Božja pravedna narav (Prvi deo)

Sada kada ste čuli prethodnu besedu o Božjem autoritetu, uveren sam da ste opremljeni mnogim rečima o tom pitanju. Koliko toga možete da prihvatite, dokučite i razumete sve će zavisiti od toga koliki trud u to uložite. Nadam se da ovoj stvari možete da pristupite ozbiljno; time nikako ne treba da se bavite površno! Dakle, da li je spoznaja Božjeg autoriteta isto što i spoznaja sveukupnog Boga? Moglo bi se reći da je spoznaja Božjeg autoriteta početak spoznaje Samoga Boga, jedinstvenog, a moglo bi se reći i to da spoznaja Božjeg autoriteta znači da je neko već zakoračio kroz kapiju spoznaje suštine Samoga Boga, jedinstvenog. Ovo shvatanje je jedan deo spoznaje Boga. Šta je, dakle, drugi deo? Ovo je tema o kojoj bih danas želeo da govorim – o Božjoj pravednoj naravi.

Odabrao sam dva odlomka iz Biblije pomoću kojih ću govoriti o današnjoj temi: prvi se odnosi na Božje uništenje Sodome, koje se može pronaći u 1. Mojsijevoj 19:1-11 i 1. Mojsijevoj 19:24-25; drugi se odnosi na Božje izbavljenje Ninive, koje se može pronaći u Knjizi proroka Jone 1:1-2, pored trećeg i četvrtog poglavlja Knjige proroka Jone. Pretpostavljam da svi čekate da čujete šta imam da kažem o ova dva odlomka. Ono što kažem, naravno, ne može izaći van okvira spoznaje Samoga Boga i spoznaje Njegove suštine, međutim, šta će biti težište današnjeg govora? Zna li to iko od vas? Koji su delovi Mog govora o Božjem autoritetu privukli vašu pažnju? Zašto sam rekao da je samo Onaj koji poseduje takav autoritet i silu Sȃm Bog? Šta sam time želeo da razjasnim? Šta sam želeo da iz toga naučite? Jesu li Božji autoritet i sila jedan aspekt načina na koji se izražava Njegova suština? Jesu li oni deo Njegove suštine, deo koji dokazuje Njegov identitet i status? Rasuđujući na osnovu ovih pitanja, možete li zaključiti šta nameravam da kažem? Šta želim da razumete? Razmislite o tome pažljivo.

Za tvrdoglavo protivljenje Bogu, čoveka uništava Božji gnev

Pre svega, pogledajmo nekoliko pasusa iz svetog spisa u kojima se opisuje Božje uništenje Sodome.

1. Mojsijeva 19:1-11  Stignu ona dva anđela uveče u Sodomu baš kada je Lot sedeo kod gradskih vrata. Kad ih je video, Lot im je pošao u susret, poklonio se licem do zemlje i rekao: „Molim vas, gospodo, svratite u dom svoga sluge da provedete noć i operete noge; onda uranite, pa nastavite svojim putem.” Oni odgovoriše: „Ne, prespavaćemo na ulici.” No, Lot ih je toliko saletao da su oni konačno svratili k njemu i ušli u njegovu kuću. Onda ih je ugostio, ispekao beskvasni hleb, pa su jeli. Ali pre nego što su legli na počinak, žitelji grada – muškarci Sodome, stari i mladi – sav narod do poslednjeg čoveka, opkole kuću. Onda pozvaše Lota i rekoše mu: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!” Lot izađe k njima na ulaz, a vrata zatvori za sobom. Onda im reče: „Braćo moja, molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.” Oni mu rekoše: „Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.” Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale. Ali ona dvojica ispruže ruke, uvuku Lota k sebi i zatvore vrata. A one ljude što su bili pred vratima, stare i mlade, udare slepilom tako da nisu mogli da pronađu vrata.

1. Mojsijeva 19:24-25  Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.

Iz ovih pasusa nije teško videti da su poročnost i iskvarenost Sodome već bili dostigli stepen odvratan i čoveku i Bogu, te da je u očima Božjim ovaj grad stoga zaslužio da bude uništen. Međutim, šta se događalo u gradu pre nego što je uništen? Kakvo nadahnuće mogu ljudi izvesti iz ovih događaja? Šta Božji stav prema ovim događajima ljudima pokazuje o Njegovoj naravi? Da bismo razumeli celu priču, pročitajmo pažljivo šta je zabeleženo u Svetom pismu…

Iskvarenost Sodome: razjarujuća za čoveka, razbešnjujuća za Boga

Te noći, Lot je primio od Boga dva glasnika i priredio im gozbu. Posle večere, pre nego što su legli, ljudi iz celog grada su opkolili Lotov dom i dozivali ga. U Svetom pismu je zabeleženo kako govore: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!” Ko je izgovorio ove reči? Kome su one izgovorene? Ovo su bile reči stanovnika Sodome, izvikivane izvan Lotove kuće i namenjene da ih Lot čuje. Kakav je osećaj čuti ove reči? Da li si besan? Da li ti je muka od ovih reči? Da li u tebi kulja bes? Zar ove reči ne smrde na Sotonu? Možeš li preko njih da osetiš rđavost i tamu u ovom gradu? Možeš li kroz njihove reči da osetiš svirepost i varvarstvo u ponašanju ovih ljudi? Možeš li kroz njihovo ponašanje da osetiš dubinu njihove iskvarenosti? Kroz sadržaj onoga što su rekli, nije teško uočiti da su njihova poročna priroda i divljačka narav dostigli nivo koji oni više ne mogu da kontrolišu. Sa izuzetkom Lota, svi do poslednje osobe u ovom gradu nisu se razlikovali od Sotone; i sȃm pogled na neku drugu osobu nagonio je ove ljude da požele da joj naude ili je prožderu… Ove stvari ne samo da pružaju osećaj užasne i zastrašujuće prirode ovoga grada, i auru smrti koja ga okružuje, već pružaju i osećaj njegove poročnosti i krvavosti.

