Kada se pomene Petar, ljudi ne prestaju da o njemu govore dobre stvari. Istog trena se prisete kako se triput odrekao Boga, kako je Boga iskušavao vršeći službu za Sotonu i kako je na kraju bio razapet naglavačke za Boga i tako dalje. Sada ću se usredsrediti na to da vam opišem kako Me je Petar spoznao i kakav je bio njegov konačan kraj. Petar je bio dobrog kova, međutim, njegove okolnosti nisu bile kao Pavlove: njegovi roditelji su Me progonili, bili su demoni koje je bio zaposednuo Sotona i, posledično, Petra nisu ništa naučili o Bogu. Petar je bio pametan, nadaren i obožavan od strane svojih roditelja odmalena. Pa ipak, kao odrasla osoba postao im je neprijatelj, jer nikada nije prestao da traga za znanjem o Meni, a kasnije im je okrenuo leđa. Bilo je to stoga što je, iznad svega, verovao da su nebo i zemlja i sva stvorenja u rukama Svemogućeg i da sve pozitivne stvari dolaze od Boga i da direktno iz Njega proizilaze, bez Sotoninog uplitanja. Suprotstavljanje Petrovih roditelja pružilo mu je veće znanje o Mojoj dobroti i milosti, pojačavajući time njegovu želju da Me traži. On se nije usredsredio samo na to da jede i pije Moje reči, već, povrh toga, na to da dokuči Moje namere i uvek je u svom srcu bio oprezan. Kao rezultat toga, uvek je u svom duhu bio osetljiv i stoga je u svemu što je činio bio u skladu sa Mojim namerama. Da bi sebe podsticao, neprekidno je bio usredsređen na neuspehe ljudi u prošlosti, duboko se plašeći da ne bude uhvaćen u zamku neuspeha. I tako se on usredsredio i na usvajanje vere i ljubavi svih onih koji su kroz vreme voleli Boga. Na ovaj način – ne samo u negativnim aspektima, već mnogo važnije, u pozitivnim aspektima – on se razvijao mnogo brže, tako da je njegovo znanje postalo najveće od svih u Mom prisustvu. Dakle, nije teško zamisliti kako je sve što je imao predao u Moje ruke, kako se čak odrekao donošenja odluka o hrani, odevanju, spavanju i mestu gde je živeo, i umesto toga uživao u Mom bogatstvu vodeći se time da Mi u svemu udovolji. Podvrgao sam ga brojnim kušnjama – kušnjama, naravno, zbog kojih je bio polumrtav – ali usred stotina ovih kušnji, u Mene nikada nije izgubio veru niti se osećao razočaranim u Mene. Čak i kada sam rekao da sam ga napustio, on ipak nije bio obeshrabren, već je nastavio da Me voli na praktičan način i u skladu sa prethodnim načelima primene. Rekao sam mu da ga neću hvaliti iako Me voli, da ću ga na kraju baciti u Sotonine ruke. Međutim, usred takvih kušnji, kušnji koje nisu udarale na njegovo telo, već su bile u rečima, on se Meni, ipak, molio i rekao: „O, Bože! Među nebom i zemljom i svim stvorenjima, postoji li ijedan čovek, ijedna stvar ili ijedan događaj koji nije u rukama Tebe, Svemogućeg? Kada si Ti milostiv prema meni, moje se srce veoma raduje Tvojoj milosti. Kada mi Ti sudiš, ma koliko da sam nedostojan, bolje shvatam nedokučivost Tvojih dela, jer si Ti ispunjen autoritetom i mudrošću. Iako moje telo trpi nedaće, moj duh je utešen. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela? Čak i kada bih umro nakon što Te spoznam, kako da to ne učinim tako rado i srećno? Svemogući! Zar zaista ne želiš da mi dozvoliš da Te vidim? Jesam li zaista nepodoban da primim Tvoj sud? Da li je moguće da u meni postoji nešto što Ti ne želiš da vidiš?” Iako, tokom takvih kušnji, Petar nije mogao tačno da dokuči Moje namere, bilo je očito da je bio ponosan i počastvovan što ga Ja koristim (iako je primio Moj sud kako bi ljudski rod mogao da vidi Moje veličanstvo i gnev) i da ga ove kušnje nisu uznemiravale. Zbog svoje odanosti preda Mnom i zbog Mog blagoslova njega, on je bio primer i uzor čoveku hiljadama godina. Nije li to upravo ono što bi trebalo da podražavate? Razmišljajte dugo i duboko o tome zašto sam tako nadugačko pričao o Petru; ovo bi trebalo da budu načela prema kojima postupate.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”