored toga, sposobni da istinu koriste kao merilo i da se oslanjaju na Božje reči da bi shvatili koji su od raznih stavova iskvarenih ljudskih bića prema Bogu pozitivni, a koji nisu, koji od tih stavova jesu predstave i uobrazilje, a koji su u skladu sa istinom, njihova će razumnost tada postati još normalnija. Prema tome, jedino istina može ljudima da podari novi život. Međutim, ako se ti opremaš znanjem, ako naglašavaš određene prakse i ako se stalno praviš važan, ako se stalno pokazuješ i ako se uvek hvališ tim svojim sićušnim, opskurnim i beznačajnim znanjem ili učenošću i ne stremiš ka istini, hoćeš li onda moći da zadobiješ taj novi život? Ne, to bi bila zabluda. Ne samo da ga nećeš zadobiti, nego ćeš propustiti priliku da budeš spasen, a to je veoma opasno!

Svi vi ste čuli mnoge propovedi o istini i sada manje-više imate sposobnost raspoznavanja različitih vrsta ljudi. Mada možete da prepoznate zle i loše ljude, još uvek niste u stanju da prepoznate lažne vođe i antihriste. Božja kuća sada iz crkve postepeno čisti sve one koji ne prihvataju ni delić istine, koji još uvek postupaju nepromišljeno i koji stvaraju ometanja i prekide u radu Božje kuće. To pokazuje da je Božje delo dostiglo ovu etapu i da Božji izabrani narod počinje da se budi. Kada sam u prošlosti dolazio u kontakt s određenim ljudima, uvek bih osetio nekakav „miris” koji se širio iz njih. Kakav je to miris? Bio je to miris poput mirisa divljih zveri i svirepih životinja, koje bi počele da se kostreše i da zavijaju pre no što im se čovek i približi. Ljudska bića takođe pokazuju određena ponašanja slična životinjskim. Kako nastaju ta ponašanja? Ona potiču od iskvarenih sotonskih naravi koje ljudi poseduju. Šta podrazumevam pod „mirisom”? Podrazumevam to da, kad ih pogledaš u oči, ti u njima ne vidiš iskrenost, već se susrećeš sa praznim, lutajućim pogledom. Oni osećaju da nisu sposobni da te ocene i zato im pogled luta dok gledaju u tebe. U rečima koje izgovaraju takođe ne možeš da otkriješ nimalo iskrenosti, jer oni duboko u sebi i nemaju nikakvu iskrenost. Šta zapravo mislim kad kažem da u njima nema iskrenosti? Mislim na to da bez obzira na to s kim dolaze u dodir, duboko u sebi imaju odbrambenu liniju. Tu odbrambenu barijeru možeš osetiti po pogledu u njihovim očima, tonu njihovog glasa i načinu na koji govore. To je nekakav miris koji šire i koji na čoveka ostavlja utisak da oni, uprkos tome što su odslušali mnoge propovedi, još uvek ne razumeju istinu, niti su stupili na put spasenja. Bez obzira na to kako s njima razgovaraš u zajedništvu o istini ili razotkrivaš iskvarenu narav čovečanstva; bez obzira na to koliko se iskreno prema njima ophodiš, opskrbljuješ ih, čuvaš ih kao pastir i pomažeš im, nećeš od njih dobiti nijedan iskren stav. Šta je, dakle, to što leži u njima? Obazrivost i sumnja – najčešće se radi o tome; osim toga, tu je i neka vrsta samozaštite, kao i želja da drugi o njima uvek imaju visoko mišljenje. Stoga, njihove reči, pogled u njihovim očima i njihov izraz lica razotkrivaju nešto prilično neprirodno. Drugim rečima, ono što vidiš u njihovim očima i iz izraza na njihovim licima, razlikuje se od onoga što oni duboko u sebi misle. Ukratko, bez obzira na to da li je neka osoba plašljiva, oprezna ili u sebi ima neke poteškoće, zar ne bi bilo problematično ako kod nje ne možeš da vidiš iskrenost? (Bilo bi.) To je zaista problem. Kako to onda možemo prepoznati? To možemo prepoznati po njihovom ponašanju ili načinu na koji govore. Ona ne govori ono što stvarno misli; naprotiv, ona bira reči koje smatra prikladnim i razgovara s tobom o stvarima koje je već razmotrila. To je samoodbrambena taktika nevernika. Kad god im se nešto dogodi, nevernici se najpre nakostreše poput ježa i tako se štite. Pravo stanje o njima, njihove sposobnosti i talenti, greške koje su napravili, njihova zbunjenost – čak i njihove obmane i licemerje – sve je to skriveno unutar njihovih bodlji, sakriveno od očiju spoljnog sveta, pa čak i od Mene. Oni ulažu ogroman napor da se prikriju i da sebe upakuju, kao i da se zaštite. Odakle sve to potiče? Ljudi su to stekli nakon što ih je Sotona iskvario. Na početku, nakon