Kako je odreagovao Lot kada se našao licem u lice sa bandom neljudskih nasilnika, ljudima koji su bili ispunjeni sumanutom željom da proždiru ljudske duše? Prema Svetom pismu: „Molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.” Ono što je Lot mislio ovim rečima bilo je sledeće: bio je spreman da se odrekne svoje dve ćerke da bi zaštitio glasnike. Prema svakom razumnom proračunu, trebalo je da ovi ljudi pristanu na Lotove uslove i da dva glasnika ostave na miru; na kraju krajeva, ti glasnici su im bili potpuni stranci, ljudi koji nisu imali nikakve veze sa njima i koji nikada nisu naudili njihovim interesima. Međutim, podstaknuti svojom poročnom prirodom, oni to nisu ostavili po strani, već su umesto toga pojačali svoje nasrtanje. Na ovom mestu, još jedna njihova izjava ljudima može nesumnjivo pružiti dodatni uvid u pravu, poročnu prirodu ovih ljudi, dok ljudima istovremeno omogućava da shvate i razumeju zbog čega je Bog poželeo da uništi ovaj grad.

Dakle, šta su sledeće rekli? Kao što se u Bibliji navodi: „’Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.’ Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale.” Zašto su hteli da razvale Lotova vrata? Razlog je u tome što su goreli od želje da naude toj dvojici glasnika. Šta je dovelo ove glasnike u Sodomu? Svrha njihovog dolaska bila je da spasu Lota i njegovu porodicu, ali su stanovnici grada pogrešno mislili da su došli da preuzmu zvanične funkcije. Ni ne pitajući za nameru glasnika, stanovnici grada su svoju želju da divljački naude ovoj dvojici glasnika zasnivali isključivo na pretpostavci; želeli su da naude dvojici ljudi koji nisu imali ništa sa njima. Jasno je da su stanovnici ovog grada sasvim izgubili svoju ljudskost i razum. Stepen njihovog ludila i divljaštva već se nije razlikovao od Sotonine poročne prirode kojom on ljudima nanosi štetu i proždire ih.

Kad su zahtevali od Lota da preda ove ljude, šta je Lot učinio? Iz teksta znamo da ih Lot nije predao. Da li je Lot poznavao ovu dvojicu glasnika Božjih? Naravno da nije! Ipak, zašto je uspeo da spase ovu dvojicu ljudi? Da li je znao šta su oni došli da urade? Iako nije znao razlog njihovog dolaska, znao je da su oni Božje sluge, pa ih je zato primio u svoju kuću. To što je ove sluge Božje mogao da nazove titulom „gospodina” pokazuje da je Lot bio uobičajeni sledbenik Božji, za razliku od drugih ljudi u Sodomi. Prema tome, kad su mu Božji glasnici došli, on je rizikovao sopstveni život da primi ovu dvojicu slugu u svoju kuću; osim toga, on je ponudio svoje dve ćerke u zamenu ne bi li zaštitio ovu dvojicu slugu. Ovo je bilo Lotovo pravedno delo; bio je to opipljiv izraz Lotove priroda-suštine, a takođe i razlog zašto je Bog poslao Svoje sluge da spasu Lota. Suočen sa opasnošću, Lot je zaštitio ovu dvojicu slugu ne obazirući se ni na šta drugo; čak je svoje dve ćerke pokušao da razmeni u zamenu za bezbednost slugu. Osim Lota, da li je u ovom gradu postojao još neko ko bi uradio ovakvo nešto? Kao što činjenice dokazuju – ne, nije postojao niko! Prema tome, podrazumeva se da su u Sodomi svi, osim Lota, bili meta uništenja, i to sa pravom – oni su to zaslužili.

Sodoma je potpuno uništena zbog izazivanja Božjeg gneva

Kada su stanovnici Sodome videli ovu dvojicu slugu, nisu pitali za razlog njihovog dolaska, niti je iko upitao jesu li došli da šire Božju volju. Naprotiv, oformili su rulju i, ne čekajući objašnjenje, došli su poput divljih pasa ili zlobnih vukova da dograbe ovu dvojicu slugu. Da li je Bog posmatrao ove stvari dok su se dešavale? Šta je u Svom srcu Bog mislio o ovakvom ljudskom ponašanju, o ovakvom događaju? Bog je odlučio da uništi ovaj grad; On nije oklevao ni čekao, niti je više pokazivao strpljenje. Došao je Njegov dan i on je krenuo sa poslom koji je želeo da obavi. Prema tome, u 1. Mojsijevoj 19:24-25 se navodi: „Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.” Ova dva stiha govore o metodi kojom je Bog uništio ovaj grad, kao i o stvarima koje je Bog uništio. Pre svega, u Bibliji se navodi da je Bog spalio grad ognjem, a da je obim ovog ognja bio dovoljan da uništi sve ljude i sve što je raslo na zemlji. Naime, oganj, koji pada sa neba, ne samo da je uništio grad, već je, takođe, uništio sve ljude i živa bića u njemu, sve dok nije preostao nijedan trag. Nakon što je grad uništen, zemlja je ostala bez živih bića; više nije bilo životne snage niti ikakvih znakova života. Ovaj grad je postao pustara, prazno mesto ispunjeno samrtnom tišinom. Na ovom mestu više neće biti rđavih dela koja se čine protiv Boga, niti će više biti ubijanja i krvoprolića.

Zašto je Bog tako temeljno želeo da spali ovaj grad? Šta možete ovde da vidite? Da li je Bog zaista mogao da podnese da se ljudski rod i priroda, Njegove sopstvene tvorevine, ovako uništavaju? Ako možeš da razlučiš bes Boga Jahvea na osnovu ognja koji je bacio sa nebesa, onda nije teško videti koliki je bio Njegov bes, a sudeći prema metama Njegovog uništenja i stepenu do kojeg je ovaj grad uništen. Kada Bog prezire neki grad, On će mu izreći Svoju kaznu. Kad se Bog gnuša nekog grada, On će više puta upozoriti ljude kako bi ih obavestio o Svom besu. Međutim, kada Bog odluči da stvari okonča i uništi neki grad – odnosno, kada su Njegov gnev i veličanstvo uvređeni – On neće izricati dodatne kazne niti upozorenja. Umesto toga, direktno će ga uništiti. Učiniće da on sasvim nestane. Ovo je Božja pravedna narav.

