Neko ko služi Bogu ne treba samo da zna kako da za Njega strada; on, povrh toga, treba da shvati da je svrha vere u Boga traganje za ljubavlju prema Bogu. Tebe Bog koristi ne samo da bi te oplemenio ili da bi te naterao da patiš, već te koristi zato da bi ti spoznao Njegove postupke, da bi spoznao pravi značaj ljudskog života i, naročito, zato da bi ti spoznao da služenje Bogu nije lak zadatak. Doživljavanje Božjeg dela ne znači uživanje u blagodati, već je to pre patnja zbog ljubavi prema Njemu. Budući da uživaš Božju blagodat, moraš uživati i u Njegovoj grdnji; moraš sve to da iskusiš. Možeš u sebi da iskusiš Božje prosvećenje, a takođe možeš da iskusiš kako se On s tobom obračunava i kako ti sudi. Na ovaj će način tvoje iskustvo biti sveobuhvatno. Bog je na tebi obavio Svoje delo grdnje i suda. Božja se reč s tobom obračunala, ali to nije sve; ona te je takođe prosvetila i prosvetlila. Kad si negativan i slab, Bog je za tebe zabrinut. Celokupno ovo delo ima za cilj da ti stavi do znanja kako sve u vezi s čovekom spada u Božje orkestracije. Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva patnju ili obavljanje najrazličitijih stvari zarad Njega; možda smatraš da je svrha vere u Boga da ti telo bude spokojno, da ti u životu sve ide glatko ili da se u svemu osećaš udobno i opušteno. Ništa od toga, međutim, nije svrha koju bi ljudi trebalo da povezuju sa svojom verom u Boga. Ako smatraš da se svrha vere u Boga odnosi na ove stvari, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božji postupci, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kad stekneš ovo razumevanje, treba da ga iskoristiš kako bi svoje srce oslobodio svih ličnih zahteva, nadanja i predstava. Jedino ukidanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog postavlja i jedino tako možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha vere u Boga leži u udovoljavanju Njegovoj volji i proživljavanju naravi koju On zahteva, kako bi Njegovi postupci i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravno gledište na veru u Boga, a to je ujedno i cilj kojem treba da težiš. Tvoj stav prema veri u Boga treba da bude ispravan stav i ti treba da nastojiš da stekneš Božje reči. Treba da jedeš i piješ Božje reči i moraš biti u stanju da proživiš istinu, a naročito moraš biti u stanju da vidiš Njegove praktične postupke, Njegove divne postupke širom vaseljene, kao i praktično delo koje On obavlja u telu. Kroz svoja praktična iskustva, ljudi mogu da shvate kako to Bog obavlja Svoje delo na njima i koja je Njegova volja prema njima. Svrha svega ovoga jeste da se iz ljudi iskoreni iskvarena sotonska narav. Kad iz sebe odagnaš svu nečistoću i nepravednost, kad odbaciš svoje pogrešne namere i razviješ istinsku veru u Boga – samo ćeš sa istinskom verom moći iskreno da zavoliš Boga. Boga možeš iskreno voleti samo na temelju svoje vere u Njega. Može li se ljubav prema Bogu postići bez vere u Njega? Budući da veruješ u Boga, ne možeš imati nikakvih nedoumica u vezi s tim. Neki se ljudi ispune životnom snagom čim vide da će im vera u Boga doneti blagoslove, da bi odmah potom naglo splasnuli, čim shvate da moraju da istrpe oplemenjivanje. Je li to vera u Boga? Naposletku, ti u svojoj veri moraš postići potpunu i bezuslovnu poslušnost pred Bogom. Ti veruješ u Boga, ali Mu i dalje postavljaš zahteve, u sebi nosiš mnoge verske predstave koje ne možeš da odbaciš i lične interese kojih ne možeš da se lišiš, a pritom i dalje tražiš telesne blagoslove i želiš da ti Bog spase dušu i telo – sve su to ponašanja ljudi čija su gledišta pogrešna. Iako ljudi s verskim shvatanjima veruju u Boga, oni ne nastoje da promene svoju narav i ne tragaju za spoznajom Boga, već samo teže zadovoljenju interesa svog tela. Mnogi među vama poseduju veru koja spada u kategoriju verskih ubeđenja; to nije istinska vera u Boga. Da bi verovali u Boga, ljudi moraju imati srce koje je spremno da strada za Njega i volju da Mu se predaju. Ukoliko ne ispune ova dva uslova, njihova vera u Boga nije validna i oni neće moći da ostvare promene u svojoj naravi. U Boga zaista veruju jedino ljudi koji iskreno tragaju za istinom, koji teže spoznaji Boga i tragaju za životom.

