Spasavanje čoveka od strane Boga nije učinjeno neposrednim korišćenjem metoda delovanja Duha, niti upotrebom identiteta Duha, jer Duh Njegov čovek ne može ni da vidi, niti da Ga dodirne, a ne može ni da Mu se približi. Da je On čoveka pokušao da spase neposrednim korišćenjem perspektive Duha, čovek ne bi bio u stanju da primi Njegovo spasenje. Da se Bog nije odenuo spoljašnjim oblikom stvorenog čoveka, čovek ni na koji način ne bi mogao da primi ovo spasenje. Jer, nema načina na koji bi čovek mogao da Mu priđe, baš kao što niko nije mogao da se približi Jahveovom oblaku. Jedino preobražajem u stvoreno ljudsko biće, to jest, jedino tako što će Reč Svoju uneti u telo od krvi i mesa, u koje namerava da se preobrazi, Bog može Svoju Reč lično da usadi u sve one koji Ga slede. Tek tada čovek može lično da vidi i čuje Njegovu Reč i da, povrh toga, da zadobije Njegovu Reč i na taj način bude u potpunosti spasen. Da se Bog nije ovaplotio, niko ko je sazdan od krvi i mesa ne bi mogao da dobije tako uzvišeno spasenje, niti bi ijedna osoba bila spasena. Da je Duh Božji Svoje delo učinio neposredno među ljudima, čitavo bi čovečanstvo palo kao pokošeno ili bi, nemajući načina da dođe u dodir s Bogom, bilo u celosti porobljeno od Sotone. Prvo ovaploćenje imalo je za cilj da čoveka iskupi od greha, da ga iskupi posredstvom Isusovog tela od krvi i mesa; On je, drugim rečima, čoveka spasao sa krsta, ali se u čoveku i dalje zadržala iskvarena narav sotonska. Drugo ovaploćenje ne treba više da služi kao žrtva za greh, već treba u potpunosti da spase one koji su od greha iskupljeni. Ovo se delo obavlja da bi oni kojima su gresi oprošteni mogli da budu oslobođeni grehova svojih i potpuno očišćeni, da bi postigli promenu naravi i tako se oslobodili mračnog uticaja Sotone i vratili se pred Božji presto. Jedino na taj način čovek može biti u potpunosti osvećen. Po završetku Doba zakona i sa otpočinjanjem Doba blagodati, Bog je započeo Svoje delo spasenja, koje se nastavlja sve do poslednjih dana, tokom kojih će On, sudeći ljudskoj rasi i grdeći je zbog buntovništva, do kraja pročistiti ljudski rod. Tek tada će Bog dovršiti svoje delo spasenja i tek tada će moći da uđe u počinak. Bog se, dakle, tokom tri etape Svog dela, samo dvaput ovaplotio kako bi Svoje delo među ljudima obavio lično. To je zato što samo jedna od tri etape podrazumeva usmeravanje čoveka u pogledu načina življenja, dok se preostale dve sastoje od dela spasenja. Jedino uz pomoć ovaploćenja, Bog može da živi kraj čoveka, da iskusi stradanje sveta i da živi u normalnom telu od krvi i mesa. Samo na taj način, On može ljudima da obezbedi praktičan put koji im je, kao stvorenim bićima, potreban. Čovek prima potpuno spasenje od Boga upravo kroz ovaploćenje Božje, a ne direktno s neba, kao odgovor na svoje molitve. Čovek je sazdan od krvi i mesa, ni na koji način ne može da vidi Božji Duh, a kamoli da se približi Duhu Njegovom tako da on može da dođe u dodir samo s ovaploćenim Bogom. Jedino na taj način može da dokuči sve puteve i sve istine i da bude u potpunosti spasen. Drugo će ovaploćenje biti dovoljno da odagna grehe čovekove i da ga u potpunosti pročisti. Tako će, sa drugim ovaploćenjem, celokupno Božje delo u telu biti privedeno kraju, a značaj Božjeg ovaploćenja biće upotpunjen. U tom trenutku, Božje delo u telu biće u potpunosti dovršeno. Nakon ovog drugog ovaploćenja, On se neće po treći put ovaplotiti zarad Svog dela, jer će celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju. Ovaploćenjem u poslednjim danima, izabrani narod Njegov biće u celosti zadobijen, a čitav će ljudski rod u poslednjim danima biti klasifikovan prema vrstama. Bog više neće obavljati delo spasenja, niti će se vraćati u telo zarad obavljanja bilo kog drugog dela. U delu poslednjih dana, moć reči je veća od manifestacije znamenja i čudesa, a autoritet reči nadmašuje autoritet znamenja i čuda. Rečju se razotkrivaju sve iskvarene naravi, duboko