Tokom Božijeg ovaploćenja, pokornost koju On zahteva od ljudi ne podrazumeva uzdržavanje od donošenja suda ili opiranja, kao što oni zamišljaju; radije, On zahteva da ljudi koriste Njegove reči kao svoje životno načelo i temelj svog opstanka, da apsolutno primenjuju suštinu Njegovih reči u praksi, i u potpunosti udovoljavaju Njegovim namerama. Jedan od aspekata zahtevanja od ljudi da se pokoravaju ovaploćenom Bogu odnosi se na primenu Njegovih reči u praksi, dok se drugi aspekt odnosi na sposobnost da se pokoravaju Njegovoj normalnosti i praktičnosti. Oba ova aspekta moraju biti apsolutni. Oni koji mogu da postignu oba ova aspekta jesu svi oni koji imaju iskreno bogoljubivo srce. Svi su oni ljudi koje je Bog zadobio, i svi oni vole Boga kao što vole svoj život. Ovaploćeni Bog u Svojem delu nosi normalnu i praktičnu ljudskost. Na taj način, Njegova spoljašnja ljuštura koja obuhvata i normalnu i praktičnu ljudskost postaje ogromna kušnja za ljude; postaju njihova najveća poteškoća. Međutim, Božja normalnost i praktičnost ne mogu se izbeći. Na sve načine je pokušao da pronađe rešenje, ali na kraju nije mogao da ne uzme fizičko obličje Svoje normalne ljudskosti. To je zato što je, na kraju krajeva, On ovaploćeni Bog, a ne Bog koji je Duh na nebu. On nije Bog koga ljudi ne mogu da vide, već Bog koji nosi obličje stvorenog bića. Tako da oslobađanje od obličja Njegove normalne ljudskosti nikako ne bi bilo lako. Stoga, bez obzira na sve, On i dalje obavlja delo koje želi da obavlja iz perspektive tela. Ovo delo je izraz normalnog i praktičnog Boga, pa kako onda može biti u redu da se ljudi ne pokoravaju? Šta uopšte ljudi mogu da učine u vezi sa Božjim postupcima? On čini šta god poželi; čime god da bude zadovoljan, to bude onakvo kakvo jeste. Ako se ljudi ne pokore, koji drugi razuman plan mogu imati? Do sada je samo pokornost mogla da spase ljude; niko nije imao nijednu drugu dobru ideju. Ako Bog želi da isproba ljude, šta oni mogu da učine tim povodom? Međutim, nije nebeski Bog smislio sve ovo; smislio je Bog koji se ovaplotio. On želi to da uradi, tako da nijedna osoba ne može to da promeni. Nebeski Bog se ne meša u ono što ovaploćeni Bog čini, pa zar to nije još jedan razlog da Mu se ljudi pokore? Iako je i praktičan i normalan, On je u potpunosti Bog koji se ovaplotio. Na osnovu sopstvenih ideja, On čini šta god poželi. Nebeski Bog Mu je poverio sve zadatke; moraš se pokoriti svemu što On čini. Iako poseduje ljudskost i veoma je normalan, On je sve ovo namerno organizovao, pa kako onda ljudi mogu da Ga gledaju širom otvorenih očiju sa neodobravanjem? On želi da bude normalan, te je normalan. On želi da živi unutar ljudskosti, te živi unutar ljudskosti. On želi da živi unutar božanstva, te živi unutar božanstva. Ljudi na to mogu da gledaju kako god žele, ali Bog će uvek biti Bog i ljudi će uvek biti ljudi. Njegova suština se ne može poreći zbog nekog manjeg detalja, niti se može gurnuti izvan „ličnosti” Boga zbog jedne sitne stvari. Ljudi imaju slobodu ljudskih bića, a Bog ima dostojanstvo Boga; ta dva se ne mešaju jedno s drugim. Zar ljudi ne mogu da daju Bogu malo slobode? Zar ne mogu da tolerišu to što je Bog malo opušteniji? Ne budi tako strog prema Bogu! Svako treba da ima toleranciju prema drugima; zar