U početku, tokom starozavetnog Doba zakona, usmeravanje čoveka nalikovalo je usmeravanju detinjeg života. Jahve tek što je bio izrodio prve ljude; bili su to Izraelci. Oni nisu znali baš ništa o tome kako da se Boga boje, niti kako da žive na zemlji. Ovim se želi reći kako je Jahve stvorio ljudski rod, odnosno Adama i Evu, ali im pritom nije dao sposobnost da razumeju kako da se boje Jahvea, niti kako da slede Jahveove zakone na zemlji. Bez Jahveovog neposrednog usmeravanja niko to nije mogao direktno da spozna, jer u početku čovek nije raspolagao takvim sposobnostima. Čovek je znao samo da je Jahve Bog, ali nije baš ništa znao o tome kako da Ga se boji, kakvo bi se ponašanje moglo smatrati bogobojažljivim, s kakvim umom čovek treba da Ga se boji, niti o tome šta čovek treba da Mu ponudi u znak bogobojažljivosti. Čovek je samo umeo da uživa u onome u čemu se moglo uživati među stvarima koje je Jahve stvorio, ali nije mogao ni da nasluti koja je vrsta života na zemlji dostojna stvorenog bića. Kad ne bi bilo nikoga ko bi mu davao uputstva, niti ikoga ko bi ga lično usmeravao, ovo čovečanstvo nikad ne bi živelo životom koji priliči ljudima, već bi samo krišom tavorilo u Sotoninom zatočeništvu. Jahve je stvorio ljudski rod, što će reći da je stvorio Adama i Evu, čovekove pretke, ali im povrh toga nije podario ništa od intelekta ni mudrosti. Mada su već živeli na zemlji, oni gotovo ništa nisu razumevali. Na taj je način Jahveovo delo stvaranja ljudskog roda obavljeno samo polovično, a kraj mu se nije ni nazirao. On je samo od gline oblikovao model čoveka i udahnuo mu život, ne podarivši mu, međutim, dovoljno volje da Ga se boji. Čovek u početku nije posedovao srce koje se Boga boji ili Ga se užasava. Znao je samo da sluša Njegove reči, ali su mu zato bila potpuno nepoznata osnovna znanja o životu na zemlji i normalna pravila ljudskog života. Iako je, dakle, Jahve stvorio muškarca i ženu, i obavio sedmodnevni projekat, On ni izdaleka nije dovršio delo stvaranja čoveka, jer je čovek i dalje bio samo prazna ljuštura, lišena stvarnosti ljudskog bića. Čovek je znao samo to da je ljudski rod stvorio Jahve, ali nije mogao ni da nasluti kako da se pridržava Jahveovih reči i zakona. I tako je, nakon postanka čovečanstva, Jahveovo delo još uvek bilo daleko od svog svršetka. Još uvek je morao u potpunosti da usmerava ljude da dođu pred Njega, kako bi mogli da na zemlji zajedno žive i da Ga se boje, te da bi, uz Njegovo vođstvo, mogli da zakorače na pravi put normalnog ljudskog života na zemlji. Tek je na taj način ovo delo, koje je načelno učinjeno pod Jahveovim imenom, bilo u potpunosti dovršeno; to jest, samo je na taj način Jahveovo delo stvaranja sveta u potpunosti privedeno kraju. I tako je On, stvorivši čovečanstvo, život čoveka na zemlji morao da usmerava tokom nekoliko hiljada godina, kako bi ljudi mogli da se pridržavaju Njegovih uredbi i zakona, i učestvuju u svim aktivnostima normalnog ljudskog života na zemlji. Tek tada je Jahveovo delo bilo u potpunosti završeno. On je ovo delo započeo nakon stvaranja čovečanstva i nastavio je da ga obavlja sve do Jakovljeve ere, kada je od Jakovljevih dvanaest sinova stvorio dvanaest izraelskih plemena. Počev od tada, sav izraelski narod prerastao je u ljudsku rasu koju je On zvanično predvodio na zemlji, a Izrael je postao posebno mesto na zemlji, u kojem je On obavljao svoje delo. Jahve je od