Ovaploćeni Bog je došao u telu samo zbog potreba iskvarenog čoveka. Razlog leži u čovekovim, a ne u Božjim potrebama, i sve cene koje je platio i sva Njegova patnja su zarad ljudskog roda, a ne radi koristi Boga Samoga. Za Boga nema nikakvog dobitka i gubitka niti nagrada; ono što On dobija nije nešto što On žnje, već ono što Mu se prvobitno dugovalo. Svrha svega što On čini za čovečanstvo i svih cena koje je platio za čovečanstvo nije sticanje više nagrada, već je to isključivo zarad čovečanstva. Iako Božje delo u telu nailazi na brojne nezamislive poteškoće, efekti koje ono na kraju postiže daleko prevazilaze efekte dela koje je Duh neposredno učinio. Delo u telu podrazumeva prilično veliki broj poteškoća, a telo ne može da poseduje isti veliki identitet kakav ima Duh; On ne može da čini natprirodna dela kao Duh, a još manje može da poseduje isti autoritet kao Duh. Pa ipak, suština dela koje ovo neupadljivo telo obavlja daleko je nadmoćnija od suštine dela koje Duh čini neposredno, a Sȃmo ovo telo jeste ono što je potrebno svim ljudima. Za one koji treba da budu spaseni, upotrebna vrednost Duha daleko je inferiornija od upotrebne vrednosti tela: delo Duha u stanju je da obuhvati celu vaseljenu, sve planine, reke, jezera i okeane, ali se delo tela delotvornije odnosi na svaku osobu sa kojom On dolazi u kontakt. Osim toga, telo Božje koje ima opipljiv oblik čovek može bolje da razume i da mu veruje, ono može dodatno da produbi čovekovo znanje o Bogu i da na njega ostavi snažniji utisak praktičnih postupaka Božjih. Delo Duha obavijeno je velom tajne; samrtnim bićima je teško da ga predvide, a još teže da ga vide, te zato mogu da se oslone samo na neosnovane uobrazilje. Delo tela je, međutim, normalno, praktično i raspolaže bogatom mudrošću i predstavlja činjenicu koju smrtni čovek može očima lično da vidi; čovek može lično da okusi mudrost dela Božjeg i ne mora da koristi svoju bogatu maštu. U tome je preciznost i praktična vrednost Božjeg dela u telu. Duh može da čini samo ono što je čoveku nevidljivo i što mu je teško da zamisli, na primer, prosvećenja Duha, pokretanja Duha i usmeravanja Duha, ali te stvari ne pružaju nikakvo jasno značenje. Ona imaju samo dirljivo ili otprilike slično značenje, ali ne mogu pomoću reči davati uputstva. Delo Božje u telu, međutim, umnogome je drugačije: ono obuhvata precizno usmeravanje rečima, a postoje i jasne namere i jasno zahtevani ciljevi. Stoga čovek ne mora ništa da napipava unaokolo, niti da upošljava svoju maštu, a još manje da nagađa. U ovome se ogleda jasnoća dela Božjeg u telu i ono po čemu se to delo znatno razlikuje od dela Duha. Delo Duha prikladno je samo unutar ograničenog opsega i ne može da zameni delo koje se obavlja u telu. Precizni ciljevi koji se zahtevaju od čoveka kroz Delo Božje u telu i praktična vrednost spoznaje koju čovek stiče kroz ovo delo, daleko prevazilaze preciznost i praktičnu vrednost dela Duha. Za iskvarene ljude, samo delo koje pruža precizne reči i jasne ciljeve ka kojima treba da streme i koje se može videti i dodirnuti jeste najvrednija vrsta dela. Čovekovom ukusu odgovaraju samo stvarno delo i pravovremeno usmeravanje, a samo praktično delo može čoveka da spase od njegove iskvarene i izopačene naravi. Ovo može da ostvari samo ovaploćeni Bog; samo ovaploćeni Bog može čoveka da spase od njegove stare iskvarene i izopačene naravi. Iako je Duh urođena suština Boga, samo Njegovo telo može da obavi delo poput ovoga. Ako bi Duh delovao samostalno, Njegovo delo ne bi moglo da bude delotvorno – to je očigledna činjenica. Mada su, zbog ovog tela, ljudi većinom postali Božji neprijatelji, kada On Svoje delo bude dovršio, oni koji Mu se protive ne samo što više neće biti Njegovi neprijatelji, nego će, naprotiv, postati Njegovi svedoci. Postaće svedoci koje je On osvojio, svedoci koji su u skladu sa Njim i od Njega neodvojivi. On će učiniti da čovek spozna važnost koju Njegovo delo u telu ima za čoveka, a čovek će spoznati važnost ovog tela u pogledu smisla sopstvenog postojanja, spoznaće Njegovu praktičnu vrednost koja se tiče napretka čovekovog života i, uz to, spoznaće da će ovo telo postati živo vrelo života, od kojeg čovek neće moći da se rastane. Iako je ovaploćeno telo Božje daleko od toga da odgovara Božjem identitetu i statusu, i mada se čoveku čini da je ono u neskladu s Njegovom stvarnom vrednošću, to telo koje ne poseduje suštinski Božji lik, niti Njegov suštinski identitet, u stanju je da obavi delo koje Duh Božji ne može da izvrši neposredno. U tome je suštinski značaj i vrednost Božjeg ovaploćenja, a taj značaj i tu vrednost čovek nije u stanju da ceni i prizna. Mada svi ljudi, bez obzira na svoje stavove i razmišljanja, na Duh Božji gledaju s divljenjem, a na Božje telo gledaju sa visine, praktični značaj i vrednost tela Božjeg daleko nadmašuju značaj i vrednost Duha. Ovo se, naravno, odnosi samo na iskvaren ljudski rod. Za svakoga ko traga za istinom i čezne za pojavom Božjom, delo Duha može samo pružiti ganuće ili nadahnuće, kao i osećaj čuđenja da je to delo čudesno, nedokučivo i nezamislivo, te osećaj da je ono veliko, uzvišeno i dostojno divljenja, ali ujedno svima nedostižno i nedostupno. Čovek i Duh Božji mogu samo izdaleka da posmatraju jedan drugog, baš kao da je između njih ogromno rastojanje, i nikada ne mogu biti jedan drugom slični, baš kao da čoveka i Boga razdvaja nevidljivi ponor. Ovo je, u stvari, iluzija koju Duh daje čoveku, i to zato što Duh i čovek nisu od iste vrste i što nikada neće koegzistirati u istom svetu, i zbog toga što Duh ne poseduje ništa od čoveka. Stoga čovek nema potrebu za Duhom, jer Duh ne može neposredno da obavi delo koje je čoveku najpotrebnije. Delo u telu čoveku nudi praktične ciljeve kojima treba stremiti, izričite reči i osećaj da je On praktičan i normalan, da je ponizan i običan. Iako se čovek Njega možda plaši, većini ljudi On je sasvim pristupačan. Čovek može da gleda u Njegovo lice i da čuje Njegov glas, i nema potrebe da Ga gleda izdaleka. Ovo telo se čoveku čini bliskim, nije daleko, niti nedokučivo, već vidljivo i pristupačno, jer se ovo telo nalazi u istom svetu kao i čovek.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”