zakopane u srcima ljudi. Ti nikako ne bi mogao sam da ih otkriješ. Kad su razotkrivene rečju, sasvim prirodno ćeš ih otkriti; moraćeš da ih priznaš i bićeš potpuno uveren. Zar to nije autoritet reči? Ovo je rezultat koji se postiže današnjim delovanjem reči. Ne može se, dakle, isceljivanjem bolesti i isterivanjem demona čovek u celosti izbaviti iz grehova svojih, niti ga je moguće upotpuniti predočavanjem znamenja i čuda. Autoritet koji isceljuje bolesti i isteruje demone čoveku jedino može da podari blagodat, ali telo ljudsko i dalje pripada Sotoni, a iskvarena narav sotonska se i dalje zadržava u čoveku. Drugim rečima, ono što nije očišćeno i dalje pripada grehu i prljavštini. Tek nakon što posredstvom reči bude očišćen, čovek može da bude od Boga zadobijen i osvećen. Kad su iz čoveka bili isterani demoni, a on bio iskupljen, to je značilo samo da je čovek istrgnut iz ruku Sotone i vraćen Bogu. Međutim, ukoliko ga Bog ne očisti ili ne promeni, čovek će ostati iskvaren. Čovek u sebi i dalje nosi prljavštinu, protivljenje i pobunu; čovek se Bogu vratio samo zahvaljujući Njegovom spasenju, ali još uvek ne zna baš ništa o Bogu i još uvek je spreman da Mu se opire i da Ga izda. Pre no što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi, tako da se u njemu, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, već ustalila priroda koja se opire Bogu. Čovekovo iskupljenje se, dakle, nimalo ne razlikuje od otkupa čoveka po visokoj ceni, pri čemu, otrovna priroda u njemu nije eliminisana. Čovek koji je u toj meri oskrnavljen mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i pročisti. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno današnje delo obavlja se zarad čovekovog pročišćenja i promene; posredstvom suda i grdnje rečima, kao i putem oplemenjivanja, čovek može da odbaci svoju iskvarenost i postane pročišćen. Umesto da ovu etapu posmatramo kao spasenje, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. Ovo je, u stvari, etapa osvajanja, a ujedno predstavlja i drugu etapu dela spasenja. Posredstvom suda i grdnje uz pomoć reči, čovek biva zadobijen od Boga, a upravo putem oplemenjivanja, suda i razotkrivanja primenom reči, u celosti se otkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i lične nade u čovekovom srcu. Jer, sve to što je čovek mogao biti iskupljen, a njegovi gresi oprošteni, može se samo posmatrati tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Ukoliko, međutim, čovek, koji živi u telu od krvi i mesa, nije oslobođen greha, on samo može da nastavi da greši, beskrajno razotkrivajući svoju iskvarenu sotonsku narav. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi danju greši, a uveče se ispoveda. Na taj način, iako će žrtva za greh za čoveka zauvek biti delotvorna, ona neće moći da ga izbavi iz greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek još uvek poseduje iskvarenu narav. Primera radi, kad su ljudi shvatili da su potomci Moava, oni su na to izneli reči pritužbe, prestali su da streme ka životu i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovečanstvo još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vlasti? Nije li upravo to njihova iskvarena sotonska narav? Dok nisi bio izložen grdnji, dizao si ruke više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi Božja uzdanica! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Ustani protiv starog Sotone! Ustani protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja bedno pala s vlasti! Dabogda nas Bog upotpunio!” Uzvici tvoji bili su od svih glasniji. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i ljudska se iskvarena narav još jedanput razotkrila. Utihnuli su tada njihovi uzvici i njihova je rešenost zakazala. Takva je iskvarenost čovekova; ona zadire dublje od greha, Sotona ju je zasadio i ona je u čoveku duboko ukorenjena. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova; on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu, te mora da se osloni na sud putem reči da bi to postigao. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja. U prošlosti je čovek tako vikao, jer nije razumeo svoju urođenu iskvarenu narav. To su nečistoće koje postoje u čoveku. Tokom toliko dugog perioda suda i grdnje, čovek je živeo u atmosferi napetosti. Zar sve to nije posredstvom reči ostvareno? Nisi li i ti iz sveg glasa zavapio uoči kušnje služitelja? „Zakoračite u carstvo! Svi koji prihvate ime njegovo zakoračiće u carstvo! Svi će doživeti Boga!” Kad je kušnja služitelja započela, nisi više vapio. Na samom početku, svi su zavapili: „O, Bože! Gde god da me postaviš, potčiniću se Tvom upravljanju.” Pročitavši reči Božje: „Ko će biti Moj Pavle?”, ljudi rekoše: „Ja sam voljan!” Zatim videše reči: „A šta je sa verom Jovovom?” i rekoše: „Voljan sam da veru Jovovu primim na sebe. Molim Te, Bože, stavi me na probu!” Kad je nastupila kušnja služitelja, istog trenutka su svi popadali i jedva da su mogli ponovo ustati. Nakon toga su, malo po malo, nečistoće iz srca njihovih postepeno nestajale. Zar to nije ostvareno putem reči? Dakle, ono što ste danas iskusili jesu rezultati ostvareni putem reči, koji su čak i veći od onih koje je Isus postigao predočavanjem znamenja i čuda. Slava Božja i autoritet Boga Samoga koje vidiš, ne pokazuju se samo putem raspeća, isceljenja bolesti i izgona demona, već još i više kroz sud reči Njegove. To je pokazatelj da se autoritet i sila Božja ne ogledaju samo u prikazivanju znamenja, isceljivanju bolesti i izgonu demona, već da se sudom reči Božje može bolje predstaviti Božji autoritet i razotkriti Njegova svemoć.

Rezultati koje je čovek sada ostvario – njegov sadašnji rast, znanje, ljubav, odanost, pokornost i uvid – postignuti su kroz sud reči. To što si u stanju da budeš odan i što čvrsto stojiš na nogama do današnjeg dana, ostvareno je posredstvom reči. Sada čovek vidi da je delo ovaploćenog Boga zaista izvanredno, te da u njemu ima mnogo toga što čovek ne može da ostvari, a to su tajne i čuda. Stoga su se mnogi potčinili. Neki se od dana svog rođenja nisu potčinili nijednom ljudskom biću, ali se danas, ugledavši Božje reči, u potpunosti potčinjavaju a da toga nisu ni svesni, i pri tom se ne upuštaju u detaljne analize, niti išta drugo kažu. Čovečanstvo je kao pokošeno palo pred rečju i ničice leži pod sudom reči. Kad bi se Duh Božiji čoveku neposredno obratio, čitavo čovečanstvo bi se potčinilo tom glasu, palo bi ne izustivši ni reč otkrivenja, slično kao što je Pavle, na putu za Damask, pao na zemlju obasjan svetlošću. Kad bi Bog nastavio da na ovaj način deluje, čovek nikada ne bi mogao da, posredstvom suda reči, spozna svoju iskvarenost i tako postigne spasenje. Samo putem ovaploćenja, Bog Svojim rečima može lično da dopre do uha svakog ljudskog bića, kako bi svi koji imaju uši mogli da čuju reči Njegove i da prime Njegovo delo suda posredstvom reči. Samo na ovaj način se postiže rezultat posredstvom reči Božje, a ne pojavljivanjem Duha koji bi čoveka primorao da Mu se iz straha potčini. Samo putem ovog praktičnog, a ipak izvanrednog dela, može se u potpunosti razotkriti čovekova stara narav, godinama skrivana duboko u njemu, kako bi čovek mogao da je prepozna i promeni. Sve ove stvari predstavljaju praktično delo ovaploćenog Boga, kojim On, govoreći i sprovodeći sud na praktičan način, postiže rezultate suđenja čoveku putem reči. U tome je autoritet ovaploćenog Boga i značaj Božjeg ovaploćenja. To je učinjeno da bi se autoritet ovaploćenog Boga obznanio, da bi se objavili rezultati postignuti delom reči, te da bi se objavilo da je Duh došao u telesnom obliku i da Svoj autoritet demonstrira kroz suđenje čoveku putem reči. Mada je Njegovo telo spoljašnji oblik obične i normalne ljudskosti, upravo rezultati koje Svojim rečima postiže pokazuju čoveku da je On ispunjen autoritetom, da je On Sȃm Bog i da su Njegove reči izraz Boga Samoga. Time se čitavom