ovih ljudi načinio prvu grupu na kojoj je On zvanično obavio Svoje delo na zemlji, a čitavu je zemlju izraelsku učinio izvorištem Svog dela, koristeći je kao polazište za još uzvišenije delo, kako bi svi ljudi na zemlji koje je On izrodio znali kako da Ga se boje i kako da žive na zemlji. Na taj su način postupci Izraelaca poslužili kao primer koji neznabožački narodi treba da slede, a ono što je izraelskom narodu rečeno preraslo je u reči koje neznabožački narodi treba da slušaju. Jer, oni su prvi primili Jahveove zakone i zapovesti, a isto tako su i prvi spoznali kako da se boje Jahveovih puteva. Oni su bili preci ljudskog roda koji su poznavali Jahveove puteve, kao i od Jahvea izabrani predstavnici ljudske rase. Kad je nastupilo Doba blagodati, Jahve više nije usmeravao ljude na ovaj način. Čovek je sagrešio i prepustio se grehu, te je On stoga počeo da izbavlja čoveka iz greha. Na taj je način On prekorevao čoveka, sve dok se čovek nije sasvim oslobodio greha. U poslednjim danima, čovek je toliko duboko ogrezao u izopačenost, da se delo u ovoj etapi može obaviti samo uz pomoć suda i grdnje. Jedino se na ovaj način delo može ostvariti. Ovo se delo izvršavalo tokom nekoliko doba. Drugim rečima, Bog Svoje ime, Svoje delo i različita obličja Božja koristi da bi pojedinačna doba razdvojio i između njih napravio prelaz; ime Božje i Njegovo delo predstavljaju Njegovo doba i delo Njegovo u svakom dobu. Ako bismo pretpostavili da je delo Božje u svakom dobu isto i da se On uvek zove istim imenom, kako bi onda čovek mogao da spozna Boga? Bog se mora zvati Jahve i, osim Boga po imenu Jahve, svako ko nosi neko drugo ime nije Bog. Ili, Bog može biti samo Isus i On se, osim Isusovog imena, ne može zvati nijednim drugim imenom; samo je Isus Bog, a Jahve nije Bog, ni Svemogući Bog nije Bog. Čovek veruje da je istina da je Bog svemoguć, ali Bog je samo onaj Bog koji je sa čovekom i On se mora zvati Isusom, jer Bog je sa čovekom. Postupati prema tome znači prilagođavati se doktrini i svoditi Boga na određeni okvir. Dakle, delo koje Bog obavlja, ime koje nosi i lik koji poprima u svakom dobu – delo koje je obavljao u svakoj od etapa do današnjeg dana – ništa od svega toga nije u skladu ni sa jednim propisom, niti podleže ikakvim ograničenjima. On je Jahve, ali je On isto tako i Isus, kao i Mesija, i Svemogući Bog. Delo Njegovo može se postepeno preobražavati, uz odgovarajuće promene u Njegovom imenu. Njega nijedno jedino ime ne može u potpunosti da predstavlja, ali Ga zato mogu predstavljati sva imena kojima se naziva, dok Njegovu narav predstavlja delo koje On obavlja u svakom dobu. Pretpostavimo da je, kad nastupe poslednji dani, Bog kojeg vidite još uvek Isus, da, povrh toga, jaše na belom oblaku i da još uvek izgleda kao Isus, te da su reči koje On izgovara i dalje Isusove reči: „Treba da volite svoje bližnje kao sebe same, da postite i da se molite, svoje neprijatelje da volite kao što cenite sopstveni život, pred drugima treba da se uzdržavate i da budete strpljivi i ponizni. Sve to morate da učinite pre no što budete mogli da postanete učenici Moji. Čineći sve to, moći ćete da uđete u carstvo Moje.” Zar ovo ne bi pripadalo delu iz Doba blagodati? Zar to što On kazuje ne bi bio put Doba blagodati? Kako biste se osećali kad biste čuli ove reči? Zar ne biste osećali da je to još uvek Isusovo delo? Zar to ne bi bilo njegovo dupliranje? Da li