Kad te spopadnu kušnje, kako ćeš Božje delo primeniti u prevazilaženju tih kušnji? Da li ćeš biti negativan, ili ćeš Božje kušnje i oplemenjivanje čoveka razumeti imajući u vidu njihove pozitivne aspekte? Šta je to što ćeš steći kroz Božje kušnje i oplemenjivanja? Da li će tvoja ljubav prema Bogu porasti? Kad budeš podvrgnut oplemenjivanju, hoćeš li moći da primeniš Jovove kušnje i da se ozbiljno pozabaviš delom koje Bog obavlja u tebi? Možeš li kroz Jovove kušnje da vidiš kako Bog čoveka testira? Kakvo nadahnuće u tebi bude kušnje kojima je Jov bio podvrgnut? Da li ćeš biti voljan da, usred svog oplemenjivanja, svedočiš za Boga, ili ćeš želeti da svom telu udovoljavaš u prijatnom okruženju? Kakvo je zaista tvoje viđenje vere u Boga? Da li uistinu veruješ Njega radi, a ne zarad svoga tela? Da li zaista imaš cilj kojem težiš u svom traganju? Jesi li voljan da se podvrgneš oplemenjivanju kako bi Bog mogao da te usavrši, ili bi radije prihvatio Božju grdnju i kletve? Kakvo je zaista tvoje gledište po pitanju svedočenja za Boga? Šta ljudi u određenim sredinama treba da rade da bi zaista svedočili za Boga? Pošto je praktični Bog, Svojim stvarnim delovanjem u tebi, toliko toga razotkrio, zašto ti oduvek razmišljaš o odlasku? Da li ti u Boga veruješ Boga radi? Za većinu vas, vera je samo deo računice koju pravite sebe radi, u cilju ostvarenja lične koristi. Veoma malo ljudi u Boga veruje zarad Njega Samog; nije li to buntovništvo?

Svrha oplemenjivanja leži prvenstveno u usavršavanju vere kod ljudi. Ono što se naposletku time postiže jeste da ti želiš da odeš, ali u isto vreme i ne možeš da odeš; neki su ljudi u stanju da veruju čak i onda kad su lišeni i poslednjeg tračka nade; a ljudi se, u pogledu sopstvenih izgleda za budućnost, ničem više ne nadaju. Tek tada će Božje oplemenjivanje biti dovršeno. Ljudi još uvek nisu dostigli fazu u kojoj lebde između života i smrti, a pri tom nisu okusili smrt, što znači da proces oplemenjivanja još uvek nije završen. Čak ni oni koji su dostigli fazu služitelja nisu u potpunosti oplemenjeni. Jov je bio podvrgnut krajnjem oplemenjivanju, a nije imao na šta da se osloni. Ljudi moraju da se podvrgnu oplemenjivanju do te mere da izgube svaku nadu i da nemaju na šta da se oslone – samo je to istinsko oplemenjivanje. U vreme služitelja, ako ti je srce uvek bilo tiho pred Bogom i ako si se uvek, ma šta da je On činio i ma kakva da je Njegova volja bila prema tebi, pokoravao Njegovim uređenjima, ti bi na kraju puta razumeo sve što je Bog do tada učinio. Ti bi bio podvrgnut kušnjama Jova, a istovremeno bi bio podvrgnut i Petrovim kušnjama. Kada je Jov bio isproban, on je svedočio, da bi mu se naposletku otkrio Jahve. Tek pošto je svedočio, bio je dostojan da vidi lice Božje. Zašto je rečeno: „Skrivam se od zemlje ogrezle u prljavštini, ali se pokazujem svetom carstvu“? To znači da si dostojan da vidiš Božje lice samo onda kad poseduješ svetost i kad svedočiš. Ako ne možeš da svedočiš za Njega, ti onda nisi dostojan da vidiš Njegovo lice. Ako se, suočen s oplemenjivanjem, povlačiš ili se žališ na Boga, te usled toga ne uspevaš da svedočiš za Njega i postaješ predmet Sotoninog podsmeha, ti onda nećeš zadobiti Božje pojavljivanje. Ako si, pak, poput Jova, koji je usred kušnji prokleo svoje telo i nije se žalio na Boga, koji je bio u stanju da prezre svoje telo, a da se pritom nije žalio niti je kroz svoje reči počinio greh, ti ćeš onda biti stalni Božji svedok. Ako ti, nakon što se do određenog stepena podvrgneš oplemenjivanju, još uvek možeš da budeš poput Jova, uistinu