Nakon ponovljenog neprijateljstva i otpora Sodome prema Njemu, Bog je sasvim istrebljuje

Sada kada imamo opšte razumevanje Božje pravedne naravi, možemo ponovo da usmerimo pažnju na grad Sodomu – mesto koje je Bog video kao grad greha. Razumevanjem suštine ovoga grada, možemo da shvatimo zašto je Bog poželeo da ga uništi i zašto ga je potpuno uništio. Na osnovu ovoga možemo spoznati Božju pravednu narav.

Iz ljudske perspektive, Sodoma je bila grad koji je u potpunosti mogao da zadovolji ljudsku pohlepu i ljudsku rđavost. Primamljiv i očaravajuć, uz muziku i ples iz noći u noć, njegov napredak je ljude dovodio do očaranosti i ludila. Njegova rđavost je nagrizala ljudska srca i očarala ih do stanja izopačenosti. Bio je to grad u kome su divljali nečisti i zli duhovi; vrveo je od greha i ubistava, a vazduh je bio gust od krvavog, trulog smrada. Bio je to grad od kojeg se ljudima ledila krv u žilama, grad iz kojeg se odlazilo u stanju užasa. Niko u ovom gradu – ni muško ni žensko, ni mlado ni staro – nije tražio istiniti put; niko nije žudeo za svetlošću niti je čeznuo da se udalji od greha. Živeli su pod Sotoninom kontrolom, pod Sotoninom iskvarenošću i obmanom. Izgubili su svoju ljudskost, izgubili su razum i prvobitni cilj ljudskog postojanja. Počinili su bezbrojna zla dela protivljenja Bogu; odbijali su Božje vođstvo i opirali se Njegovoj volji. I upravo su njihova zla dela vodila ove ljude, grad i sve živo u njemu, korak po korak, do puta uništenja.

Iako u ova dva pasusa nisu zabeležene sve pojedinosti u vezi sa stepenom iskvarenosti stanovnika Sodome, već je umesto toga zabeleženo njihovo ponašanje prema dvojici Božjih slugu nakon njihovog dolaska u grad, postoji jednostavna činjenica koja otkriva stepen u kome je stanovništvo Sodome bilo iskvareno, rđavo i opiralo se Bogu. Time se, takođe, razotkrivaju pravo lice i suština stanovnika grada. Ovi ljudi ne samo da su odbili da prihvate Božja upozorenja, već se nisu ni plašili Njegove kazne. Naprotiv, nipodaštavali su Božji bes. Slepo su se opirali Bogu. Ma šta da je On činio ili kako je to činio, njihova zlobna priroda se samo pojačavala i neprekidno su se suprotstavljali Bogu. Stanovništvo Sodome je bilo neprijateljski nastrojeno prema Božjem postojanju, Njegovom dolasku, Njegovoj kazni, a još i više prema Njegovim upozorenjima. Bili su izuzetno nadmeni. Proždirali su i povređivali sve ljude koji su mogli biti proždrani i povređeni, a nisu se drugačije poneli ni prema Božjim slugama. Kada je reč o svim zlim delima koja su počinili stanovnici Sodome, nanošenje štete Božjim slugama bio je samo vrh ledenog brega, a njihova poročna priroda koja se time otkrila zapravo je bila samo kap u ogromnom moru. Stoga je Bog odlučio da ih uništi ognjem. Nije koristio potop niti je koristio uragan, zemljotres, cunami niti bilo koji drugi metod da uništi grad. Šta je značilo to što je Bog koristio oganj da uništi ovaj grad? Značilo je potpuno uništenje grada; značilo je da je ovaj grad potpuno zbrisan sa lica zemlje da više ne postoji. „Uništenje” se ovde ne odnosi samo na nestajanje oblika i strukture grada ili njegovog spoljnog izgleda; takođe znači da su duše ljudi u gradu prestale da postoje, da su potpuno istrebljene. Jednostavno rečeno, bili su uništeni svi ljudi, događaji i stvari koji su povezani sa gradom. Za stanovništvo tog grada neće biti narednog života niti reinkarnacije; Bog ih je istrebio iz ljudskog roda Svog stvaranja, za vek vekova. Upotreba ognja označila je kraj greha na ovom mestu, kao i to da je greh bio zauzdan na tom mestu; ovaj greh će prestati da postoji i širi se. To je značilo da je Sotonina rđavost izgubila svoje plodno tle, kao i groblje koje mu je pružalo mesto za boravak i život. U ratu između Boga i Sotone, Božje korišćenje ognja jeste žig Njegove pobede kojim je Sotona žigosan. Uništenje Sodome predstavlja veliki pogrešan korak u Sotoninoj ambiciji da se suprotstavi Bogu kvarenjem i proždiranjem ljudi, a takođe je i ponižavajući znak vremena u razvoju ljudskog roda kada je čovek odbijao Božje vođstvo i prepustio se poroku. Pored toga, to je i zapis o pravom otkrivenju Božje pravedne naravi.