bi čovek mogao da u tome uživa? Osećali biste da delo Božje može jedino ostati onakvo kakvo je sada i da ne može dalje da napreduje. Njegova je moć tolika kolika je, nema više nijednog novog dela koje treba obaviti, a On je svoju moć razvio do krajnjih granica. Dve hiljade godina je prošlo od Doba blagodati, a On još uvek, dve hiljade godina kasnije, propoveda o putu Doba blagodati i ljude još uvek nagoni da se pokaju. Ljudi bi govorili: „Bože, Tvoja je moć tolika kolika je. Verovao sam da si vrlo mudar, ali Ti jedino znaš za uzdržavanje i samo o strpljenju brineš. Znaš samo da voliš Svog neprijatelja i ništa drugo.” U ljudskom bi umu Bog zauvek ostao onakav kakav je bio u Dobu blagodati, i čovek bi zauvek verovao da je Bog prepun ljubavi i samilosti. Misliš li da će se Božje delo zauvek odvijati po dobrom starom običaju? On, dakle, u ovoj etapi Svoga dela neće biti razapet, a sve što budete videli i dotakli razlikovaće se od svega što ste zamišljali ili o čemu ste slušali priče. Bog se danas ne bavi farisejima, niti dozvoljava svetu da zna, a jedini koji Ga poznajete jeste vi koji Ga sledite, jer On ponovo razapet biti neće. Tokom Doba blagodati, Isus je po celoj zemlji otvoreno propovedao zarad Svog jevanđeoskog dela. On se farisejima bavio zarad dela raspeća; da nije došao u dodir sa farisejima i da vlastodršci nikad nisu saznali za Njega, kako bi On onda mogao da bude osuđen, a potom izdan i prikovan za krst? On se, dakle, farisejima bavio zarad raspeća. Danas, On svoje delo obavlja u tajnosti, kako bi izbegao iskušenja. Budući da se delo i njegova važnost tokom dva Božja ovaploćenja međusobno razlikuju, i budući da je okruženje takođe drugačije, kako bi onda delo koje On obavlja moglo da bude potpuno isto?

Da li bi ime Isusovo – „Bog je s nama” – moglo u celosti da predstavlja narav Božju? Bi li ono moglo da u potpunosti artikuliše Boga? Ako čovek kaže da je Boga moguće zvati jedino Isusovim imenom i da On ne može nositi nijedno drugo ime, jer Bog ne može da promeni Svoju narav, te su reči zaista bogohuljenje! Veruješ li da ime Isusovo, Bog je s nama, može samo po sebi da predstavlja Boga u Njegovoj celokupnosti? Bog se može zvati mnogim imenima, ali među svim tim imenima nema nijednog koje može da sumira celog Boga, niti jednog jedinog koje može da u potpunosti predstavlja Boga. Premda Bog, dakle, ima mnogo imena, nijedno od njih ne može u potpunosti da artikuliše Božju narav, jer je narav Božja toliko bogata da jednostavno prevazilazi čovekovu sposobnost da je spozna. Ne postoji način na koji bi čovek, koristeći se ljudskim jezikom, mogao da u potpunosti sumira Boga. Za sumiranje svega što im je poznato u vezi sa naravi Božjom, ljudi na raspolaganju imaju skučeni rečnik: velika, časna, čudesna, nedokučiva, vrhovna, sveta, pravedna, mudra i tome slično. Toliko mnoštvo reči! Ovako ograničenim vokabularom ne može se opisati čak ni onaj mali deo Božje naravi kojem je čovek svedočio. Vremenom su mnogi dodavali reči kojima su, po njihovom mišljenju, mogli bolje da opišu žar koji im plamti u srcu: Bog je tako velik! Bog je tako svet! Bog je tako divan! Ljudske izreke poput ovih dostigle su danas svoj vrhunac, ali čovek još uvek nije u stanju da se jasno izražava. I tako Bog, po čoveku, ima mnogo imena, a nema jedno ime, zato što se Božje biće odlikuje velikim izobiljem, a ljudski je jezik vrlo siromašan. Nijednom konkretnom