pokoran pred Bogom, bez drugih zahteva prema Njemu i bez sopstvenih predstava, Bog će ti se ukazati. Bog se sada ne pojavljuje pred tobom zato što u sebi nosiš mnogo predstava, ličnih predrasuda, sebičnih misli, individualnih zahteva i telesnih interesa, te stoga nisi ni dostojan da vidiš Njegovo lice. Kad bi i video Boga, ti bi Ga odmeravao u skladu sa svojim predstavama i, čineći to, ti bi ga prikovao za krst. Ako te zadese mnoge stvari koje se ne poklapaju s tvojim predstavama, ali si ti ipak u stanju da ih ostaviš po strani i da iz njih stekneš znanje o Božijim postupcima, te ako usred oplemenjivanja u sebi otkriješ srce prepuno ljubavi prema Bogu, onda si ti stalni svedok. Ako živiš u spokojnom domu, uživaš u telesnim udobnostima, ako te niko ne progoni, a tvoja braća i sestre po veri te slušaju, možeš li onda da pokažeš srce prepuno ljubavi prema Bogu? Može li jedna takva situacija da te oplemeni? Samo se kroz oplemenjivanje može pokazati tvoja ljubav prema Bogu i samo kroz dešavanja koja se ne poklapaju s tvojim predstavama možeš biti usavršen. Služeći se mnogim protivrečnim i negativnim stvarima i koristeći svakovrsne manifestacije Sotone – njegove postupke, njegove optužbe, njegova ometanja i obmane – Bog ti jasno pokazuje Sotonino grdobno lice i na taj način usavršava tvoju sposobnost prepoznavanja Sotone, kako bi ti mogao da ga omrzneš i napustiš.

Za sva tvoja mnogobrojna iskustva neuspeha i slabosti, kao i za tvoje periode negativnosti, može se reći da su Božje kušnje. To je zato što sve dolazi od Boga i što su sve stvari i događaji u Njegovim rukama. Da li ćeš ti biti neuspešan, da li ćeš biti slab i posrnuti, sve to počiva na Bogu i u Njegovim je rukama. To je, sa Božjeg stanovišta, tvoja kušnja, a ako ti ne možeš da je prepoznaš, kušnja će prerasti u iskušenje. Postoje dve vrste stanja koja ljudi treba da prepoznaju: jedno potiče od Svetog Duha, dok je drugom verovatni izvor Sotona. Jedno je stanje u kojem te Sveti Duh prosvećuje i omogućava ti da spoznaš samoga sebe, da prezreš sebe i da osetiš žaljenje prema sebi, da budeš u stanju da iskreno zavoliš Boga i da svom srcu daš u zadatak da Mu udovoljava. Drugo je stanje ono u kojem poznaješ sebe, ali si negativan i slab. Za ovo stanje bi se moglo reći da je Božje oplemenjivanje, ali i da ujedno predstavlja Sotonino iskušavanje. Ako ovo prepoznaš kao svoje spasenje od Boga i osetiš da si sada Njegov veliki dužnik, ako odsad budeš nastojao da Mu se odužiš i da više ne padaš u takvu izopačenost, ako se budeš trudio da jedeš i piješ Njegove reči i ako budeš uvek smatrao da u nečem oskudevaš i da ti je srce obuzeto žudnjom, to je onda Božja kušnja. Nakon što se stradanje završi i ti ponovo kreneš napred, Bog će te i dalje voditi, prosvećivati, prosvetljavati i negovati. Ukoliko, međutim, ti ovo ne prepoznaš, ako si negativan i naprosto se prepustiš očaju, ako na taj način razmišljaš, zadesiće te Sotonino iskušenje. Kad je Jov bio podvrgnut kušnji, Bog i Sotona su se opkladili i Bog je Sotoni dozvolio da Jovu nanese bol. Iako je Bog kušao Jova, zapravo je Sotona bio taj koji se na njega okomio. Za Sotonu je to bilo iskušavanje Jova, ali je Jov bio na Božjoj strani. Da nije tako bilo, Jov bi podlegao iskušenju. Čim ljudi padnu u iskušenje, preti im opasnost. Za oplemenjivanje se može reći da predstavlja kušnju od Boga, ali, ako tvoje stanje nije dobro, može se reći da iskušavanje dolazi od Sotone. Ako nisi načisto u vezi sa vizijom, Sotona će te optužiti i zamagliće ti taj aspekt vizije. Dok se okreneš, pašćeš u iskušenje.