Kada je oganj koji je Bog poslao sa nebesa Sodomu pretvorio samo u pepeo, to je značilo da je grad nazvan „Sodoma” nakon toga prestao da postoji, kao i sve u tom gradu. Uništen je Božjim besom, nestajući u Božjem gnevu i veličanstvu. Zahvaljujući Božjoj pravednoj naravi, Sodoma je dobila svoju pravednu kaznu i pravičan kraj. Do kraja postojanja Sodome došlo je zbog njene rđavosti, a i zahvaljujući Božjoj želji da više nikada ne pogleda ovaj grad, nijednog čoveka koji je u njemu živeo, niti jedno živo biće koje je izraslo u tom gradu. Božja „želja da više nikada ne pogleda ovaj grad” jeste Njegov gnev, kao i Njegovo veličanstvo. Bog je spalio grad jer su njegova rđavost i greh doveli do toga da oseća bes, gađenje i gnušanje prema njemu i da poželi da više nikada ne vidi ovaj grad niti ijednog čoveka ili živo biće u njemu. Nakon što je grad potpuno izgoreo, ostavljajući za sobom samo pepeo, on je zaista prestao da postoji u Božjim očima; čak je i Njegovo sećanje na njega nestalo, bilo je izbrisano. To znači da oganj poslat sa nebesa nije samo uništio čitav grad Sodomu, nije samo uništio ljude u gradu koji su bili tako ispunjeni grehom, nije samo uništio sve stvari u gradu koje su bile ukaljane grehom; pored svih ovih stvari, oganj je, takođe, uništio sećanje na rđavost ljudskog roda i njegov otpor prema Bogu. U ovome je bila Božja namera da spali grad.

Ovaj ljudski rod je postao iskvaren do krajnjih granica. Ovi ljudi nisu znali ko je Bog, niti odakle su sami poticali. Ako bi im pomenuo Boga, oni bi napadali, klevetali i bogohulili. Čak i kad su Božje sluge došle da prenesu Njegovo upozorenje, ovi iskvareni ljudi ne samo da nisu pokazivali znakove pokajanja i nisu napustili svoje poročno ponašanje, već su, naprotiv, drsko naudili Božjim slugama. Ono što su izrazili i otkrili bila je njihova priroda-suština krajnjeg neprijateljstva prema Bogu. Možemo da vidimo da je otpor ovih iskvarenih ljudi protiv Boga bio više od otkrivenja njihove iskvarene naravi, baš kao što je bio i više od slučaja klevete ili ruganja koji su naprosto nastajali zbog nedostatka razumevanja istine. Ni glupost ni neznanje nisu izazvali njihovo poročno ponašanje; na ovaj način su postupili ne zato što su bili prevareni, a zasigurno ne zato što su bili zavedeni. Njihovo ponašanje je dostiglo stepen nepodnošljivo drskog antagonizma, opiranja Bogu i galame upućene Njemu. Bez sumnje, ovakvo ljudsko ponašanje bi razbesnelo Boga i razbesnelo bi Njegovu narav – narav koja se ne sme vređati. Stoga je Bog direktno i otvoreno pustio Svoj gnev i Svoje veličanstvo; bilo je to istinsko otkrivenje Njegove pravedne naravi. Suočen sa gradom ogrezlim u grehu, Bog je poželeo da ga uništi na najbrži mogući način, da istrebi sve ljude u njemu i sveukupnost njihovih grehova na najpotpuniji način, da učini da stanovništvo ovog grada prestane da postoji i da zaustavi umnožavanje greha sa ovog mesta. Najbrži i najpotpuniji način da se to učini bio je da ga spali ognjem. Božji stav prema stanovništvu Sodome nije bilo napuštanje ni zanemarivanje. Umesto toga, On je upotrebio Svoj gnev, veličanstvo i autoritet da kazni, obori i potpuno uništi ove ljude. Njegov stav prema njima nije bio samo fizičko uništenje, već i uništenje duše, večno istrebljenje. Ovo je pravo značenje onoga što Bog misli pod rečima „da prestane da postoji”.

Iako je Božji gnev skriven i čoveku nepoznat, on ne podnosi uvredu

Božje postupanje prema celom ljudskom rodu, bezumnom i neukom kakav ljudski rod jeste, prvenstveno se zasniva na milosti i toleranciji. Sa druge strane, Njegov gnev se najveći deo vremena i u najvećem broju događaja čuva u tajnosti, a čoveku je nepoznat. Shodno tome, čoveku je teško da vidi kako Bog izražava Svoj gnev, a teško je i razumeti Njegov gnev. Budući da je tako, čovek Božji gnev doživljava kao svetlost. Kada se čovek suoči sa Božjim poslednjim delom i korakom tolerancije i praštanja za čoveka – odnosno, kada se na ljudski rod spusti poslednji Božji slučaj milosti i Njegovo poslednje upozorenje – ako ljudi i dalje budu koristili iste metode protivljenja Bogu i ne učine nikakav napor da se pokaju, da isprave svoj put i prihvate Njegovu milost, Bog im tada više neće darivati Svoju toleranciju i strpljenje. Naprotiv, Bog će u tom trenutku povući Svoju milost. Nakon toga, On će poslati samo Svoj gnev. On Svoj gnev može izraziti na različite načine, baš kao što može da koristi različite metode da kažnjava i uništava ljude.