rečju niti imenom nije moguće predstaviti Boga u Njegovoj sveukupnosti. Da li ti onda smatraš da ime Njegovo može biti nepromenljivo? Bog je tako velik i tako svet, ali ti Mu ipak ne dopuštaš da Svoje ime menja sa svakim novim dobom? Stoga Bog, u svakom dobu u kojem Svoje delo lično obavlja, koristi ime koje priliči datom dobu, ne bi li njime sumirao delo koje namerava da učini. On to konkretno ime, koje je od epohalnog značaja, koristi radi predstavljanja Svoje naravi u tom dobu. Ovako se sam Bog služi ljudskim jezikom da bi izrazio sopstvenu narav. Uprkos tome, mnogi koji poseduju duhovno iskustvo i koji su lično videli Boga, osećaju da čak ni takvim jednim konkretnim imenom Boga nije moguće predstaviti u Njegovoj celosti – tu, avaj, pomoći nema – te se stoga ljudi Bogu više ni ne obraćaju po imenu, već ga jednostavno nazivaju „Bogom”. Kao da je srce čovekovo prepuno ljubavi, a opet, opterećeno protivrečnostima, jer čovek ne zna kako da objasni Boga. Ono što Bog jeste toliko je preobilno da, jednostavno, ne postoji način na koji bi se to moglo opisati. Ne postoji ni jedno jedino ime kojim bi se Božja narav mogla sumirati, niti ima ijednog imena kojim bi se moglo opisati sve ono što Bog ima i što jeste. Ako Me neko upita: „Koje tačno ime Ti koristiš?” Kazaću mu: „Bog je Bog!” Nije li to najbolje ime za Boga? Ne sumira li se njime najbolje narav Božja? Pošto je to već tako, zašto onda toliko truda ulažete u istraživanje Božjeg imena? Zašto biste toliko lupali glavu, odricali se hrane i sna, i sve to zarad nekog imena? Doći će dan kad se Bog više neće zvati ni Jahve, ni Isus, ni Mesija – On će jednostavno biti Stvoritelj. Prestaće tada da postoje sva ona imena koja je nosio na zemlji, jer će i Njegovo delo na zemlji biti dovršeno, nakon čega više neće biti ni Njegovih imena. Kad sve što postoji dođe pod vlast Stvoritelja, kakvu On potrebu ima za nekim krajnje prikladnim, ali ipak nepotpunim imenom? Da li ti još i sad istražuješ ime Božje? Da li se još uvek usuđuješ da kažeš da se Bog može samo Jahveovim imenom zvati? Usuđuješ li se još uvek da tvrdiš kako se Bog jedino može zvati Isusom? Jesi li u stanju da poneseš greh bogohuljenja? Trebalo bi da znaš da je Bog prvobitno bio bezimen. On je jedno, dva, ili više imena uzimao samo zarad posla koji je imao da obavi i zbog toga što je morao da upravlja čovečanstvom. Ma kojim imenom da su Ga zvali – nije li On to ime Sam svojevoljno odabrao? Zar bi Njemu bio potreban ti – stvoreno biće – da o tome odlučuješ? Ime kojim se Bog naziva u skladu je sa onim što čovek može da shvati, sa jezikom ljudskim, ali ono nije nešto što čovek može da sažme. Sve što možeš da kažeš jeste da na nebu postoji Bog, da je Bog ime Njegovo, da je On Sȃm premoćni Bog, koji je tako mudar, tako uzvišen, tako čudesan, tako tajanstven i tako svemoguć – nakon čega možeš samo da zaćutiš; sve što ti možeš da znaš toliko je sićušno. Ako je to već tako, može li ime Isusovo, samo po sebi, predstavljati Boga Sȃmoga? Kad nastupe poslednji dani, ime Božje mora biti promenjeno, jer drugo je doba, iako je to i dalje Bog koji obavlja Svoje delo.

