Mada je do prirodnih otkrovenja došlo nakon što je počeo da sledi Isusa, Petar je od samog početka bio neko ko je po svojoj prirodi bio spreman da se potčini Svetom Duhu i da traga za Hristom. Njegova poslušnost Svetom Duhu bila je čista: on nije tragao za slavom i bogatstvom, već je isključivo bio motivisan pokoravanjem istini. Mada je triput porekao da poznaje Hrista i mada je Gospoda Isusa iskušavao, ta neznatna ljudska slabost nije imala nikakve veze s njegovom prirodom, nije uticala na njegovo buduće traganje, niti predstavlja dovoljan dokaz da je njegovo iskušavanje bilo delo antihrista. Ako je normalna ljudska slabost nešto što je zajedničko svim ljudima na svetu – očekuješ li da Petar bude drugačiji? Zar to što ljudi imaju određene stavove o Petru nije posledica nekoliko glupih grešaka koje je napravio? I zar Pavla toliko ne obožavaju zbog svega što je uradio i zbog svih poslanica koje je napisao? Kako bi čovek mogao da pronikne u ljudsku suštinu? Valjda oni koji su zaista razumni mogu da vide nešto tako beznačajno? Mada Petrova dugogodišnja bolna iskustva nisu zabeležena u Bibliji, to ne dokazuje da Petar nije imao stvarnih iskustava, niti da on nije bio podvrgnut usavršavanju. Kako čovek može u celosti da dokuči Božje delo? Biblijske zapise Isus nije lično birao, već su ih sastavila kasnija pokoljenja. Imajući to u vidu, nije li sve što je zapisano u Bibliji izabrano prema zamislima čoveka? Osim toga, ciljevi Petra i Pavla nisu izričito navedeni u poslanicama, tako da čovek o njima sudi prema sopstvenim shvatanjima i prema svojim ličnim sklonostima. A pošto je Pavle obavio toliko posla i pošto je njegov „doprinos“ bio tako veliki, zadobio je poverenje masa. Ne usredsređuje li se čovek samo na površnosti? Kako bi čovek mogao da pronikne u ljudsku suštinu? Da i ne pitamo ko bi se usudio da ishitreno negira Pavlovo delo, nakon što je on hiljadama godina bio predmet obožavanja? Budući da je Petar bio samo ribar, kako bi njegov doprinos mogao da bude tako uzvišen kao Pavlov? Sudeći po njihovim doprinosima, Pavle je trebalo da bude nagrađen pre Petra i da bude bolje osposobljen za sticanje priznanja od Boga. Ko bi mogao da pomisli da će se Bog prema Pavlu poneti tako što će ga samo terati da uposli svoje talente, dok će Petra usavršiti? Gospod Isus nipošto nije od samog početka pravio planove za Petra i Pavla: umesto toga, On je jednog usavršio, a drugom naložio da radi, shodno njihovoj urođenoj prirodi. Prema tome, ono što ljudi vide samo su čovekovi spoljašnji doprinosi, dok Bog vidi suštinu čovekovu, kao i put za kojim čovek od početka traga i motive na kojima se njegovo traganje zasniva. Ljudi čoveka mere prema svojim predstavama i prema vlastitoj percepciji, ali se čovekov konačni cilj ne određuje prema njegovoj spoljašnjosti. I zato kažem da si nalik Petru ukoliko od početka ideš putem uspeha i ako je tvoj stav prema traganju od početka ispravan; ali, ako je put kojim koračaš put neuspeha, onda će tvoj kraj ipak biti isti kao Pavlov, bez obzira na cenu koju plaćaš. U svakom slučaju, tvoje odredište i tvoj uspeh, odnosno neuspeh, zavisiće od toga da li je put za kojim tragaš pravi, a ne od tvoje predanosti, niti od cene koju plaćaš. Ciljevi kojima su Petar i Pavle težili, kao i njihove suštine, međusobno su različiti; čovek nije u stanju da te stvari otkrije i samo ih Bog može u celosti spoznati. Jer, ono što Bog vidi jeste bit čovekova, dok čovek o svojoj vlastitoj suštini ništa ne zna. Čovek nije u stanju da sagleda suštinu u čoveku, niti njegov stvarni rast, te stoga nije u stanju da prepozna razloge Pavlovog neuspeha i Petrovog uspeha. Razlog zbog kojeg većina ljudi obožava Pavla, a ne Petra, jeste taj što je Pavle upotrebljen za javno delo, koje čovek može da vidi, te stoga ljudi priznaju Pavlova „dostignuća“. S druge strane, Petrova su iskustva čoveku nevidljiva, a ono za čim je on tragao čoveku je nedostižno, te je stoga Petar čoveku nezanimljiv.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“