Božje korišćenje ognja da uništi grad Sodomu jeste Njegov najbrži metod potpunog uništenja ljudskog roda ili bilo koje druge stvari. Spaljivanjem stanovnika Sodome uništeno je više od njihovih fizičkih tela; uništeni su svi njihovi duhovi, duše i tela, čime je obezbeđeno da ljudi u tom gradu prestanu da postoje kako u materijalnom svetu tako i u svetu koji je za čoveka nevidljiv. Ovo je jedan od načina na koji Bog otkriva i izražava Svoj gnev. Ovaj način otkrivenja i izražavanja jeste jedan aspekt suštine Božjeg gneva, baš kao što je on prirodno i otkrivenje suštine Božje pravedne naravi. Kada Bog pošalje Svoj gnev, On prestaje da otkriva ikakvu milost ili dobrotu, i više ne pokazuje Svoju toleranciju i strpljenje; ne postoji osoba, stvar niti razlog koji mogu da Ga ubede da i dalje bude strpljiv, da ponovo dȃ Svoju milost, da još jednom daruje Svoju toleranciju. Umesto ovih stvari On će, bez ikakvog oklevanja, poslati Svoj gnev i veličanstvo, čineći ono što želi. On će učiniti ove stvari na brz i čist način u skladu sa Svojim sopstvenim željama. Ovo je način na koji Bog šalje Svoj gnev i veličanstvo, koje čovek ne sme da uvredi, a takođe je i izraz jednog aspekta Njegove pravedne naravi. Kada ljudi posvedoče tome kako Bog pokazuje Svoju brigu i ljubav prema čoveku, oni nisu u stanju da otkriju Njegov gnev, da vide Njegovo veličanstvo niti da osete Njegovu netrpeljivost prema uvredi. Ove stvari su ljude navodile da uvek pogrešno veruju da je Božja pravedna narav isključivo ona sazdana od milosti, tolerancije i ljubavi. Međutim, kada čovek vidi kako Bog uništava grad ili kako prezire ljudski rod, Njegov bes u uništenju čoveka i Njegovo veličanstvo omogućavaju ljudima da sagledaju drugu stranu Njegove pravedne naravi, a to je Božja netrpeljivost prema uvredi. Božja narav koja ne podnosi nikakvu uvredu nadilazi maštu svakog stvorenog bića, a među nestvorenim bićima, nijedno nije u stanju da se u nju upliće niti da na nju utiče; još manje se ona može predstavljati kao sopstvena ili oponašati. Prema tome, ovaj aspekt Božje naravi jeste onaj koji bi ljudski rod trebalo najviše da poznaje. Jedino Sȃm Bog ima ovakvu narav i jedino Sȃm Bog poseduje ovakvu narav. Bog poseduje ovakvu pravednu narav zato što On prezire poročnost, tamu, buntovništvo i Sotonina rđava dela – koja kvare i proždiru ljudski rod – zato što prezire sva grešna dela koja su u suprotnosti s Njim, kao i zbog Svoje svete i neukaljane suštine. Zbog toga On neće podnositi da Mu se ijedno od stvorenih ili nestvorenih bića otvoreno suprotstavi ili da Ga ospori. Dovoljno je da čak i pojedinac, kome je On nekada pokazao milost ili koga je izabrao, izazove Njegovu narav i prekrši Njegova načela strpljenja i tolerancije, i Bog će, bez i najmanje milosti ili oklevanja, osloboditi i otkriti Svoju pravednu narav koja ne podnosi nikakvu uvredu.

Božji gnev je brana za sve sile pravde i sve pozitivne stvari

Razumevanjem ovih primera iz Božjeg govora, misli i postupaka, da li si u stanju da shvatiš Božju pravednu narav, narav koja neće trpeti uvredu od čoveka? Ukratko, bez obzira na to u kojoj meri čovek to može da razume, ovo je aspekt naravi Samoga Boga i Njemu je jedinstven. Božja netrpeljivost prema uvredi jeste Njegova jedinstvena suština; Božji gnev je Njegova jedinstvena narav; Božje veličanstvo je Njegova jedinstvena suština. Načelo u pozadini Božjeg besa je predstavljanje Njegovog identiteta i statusa, koje samo On poseduje. Podrazumeva se da je ovo načelo takođe i simbol suštine Samog jedinstvenog Boga. Božja narav je Njegova nerazdvojiva suština, koja se uopšte ne menja protokom vremena, niti se menja promenom geografske lokacije. Njegova suštinska narav jeste Njegova unutrašnja suština. Bez obzira na to na kome On obavlja svoje delo, Njegova se suština ne menja, kao ni Njegova pravedna narav. Kada neko razbesni Boga, ono što Bog šalje jeste Njegova suštinska narav; u tom trenutku načelo u pozadini Njegovog besa se ne menja, kao ni Njegov jedinstven identitet i status. On ne postaje besan zbog promene u Svojoj suštini ili zbog toga što različiti elementi proističu iz Njegove naravi, već zato što čovekovo protivljenje Njemu vređa Njegovu narav. Čovekovo flagrantno izazivanje Boga ozbiljno je osporavanje Božjeg sopstvenog identiteta i statusa. Prema Božjem mišljenju, kada Ga čovek izaziva, čovek Ga osporava i iskušava Njegov bes. Kada se čovek protivi Bogu, kada čovek osporava Boga, kada čovek neprestano iskušava Božji bes – a to je u onim vremenima kada greh uzima maha – Božji gnev će se prirodno otkriti i predstaviti. Prema tome, Božji izraz Njegovog gneva jeste simbol toga da će sve rđave sile prestati da postoje, kao i simbol toga da će sve neprijateljske sile biti uništene. Ovo je jedinstvenost Božje pravedne naravi i Božjeg gneva. Kada su Božje dostojanstvo i svetost izazvani, kada čovek ometa sile pravde i ne vidi ih, tada će Bog poslati Svoj gnev. Zahvaljujući Božjoj suštini, sve te sile na zemlji koje osporavaju Boga, protive Mu se i sa Njim se nadmeću, jesu rđave, iskvarene i nepravedne; potiču od Sotone i njemu pripadaju. Pošto je Bog pravedan, sazdan od svetlosti i besprekorno svet, otud će sve što je rđavo, iskvareno i što pripada Sotoni nestati kada se oslobodi Božji gnev.