Budući da je Bog najveći u celoj vaseljeni i u carstvu nad njom, bi li On mogao da Sebe u celosti objasni samo Svojim telesnim obličjem? Bog zaodeva Sebe telom kako bi obavio jednu etapu Svog dela. Ovaj telesni lik Njegov nema nikakav poseban značaj, nije ni u kakvoj vezi sa prolaskom doba, niti ima išta zajedničko sa Božjom naravi. Zašto Isus nije dopustio da Njegov lik ostane i posle Njega? Zašto čoveku nije dozvolio da naslika Njegov lik, kako bi se taj lik prenosio na nova pokoljenja? Zašto ljudima nije dopustio da priznaju da Njegov lik predstavlja lik Božji? Iako je čovekov lik stvoren prema liku Božjem, je li bilo moguće da se čovekovom pojavom predstavi uzvišeni lik Božji? Prilikom Božjeg ovaploćenja, On jednostavno silazi s neba u neko konkretno telo. Njegov Duh je taj koji silazi u telo, kroz koje On zatim obavlja delo Duha. Duh je taj koji se izražava u telu i Duh je taj koji Svoje delo obavlja u telu. Duh je u potpunosti predstavljen delom koje se obavlja u telu, a telo je tu samo zarad obavljanja dela, što ne znači da telesni lik može biti zamena za istinski lik Boga Samoga; nije u tome svrha, niti značaj Božjeg ovaploćenja. On se ovaploćuje samo zato da bi Duh mogao da pronađe boravište koje odgovara Njegovom delu, da bi bolje ostvario Svoje delo u telu, da bi ljudi mogli da vide Njegove postupke, razumeju Njegovu narav, čuju Njegove reči i spoznaju čudo dela Njegovog. Njegovo ime predstavlja Njegovu narav, delo Njegovo predstavlja Njegov identitet, ali On nikad nije rekao da Njegovo pojavljivanje u telu predstavlja Njegov lik; to je samo čovekova predstava. Stoga, ime Njegovo, Njegovo delo, narav Njegova i Njegov pol predstavljaju ključne aspekte Božjeg ovaploćenja. Oni služe da predstave Njegovo upravljanje u ovom dobu. Budući da je ono tu samo zarad Njegovog dela u datom vremenu, Njegovo pojavljivanje u telu nema nikakve veze s Njegovim upravljanjem. Kako bi, međutim, bilo nemoguće da ovaploćeni Bog nema nikakvu konkretnu pojavu, to On bira prikladnu porodicu koja će odrediti Njegovu pojavu. Kad bi Božja pojava imala reprezentativan značaj, onda bi svi oni sa crtama lica nalik Njegovim takođe predstavljali Boga. Zar to ne bi bila nečuvena greška? Čovek je Isusov portret naslikao zato da bi ljudi mogli da Ga obožavaju. Sveti Duh u to vreme nije dao nikakva posebna uputstva, te je čovek do današnjeg dana prenosio taj zamišljeni portret. Prema prvobitnoj Božjoj nameri, doduše, čovek to nije trebalo da radi. Jedino je zahvaljujući revnosti čovekovoj Isusov portret još i danas tu. Bog je Duh, i čovek u svojoj završnoj analizi nikad neće moći da obuhvati sve što je Njegov lik. Jedino Njegova narav može predstaviti Njegov lik. A što se tiče izgleda Njegovog nosa, usta Njegovih, Njegovih očiju i Njegove kose, sve je to izvan tvoje sposobnosti sveukupnog sagledavanja. Kad se Jovanu prikazalo otkrivenje, on je video lik Sina čovečijeg: iz usta Njegovih virio je mač oštar s obe strane, oči Mu behu poput užarenog ognja, glava i kosa Njegova bejahu kao vuna beli, Njegova stopala nalik uglačanoj bronzi, a oko prsiju bejaše opasan zlatnim pojasom. Iako su mu reči bile izuzetno živopisne, lik Božji koji je on opisao nije bio lik nekog stvorenja. Ono što je video bila je samo vizija, a ne lik osobe iz materijalnog sveta. Jovan je ugledao viziju, ali nije svedočio istinskoj pojavi Boga. Budući da predstavlja lik stvorenog bića, likom ovaploćenog Boga ne može se u celosti predstaviti Božja narav. Kad je stvorio ljudski rod, Jahve je rekao da ga je načinio prema Svom liku i da je stvorio muškarca i ženu. U to je vreme On govorio kako je i muškarca i ženu stvorio prema Božjem liku. Mada čovek svojim likom podseća na lik Božji, iz toga se ne može izvući zaključak da čovekov izgled predstavlja Božji lik. Isto tako ne možeš ljudskim jezikom lik Božji u celini sažeto izraziti, jer je Bog tako uzvišen, tako velik, tako čudesan i nedokučiv!