Ako ne iskusiš Božje delo, nikad nećeš moći da budeš usavršen. Pored toga, u svom iskustvu moraš da zalaziš u pojedinosti. Primera radi, koje te stvari navode da razvijaš predstave i suvišne motive, a kojim prikladnim praktičnim postupcima raspolažeš da bi ove probleme mogao da rešiš? Ako možeš da iskusiš Božje delo, to znači da poseduješ rast. Ako samo naizgled poseduješ životnu snagu, to onda nije pravi rast i ti zasigurno nećeš moći da stojiš čvrsto. Tek kad budeš bio u stanju da iskusiš Božje delo i kad budeš mogao da o njemu razmišljaš u svako doba i na svakom mestu, kad budeš mogao da napustiš pastire i da živiš samostalno, uzdajući se u Boga, i kad budeš mogao da vidiš stvarne Božje postupke – tek tada će Božja volja biti ispunjena. U ovom trenutku, većina ljudi ne ume da doživljava stvari, a kad se susretnu s nekim problemom, ne umeju da ga reše; oni su nesposobni da iskuse Božje delo i ne mogu da žive duhovnim životom. Moraš da uzmeš Božje reči i primeniš ih u svom praktičnom životu.

Ponekad ti Bog pruža određenu vrstu osećanja, osećanja zbog kojeg gubiš svoje unutarnje uživanje i Božje prisustvo, i to na takav način da bivaš uronjen u tamu. Ovo je jedna vrsta oplemenjivanja. Kad god nešto uradiš, uvek ti krene po zlu ili udariš glavom o zid. To te, zapravo, Bog dovodi u red. Ponekad, kad radiš nešto što je prema Bogu neposlušno i buntovno, iako možda niko drugi ne zna za to – Bog zna. On ti to neće dopustiti i dovešće te u red. Delo Svetog Duha veoma je detaljno. On veoma pažljivo posmatra svaku reč i postupke ljudi, svaki njihov čin i pokret, svaku njihovu misao i ideju, kako bi ljudi mogli da steknu unutarnju svest o ovim stvarima. Jedanput nešto uradiš i to pođe po zlu, uradiš to ponovo, a ono opet ispadne naopako – tako postepeno počinješ da razumeš delo Svetog Duha. Kroz mnogo ovakvih slučajeva dovođenja u red, naučićeš šta treba da radiš kako bi se uskladio s Božjom voljom i šta je to što nije u skladu s Njegovom voljom. Na kraju ćeš naučiti kako da, iz samoga sebe, pravilno reaguješ na usmeravanja Svetog Duha. Ponekad ćeš biti buntovan i Bog će te iznutra prekoriti. Sve ovo potiče od tvog dovođenja u red od strane Boga. Ako Božju reč ne čuvaš kao blago, ako omalovažavaš Njegovo delo, On će te potpuno ignorisati. Što ozbiljnije shvataš Božje reči, to će te On više prosvećivati. Trenutno u crkvi ima ljudi čija je vera zbrkana i smetena, usled čega oni čine mnoge nepodopštine i ponašaju se nedisciplinovano, tako da se u njima ne može jasno videti delo Svetog Duha. Neki svoje dužnosti zapostavljaju radi sticanja novca, te izlaze da bi se bavili svojim poslovima, a pritom ih niko ne dovodi u red; ovakve su osobe u još većoj opasnosti. Oni ne samo što u sebi trenutno nemaju delo Svetog Duha, već će ih i u budućnosti biti teško usavršiti. Ima mnogo onih u kojima se delo Svetog Duha ne može videti i u kojima se ne može videti dovođenje u red od strane Boga. To su oni kojima Božja volja nije jasna i koji ne poznaju Njegovo delo. Sve je u najboljem redu s onima koji mogu da stoje čvrsto usred oplemenjivanja, koji Boga slede ma šta On radio i koji su, u najmanju ruku, u stanju da ne odu, ili da postignu 0,1% od onoga što je postigao Petar, ali oni nemaju nikakvu vrednost u pogledu upotrebljivosti od strane Boga. Mnogi ljudi brzo shvataju stvari, iskreno vole Boga i mogu da nadmaše Petrov nivo, a Bog na njima obavlja delo usavršavanja. Takvi ljudi bivaju podvrgnuti dovođenju u red i prosvećenju, te ako u njima postoji išta što nije u skladu s Božjom voljom, oni to mogu odmah da odbace. Takvi ljudi su zlato, srebro i drago kamenje – njihova je vrednost najveća! Ako je Bog obavio mnogo raznovrsnih dela, a ti si i dalje nalik pesku ili kamenu, onda si bezvredan!