što je Bog stvorio Adama i Evu, On ih je poveo da žive u Edenskom vrtu; rekao im je koje plodove sa kojih stabala mogu da jedu, a sa kojih ne mogu. Bili su goli i nisu se stideli pred Bogom. Šta su oni mislili o tome? Mislili su da ih je Bog takvima stvorio, da imaju sve što im je Bog dao i da ne moraju da se kriju od Boga – nikada nisu ni pomišljali na to. Stoga su uvek bili otvorenog srca, ma kako da su izgledali pred Bogom. Mogli ste da vidite iskrenost u njihovim očima; duboko u svojim srcima nisu imali nikakvu odbranu ni zaštitne zidove protiv Boga. Nisu osećali potrebu da se zaštite pred Bogom, zato što su duboko u srcu znali da Bog za njih ne predstavlja nikakvu pretnju; bili su potpuno bezbedni. Bog bi ih samo štitio, voleo i negovao. Bog im nikada ne bi naudio. Duboko u njima, to je bila njihova najosnovnija i najčvršća misao. Ali, kada je to počelo da se menja? (Onda kad su pojeli plodove s drveta poznanja dobra i zla.) To što su jeli plodove s drveta poznanja dobra i zla je, u stvari, simbolično. To je značilo da su, počevši od trenutka kada je Sotona najpre namamio Evu, oni bili malo-pomalo zavedeni od strane Sotone da počine greh, da rade pogrešne stvari i da idu pogrešnim putem; a onda je u njih ušao Sotonin otrov. Ubrzo posle toga, pre Božjeg dolaska, oni su se često skrivali od Boga i nisu želeli da ih Bog pronađe. Zašto su to radili? Osećali su da su se udaljili od Boga. A kako je došlo do tog udaljavanja? Ono je nastalo zbog toga što su u sebi imali nešto što je bilo drugačije. Sotona im je dao određene misli i gledišta; dao im je neku vrstu života i oni su zato počeli da sumnjaju i da se brane od Boga. Najednom su počeli da se pitaju hoće li im se Bog smejati kad ih bude video gole. Odakle je potekla ta ideja? (Od Sotone.) Zašto nisu tako razmišljali pre no što ih je Sotona namamio? U to vreme, oni su posedovali najiskonskiji život koji im je podario Bog; nisu se plašili da će im se Bog smejati, niti su imali takve misli. Pa ipak, nakon što ih je Sotona namamio, sve je počelo da se menja. Najpre su pomislili: „Nemamo nikakvu odeću na sebi. Zar nam se Bog neće smejati? Da li to znači da nemamo stida?” Čitav niz pitanja rađao se u njihovim glavama. A čim su im se u glavama rodile takve misli, oni nisu mogli a da se ne kriju od Boga. Sigurno su u sebi mislili: „Kad Bog dolazi? Šta da radim ako Bog zaista dođe? Moram brzo da se sakrijem!” Stalno su osećali potrebu da se kriju. Je li to iskvarena narav? (Jeste.) A koren te iskvarene naravi je mamljenje od strane Sotone. Dok su bili na oprezu prema Bogu i skrivali se od Njega, da li bi i dalje u svojim srcima verovali Bogu? Da li bi se i dalje oslanjali na Njega? (Ne bi.) Šta je onda preostalo? (Obazrivost.) Jedino što je preostalo bila je obazrivost i sumnjičavost, kao i udaljenost, strah i sumnja – sve je to došlo. Čak su razmišljali: „Da li će nam Bog nauditi? Goli smo i nemamo čime da se branimo. Hoće li nas Bog udariti? Hoće li nas ubiti?” Nikada im nije palo na pamet da im je Bog podario život i da ih On sigurno ne bi tako olako ubio. Um im je bio zamagljen i postali su zbunjeni. Kvarenje čovečanstva od strane Sotone nastavlja se do danas; stav čovečanstva prema Bogu može se videti u očima ljudi i nikada se nije menjao. Nema više iskrenosti; nema više iskrene vere, poverenja i oslanjanja na Boga. Gde leži koren svega toga? (U kvarenju od strane Sotone.) Tako je, koren leži u kvarenju ljudi od strane Sotone. Sotona je užasno naudio čovečanstvu! Iako ljudi možda misle da je vreme pre nego što je Sotona iskvario čovečanstvo bilo prilično dobro, u stvarnosti, kada se to uporedi sa vremenom nakon što su ljudi spaseni i nakon što su razumeli istinu i spoznali Boga, tada stvari još uvek nisu bile tako dobre kao u vreme nakon spasenja. Ako biste mogli da birate, koji biste od tih scenarija izabrali? (Vreme nakon spasenja.) U stvarnosti, nije umesno da ljudi biraju bilo koji od njih; ljudi ne mogu da biraju. To je Bog odredio, to je sudbina čovečanstva. Pre nego što ih je Sotona iskvario, iako su imali poverenja u Boga i oslanjali se na Njega, prvi pripadnici ljudske rase nisu razumeli istinu i nisu