Kad je Isus došao da obavi Svoje delo, Sveti Duh ga je u tome usmeravao; činio je ono što je Duh Sveti želeo i nije se rukovodio starozavetnim Dobom zakona, niti Jahveovim delom. Mada delo koje je Isus došao da učini nije podrazumevalo poštovanje Jahveovih zakona i zapovesti, Njihov je izvor bio jedan te isti. Delo koje je Isus obavio predstavljalo je ime Isusovo i pripadalo je Dobu blagodati; sa druge strane, delo koje je učinio Jahve, predstavljalo je Jahvea i pripadalo je Dobu zakona. Njihovo delo, delo je jednog Duha u dva različita doba. Delo koje je obavio Isus moglo je da predstavlja samo Doba blagodati, dok je Jahveovo delo moglo da predstavlja samo starozavetno Doba zakona. Jahve je samo predvodio narod Izraela i Egipta, kao i svih zemalja izvan Izraela. Isusovo delo u novozavetnom Dobu blagodati bilo je delo Božje učinjeno pod Isusovim imenom dok je Bog usmeravao to doba. Ako kažeš da se delo Isusovo zasnivalo na Jahveovom delu, da On nije započeo nikakvo novo delo, i da je sve što je učinio bilo u skladu sa rečima Jahvea, sa Jahveovim delom i sa proročanstvima Isaije, Isus u tom slučaju ne bi bio ovaploćeni Bog. Da je On na taj način sprovodio Svoje delo, On bi onda bio tek apostol ili nekakav delatnik iz Doba zakona. Kad bi bilo kao što kažeš, Isus ne bi mogao da pokrene jedno doba, niti bi mogao da obavi bilo koje drugo delo. Na isti bi način Duh Sveti morao da Svoje delo načelno obavlja preko Jahvea, tako da On, izuzev kroz Jahvea, ne bi mogao da učini nijedno novo delo. Za čoveka bi bilo pogrešno da delo Isusovo tumači na ovaj način. Ako čovek veruje da je delo koje je učinio Isus obavljeno u skladu sa Jahveovim rečima i Isaijinim proročanstvima, da li je onda Isus bio ovaploćeni Bog ili je On bio samo jedan od proroka? Prema ovom gledištu, Doba blagodati ne bi ni postojalo, a Isus ne bi bio Božje ovaploćenje, jer delo koje je On učinio ne bi moglo da predstavlja Doba blagodati, već samo starozavetno Doba zakona. Novo doba je moglo da nastupi tek kada je Isus došao da učini novo delo, da pokrene jedno novo doba, da napravi prodor u odnosu na delo koje je prethodno obavljeno u Izraelu i da Svoje delo sprovede ne u skladu sa delom koje je Jahve obavio u Izraelu, ni sa Njegovim starim pravilima, niti u skladu s ma kojim propisima, već da učini potpuno novo delo koje je trebalo da obavi. Sam Bog dolazi da otpočne novo doba i Sam Bog dolazi da staro doba privede kraju. Čovek nije u stanju da učini delo kojim bi novo doba otpočelo, a staro se završilo. Da Isus, po Svom dolasku, Jahveovo delo nije priveo kraju, to bi onda bio dokaz da je On samo čovek, nesposoban da predstavlja Boga. Upravo to što je Isus došao i dovršio delo Jahvea, nastavio Jahveovo delo i, povrh toga, obavio Svoje sopstveno, novo delo, predstavlja dokaz da se radilo o jednom novom dobu i da je Isus bio Sâm Bog. Oni su obavili dve sasvim različite etape dela. Jedna je etapa obavljena u hramu, dok je druga sprovedena izvan hrama. Jedna etapa podrazumevala je da se život čovekov uskladi sa zakonom, dok se druga sastojala u davanju žrtve za greh. Ove dve etape dela upadljivo su se razlikovale među sobom; njima se novo doba razdvaja