Čovek živi usred svetlosti, ali nije svestan dragocenosti te svetlosti. Ne zna šta je suština svetlosti ni izvor svetlosti, a štaviše ne zna ni kome ta svetlost pripada. Kada ljudima darujem svetlost, odmah ispitujem stanja među ljudima: zahvaljujući svetlosti, svi ljudi se menjaju i rastu, i napustili su tamu. Gledam u svaki kutak vaseljene, i vidim da su planine zahvaćene maglom, da su se vode zaledile od hladnoće i da, zbog dolaska svetlosti, ljudi gledaju prema Istoku, kako bi mogli da otkriju nešto dragocenije – ipak, čovek je i dalje nesposoban da usred magle razazna jasan pravac. Pošto je ceo svet prekriven maglom, kada pogledam sa oblaka, nikada nema čoveka koji otkriva Moje postojanje. Čovek nešto traži na zemlji; čini se da je u potrazi za hranom; izgleda da namerava da sačeka Moj dolazak – a, ipak, ne zna Moj dan i može samo počesto da gleda u odblesak svetlosti na Istoku. Među svim ljudima, tragam za onima koji su zaista u skladu sa Mojim namerama. Koračam među svim ljudima i živim među svim ljudima, međutim, čovek na zemlji je živ i zdrav, pa stoga nema nikoga ko je zaista u skladu sa Mojim namerama. Ljudi ne znaju kako da pokažu razumevanje za Moje namere, ne mogu da vide Moje postupke, ne mogu da se kreću unutar svetlosti i da budu njome obasjani. Iako je čovek nekad čuvao Moje reči, nesposoban je da prozre Sotonine obmanjujuće smicalice; budući da je čovek previše mali rastom, nije u stanju da čini ono što mu srce želi. Čovek Me nikada nije iskreno voleo. Kada ga uzdižem, oseća se nedostojnim, ali to ga ne podstiče da pokuša da Mi udovolji. Naprosto drži „status” koji sam mu dao u njegove ruke i pomno ga preispituje; neosetljiv na Moju divotu, on pak nastavlja da uživa u pogodnostima svog statusa. Nije li ovo čovekov nedostatak? Kada se planine pomere, da li bi mogle da idu zaobilazno samo radi tvog statusa? Kada vode teku, da li bi mogle da se zaustave pred čovekovim statusom? Da li bi nebo i zemlja mogli da se preokrenu ljudskim statusom? Nekada sam, iznova i iznova, prema čoveku bio milostiv – ipak, to niko ne uvažava niti ceni. Naprosto su to slušali kao da je neka priča ili su to čitali kao roman. Zar Moje reči zaista ne dotiču čovekovo srce? Zar Moje izjave zaista ostaju bez dejstva? Da li je moguće da niko ne veruje u Moje postojanje? Čovek sebe ne voli; umesto toga, udružuje se sa Sotonom da bi Me napao i Sotonu koristi kao „sredstvo” kojim će Mi služiti. Prozreću sve Sotonine prepredene smicalice i sprečiću ljude da ih Sotona obmane, da Mi se ne bi opirali zbog njegovog postojanja.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 22. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”