se ne bi tako sve rešilo? Da li bi i dalje postojalo ikakvo otuđenje? Ako neko ne može da toleriše tako trivijalnu stvar, kako onda uopšte može da kaže nešto slično ovom: „Premijerovo srce je dovoljno veliko da se po njemu može jedriti”? Kako oni mogu da budu pravi ljudi? Nije Bog taj koji stvara nevolje ljudskom rodu, nego je ljudski rod taj koji stvara nevolje Bogu. Oni stvari uvek rešavaju tako što od komarca prave magarca. Oni stvarno prave nešto ni od čega, a to je tako bespotrebno! Kada Bog deluje unutar normalne i praktične ljudskosti, ono što On radi nije delo ljudskog roda, već delo Boga. Međutim, ljudi ne vide suštinu Njegovog dela; oni uvek samo vide spoljašnje obličje Njegove ljudskosti. Oni nikada nisu videli tako veliko delo, ali ipak uporno žele da vide Njegovu običnu i normalnu ljudskost, i nikako da od toga odustanu. Kako se to može nazvati pokoravanjem pred Bogom? Nebeski Bog se sada „pretvorio” u Boga na zemlji, a Bog na zemlji je sada nebeski Bog. Nije bitno da li je Njihov spoljašnji izgled isti, niti je bitno kako tačno delaju. Na kraju krajeva, onaj koji obavlja Božje delo je Sam Bog. Ti moraš da se pokoriš, želeo to ili ne – to nije stvar u kojoj imaš izbora! Ljudi moraju da se pokoravaju Bogu, i ljudi moraju u potpunosti da se pokore Bogu bez i najmanjeg pretvaranja.

Grupa ljudi koju ovaploćeni Bog želi da zadobije danas jesu oni koji su usaglašeni s Njegovim namerama. Treba samo da se pokoravaju Njegovom delu, i da prestanu da se stalno bave željama o nebeskom Bogu, živeći nejasno i otežavajući stvari ovaploćenom Bogu. Oni koji su u stanju da Mu se pokore jesu oni koji apsolutno slušaju Njegove reči i slušaju Njegova uređenja. Takvi ljudi uopšte ne razmišljaju o tome kakav bi nebeski Bog zaista mogao da bude ili kakav posao nebeski Bog možda trenutno obavlja na čoveku; oni potpuno predaju svoja srca Bogu na zemlji i stavljaju svoje celokupno biće pred Njega. Oni nikada ne misle na sopstvenu bezbednost, niti se bune zbog normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga. On može da usavrši one koji se pokoravaju ovaploćenom Bogu. Oni koji veruju u nebeskog Boga neće dobiti ništa. Zato što nije nebeski Bog, već je Bog na zemlji taj koji daruje obećanja i blagoslove ljudima. Ljudi ne bi trebalo uvek da poštuju nebeskog Boga kao velikog dok Boga na zemlji smatraju tek prosečnom osobom; to nije pravično. Nebeski Bog je veliki i divan sa čudesnom mudrošću, ali taj nebeski Bog uopšte ne postoji; Bog na zemlji je veoma prosečan i beznačajan, a takođe je i veoma normalan. On nema izvanredan um, niti izvodi dela od kojih se zemlja trese; On naprosto deluje i govori na sasvim normalan i praktičan način. Iako ne govori putem grmljavine, niti doziva vetar i kišu, On je uistinu ovaploćenje nebeskog Boga i On je zaista Bog koji živi među ljudima. Ljudi ne smeju da smatraju onoga koga su u stanju da razumeju i ko odgovara njihovoj predstavi za Boga, niti da poštuju takvog kao velikog dok onoga koga ne mogu da prihvate i nikako ne mogu da zamisle smatraju nižim. Sve to dolazi od buntovništva ljudi; to je sve izvor otpora ljudskog roda prema Bogu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji zaista vole Boga su oni koji mogu u potpunosti da se pokore Njegovoj praktičnosti”