od starog, te je sasvim ispravno reći da se radi o dva različita doba. Mesta na kojima su Oni obavljali Svoja dela bila su različita, Njihova dela su se razlikovala po svom sadržaju, a i ciljevi Njihovih dela bili su drugačiji. Stoga se ova dela, kao takva, mogu podeliti na dva doba: novozavetno i starozavetno, što će reći – na novo i na staro doba. Isus, kada je došao, nije ulazio u hram, što je dokaz da je doba Jahvea bilo okončano. On u hram nije ulazio zato što je Jahveovo delo u hramu bilo završeno, tako da ga nije trebalo iznova obavljati, jer bi to inače značilo da se delo ponavlja. On je Božje delo mogao da dovede do zenita jedino napuštanjem hrama, otpočinjanjem novog dela i utiranjem novog puta izvan hrama. Da Isus, zarad obavljanja Svog dela, nije izašao iz hrama, delo Božje bi se zaustavilo na temeljima hrama i nikad više ne bi bilo nikakvih novih promena. Stoga Isus, po Svom dolasku, nije ni ulazio u hram i Svoje delo nije obavljao u hramu. On je Svoje delo obavljao izvan hrama, gde je, vodeći sa Sobom Svoje učenike, mogao da se slobodno posveti Svom poslu. Izlazak Božji iz hrama zarad obavljanja Njegovog dela značio je da Bog ima novi plan. Njegovo delo trebalo je da bude obavljeno izvan hrama i trebalo je da to bude jedno novo delo, koje neće biti sputano načinom njegovog sprovođenja. Čim je došao, Isus je starozavetno Jahveovo delo priveo kraju. Iako su Ih zvali različitim imenima, obe etape dela ostvario je jedan te isti Duh, a sâmo delo se odvijalo bez ikakvih prekida. Pošto Mu je ime bilo drugačije, i pošto je sadržaj dela bio drugačiji, to je i doba bilo drugačije. Kad je Jahve došao, bilo je to doba Jahvea, a kad je došao Isus, to je bilo Isusovo doba. Tako Bog, dakle, pri svakom Svom dolasku ima jedno ime, ono predstavlja jedno doba i utire novi put; na svakom novom putu, On za Sebe uzima novo ime, što pokazuje da je Bog uvek nov i nikad star, te da Njegovo delo nikad ne prestaje da dalje napreduje. Istorija stalno ide napred, te se i Božje delo uvek kreće napred. Da bi Njegov plan upravljanja od šest hiljada godina mogao da bude priveden kraju, on se mora odvijati u smeru daljeg napretka. Svakoga dana i svake godine, On mora da učini novo delo; mora da utire nove puteve, da otpočinje nove ere, da započinje nova i sve obimnija dela i da, uporedo s tim, donosi nova imena i nova dela. Iz trena u tren, Duh Božji obavlja nova dela, nikada se ne držeći starih metoda i propisa. Niti se Njegovo delo ikada zaustavilo, već se odigrava sa svakim trenom koji odlazi u nepovrat. Ako kažeš da je delo Svetog Duha nepromenljivo, zašto je onda Jahve od sveštenika zahtevao da Mu služe u hramu, dok pritom Isus nije ni ušao u hram, uprkos tome što su Mu ljudi, kada je došao, takođe rekli da je On prvosveštenik, da potiče iz kuće Davidove i da je, povrh toga, prvosveštenik i veliki kralj? I zašto nije prinosio žrtve? Bilo da u hram ulazi ili ne ulazi – nije li sve to delo Samoga Boga? Ako bi Isus, kako to čovek zamišlja, ponovo došao i ako bi se u poslednjim danima i dalje Isusom zvao, ako bi opet na belom oblaku među ljude sišao u liku Isusovom – zar to ne bi bilo ponavljanje Njegovog dela? Da li je Duh Sveti u stanju da se drži starih metoda? Sve ono u šta čovek veruje jesu predstave i on može da razume samo ono što ima doslovno značenje i što je u skladu s njegovom maštom; a predstave su u neskladu s načelima delovanja Svetog