Iako je izlivanje Božjeg gneva jedan aspekt izražavanja Njegove pravedne naravi, Božji bes nikako nije neselektivan u pogledu svoje mete niti je bez načela. Naprotiv, Bog se uopšte lako ne razbesni, niti tek tako otkriva Svoj gnev i veličanstvo. Štaviše, Božji gnev je prilično kontrolisan i odmeren; to se nikako ne može uporediti sa načinom na koji se čovek najčešće razbesni ili iskaljuje svoj bes. U Bibliji su zabeleženi mnogi razgovori između čoveka i Boga. Reči pojedinih ljudi koji su učestvovali u tim razgovorima bile su plitke, neuke i detinjaste, ali Bog nije udario na njih niti ih je osudio. Konkretno, tokom Jovove kušnje, kako se Bog Jahve ponašao prema trojici Jovovih prijatelja i ostalima nakon što je čuo reči koje su izgovorili Jovu? Da li ih je On osudio? Da li je na njih bio besan? Nije učinio ništa od toga! Umesto toga, On je rekao Jovu da preklinje u njihovo ime i da se moli za njih, a njihove greške Sȃm Bog nije uzeo k srcu. Svi ovi primeri predstavljaju osnovni stav sa kojim se Bog odnosi prema ljudskom rodu, iskvarenom i neukom kakav jeste. Prema tome, oslobađanje Božjeg gneva nikako nije izražavanje Njegovog raspoloženja, niti je način kojim On daje oduška Svojim osećanjima. Nasuprot čovekovom nerazumevanju, Božji gnev nije potpuni izliv besa. Bog oslobađa Svoj gnev ne zato što nije u stanju da kontroliše Svoje sopstveno raspoloženje niti zato što je Njegov bes dostigao tačku ključanja, pa mora da ga iskali na nečemu. Naprotiv, Njegov gnev je prikaz i pravi izraz Njegove pravedne naravi i simbolično otkrivenje Njegove svete suštine. Bog je gnev i On ne podnosi da bude uvređen – to ne znači da Božji bes ne pravi razliku među uzrocima niti da je neprincipijelan; upravo je iskvareni ljudski rod taj koji polaže isključivo pravo na neprincipijelne, nasumične izlive besa, na one vrste besa koje ne prave razliku među uzrocima. Jednom kada čovek stekne status, teško će mu biti da kontroliše svoje raspoloženje, pa će uživati da koristi prilike da izrazi svoje nezadovoljstvo i dȃ oduška svojim emocijama; često će se razbesneti bez ikakvog očiglednog razloga, kako bi otkrio svoju sposobnost i drugima stavio do znanja da se njegov status i identitet razlikuju od onih kod običnih ljudi. Naravno, i iskvareni ljudi bez statusa često gube kontrolu. Njihov bes je često izazvan narušavanjem njihovih privatnih interesa. Kako bi zaštitili svoj sopstveni status i dostojanstvo, često će davati oduška svojim emocijama i otkrivati svoju nadmenu prirodu. Čovek će se razbesneti i dati oduška svojim emocijama kako bi odbranio i podržao postojanje greha, a ovi postupci su načini na koje čovek izražava svoje nezadovoljstvo; prepuni su nečistoća, smicalica i spletki, ljudske iskvarenosti i rđavosti, a više od svega, prepuni su čovekovih sumanutih ambicija i želja. Kada se pravda sukobi sa poročnošću, čovekov bes se neće rasplamsati u odbrani postojanja pravde ili u njenom podržavanju; naprotiv, kada su sile pravde ugrožene, izložene progonu i napadnute, čovekov stav je u tome da to previđa, izbegava ili da ustukne. Međutim, kad se suoči sa silama rđavosti, čovekov stav je u tome da bude susretljiv, da se klanja i provuče. Prema tome, čovekovo davanje oduška predstavlja izlaz za sile rđavosti, izraz osionog i nezaustavljivog rđavog ponašanja čoveka od krvi i mesa. Međutim, kada Bog pošalje Svoj gnev, sve rđave sile će biti zaustavljene, svi grehovi koji štete čoveku će biti zauzdani, sve neprijateljske sile koje ometaju Božje delo biće otkrivene, izdvojene i proklete, a svi Sotonini saučesnici koji se suprotstavljaju Bogu će biti kažnjeni i istrebljeni. Na njihovom mestu, Božje delo će se odvijati bez ikakvih prepreka, Božji plan upravljanja će nastaviti da se razvija korak po korak prema rasporedu, a Sotona više neće ometati i obmanjivati Božji izabrani narod, pri čemu će oni koji slede Boga uživati u Božjem vođstvu i opskrbi u mirnom i spokojnom okruženju. Božji gnev je zaštita koja sprečava da se sve rđave sile umnože i podivljaju, a takođe je i brana koja štiti postojanje i širenje svih stvari koje su pravedne i pozitivne, i večno ih čuva od potiskivanja i podrivanja.

Možete li da vidite suštinu Božjeg gneva u Njegovom uništenju Sodome? Ima li još nečeg pomešanog sa Njegovim besom? Je li Božji bes sasvim čist? Da upotrebim ljudske reči, da li je Božji gnev neukaljan? Ima li ikakve obmane u pozadini Njegovog gneva? Ima li ikakve zavere? Nekih neizrecivih tajni? Mogu vam reći krajnje ozbiljno i svečano: ne postoji nijedan deo Božjeg gneva koji može izazvati sumnju. Njegov bes je potpun, neukaljan bes u kome nema drugih namera niti ciljeva. Razlozi u pozadini Njegovog besa su čisti, nevini i ne podležu nikakvoj kritici. On je prirodno otkrivenje i prikaz Njegove svete suštine; on je nešto što nijedno stvoreno biće ne poseduje. Ovo je deo Božje jedinstvene pravedne naravi, a takođe i upadljiva razlika između odgovarajućih suština Stvoritelja i stvorenih bića.

