Božja pravedna narav (Drugi deo)

Ljudski rod zadobija Božju milost i toleranciju kroz iskreno pokajanje

U nastavku sledi biblijska priča o „Božjem spasenju Ninive”.

Knjiga proroka Jone 1:1-2  Reč Jahveova dođe Joni, Amitajevom sinu: „Ustani i pođi u Ninivu, u taj veliki grad, te protiv njega zavapi, jer je zloba žitelja njegovih do Mene doprla.”

Knjiga proroka Jone 3  Joni po drugi put dođe reč Jahveova: „Ustani i idi u Ninivu, taj veliki grad, i propovedaj im ono što sam ti zapovedio”. Jona ustade i ode u Ninivu, sledeći reč Jahveovu. A Niniva beše veliki grad, na tri dana hoda odatle. Kad je ušao u grad, Jona je išao samo dan hoda propovedajući: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena.” Ninivljani su poverovali Bogu; proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret. Kad je vest došla do cara, on je ustao sa svog prestola, skinuo svoje ruho, stavio na sebe kostret i seo u pepeo. Onda je zapovedio da viču po Ninivi: „Po nalogu cara i njegovih velikaša: ’Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. Neka se i stoka i ljudi pokriju kostreću, i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. Ko zna? Možda će se Bog odvratiti i milostivo odustati od svog ljutog gneva, pa ne izginemo.’” Bog je video njihova dela, kako su se odvratili od svojih zlih puteva, pa je odustao od nesreće, koju je rekao da će izvršiti nad njima. I tako je nije izvršio.

Knjiga proroka Jone 4 Jona se tada veoma ozlovoljio i naljutio. I pomolio se Jahveu: „O, Jahve! Nisam li ja baš ovo rekao dok sam bio u svojoj zemlji? U Tarsis sam i pobegao zato što sam znao da si ti Bog blagostiv i milostiv, ne naljutiš se lako, bogat si milosrđem i sažališ se nad nesrećom. Zato, Jahve, uzmi sada moj život, jer je bolje da umrem nego da živim.” Jahve reče: „Ljutiš li se s pravom?” Jona izađe iz grada i smesti se istočno od grada. Tamo je sebi načinio kolibu i seo u nju, u hlad, da vidi šta će Jahve učiniti s gradom. A Bog Jahve učini da bršljan izraste nad Jonom, da pruža senku nad njegovom glavom, da okonča njegovu zlovolju. Jona se izrazito obradovao bršljanu. Ali sutradan, u zoru, Bog zapovedi crvu da podgrize bršljan, tako da je bršljan uvenuo. Kad je granulo sunce, Bog je učinio da dune vetar s istoka; sunce je peklo Joninu glavu, pa je smalaksao. Želeći da umre, rekao je: „Bolje da umrem, nego da živim.” Bog upita Jonu: „Gneviš li se s pravom zbog bršljana?” On odgovori: „Da, s pravom sam ljut nasmrt.” Jahve mu reče: „Tebi je prirastao srcu bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A da meni ne priraste srcu Niniva, veliki grad sa preko sto dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju gde im je desno a gde levo, i mnoštvo stoke?”

Rezime priče o Ninivi

Iako je priča o „Božjem spasenju Ninive” kratka, omogućava nam da sagledamo drugu stranu Božje pravedne naravi. Da bismo tačno razumeli od čega se ta strana sastoji, moramo se vratiti Svetom pismu i razmotriti jedan od Božjih postupaka koji je preduzeo tokom Svog dela.

Pogledajmo prvo početak ove priče: „Reč Jahveova dođe Joni, Amitajevom sinu: ’Ustani i pođi u Ninivu, u taj veliki grad, te protiv njega zavapi, jer je zloba žitelja njegovih do Mene doprla’” (Knjiga proroka Jone 1:1-2). U ovom pasusu iz svetih spisa, znamo da je Bog Jahve naredio Joni da ode u grad Ninivu. Zašto je naredio Joni da ode u ovaj grad? Biblija je u ovome vrlo jasna: zloba stanovništva u ovom gradu uzdigla se pred Boga Jahvea, pa je stoga poslao Jonu da im objavi šta On namerava da učini. Iako nema nikakvih zapisa o tome ko je bio Jona, to, naravno, nema nikakve veze sa spoznajom Boga, pa stoga ne morate ni da razumete ovog čoveka, Jonu. Treba da znate samo ono što je Bog naredio Joni da učini i koji su bili Božji razlozi da takvo nešto učini.

Upozorenje Boga Jahvea stiže do Ninivljana

Pređimo sada na drugi pasus, trećeg poglavlja Knjige proroka Jone: „Kad je ušao u grad, Jona je išao samo dan hoda propovedajući: ’Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena.’” Ovo su reči koje je Bog neposredno preneo Joni da saopšti Ninivljanima, tako da su, naravno, to reči koje je Jahve želeo da kaže Ninivljanima. Ove reči poručuju ljudima da je Bog počeo da se gnuša i da mrzi ljude u gradu zato što se njihova zloba podigla do Njegovog pogleda, i da je zato želeo da uništi ovaj grad. Međutim, pre nego što Bog uništi grad, to će objaviti Ninivljanima i istovremeno im pružiti priliku da se pokaju za svoju zlobu i da počnu iznova. Ova prilika će potrajati četrdeset dana, ni dan duže. Drugim rečima, ako se ljudi u gradu ne pokaju, ne priznaju svoje grehe i ne poklone se pred Bogom Jahveom u roku od četrdeset dana, Bog će uništiti ovaj grad kao što je uništio Sodomu. To je ono što je Bog Jahve želeo da poruči stanovništvu Ninive. Očigledno, ovo nije bila jednostavna izjava. Ne samo da je ona prenela bes Boga Jahvea, već je prenela i Njegov stav prema Ninivljanima, dok je istovremeno poslužila kao svečano upozorenje ljudima koji žive u ovom gradu. Ovo upozorenje im je poručivalo da su njihova zla dela zaslužila mržnju Boga Jahvea i da će ih ona uskoro dovesti na samu ivicu sopstvenog uništenja. Stoga je život svakog stanovnika Ninive bio u neposrednoj opasnosti.