znali ko je Bog. Danas, ljudi barem imaju neki koncept svega toga; oni znaju da čovečanstvo potiče od Boga, da su oni stvorena bića i da je Bog njihov Stvoritelj. Oni znaju da Bog sve kontroliše. Ali, u to vreme, ljudi te stvari nisu razumevali. Bili su prilično jednostavni, što znači da se nisu plašili da će ih Bog videti ili da će im se smejati i za sve bi se okretali Bogu. Vera im je bila tako jednostavna. Pa ipak, jesu li znali ko je Bog? Nisu. Prema tome, celokupno delo koje je Bog obavio ima duboku vrednost i veliki značaj za čovečanstvo. Sve je to dobro. Kada govorimo o istoriji ljudske pobune protiv Boga, da li se osećate veoma tužno? Čovečanstvo, koje je nekada imalo tako prisan odnos s Bogom, toliko se udaljilo od Njega. Bog iskreno štiti i voli čovečanstvo, a ljudska bića ipak sumnjaju u Boga; skrivaju se i udaljavaju od Boga i čak vide u Njemu svog neprijatelja. To je zaista veoma tužno reći. Ali, svoju mržnju možemo da usmerimo jedino ka Sotoni; Sotona je taj koji je čovečanstvo tako strašno iskvario. Iako je Sotona do te mere iskvario čovečanstvo, Bog ima načina da to čovečanstvo spase. Bez obzira na Sotonina ometanja, to neće uticati na Božje delo spasavanja čovečanstva. To je Božja svemoć, Božji autoritet.

Antihristi se pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije. O ovoj temi smo manje-više dovoljno razgovarali. Do kojih ste informacija iz tih razgovora došli? Koje istine razumete? (Da ne treba da cenimo znanje.) To je jedan od aspekata. Ima li još nekih? (Čovečanstvo nikada nije istina i ne treba da se pretvara da je Bog.) Lažno predstavljanje kao istina samo po sebi nije pozitivna stvar. Istina nije nešto što neko može da se pretvara da jeste; ona je Božja suština. Bog te opskrbljuje nekom istinom – a zadobijanje makar i malo istine već je sasvim dovoljno. Uprkos tome, neki ljudi bi hteli da postanu otelovljenje istine. To je nemoguće. Takve tvrdnje su potpuno neosnovane. Štaviše, ako ljudi žele da kroz verovanje u Boga budu spaseni, oni moraju da nauče da se vladaju na praktičan način i da ne teže ka savršenstvu. Iako reč „savršenstvo” možda postoji, ideja da stvorena ljudska bića mogu da postanu savršena je neodrživa. Savršenstvo se može pronaći jedino u Bogu. Ko je među ljudskim bićima, prepunim iskvarenosti, savršen? Sve što Bog stvara je besprekorno. To je ono što nazivamo „savršenstvom”. Pogledajte ribe u moru, ptice na nebu, krilata stvorenja i zveri koje lutaju zemljom – svi su oni savršeni. Možeš li među njima naći ijedno biće koje nije dobro? Tu je onda i biološki lanac koji čine sva živa stvorenja – kako je tek on savršen! Iskvarena ljudska bića mogu samo da donesu uništenje, čineći ga nesavršenim, manjkavim i nepotpunim. Kako je to sebično i podlo! Sve što Bog stvara je dobro. Lišće na drveću javlja se u svim mogućim oblicima, sve male i velike životinje različito su građene i svaka ima svoju funkciju. Bog je pun obzira prema čovečanstvu; međutim, čovečanstvo, koje je Sotona iskvario, nije uspelo da upravlja svim stvarima. Umesto toga, ono je mnoge stvari uništilo i protraćilo brižljivu Božju nameru. Ljudska bića nisu negovala sve to, nego su sve energično uništavala i pritom do krajnjih granica rasipala i upropaštavala sve resurse. I kakav je rezultat svega toga? Kakav je krajnji ishod? Oni žanju to što su posejali! Životna sredina je uništena, lanac ishrane je prekinut, vazduh je zagađen, a voda je kontaminirana. Nema više prirodne hrane, pa čak ni čiste vode za piće. Dakle, koncept „savršenstva” ne postoji među ljudskim bićima koja je Sotona iskvario. Svako ko, pod zastavom stremljenja ka istini, tvrdi da je savršen ili da stremi ka savršenstvu, tvrdi nešto što ne drži vodu – to je obmanjujuća i zaluđujuća laž. A opet, tako iskvarena ljudska bića žele da se pretvaraju da su otelovljenje istine! Toliko su lošeg učinili, pa ipak i dalje misle da mogu da se pretvaraju da su otelovljenje istine! Zar to ne znači da je njihova sotonska priroda nepromenljiva? (Znači.) Nemati u sebi ni trunku istine, a ipak želja za predstavljanjem sebe kao otelovljenje istine – koliko je samo bestidna Sotonina sorta!

20. novembar 2019. godine