Na zemlji, Ja sam Sȃm praktični Bog koji prebiva u ljudskim srcima; na nebu, Ja sam Suveren svega stvorenog. Popeo sam se na planine i pregazio sam reke, dolazio sam među ljude i od njih odlazio. Ko se usuđuje da se otvoreno suprotstavi Samom praktičnom Bogu? Ko se usuđuje da se otrgne od suverenosti Svemogućeg? Ko se usuđuje da tvrdi da sam Ja, van svake sumnje, na nebu? Povrh toga, ko se usuđuje da tvrdi da sam Ja nepobitno na zemlji? Među celim ljudskim rodom, ne postoji niko ko je u stanju da do detalja opiše mesta na kojima prebivam. Da li je moguće da kad god sam na nebu, Ja sam Sȃm natprirodni Bog, a kad god sam na zemlji, Ja sam Sȃm praktični Bog? Jesam li ja Sȃm praktični Bog ili to nisam zasigurno se ne može odrediti na osnovu činjenice da sam Suveren svega stvorenog ili da proživljavam patnje ljudskog sveta, zar ne? Da je to slučaj, zar ljudi ne bi bili beznadežno neupućeni? Ja sam na nebu, ali sam takođe i na zemlji; Ja sam među mnoštvom predmeta stvaranja, a takođe i među masama. Ljudi svakoga dana mogu da Me dotaknu; štaviše, svakoga dana mogu da Me vide. Što se tiče čoveka, čini se da sam ponekad skriven, a ponekad vidljiv; čini se da stvarno postojim, ali se čini i da ne postojim. U Meni leže tajne koje su nedokučive ljudskom rodu. Kao da svi ljudi kroz mikroskop gledaju u Mene ne bi li još više tajni otkrili u Meni, u nadi da će time odagnati to neprijatno osećanje u svojim srcima. Međutim, čak i da koriste rendgen, kako bi ljudski rod mogao da otkrije ijednu od tajni koje Ja imam?

Onoga časa kada Moj narod, kao ishod Moga dela, zajedno sa Mnom stekne slavu, jazbina velike crvene aždaje će biti otkopana, sve blato i prljavština biće počišćeni i sva zagađena voda, nakupljena tokom nebrojeno godina, osušiće se u Mom plamtećem ognju, da više ne postoji. Tada će velika crvena aždaja nestati u ognjenom i sumpornom jezeru. Da li ste zaista spremni da ostanete pod Mojom brigom punom ljubavi kako vas velika crvena aždaja ne bi otela? Da li zaista mrzite njena obmanjujuća lukavstva? Ko je u stanju da o Meni dȃ snažno svedočanstvo? Zarad Moga imena, zarad Moga Duha i zarad celog Mog plana upravljanja, ko može da prinese svu svoju snagu? Danas, kada je carstvo u ljudskom svetu, trenutak je kada sam lično došao među ljudski rod. Da nije tako, postoji li iko ko bi u Moje ime, bez ikakve strepnje, mogao da izađe na bojno polje? Kako bi carstvo poprimilo oblik, kako bi Moje srce bilo zadovoljno i, povrh toga, kako bi Moj dan došao, kako bi došlo vreme kada se mnoštvo predmeta stvaranja iznova rađa i ima ih u izobilju, kako bi ljudi bili spaseni iz svog mora patnje, kako bi došao sutrašnji dan i kako bi on bio čudesan, kako bi cvetao i bujao i, povrh toga, kako bi se ostvarilo uživanje u budućnosti, svi ljudi se upinju svim silama, ne štedeći ništa u svom žrtvovanju za Mene. Zar ovo nije znak da je pobeda već Moja? Nije li to znak završetka Mog plana?

Što više ljudi bude živelo u poslednjim danima, ljudi će sve više osećati prazninu sveta i imaće manje hrabrosti da žive život. Iz tog razloga, nebrojeno ljudi je umrlo u razočaranju, nebrojeno drugih je bilo razočarano u svojim potragama, a nebrojeno ostalih trpi manipulacije izazvane Sotoninom rukom. Spasio sam toliko ljudi i toliko njih sam podržao i, počesto, kada su ljudska bića gubila svetlost, vraćao sam ih na mesto svetlosti kako bi na svetlosti mogla da Me spoznaju i da u Meni uživaju okružena srećom. Zbog dolaska Moje svetlosti, raste obožavanje u srcima ljudi koji borave u Mom carstvu, jer Ja sam Bog koga ljudi treba da vole – Bog za koga se ljudski rod privrženo drži – i oni su ispunjeni trajnim otiskom Mog obličja. Ipak, kad se sve uzme u obzir, nema nikoga ko razume da li je to delovanje Duha ili funkcija tela. Ljudima bi bio potreban čitav život samo da ovu jednu stvar detaljno prožive. Ljudi Me nikada nisu prezirali u najvećim dubinama svoga srca; već se drže Mene u dubini svog duha. Moja mudrost izaziva njihovo divljenje, čuda koja činim su praznik za njihove oči, a Moje reči zapanjuju njihove umove, pa ipak, nežno ih čuvaju. Moja praktičnost ljude zbunjuje, zapanjuje i čini ih zbrkanim, a ipak su spremni da to prihvate. Nije li upravo to mera za to kakvi su ljudi?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 15. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”