Bez obzira na to da li se neko razbesni pred očima drugih ili iza njihovih leđa, svako ima drugačiju nameru i svrhu sopstvenog besa. Možda izgrađuje sopstveni prestiž ili možda brani svoje interese, čuva svoj ugled ili čuva obraz. Neki su uzdržani u svom besu, dok su drugi preki i svom besu dopuštaju da bukne kad god požele, bez imalo ustezanja. Ukratko, čovekov bes potiče iz njegove iskvarene naravi. Koja god da je njegova svrha, ona potiče od tela i od prirode; nema nikakve veze sa pravdom ili nepravdom jer ništa u čovekovoj priroda-suštini ne odgovara istini. Prema tome, iskvarenu ljudsku narav i Božji gnev ne treba pominjati u istom kontekstu. Bez izuzetka, ponašanje čoveka kojeg je iskvario Sotona započinje željom da se zaštiti iskvarenost i svakako je zasnovano na iskvarenosti; upravo zato se čovekov bes ne može pominjati u istom kontekstu sa Božjim gnevom, koliko god da čovekov bes u teoriji može delovati ispravno. Kada Bog pošalje Svoj bes, rđave sile su zauzdane i rđave stvari uništene, dok pravedne i pozitivne stvari počinju da uživaju Božju brigu i zaštitu i omogućeno im je nesmetano postojanje. Bog šalje Svoj gnev zato što nepravedne, negativne i rđave stvari remete, ometaju ili uništavaju normalnu aktivnost i razvoj pravednih i pozitivnih stvari. Cilj Božjeg besa nije da zaštiti Svoj sopstveni status i identitet, već da zaštiti postojanje pravednih, pozitivnih, lepih i dobrih stvari, da zaštiti zakone i poredak normalnog opstanka ljudskog roda. Ovo je osnovni uzrok Božjeg gneva. Božji bes je sasvim ispravno, prirodno i istinito otkrivenje Njegove naravi. U Njegovom besu nema skrivenih motiva niti ima prevare ili zavere, a kamoli želja, lukavosti, zlobe, nasilja, rđavosti ili ikakve druge osobine svojstvene iskvarenom ljudskom rodu. Pre nego što Bog pošalje Svoj bes, On je već sasvim jasno i potpuno sagledao suštinu svake stvari, i već je formulisao tačne i jasne definicije i zaključke. Dakle, Božji cilj u svemu što čini kristalno je jasan, kao i Njegov stav. On nije zbunjen, slep, impulsivan ili nemaran, a zasigurno nije neprincipijelan. Ovo je praktični aspekt Božjeg gneva, a upravo zbog ovog praktičnog aspekta Božjeg gneva ljudski rod je dostigao svoje normalno postojanje. Bez Božjeg gneva, ljudski rod bi posrnuo u nenormalne uslove života i sve pravedne, lepe i dobre stvari bi bile uništene i prestale bi da postoje. Bez Božjeg gneva, zakoni i pravila postojanja za stvorena bića bili bi prekršeni ili čak potpuno podriveni. Od stvaranja čoveka, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da zaštiti i održi normalno postojanje ljudskog roda. Budući da Njegova pravedna narav sadrži gnev i veličanstvo, svi rđavi ljudi, stvari i predmeti i sve ono što remeti normalno postojanje ljudskog roda i šteti mu, bivaju kažnjeni, kontrolisani i uništeni kao rezultat Njegovog gneva. Tokom proteklih nekoliko milenijuma, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da obori i uništi sve vrste nečistih i zlih duhova koji se opiru Bogu i ponašaju kao Sotonini saučesnici i sluge u Božjem delu upravljanja ljudskim rodom. Prema tome, Božje delo spasenja čoveka oduvek je napredovalo prema Njegovom planu. To znači da zahvaljujući postojanju Božjeg gneva, najpravedniji ciljevi ljudskog roda nikada nisu uništeni.

Sada kada ste razumeli suštinu Božjeg gneva, sasvim je sigurno da morate još bolje da razumete kako da razaznate Sotoninu rđavost!

Iako Sotona deluje humano, pravedno i čestito, Sotonina suština je okrutna i rđava

Sotona gradi svoju reputaciju obmanjujući ljude i često se predstavlja kao prethodnica i uzor pravde. Pod lažnim izgovorom da štiti pravdu, on škodi ljudima, proždire njihove duše i koristi se svakojakim sredstvima da otupi, obmane i podstakne čoveka. Njegov cilj je da navede čoveka da odobri njegovo rđavo ponašanje i prikloni mu se, da natera čoveka da mu se pridruži u suprotstavljanju Božjem autoritetu i suverenosti. Međutim, kada neko prozre njegove smicalice i spletke i prozre njegove podle osobine, i kada više ne želi da ga Sotona i dalje gazi i zavarava ili da i dalje bude u njegovom ropstvu, ili da bude kažnjen i uništen zajedno sa njim, tada Sotona menja svoje prethodne crte sveca i skida svoju lažnu masku da bi otkrio svoje pravo lice, koje je rđavo, podlo, ružno i divljačko. On bi najviše voleo da istrebi sve one koji odbijaju da ga slede i koji se opiru njegovim rđavim silama. U tom trenutku Sotona više ne može imati častan izgled dostojan poverenja; umesto toga, ispod ovčijeg runa se otkrivaju njegove ružne i đavolske osobine. Jednom kada se Sotonine smicalice iznesu na videlo i njegove prave osobine budu razotkrivene, on će pobesneti i ispoljiti svoje varvarstvo. Njegova želja da naudi ljudima i proždire ih nakon toga će se samo pojačati. On se razbesni kada čovek otkrije pravu istinu, pa započinje da gradi snažnu osvetoljubivost prema čoveku zbog njegove težnje da žudi za slobodom i svetlošću i za oslobođenjem iz njegovog ropstva. Njegov bes ima za cilj da odbrani i podrži njegovu rđavost, a takođe je pravo otkrivenje njegove divljačke prirode.