ljudskom rodu pokazuje da je On Sȃm Bog, da je On lično Bog koji se ovaplotio, da Njega niko ne sme da vređa i da niko ne može da nadmaši Njegov sud putem reči, te da nikakva sila tame ne može da nadjača Njegov autoritet. Sva čovekova pokornost Njemu nastaje zbog toga što je On ovaploćena Reč, zbog Njegovog autoriteta i zbog Njegovog suda putem reči. Delo koje donosi Njegovo ovaploćeno telo je autoritet koji On poseduje. On se ovaploćuje zato što telo takođe može posedovati autoritet, i u stanju je da Svoje delo među ljudima obavi na praktičan način, tako da ono čoveku bude vidljivo i opipljivo. Ovo je delo mnogo praktičnije od dela koje neposredno izvršava Duh Božji, koji ima sav autoritet i čiji su rezultati takođe očigledni. To je zato što Božje ovaploćeno telo može da govori i deluje na praktičan način. Spoljašnji oblik Njegovog tela nema nikakav autoritet i čovek mu može prilaziti, dok Njegova suština poseduje autoritet, ali taj autoritet niko ne može da vidi. Dok On govori i deluje, čovek nije u stanju da detektuje postojanje Njegovog autoriteta, što Bogu omogućava da lakše obavi Svoje praktično delo. Celo ovo praktično delo može da donese rezultate. Mada niko od ljudi ne shvata da On poseduje autoritet i ne vidi da se On ne sme vređati niti vidi Njegov gnev, On željene rezultate Svojih reči postiže putem Svog, velom obavijenog autoriteta, Svog skrivenog gneva i Svojih reči, koje kazuje otvoreno. Čovek, drugim rečima, biva potpuno ubeđen intonacijom Njegovog glasa, strogošću govora Njegovog i svom mudrošću Njegovih reči. Na taj se način čovek pokorava reči ovaploćenog Boga koji, naizgled, nema nikakav autoritet, čime se ispunjava Božji cilj spasenja čovekovog. Ovo je još jedan vid značaja Njegovog ovaploćenja: da govori na praktičniji način i da dopušta da stvarnost Njegovih reči ima dejstvo na čoveka, kako bi čovek mogao da uoči snagu Božje reči. Prema tome, da se ovo delo ne čini posredstvom ovaploćenja, njime se ne bi ostvarili nikakvi rezultati i ono ne bi moglo da grešnim ljudima donese potpuno spasenje. Da se Bog nije ovaplotio, On bi ostao samo Duh, kojeg čovek ne može ni da vidi, ni da opipa. Pošto je čovek sazdan od tela, on i Bog pripadaju dvama različitim svetovima i drugačiji su po svojoj prirodi. Božji je Duh u neskladu s čovekom, sazdanim od krvi i mesa, te stoga, jednostavno, nema načina da se između njih uspostave odnosi, da i ne pominjemo čovekovu nesposobnost da se pretvori u duha. Pošto stvari tako stoje, Božji Duh mora da se preobrazi u stvoreno biće kako bi Bog mogao da učini Svoje prvobitno delo. Bog može da se uzdigne do najvećih visina, ali i da se ponizi tako što će postati ljudsko stvorenje, delovati među ljudima i živeti u njihovom okruženju, dok čovek, sa druge strane, ne može da se uzdigne u visine i postane duh, a još je manje u stanju da siđe na najniže mesto. Upravo zato Bog mora da se ovaploti kako bi obavio Svoje delo. Po tom istom principu, tokom prvog ovaploćenja samo je Božje ovaploćeno telo moglo da iskupi čoveka putem Njegovog raspeća, dok Duh Božiji ni na koji način ne bi mogao zarad čoveka da bude razapet na krst kao žrtva za greh. Bog je mogao da se neposredno ovaploti kako bi zarad čoveka poslužio kao žrtva za greh, ali čovek nije mogao da se neposredno vine u nebo kako bi preuzeo žrtvu za greh, koju je Bog za njega bio pripremio. Pošto je već bilo tako, bilo je jedino moguće zamoliti Boga da nekoliko puta otrči gore-dole između neba i zemlje, umesto da se čovek uznese na nebo zarad spasenja, jer je čovek već bio pao i, povrh toga, prosto nije ni mogao da se uznese na nebo, a još manje da zadobije žrtvu za greh. Stoga je bilo neophodno da Isus siđe među ljude i lično obavi delo koje čovek, jednostavno, nije mogao da izvrši. Svako Božje ovaploćenje izvršeno je iz krajnje nužde. Da je bilo koja od etapa mogla biti izvršena neposredno od strane Duha Božjeg, On se ne bi izlagao poniženju koje sa sobom nosi ovaploćenje.