Oštar kontrast između reagovanja Ninive i Sodome na upozorenje Boga Jahvea

Šta znači biti uništen? U govornom smislu to znači da nešto više ne postoji. Ali na koji način? Ko bi mogao da uništi ceo grad? Naravno, bilo bi nemoguće da čovek izvrši takav čin. Stanovnici Ninive nisu bili budale; čim su čuli ovaj proglas, došli su na ideju. Znali su da je proglas došao od Boga, znali su da će Bog izvršiti Svoje delo i znali su da je njihova zloba razbesnela Boga Jahvea i na njih navukla Njegov bes, te da će uskoro biti uništeni zajedno sa svojim gradom. Kako su se stanovnici grada ponašali nakon što su čuli upozorenje Boga Jahvea? U Bibliji se detaljno opisuje kako su ljudi reagovali, od cara sve do običnih ljudi. U Svetom pismu su zabeležene sledeće reči: „Ninivljani su poverovali Bogu; proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret. Kad je vest došla do cara, on je ustao sa svog prestola, skinuo svoje ruho, stavio na sebe kostret i seo u pepeo. Onda je zapovedio da viču po Ninivi: ’Po nalogu cara i njegovih velikaša: „Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. Neka se i stoka i ljudi pokriju kostreću, i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. (…)”’” (Knjiga proroka Jone 3:5-9).

Nakon što su čuli proglas Boga Jahvea, stanovnici Ninive su pokazali potpuno suprotan stav od stanovnika Sodome – dok su se stanovnici Sodome otvoreno suprotstavili Bogu, nastavljajući i dalje sa zlom, Ninivljani, nakon što su čuli ove reči, nisu zanemarili ovo pitanje niti su se opirali. Umesto toga, oni su poverovali Bogu i proglasili su post. Šta na ovom mestu znači reč „poverovali”? Sama reč ukazuje na veru i pokornost. Ako za objašnjenje ove reči koristimo stvarno ponašanje Ninivljana, ona znači da su poverovali da Bog može i hoće da učini ono što je rekao i da su spremni da se pokaju. Da li su stanovnici Ninive osetili strah pred neposrednom katastrofom? Upravo je njihovo verovanje unelo strah u njihova srca. Prema tome, čime možemo dokazati verovanje i strah Ninivljana? Kao što se u Bibliji kaže: „(…) proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret”. To znači da su Ninivljani zaista poverovali, te da je iz tog verovanja proizašao strah, koji ih je potom naveo da poste i obuku se u kostret. Tako su pokazali da počinju da se kaju. Sasvim suprotno od stanovnika Sodome, Ninivljani ne samo da se nisu protivili Bogu, već su i svojim ponašanjem i postupcima jasno pokazali svoje pokajanje. Naravno, to su učinili svi stanovnici Ninive, a ne samo obični ljudi – ni car nije bio izuzetak.

Pokajanje cara Ninive zadobija pohvalu Boga Jahvea

Kada je car Ninive začuo ovu vest, ustao je sa svog prestola, skinuo svoju odeždu, stavio je na sebe kostret i seo u pepeo. Zatim je zapovedio da niko u gradu ne sme ništa da okusi, te da ni ovce, volovi ni sva druga stoka ne smeju da pasu niti da piju vodu. Da se i ljudi i stoka obuku u kostret, a da ljudi iz sve snage prizivaju Boga. Car je, takođe, naredio da se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. Sudeći po ovom nizu postupaka, car Ninive je u svom srcu osećao istinsko pokajanje. Ovaj niz njegovih postupaka – to što je ustao sa svog prestola, skinuo carsku odeždu, obukao kostret i seo u pepeo – poručuje ljudima da je car Ninive ostavio po strani svoj carski status i obukao kostret zajedno sa običnim ljudima. To znači da car Ninive, nakon što je čuo proglas Boga Jahvea, nije ostao na svom carskom mestu da bi nastavio svojim zlim putem ili sa nasiljem koje je činio; nego je ostavio po strani autoritet koji je imao i pokajao se pred Bogom Jahveom. U tom trenutku car Ninive se nije pokajao kao car; došao je pred Boga da se pokaje i svoje grehe ispovedi kao običan Božji podanik. Štaviše, celom gradu je, takođe, poručio da se pokaju i da svoje grehe ispovede pred Bogom Jahveom na isti način kao i on; osim toga, imao je konkretan plan kako da to učini, kao što vidimo u svetim spisima: „Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. (…) i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio.” Kao gradski vladar, car Ninive je imao vrhovni status i moć i mogao je da čini sve što je želeo. Kada se suočio sa proglasom Boga Jahvea, mogao je sve to da zanemari ili da se naprosto pokaje i sȃm ispovedi svoje grehe; mogao je potpuno da zanemari činjenicu hoće li se ljudi u tom gradu odlučiti da se pokaju ili neće. Međutim, car Ninive nije to uopšte učinio. Ne samo da je ustao sa svog prestola, obukao kostret, seo u pepeo, pokajao se i ispovedio svoje grehe pred Bogom Jahveom, već je naložio i da svi ljudi i stoka u gradu učine to isto. Čak je naredio da ljudi „iz sve snage prizivaju Boga”. Ovim nizom postupaka car Ninive je zaista postigao ono što jedan vladar treba da učini. Niz njegovih postupaka je ono što je svim carevima u ljudskoj istoriji bilo teško da postignu i zaista, nijedan drugi car ih nije postigao. Za ove postupke se može reći da su bez presedana u ljudskoj istoriji, i vredni su toga da ih ljudski rod u znak sećanja obeležava i oponaša. Od samog nastanka čoveka, svaki car je predvodio svoje podanike da se odupiru i protive Bogu. Niko nikada nije poveo svoje podanike da preklinju Boga i traže iskupljenje za svoju zločestost, da dobiju oprost od Boga Jahvea i izbegnu neposrednu kaznu. Međutim, car Ninive je uspeo da navede svoje podanike da se okrenu Bogu, da se odvrate od svoga zlog puta i da se okanu nasilja koje su činili. Povrh toga, on je, takođe, bio u stanju da ostavi po strani svoj presto, a zauzvrat, Bog Jahve je promenio mišljenje i osetio žaljenje, povukao Svoj gnev i omogućio stanovništvu grada da prežive, poštedevši ih od uništenja. Postupci cara se mogu nazvati samo retkim čudom u ljudskoj istoriji, pa čak i uzornim primerom iskvarenog ljudskog roda koji se kaje i ispoveda svoje grehe pred Bogom.