Duha i nisu u skladu sa namerama Božjim. Bog ne bi na taj način delao; Bog nije ni tako lud, ni tako glup, a ni delo Njegovo nije toliko jednostavno kako ga ti zamišljaš. Prema svemu onome što čovek zamišlja, Isus će na oblaku dojahati i spustiti se među vas. Vi ćete Ga ugledati, a On će vam, jašući na oblaku, kazati kako je On Isus. Takođe ćete zapaziti tragove od klinova na rukama Njegovim i spoznaćete da je On zaista Isus. On će vas nanovo spasiti i biće vaš svemoćni Bog. Spasiće vas, dodeliće vam novo ime i svakome podariti po jedan belutak, nakon čega će vam biti dopušteno da zakoračite u carstvo nebesko i da budete primljeni u raj. Nisu li ovakva verovanja samo predstave čovekove? Da li Bog Svoje delo obavlja u skladu s čovekovim predstavama ili upravo nasuprot njima? Zar sve čovekove predstave ne potiču od Sotone? Nije li Sotona sve ljude iskvario? Ako bi Bog Svoje delo obavljao u skladu s čovekovim predstavama, zar se On onda ne bi pretvorio u Sotonu? Zar ne bi bio od iste vrste kao i stvorena bića? Budući da je stvorena bića Sotona već iskvario u toj meri da je čovek postao Sotonino otelotvorenje, ako bi Bog delovao u skladu s onim što pripada Sotoni, zar On onda ne bi bio u savezu sa Sotonom? Kako bi čovek mogao da dokuči delo Božje? Stoga, Bog nikada neće delovati u skladu s predstavama čoveka, niti će ikada delovati onako kako ti to zamišljaš. Ima onih koji kažu kako je Sam Bog rekao da će doći jašući na oblaku. Tačno je da je Bog to lično izgovorio, ali zar ti ne znaš da nijedan čovek ne može da dokuči tajne Božje? Zar ne znaš da niko od ljudi ne može da objasni Božje reči? Da li si ti, bez trunke sumnje, siguran da je Duh Sveti baš tebe prosvetio i prosvetlio? Nije valjda da je Sveti Duh baš tebi to tako neposredno pokazao? Da li ti je takva uputstva dao Sveti Duh ili su te sopstvene predstave navele na takvu pomisao? Rekao si: „To je Sam Bog izrekao.” Mi, međutim, reči Božje ne možemo sameravati prema sopstvenim predstavama i prema sopstvenom umu. A što se tiče reči koje je izgovorio Isaija, možeš li da te reči s punim pouzdanjem objasniš? Usuđuješ li se da njegove reči objašnjavaš? Pošto se ne usuđuješ da objasniš reči proroka Isaije, kako se onda usuđuješ da objašnjavaš Isusove reči? Ko je uzvišeniji – Isus ili Isaija? Pošto odgovor glasi da je Isus uzvišeniji, zašto objašnjavaš reči koje je izgovorio Isus? Da li bi Bog baš tebe unapred obaveštavao o Svom delu? Kad to ne može da zna ni jedno jedino stvoreno biće, pa čak ni glasnici nebeski, ni Sin čovečji, kako bi to onda ti mogao da znaš? Previše toga nedostaje čoveku. Ono što je sada za vas od ključne važnosti, jeste da poznajete tri etape dela. Od Jahveovog do Isusovog dela i od dela Isusovog do ove sadašnje njegove etape, sve tri etape dela kroz jednu neprekinutu nit pokrivaju čitav spektar Božjeg upravljanja i sve su one delo jednog te istog Duha. Od postanka sveta, Bog neprekidno upravlja ljudskim rodom. On je Početak i Kraj, On je Prvi i Poslednji, a ujedno je i Onaj koji označava početak nekog doba i Onaj koji to doba privodi kraju. Tri etape dela, u različitim dobima i na različitim mestima, nesumnjivo predstavljaju delo jednog Duha. Svi oni koji ove tri etape razdvajaju, suprotstavljaju se Bogu. Na vama je sada da shvatite da je celokupno ovo delo, od njegove prve etape pa sve do danas, delo jednog Boga, jednog te istog Duha. U to nema nikakve sumnje.