U svakom slučaju, Sotonino ponašanje razotkriva njegovu rđavu prirodu. Od svih rđavih dela koje je Sotona izvršio nad čovekom – od njegovih ranih nastojanja da obmane čoveka da ga sledi, preko njegovog iskorišćavanja čoveka, u kome čoveka uvlači u svoja rđava dela, do njegove osvetoljubivosti prema čoveku nakon što njegove prave osobine budu razotkrivene i nakon što ga čovek prepozna i napusti – nijedan od ovih postupaka ne propušta da razotkrije Sotoninu rđavu suštinu, niti da dokaže činjenicu da Sotona nema nikakve veze sa pozitivnim stvarima i da je Sotona izvor svih rđavih stvari. Svaki njegov postupak štiti njegovu rđavost, osigurava nastavak njegovih rđavih dela, ide protiv pravednih i pozitivnih stvari i uništava zakone i poredak normalnog postojanja ljudskog roda. Ovi Sotonini postupci su neprijateljski prema Bogu i biće uništeni Božjim gnevom. Iako Sotona poseduje sopstveni bes, njegov bes je samo sredstvo da dȃ oduška svojoj rđavoj prirodi. Razlog zbog koga je Sotona ogorčen i besan je u sledećem: njegove besprizorne smicalice su razotkrivene; nije se lako izvukao sa svojim spletkama; njegova sumanuta ambicija i želja da zameni Boga i ponaša se kao Bog su srušeni i onemogućeni; a njegov cilj da kontroliše ceo ljudski rod sada je uzaludan i nikada se neće ostvariti. Božje neprekidno prizivanje Sopstvenog gneva, svaki put iznova, sprečilo je da se ostvare Sotonine spletke i suzbilo širenje i divljanje Sotonine rđavosti. Iz tog razloga, Sotona istovremeno mrzi Božji gnev i boji ga se. Svaki put kad se Božji gnev spusti, on ne samo da razotkriva Sotonin pravi podli izgled, već i na svetlo dana iznosi Sotonine rđave želje, a time bivaju ogoljeni razlozi za Sotonin bes prema ljudskom rodu. Erupcija Sotoninog besa predstavlja pravo otkrivenje njegove rđave prirode i razotkrivanje njegovih smicalica. Naravno, svaki put kada se Sotona razbesni to predstavlja proglas uništenja rđavih stvari i zaštitu i nastavak odvijanja pozitivnih stvari; to je proglas činjenice da Božji gnev ne sme biti uvređen!

Da bi spoznao Božju pravednu narav, čovek se ne sme oslanjati na iskustvo i maštu

Kada se suočiš sa Božjim sudom i grdnjom, da li ćeš reći da je Božja reč ukaljana? Hoćeš li reći da Božji bes ima svoju pozadinu i da je ukaljan? Hoćeš li klevetati Boga, uz reči da Njegova narav nije nužno sasvim pravedna? Kada se baviš svakim Božjim delom, prvo moraš biti siguran da u Božjoj pravednoj naravi nema nikakvih drugih elemenata, da je ona sveta i besprekorna. Ova dela obuhvataju udaranje, kažnjavanje i uništenje ljudskog roda. Bez izuzetka, svako Božje delo se čini uz strogo poštovanje Njegove suštinske naravi i Njegovog plana i ne obuhvata nijedan deo ljudskog znanja, tradicije i filozofije. Svako Božje delo je izraz Njegove naravi i suštine i nije povezano ni sa čim što pripada iskvarenom ljudskom rodu. Ljudski rod ima predstavu da su samo Božja ljubav, milost i tolerancija prema čoveku besprekorni, neukaljani i sveti, a niko ne zna da su Božji bes i Njegov gnev takođe neukaljani; osim toga, niko nije razmišljao o pitanjima kao što su: zašto Bog ne podnosi uvredu ili zašto je Njegov bes tako veliki. Naprotiv, neki Božji gnev pogrešno smatraju za lošu narav, kao što je ona kod iskvarenog ljudskog roda, i pogrešno poistovećuju Božji bes sa besom iskvarenog ljudskog roda. Oni čak pogrešno pretpostavljaju da je Božji bes isti kao prirodno otkrivenje iskvarene naravi ljudskog roda i da je oslobađanje Božjeg gneva poput besa iskvarenih ljudi kada se suoče sa nekom nesrećnom situacijom, te veruju da je oslobađanje Božjeg gneva izraz Njegovog raspoloženja. Nakon ovog razgovora, nadam se da niko od vas više neće imati pogrešna shvatanja, zamišljanja ili nagađanja u pogledu Božje pravedne naravi. Nakon što ste čuli Moje reči, nadam se da u svojim srcima možete istinski da prepoznate gnev Božje pravedne naravi, da možete da ostavite po strani sva prethodna pogrešna shvatanja Božjeg gneva i da možete da promenite svoja pogrešna verovanja i gledišta o suštini Božjeg gneva. Osim toga, nadam se da u svojim srcima možete imati tačnu definiciju Božje naravi, da više nećete imati nikakve sumnje u pogledu Božje pravedne naravi, te da Božjoj istinskoj naravi nećete nametati nikakvo ljudsko rasuđivanje ili zamišljanje. Božja pravedna narav jeste Božja sopstvena istinska suština. Ona nije nešto što je napisao ili oblikovao čovek. Njegova pravedna narav jeste Njegova pravedna narav i nema nikakve veze niti spone ni sa jednim stvorenim bićem. Sȃm Bog jeste Sȃm Bog. On nikada neće postati stvoreno biće, a čak i ako postane pripadnik stvorenih bića, Njegova suštinska narav i suština neće se promeniti. Prema tome, bogopoznanje nije isto što i spoznaja nekog predmeta; spoznati Boga nije isto što i razlučivanje neke stvari niti je isto što i razumevanje čoveka. Ako, da bi spoznao Boga, čovek koristi svoj koncept ili metod za spoznaju nekog predmeta ili za razumevanje osobe, onda on nikada neće moći da stekne znanje o Bogu. Spoznaja Boga ne znači oslanjanje na iskustvo ili maštu, te stoga nikada ne smeš Bogu da namećeš svoje iskustvo ili maštu; koliko god da tvoje iskustvo i mašta mogu biti bogati, oni su ipak ograničeni. Štaviše, tvoja mašta ne odgovara činjenicama, a još manje istini, i u neskladu je sa Božjom istinskom naravi i suštinom. Ako se uzdaš u svoju maštu da bi razumeo Božju suštinu, osuđen si na neuspeh. Jedini put je sledeći: prihvati sve što dolazi od Boga, a zatim to postepeno proživljavaj i shvataj. Doći će dan kada će te Bog prosvetiti da Ga zaista razumeš i spoznaš zbog tvoje saradnje i zbog tvoje gladi i žeđi za istinom. Hajde da ovim zaključimo ovaj deo našeg razgovora.

A portion of the Serbian Bible verses in this audio are from the Holy Bible, New Serbian Translation.

Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.

Used by permission. All rights reserved worldwide.