Bog vidi iskreno pokajanje duboko u srcima Ninivljana

Nakon što su čuli Božji proglas, car Ninive i njegovi podanici preduzeli su niz radnji. Kakva je bila priroda ovih radnji i njihovog ponašanja? Drugim rečima, šta je bila suština njihovog ponašanja u celini? Zašto su učinili to što su učinili? U Božjim očima oni su se iskreno pokajali, ne samo zato što su usrdno molili Boga i ispovedili svoje grehe pred Njim, već i zato što su se okanuli svog zlog ponašanja. Tako su postupili jer su, nakon što su čuli Božje reči, bili neverovatno uplašeni i poverovali su da će On učiniti ono što je rekao. Kroz post, nošenje kostreta i sedenje u pepelu, želeli su da izraze svoju spremnost da se okanu svojih puteva i uzdrže se od zla, i molili su se Bogu Jahveu da obuzda Svoj bes, preklinjali su Ga da povuče Svoju odluku i katastrofu koja bi ih zadesila. Ako ispitamo celokupno njihovo ponašanje, možemo videti da su uveliko razumeli da su njihova prethodna zla dela bila odvratna Bogu Jahveu, a možemo videti i to da su razumeli zašto će ih On uskoro uništiti. Zato su svi želeli da se potpuno pokaju, da se odvrate od svojih zlih puteva i okanu nasilja koje su činili. Drugim rečima, kada su postali svesni proglasa Boga Jahvea, svako od njih je osetio strah u svom srcu; prestali su sa svojim zlim ponašanjem i više nisu radili stvari koje su bile toliko odvratne Bogu Jahveu. Pored toga, preklinjali su Boga Jahvea da im oprosti grehe iz prošlosti i da se prema njima ne ophodi na osnovu njihovih postupaka iz prošlosti. Bili su spremni da se više nikada ne upuste u zlo i da postupaju prema uputstvima Boga Jahvea, samo ako bi bilo moguće da više nikada ne razbesne Boga Jahvea. Njihovo pokajanje je bilo iskreno i potpuno. Došlo je iz dubine njihovih srca i bilo je stvarno i trajno.

Kada su svi Ninivljani, od cara do običnih ljudi, saznali da je Bog Jahve besan na njih, Bog je mogao jasno i očito da vidi svaki njihov naredni postupak i njihovo ponašanje u celini, kao i sve odluke koje su donosili i izbore koje su činili. Božje mišljenje se promenilo u skladu sa njihovim ponašanjem. Kakav je bio Božji stav u tom trenutku? Na to pitanje ti može odgovoriti Biblija. U svetim spisima su zabeležene sledeće reči: „Bog je video njihova dela, kako su se odvratili od svojih zlih puteva, pa je odustao od nesreće, koju je rekao da će izvršiti nad njima. I tako je nije izvršio” (Knjiga proroka Jone 3:10). Iako se Bog predomislio, nije bilo ničeg komplikovanog u vezi sa Njegovim stavom. Iz izražavanja Svog besa On je naprosto prešao na smirivanje Svog besa, a zatim je odlučio da gradu Ninivi ne donese katastrofu. Razlog zbog koga je Božja odluka – da Ninivljane poštedi katastrofe – usledila tako brzo leži u tome što je Bog posmatrao srce svake osobe u Ninivi. Video je šta nose duboko u svojim srcima: njihovo iskreno pokajanje i ispovedanje njihovih greha, njihovu iskrenu veru u Njega, njihovu duboku svest o tome koliko su njihova zla dela razbesnela Njegovu narav, kao i iz toga nastali strah od predstojeće kazne Boga Jahvea. U isto vreme, Bog Jahve je, takođe, čuo njihove molitve, koje su poticale iz dubine njihovih srca, preklinjući Ga da se više ne ljuti na njih, kako bi mogli da izbegnu ovu katastrofu. Kada je Bog primetio sve ove činjenice, malo po malo Njegov bes je popustio. Bez obzira na to koliko je prethodno bio velik Njegov bes, Njegovo srce je bilo dirnuto kada je video iskreno pokajanje duboko u srcima ovih ljudi, te stoga nije mogao da podnese da im nanese katastrofu i prestao je da se ljuti na njih. Umesto toga, nastavio je da im pruža Svoju milost i toleranciju i nastavio je da ih vodi i opskrbljuje.

