Tokom vremena koje je proveo sledeći Isusa, Petar je stekao mnogo utisaka o Njemu i uvek je sudio o Njemu iz sopstvene perspektive. Iako je Petar imao određeni stepen razumevanja Duha, njegovo razumevanje je bilo donekle nejasno, zbog čega je rekao: „Ja moram da sledim onoga koga je poslao Otac nebeski. Moram da priznam onoga koga je Sveti Duh izabrao“. On nije razumeo stvari koje je Isus činio i nije imao jasnu sliku o njima. Nakon što Ga je neko vreme sledio, Petar se zainteresovao za ono što je On činio i govorio, kao i za Samog Isusa. U njemu se javio osećaj da Isus nadahnjuje i naklonost i poštovanje; voleo je da provodi vreme s Njim i da bude uz Njega, a slušanje Isusovih reči pružilo mu je opskrbu i pomoć. Dok je sledio Isusa, Petar je posmatrao i primao k srcu sve o Njegovom životu: Njegove postupke, reči, pokrete i izraze. Duboko u sebi, shvatio je da Isus nije običan čovek. Iako je Njegov ljudski izgled bio izuzetno normalan, On je bio pun ljubavi, saosećanja i tolerancije prema čoveku. Sve što je učinio ili rekao bilo je od velike pomoći drugima, a Petar je video i zadobio od Isusa stvari koje nikada ranije nije video niti posedovao. Video je da, iako Isus nije bio krupan rastom niti se u njemu mogla primetiti ikakva neobična ljudskost, Njegovo je prisustvo zračilo nečim zaista izuzetnim i neobičnim. I premda Petar to nije mogao u potpunosti da objasni, mogao je da vidi da se Isus ponašao drugačije od svih ostalih, jer su se stvari koje je činio veoma razlikovale od onih koje su činili normalni ljudi. Tokom vremena koje je proveo sa Isusom, Petar je takođe video da je Njegova priroda drugačija od one običnog čoveka. On je uvek postupao postojano i nikada nije žurio, nikada nije preuveličavao ili potcenjivao neku temu, a živeo je Svoj život ispoljavajući prirodu koja je bila i normalna i dostojna divljenja. Prilikom razgovora, Isus je govorio jasno i blagodatno, razgovarajući uvek na veseo, a opet spokojan način – ali ipak nikada nije gubio dostojanstvo dok je obavljao Svoje delo. Petar je video da je Isus ponekad ćutljiv, dok bi drugom prilikom govorio bez prestanka. Ponekad je bio toliko srećan da je izgledao kao živahni i veseli golub, a u drugim prilikama je bio toliko tužan da uopšte nije progovarao, delujući da je opterećen tugom, poput neke premorene i zabrinute majke. Ponekad je bio ispunjen besom kao hrabri vojnik koji juriša da ubije neprijatelja ili je, u nekim prilikama, ličio čak i na razjarenog lava. Ponekad se smejao; u drugim prilikama se molio i jecao. Bez obzira na to kako se Isus ponašao, u Petru su se izrodili bezgranična ljubav i poštovanje prema Njemu. Isusov smeh ga je ispunjavao srećom, Njegova tuga ga je bacala u žalost, Njegov bes ga je plašio, dok su ga Njegova milost, praštanje i strogi zahtevi koje je stavljao pred ljude naterali da istinski zavoli Isusa i počne da oseća istinsku bogobojažljivost i čežnju za Njim. Naravno, Petar je postepeno shvatio sve ovo tek pošto je živeo nekoliko godina uz Isusa.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako je Petar spoznao Isusa“