Božje delo u zemlji velike crvene aždaje čudesno je i nedokučivo. On će jednu grupu ljudi usavršiti, dok će neke druge prognati, jer u crkvi ima svakakvih ljudi – ima onih koji vole istinu i onih koji je ne vole; tu su oni koji doživljavaju Božje delo i oni koji ga ne doživljavaju; ima onih koji vrše svoju dužnost i onih koji to ne čine; ima onih koji svedoče za Boga i onih koji ne svedoče – a jedan deo njih su nevernici i zli ljudi, koji će zasigurno biti prognani. Ako ti Božje delo nije sasvim jasno, bićeš negativan; to je zato što se Božje delo može videti samo u manjem broju ljudi. U ovom trenutku će postati jasno ko iskreno voli Boga, a ko ne. Oni koji iskreno vole Boga imaju u sebi delo Svetog Duha, dok će oni koji ga ne vole iskreno biti razotkrivani na svakom koraku Njegovog dela. Oni će postati ljudi koje treba prognati. Ti će ljudi biti razotkriveni tokom dela osvajanja, a oni su isuviše bezvredni da bi bili podvrgnuti usavršavanju. One koji su usavršeni Bog je u potpunosti zadobio i oni su sposobni da vole Boga onako kako Ga je Petar voleo. Oni koji su osvojeni ne vole spontano, već mogu samo pasivno da vole, i oni su prinuđeni da vole Boga. Spontana se ljubav rađa kroz razumevanje stečeno praktičnim iskustvom. Ova ljubav zaokuplja čovekovo srce i navodi ga da se svojevoljno posveti Bogu; Božje reči postaju njegov temelj i on je u stanju da strada zarad Boga. Naravno, to su stvari koje poseduje neko koga je Bog usavršio. Ako samo tražiš da budeš osvojen, ti onda ne možeš da svedočiš za Boga; ako bi Bog svoj cilj spasenja mogao da postigne samo putem osvajanja ljudi, Njegov bi posao bio završen fazom služitelja. Krajnji Božji cilj, međutim, nije osvajanje ljudi, već njihovo usavršavanje. Prema tome, umesto da kažete kako ova etapa predstavlja delo osvajanja, recite da je to delo usavršavanja i izgona. Neki ljudi nisu do kraja osvojeni, dok će, u toku njihovog osvajanja, neka grupa ljudi biti usavršena. Ove dve komponente dela izvode se u međusobnom saglasju. Ljudi nisu otišli čak ni tokom tako dugog perioda obavljanja dela, što pokazuje da je cilj osvajanja postignut – kada ste osvojeni, to je činjenica. Cilj oplemenjivanja nije osvajanje, već usavršavanje. Bez prethodnog oplemenjivanja, ljudi ne bi mogli da budu usavršeni. Stoga su oplemenjivanja zaista dragocena! Danas je jedna grupa ljudi usavršena i zadobijena. Svih deset prethodno pomenutih blagoslova bili su namenjeni onima koji su usavršeni. Sve što je u vezi s promenom njihovog lika na zemlji usmereno je ka onima koji su usavršeni. Oni koji nisu usavršeni, nisu kvalifikovani da prime Božja obećanja.