Ako je tvoja vera u Boga iskrena, često ćeš biti obasut Njegovom brigom

U promeni Božjih namera prema stanovnicima Ninive nije bilo nikakvog oklevanja niti ičega dvosmislenog ili nejasnog. Pre je posredi bio preobražaj iz čistog besa u čistu toleranciju. Ovo je istinsko otkrivenje Božje suštine. Bog nikada nije neodlučan niti snebivljiv u Svojim postupcima; načela i ciljevi koji stoje iza Njegovih postupaka su jasni i transparentni, čisti i besprekorni, bez imalo primese lukavstva ili smicalica u njima. Drugim rečima, Božja suština ne sadrži nikakvu tamu niti rđavost. Bog se naljutio na Ninivljane zato što su Mu njihova zla dela došla pred oči; u tom trenutku Njegov bes je nastao iz Njegove suštine. Međutim, kada je Božji bes splasnuo, a On opet podario Svoju toleranciju narodu Ninive, sve što je otkrio bila je i dalje Njegova sopstvena suština. Celokupna ova promena nastala je usled promene čovekovog stava prema Bogu. Tokom čitavog ovog vremenskog perioda, Božja neuvredljiva narav nije se menjala, Božja tolerantna suština nije se menjala, a ni Božja milosrdna suština puna ljubavi nije se menjala. Kada ljudi čine zla dela i vređaju Boga, oni na sebe navlače Njegov bes. Kada se ljudi iskreno pokaju, Božje srce će se promeniti, a Njegov bes će utihnuti. Kada ljudi nastave da se tvrdoglavo protive Bogu, Njegov bes trajaće bez prestanka, a Njegov gnev će ih sustizati malo po malo, sve dok ne budu uništeni. Ovo je suština Božje naravi. Šta god da Bog izražava i razotkriva od Svoje naravi – bilo Svoj gnev ili Svoju milost i dobrotu, to zavisi od ljudskog držanja, ponašanja, kao i stava prema Bogu koji duboko u svom srcu imaju. Ako je neka osoba neprestano izložena Božjem besu, srce ove osobe se nesumnjivo protivi Bogu. Budući da se ta osoba nije nikada iskreno pokajala, pognula svoju glavu pred Bogom niti je posedovala istinsku veru u Boga, ona nikada nije zadobila Božju milost i toleranciju. Ako neko često dobija Božju brigu, Njegovu milost i Njegovu toleranciju, tada je nesumnjivo da ta osoba u svom srcu ima istinsku veru u Boga, a njeno srce se ne protivi Bogu. Ta osoba se često iskreno pokaje pred Bogom; stoga, čak i ako se Božja disciplina često spušta na tu osobu, to neće biti slučaj i sa Njegovim gnevom.

Ovaj kratak pregled omogućava ljudima da vide Božje srce, da vide stvarnost Njegove suštine, da vide da Božji bes i promene Njegovih namera nisu bezrazložni. Uprkos tome što je Bog pokazao oštar kontrast u trenutku kada je bio gnevan i u trenutku kada je promenio Svoje mišljenje, zbog čega ljudi veruju da postoji veliki razdor ili suprotnost između ta dva aspekta Božje suštine – Njegovog besa i Njegove tolerancije – Božji stav prema pokajanju Ninivljana ponovo omogućava ljudima da vide drugu stranu Božje istinske naravi. Promena Božjeg mišljenja zaista omogućava ljudskom rodu da ponovo vidi istinu o Božjoj milosti i dobroti i da vidi istinsko otkrivenje Božje suštine. Ljudski rod mora samo da prizna da Božja milost i dobrota nisu mit niti puka izmišljotina. Ovo je stoga što su Božja osećanja u tom trenutku bila iskrena, i Božja promena mišljenja je bila iskrena – Bog je zaista još jednom podario ljudskom rodu Svoju milost i toleranciju.

Iskrenim pokajanjem u svojim srcima Ninivljani zadobijaju Božju milost i menjaju sopstveni ishod

Da li je postojala ikakva protivrečnost između promene Božjeg mišljenja i Njegovog gneva? Naravno da nije! Ovo je stoga što je Božja tolerancija u tom konkretnom trenutku imala svoj razlog. Koji bi to razlog mogao biti? Onaj koji je naveden u Bibliji: „Svaka osoba se okrenula od svog zlog puta” i „odbacila nasilje koje je činila”.

Ovaj „zao put” se ne odnosi na pregršt zlih dela, već na izvor zla iz kojeg potiče ljudsko ponašanje. „Odvraćanje od svog zlog puta” znači da dotične osobe neće više nikada ovako postupiti. Drugim rečima, nikada se više neće ponašati na ovaj zao način; metoda, izvor, motiv, namera i načelo njihovih postupaka, svi su se promenili; oni više nikada neće koristiti te metode i načela da svom srcu donesu uživanje i sreću. Reč „odbaciti” u izrazu „odbacila nasilje koje je činila” znači odložiti ili odbaciti, sasvim raskrstiti s prošlošću i nikada se tome ne vratiti. Kada su stanovnici Ninive odbacili nasilje koje su činili, to je bio dokaz i prikaz njihovog iskrenog pokajanja. Bog posmatra spoljašnji izgled ljudi, kao i njihova srca. Kada je Bog primetio iskreno i bespogovorno pokajanje u srcima Ninivljana i, takođe, primetio da su se odvratili od svojih zlih puteva i da su odbacili nasilje koje su činili, promenio je Svoje mišljenje. To znači da su držanje i ponašanje ovih ljudi i različiti načini obavljanja stvari, kao i njihovo iskreno pokajanje i ispovedanje grehova u njihovim srcima doveli do toga da Bog promeni Svoje mišljenje, da promeni Svoje namere, da povuče Svoju odluku i da ih ne kazni niti uništi. Prema tome, stanovnici Ninive su za sebe postigli drugačiji ishod. Iskupili su svoje živote i istovremeno zadobili Božju milost i toleranciju, a u tom trenutku se povukao i Božji gnev.

Božja milost i tolerancija nisu retkost – čovekovo iskreno pokajanje jeste

Bez obzira na to koliko je Bog bio besan na Ninivljane, čim su oni proglasili post i odenuli kostret i seli u pepeo, Njegovo srce je počelo da omekšava i On je počeo da menja Svoje mišljenje. Trenutak pre nego što im je objavio da će uništiti njihov grad – trenutak pre njihovog pokajanja i ispovedanja grehova – Bog je i dalje na njih bio besan. Nakon što su obavili niz pokajničkih dela, Božji bes prema stanovnicima Ninive postupno se preobražavao u milost i toleranciju prema njima. Nema ničeg protivrečnog u vezi sa istovremenim otkrivenjem ova dva aspekta Božje naravi u istom događaju. Kako, dakle, treba razumeti i spoznati to odsustvo protivrečnosti? Bog je izrazio i otkrio svaku od ove dve sasvim oprečne suštine pre i posle pokajanja stanovnika Ninive, omogućavajući ljudima da vide stvarnost i neuvredljivost Božje suštine. Evo šta je Bog kroz Svoj stav saopštio ljudima: ne radi se o tome da Bog nije tolerantan prema ljudima niti da ne želi da im pokaže milost; već je reč o tome da se oni retko iskreno pokaju Bogu, a retkost je i da se ljudi zaista odvrate od svojih zlih puteva i da odbace nasilje koje im je u rukama. Drugim rečima, kada je Bog besan na čoveka, On se nada da će čovek moći iskreno da se pokaje i nada se da će videti čovekovo iskreno pokajanje, u kom slučaju će slobodno nastaviti da čoveku daruje Svoju milost i toleranciju. To znači da čovekovo zlo ponašanje izaziva Božji gnev, dok se Božja milost i tolerancija daruju onima koji slušaju Boga i iskreno se pokaju pred Njim, onima koji mogu da se odvrate od svojih zlih puteva i odbace nasilje koje im je u rukama. Božji stav je bio vrlo jasno otkriven u Njegovom ophođenju prema Ninivljanima: Božju milost i toleranciju nije uopšte teško zadobiti, a ono što On zahteva jeste čovekovo iskreno pokajanje. Sve dok se ljudi odvraćaju od svojih zlih puteva i odbacuju nasilje koje im je u rukama, Bog će menjati Svoje mišljenje i Svoj stav prema njima.

Stvoriteljeva pravedna narav je stvarna i živopisna

Kada je Bog promenio mišljenje prema stanovništvu Ninive, da li su Njegova milost i tolerancija bili lažni paravan? Naravno da nisu! Šta je onda postalo jasno prelaskom sa jednog na drugi aspekt Božje naravi dok se Bog bavio ovom konkretnom situacijom? Božja narav je potpuna celina – ona uopšte nije podeljena. Bilo da On prema ljudima izražava bes ili milost i toleranciju, sve to su izrazi Njegove pravedne naravi. Božja narav je životna i izrazito živopisna, a On svoje misli i stavove menja saglasno razvoju događaja. Preobražaj Njegovog stava prema Ninivljanima poručuje ljudskom rodu da On ima sopstvene misli i naume; On nije robot niti glinena figura, već je Sȃm živi Bog. Mogao bi da bude besan na stanovnike Ninive, baš kao što bi, zbog njihovog stava, mogao da im oprosti njihovu prošlost. Mogao bi da odluči da Ninivljanima donese nesreću, a mogao bi, takođe, da zbog njihovog pokajanja promeni Svoju odluku. Ljudi vole da kruto primenjuju pravila i da takva pravila koriste da ograniče i definišu Boga, baš kao što vole da koriste formule u pokušaju da razumeju Božju narav. Dakle, u domenu ljudske misli, Bog ne razmišlja niti ima ikakve suštinske ideje. Međutim, u stvarnosti, Božje misli su u stanju neprestanog preobražaja shodno promenama u stvarima i okruženjima. Dok se ove misli preobražavaju, otkrivaju se različiti aspekti Božje suštine. Tokom ovog procesa preobražaja, tačno u onom trenutku kada Bog promeni mišljenje, ono što On pokazuje ljudskom rodu jeste stvarno postojanje Njegovog života i to da je Njegova pravedna narav puna pokretačke snage. U isto vreme, Bog koristi Svoja sopstvena istinska otkrivenja da ljudskom rodu dokaže stvarnost postojanja Svog gneva, Svoje milosti, Svoje dobrote i Svoje tolerancije. Njegova suština će se otkrivati u svakom trenutku i na svakom mestu saglasno načinu razvoja događaja. On u sebi nosi lavovski gnev i majčinsku milost i toleranciju. Njegova pravedna narav ne dozvoljava nikakva osporavanja, kršenja, promene niti izvrtanje od strane ijedne osobe. Među svim pitanjima i svim stvarima, Božja pravedna narav – odnosno Božji gnev i Božja milost – može se otkriti u svakom trenutku i na svakom mestu. On daje životni izraz ovim aspektima u svakom uglu svega stvorenog i s poletom ih sprovodi u svakom prolaznom trenutku. Božja pravedna narav nije ograničena vremenom niti prostorom; drugim rečima, Božja pravedna narav se ne izražava mehanički niti se otkriva shodno ograničenjima vremena ili prostora, već sa savršenom lakoćom u svakom trenutku i na svakom mestu. Kada vidiš da Bog menja mišljenje i prestaje da izražava Svoj gnev i uzdržava se od toga da uništi grad Ninivu, možeš li reći da je Bog samo milostiv i pun ljubavi? Možeš li reći da se Božji gnev sastoji od praznih reči? Kada Bog besni silovitim gnevom i uskrati Svoju milost, možeš li reći da On ne oseća pravu ljubav prema ljudskom rodu? Ovaj silovit gnev Bog izražava kao odgovor na ljudska zla dela; Njegov gnev nema mane. Ljudsko pokajanje dira Ga u srce, a upravo ovo pokajanje dovodi do toga da On promeni Svoje mišljenje. Kada je dirnut, kada promeni Svoje mišljenje i kada pokaže Svoju milost i toleranciju prema čoveku, sve to je bez ikakve mane; sve je besprekorno, čisto, bez mrlje i neukaljano. Božja tolerancija je upravo to: tolerancija, baš kao što je i Njegova milost ništa drugo do milost. Njegova narav otkriva gnev ili milost i toleranciju saglasno čovekovom pokajanju i promenama u čovekovom ponašanju. Bez obzira na to šta On otkriva i izražava, sve to je čisto i neposredno; suština toga se razlikuje od suštine svakog stvorenog bića. Kada Bog izražava načela u osnovi Svojih postupaka, u njima nema nikakvih mana ni nedostataka, a takve su i Njegove misli, Njegove ideje i svaka Njegova odluka i svaki Njegov postupak. Budući da je Bog tako odlučio i budući da je tako postupio, tako i sprovodi Svoje postupke. Rezultati Njegovih postupaka su ispravni i besprekorni upravo zato što je njihov izvor besprekoran i neukaljan. Božji gnev je besprekoran. Isto tako, Božja milost i tolerancija – koje ne poseduje nijedno stvoreno biće – jesu sveti i besprekorni, i mogu da se odupru promišljenom razmatranju i iskustvu.

Da li sada kada razumete priču o Ninivi, vidite drugu stranu suštine Božje pravedne naravi? Vidite li drugu stranu Božje jedinstvene pravedne naravi? Da li iko među ljudskim rodom poseduje takvu narav? Da li iko poseduje ovakav gnev, gnev Božji? Da li iko poseduje milost i toleranciju kakve poseduje Bog? Ko od stvorenih bića može da prizove takav veliki gnev i da odluči da uništi ljudski rod ili da mu donese katastrofu? I ko je podoban da čoveku daruje milost, da mu toleriše i da mu oprosti, i time promeni svoju prethodnu odluku da uništi čoveka? Stvoritelj izražava Svoju pravednu narav kroz Svoje sopstvene jedinstvene metode i načela i ne podleže kontroli niti ograničenjima koje nameću bilo koji čovek, događaj i stvar. S obzirom na Njegovu jedinstvenu narav, niko nije u stanju da izmeni Njegove misli i ideje, niti je iko u stanju da Ga ubedi i promeni ijednu Njegovu odluku. Celokupno ponašanje i misli koje postoje u svim stvorenim bićima postoje izloženi sudu Njegove pravedne naravi. Niko ne može da kontroliše hoće li On ispoljiti gnev ili milost; jedino suština Stvoritelja – ili, drugim rečima, Stvoriteljeva pravedna narav – može da odlučuje o tome. Takva je jedinstvena priroda Stvoriteljeve pravedne naravi!

Da li kroz analizu i razumevanje preobražaja Božjeg stava prema stanovništvu Ninive možete rečju „jedinstven” da opišete milost u Božjoj pravednoj naravi? Prethodno smo rekli da je Božji gnev jedan aspekt suštine Njegove jedinstvene pravedne naravi. Sada ću definisati dva aspekta – Božji gnev i Božju milost – kao Njegovu pravednu narav. Božja pravedna narav je sveta; ona ne podnosi uvrede i osporavanje; ona je nešto što ne poseduje niko među stvorenim ili nestvorenim bićima. U isto vreme je jedinstvena i isključivo svojstvena Bogu. To znači da je Božji gnev svet i neuvredljiv. Na isti način je drugi aspekt Božje pravedne naravi – Božja milost – svet i neuvredljiv. Nijedno od stvorenih ili nestvorenih bića ne može da zameni ili predstavlja Boga u Njegovim postupcima, niti je iko mogao da Ga zameni ili predstavlja u uništenju Sodome ili spasenju Ninive. Ovo je pravi izraz Božje jedinstvene pravedne naravi.

Stvoriteljeva iskrena osećanja prema ljudskom rodu

Ljudi često govore da nije lako spoznati Boga. Međutim, Ja kažem da spoznati Boga nije uopšte teško, jer Bog često čoveku prikazuje Svoja dela kako bi on mogao da ih vidi. Bog nije nikada prekidao Svoj dijalog sa ljudskim rodom i nikada Sebe nije prikrivao od čoveka niti se skrivao. Njegove misli, Njegove ideje, Njegove reči i Njegova dela svi se otkrivaju ljudskom rodu. Prema tome, sve dok čovek želi da spozna Boga, on može da Ga razume i spozna kroz najrazličitije načine i metode. Čovek slepo misli da ga Bog namerno izbegava, da se Bog namerno krije od ljudskog roda, da Bog nema nameru da dozvoli čoveku da Ga razume i spozna, zato što čovek ne zna ko je Bog niti želi da razume Boga. I više od toga, čovek se ne bavi Stvoriteljevim mislima, rečima ili delima… Iskreno govoreći, ako čovek posveti makar i svoje slobodno vreme da razume i usredsredi se na Stvoriteljeve reči ili dela, te ako posveti samo malo pažnje Stvoriteljevim mislima i glasu Njegovog srca, neće mu biti teško da shvati da su Stvoriteljeve misli, reči i dela vidljivi i transparentni. Isto tako, biće potrebno malo truda da se shvati da je Stvoritelj u svakom trenutku među ljudima, da On uvek razgovora sa čovekom i svim stvorenim i da svakodnevno obavlja nova dela. Njegova suština i narav izraženi su u Njegovom dijalogu sa čovekom; Njegove misli i ideje sasvim se otkrivaju u Njegovim delima; On u svakom trenutku prati i posmatra ljudski rod. Mirno se obraća ljudskom rodu i svemu stvorenom Svojim tihim rečima: „Ja sam na nebesima i među Svojim stvorenjima. Čuvam stražu; čekam; na tvojoj sam strani…” Njegove ruke su tople i snažne; Njegovi koraci su lagani; Njegov glas je blag i graciozan; Njegovo obličje prolazi i okreće se, grleći ceo ljudski rod; Njegovo lice je lepo i nežno. Nikada nije otišao, nikada nije nestao. On je danonoćno stalni pratilac ljudskog roda i nikada ga ne napušta. Njegova predana briga i posebna naklonost prema ljudskom rodu, kao i Njegova istinska ljubav i zabrinutost za čoveka, pokazivali su se malo po malo dok je spasavao grad Ninivu. Naročito je razgovor između Boga Jahvea i Jone u potpunosti otkrio Stvoriteljevu nežnost prema ljudskom rodu koji je On Sȃm stvorio. Kroz te reči, možeš da stekneš duboko razumevanje Božjih iskrenih osećanja prema ljudskom rodu…

Sledeći pasus je zabeležen u Knjizi o Joni 4:10-11: „Jahve mu reče: ’Tebi je prirastao srcu bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A da meni ne priraste srcu Niniva, veliki grad sa preko sto dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju gde im je desno a gde levo, i mnoštvo stoke?’” Ovo su stvarne reči Boga Jahvea, zabeležene iz razgovora između Boga i Jone. Iako je ovaj razgovor kratak, on vrvi od Stvoriteljeve brige za ljudski rod i Njegove nevoljnosti da digne ruke od ljudskog roda. Ove reči izražavaju pravi stav i osećanja koje Bog ima u Svom srcu prema Svojim stvorenim bićima. Kroz ove reči, koje su tako jasne i precizne i koje čovek retko čuje, Bog saopštava Svoje prave namere za ljudski rod. Ovaj razgovor predstavlja stav koji je Bog imao prema stanovništvu Ninive – međutim, kakav je to stav? To je stav koji je On imao prema stanovništvu Ninive pre i posle njihovog pokajanja, i stav kojim se On odnosi prema ljudskom rodu. Unutar ovih reči jesu Njegove misli i Njegova narav.

Koje su misli Božje otkrivene u ovim rečima? Ako dok čitate obratite pažnju na detalje, neće vam biti teško da primetite da On koristi izraz „prirasti srcu”; upotreba ovog izraza pokazuje pravi Božji odnos prema ljudskom rodu.

U bukvalnom smislu, ljudi izraz „prirasti srcu” mogu tumačiti na različite načine: kao prvo, on znači „voleti i štititi, osećati nežnost prema nečemu”; kao drugo, on znači „nežno voleti”; i konačno, on znači „biti nevoljan da nešto povrediš i biti nemoćan da to podneseš”. Ukratko, ovaj izraz podrazumeva nežnu naklonost i ljubav, kao i nespremnost da se odustane od nekoga ili nečega; on ukazuje na Božju milost i toleranciju prema čoveku. Iako je Bog upotrebio ovaj izraz, koji ljudi često izgovaraju, kad ga je On izgovorio, glas Njegovog srca i Njegov stav prema ljudskom rodu su potpuno ogoljeni.

Iako je grad Niniva bio prepun ljudi jednako iskvarenih, rđavih i nasilnih kao što su bili oni u Sodomi, njihovo pokajanje je dovelo do toga da Bog promeni mišljenje i odluči da ih ne uništi. Zbog načina na koji su se ophodili prema Božjim rečima i uputstvima, ispoljavajući dijametralan stav u odnosu na onaj u slučaju stanovnika Sodome, i zbog njihove iskrene pokornosti Bogu i iskrenog pokajanja za svoje grehove, kao i njihovog iskrenog i usrdnog ponašanja u svakom smislu, Bog je još jednom izrazio Svoju iskrenu milinu i podario im je. Ono što Bog daruje ljudskom rodu i Njegovu milinu prema ljudskom rodu nemoguće je da iko oponaša, i nemoguće je da ijedna osoba poseduje Božju milost, Njegovu toleranciju ili Njegova iskrena osećanja prema ljudskom rodu. Postoji li neko koga smatraš velikim muškarcem ili ženom ili čak natčovekom, ko bi sa visoke pozicije, govoreći kao veliki čovek ili žena, ili sa najviše pozicije, dao ovakvu izjavu ljudskom rodu ili stvorenim bićima? Ko među ljudskim rodom može da poznaje stanje ljudskog postojanja kao svoj sopstveni džep? Ko može da podnese breme i odgovornost za postojanje ljudskog roda? Ko je sposoban da objavi uništenje grada? I ko je sposoban da dȃ oprost gradu? Ko može reći da mu je vlastita tvorevina prirasla srcu? Samo Stvoritelj! Samo Stvoritelj pokazuje nežnost prema ovom čovečanstvu. Samo Stvoritelj pokazuje saosećanje i naklonost prema ovom čovečanstvu. Samo Stvoritelj gaji istinsku naklonost prema čovečanstvu koju je teško prekinuti. Isto tako, samo Stvoritelj može podariti milost ovom čovečanstvu i smilovati se svim Svojim stvorenim bićima. Njegovo srce biva privučeno svakim čovekovim postupkom: On je ljut, uznemiren i žalostan zbog ljudske rđavosti i iskvarenosti; zadovoljan je i radostan, menja mišljenje i veseli se čovekovom kajanju, veri i pokornosti; svaka Njegova misao i ideja postoji i vrti se oko čovečanstva; ono što On jeste i što ima izraženo je u potpunosti radi čovečanstva; celina Njegovih emocija isprepletena je s postojanjem čovečanstva. Radi čovečanstva On putuje i žuri; tiho daje svaki delić Svoga života; On posvećuje svaki minut i svaki sekund Svog života… On nikada nije znao kako da ceni Svoj sopstveni život, ali Mu je oduvek priraslo srcu čovečanstvo koje je On Sam stvorio… On daje sve što ima ovom čovečanstvu… Svoju milost i trpeljivost On daje bezuslovno, ne očekujući nikakvu nadoknadu. On to čini jedino zato da bi čovečanstvo nastavilo da opstaje pred Njegovim očima i pod Njegovom opskrbom života. On to čini samo zato da bi se čovečanstvo jednog dana predalo pred Njim i prepoznalo da je On onaj Jedini koji hrani čovekovo postojanje i opskrbljuje život svih stvorenja.

Stvoritelj izražava Svoja prava osećanja prema ljudskom rodu

Ovaj razgovor između Boga Jahvea i Jone je nesumnjivo izraz Stvoriteljevih pravih osećanja prema ljudskom rodu. S jedne strane, ljudi se njime obaveštavaju o tome da Stvoritelj razume sva stvorenja pod Svojom suverenošću; kao što je Bog Jahve rekao: „A da meni ne priraste srcu Niniva, veliki grad sa preko sto dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju gde im je desno a gde levo, i mnoštvo stoke?” Drugim rečima, Božje poznavanje Ninive je bilo daleko od površnog. Ne samo da je znao broj živih bića u gradu (uključujući ljude i stoku), već je znao i koliko njih nije znalo šta je desno a šta levo – odnosno koliko je bilo dece i mladih. Ovo je konkretan dokaz Božjeg sveobuhvatnog razumevanja ljudskog roda. S druge strane, ovim razgovorom se ljudi obaveštavaju o Stvoriteljevom odnosu prema ljudskom rodu, što će reći, o težini ljudskog roda u Stvoriteljevom srcu. Baš kao što je Bog Jahve rekao: „Tebi je prirastao srcu bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A da meni ne priraste srcu Niniva, veliki grad (…)?” Ovo su reči prekora Boga Jahvea upućene Joni, ali su sve istinite.

Iako je Joni bilo povereno da stanovništvu Ninive objavi reči Boga Jahvea, on nije razumeo namere Boga Jahvea, niti je razumeo Njegove brige i očekivanja u pogledu stanovnika grada. Ovim prekorom, Bog je hteo da mu poruči da je ljudski rod delo sopstvenih ruku Božjih i da je On uložio mukotrpan trud za svakog pojedinca, da svaka osoba nosi Božja očekivanja na svojim plećima, te da svaka osoba uživa u opskrbi Božjim životom; za svaku pojedinačnu osobu Bog je podneo žrtvu mukotrpnog truda. Ovim ukorom je, takođe, poručio Joni da je Bogu prirastao srcu ljudski rod, koji je bio delo sopstvenih ruku Božjih, kao što je i samom Joni prirastao srcu bršljan. Bog nipošto ne bi olako napustio ljudski rod niti bi to učinio do poslednjeg mogućeg trenutka, ponajviše zato što je u gradu bilo toliko dece i nevine stoke. Kada je reč o tim mladim i neukim stvorenim ljudima koji nisu znali da razlikuju šta je desno a šta levo, bilo je još i manje zamislivo da bi Bog okončao njihove živote i njihove ishode odredio na tako ishitren način. Bog se nadao da će ih gledati kako odrastaju; nadao se tome da oni neće ići istim putem kao njihove starešine, da neće morati da ponovo čuju upozorenje Boga Jahvea i da će posvedočiti o prošlosti Ninive. Štaviše, Bog se nadao da će videti Ninivu nakon što se pokajala, da će videti budućnost Ninive nakon njenog pokajanja, a što je još važnije, da će ponovo videti kako Niniva živi pod Božjom milošću. Prema tome, u Božjim očima, ti stvoreni ljudi koji nisu znali da razlikuju šta je desno a šta levo bili su budućnost Ninive. Oni bi na svojim plećima poneli Ninivinu prošlost dostojnu prezira, baš kao što bi na plećima poneli važnu dužnost da svedoče kako o Ninivinoj prošlosti tako i o njenoj budućnosti pod vođstvom Boga Jahvea. Saopštavajući Svoja iskrena osećanja, Bog Jahve je u celosti predstavio Stvoriteljevu milost prema ljudskom rodu. Ona su ljudskom rodu pokazala da „Stvoriteljeva milost” nije isprazna fraza, niti je prazno obećanje; ona počiva na konkretnim načelima, metodama i ciljevima. Bog je istinit i stvaran i ne koristi nikakve laži niti maske, i na isti način se Njegova milost beskrajno daruje ljudskom rodu u svakom vremenu i dobu. Međutim, sve do današnjeg dana, Stvoriteljev razgovor sa Jonom jeste Njegova jedina, isključiva usmena izjava o tome zašto On pokazuje milost ljudskom rodu, kako pokazuje milost ljudskom rodu, koliko je tolerantan prema ljudskom rodu, kao i o Njegovim pravim osećanjima prema ljudskom rodu. Sažete reči Boga Jahvea tokom ovog razgovora izražavaju Njegove celovite misli o ljudskom rodu; one su pravi izraz odnosa Njegovog srca prema ljudskom rodu, a takođe su i konkretan dokaz Njegovog darivanja obilne milosti ljudskom rodu. Njegova milost se ne daruje samo starijim generacijama ljudskog roda, već se daje i mlađim članovima ljudskog roda, kao što je oduvek bilo, iz naraštaja u naraštaj. Iako se Božji gnev često spušta u određene krajeve i u određene epohe ljudskog roda, Božja milost nikada nije prestajala. Svojom milošću, On usmerava i vodi jednu generaciju stvorenih ljudskih bića za drugom, snabdeva i hrani jednu generaciju stvorenih ljudskih bića za drugom, jer se Njegova prava osećanja prema ljudskom rodu neće nikada promeniti. Kao što je Bog Jahve rekao: „A da meni ne priraste srcu (…)?” Njemu su oduvek prirasla srcu Njegova sopstvena tvorevina. Ovo je milost Stvoriteljeve pravedne naravi, kao i potpuna jedinstvenost Stvoritelja!

A portion of the Serbian Bible verses in this audio are from the Holy Bible, New Serbian Translation.

Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.

Used by permission. All rights reserved worldwide.