U ovoj, završnoj etapi dela, rezultati se postižu posredstvom reči. Putem reči čovek uspeva da dokuči mnoge tajne, kao i dela koja je Bog činio tokom prethodnih generacija; putem reči Sveti Duh prosvetljuje čoveka; putem reči čovek uspeva da razume tajne koje prošle generacije nikad ranije nisu razotkrile, te dela proroka i apostola iz davno prohujalih vremena i načela po kojima su oni delovali; putem reči čovek uspeva da shvati i narav Boga Samoga, sopstveni bunt i otpor, te da spozna svoju suštinu. Kroz sve ove etape dela i kroz sve izgovorene reči, čovek upoznaje delo Duha, delo koje izvršava Božje ovaploćeno telo i, povrh toga, celokupnu narav Njegovu. I tvoje poznavanje Božjeg dela upravljanja tokom šest hiljada godina takođe je stečeno posredstvom reči. Nisu li i spoznaja tvojih nekadašnjih predstava i to što si uspeo da ih ostaviš po strani takođe postignuti putem reči? U prethodnoj je etapi Isus predočavao znamenja i čuda, ali u ovoj etapi nema nikakvih znamenja, niti čuda. Nisi li i do svog razumevanja razloga zbog kojih Bog više ne predočava znamenja i čuda došao putem reči? Prema tome, reči izgovorene tokom ove etape nadmašuju delo koje su činili apostoli i proroci minulih pokoljenja. Čak ni proročanstvima koja su proroci kazivali ne bi mogao da bude ostvaren ovaj rezultat. Proroci su kazivali samo proročanstva, govorili o onome što će se u budućnosti dešavati, ali ne i o delu koje je Bog u to vreme želeo da učini. Nisu govorili da bi usmeravali živote ljudi, darivali istinu ljudskom rodu ili im otkrili tajne, a ponajmanje da bi ljudima darivali život. U rečima kazanim u ovoj etapi ima istine i predskazanja, ali one uglavnom služe da čoveku podare život. Sadašnje se reči razlikuju od predskazanja proroka. Svrha ove etape dela jeste život čovekov i promena njegove životne dispozicije, a ne proricanje. Prvu etapu činilo je delo Jahvea: trebalo je da Njegovo delo čoveku utre put ka obožavanju Boga na zemlji. Bilo je to delo početka, kojim se tražilo izvorište obavljanja dela na zemlji. U to je vreme Jahve Izraelce podučavao da svetkuju Šabat, da poštuju svoje roditelje i da žive jedni s drugima u miru. To je tako bilo zato što ljudi tog vremena nisu shvatali šta je to što čoveka čini čovekom, niti su razumevali kako treba da žive na zemlji. Stoga je bilo nužno da On u ovoj prvoj etapi dela usmeri ljude kako da žive. Ništa od onoga što im je Jahve kazao nije ranije bilo poznato ljudima, niti su se oni time odlikovali. U to je vreme Bog uzdigao mnoge proroke kako bi kazivali proročanstva, a svi su oni to činili pod vođstvom Jahvea. To je, jednostavno, bila jedna od stavki u Božjem delu. Bog se u prvoj etapi nije ovaplotio, te je stoga svim plemenima i narodima uputstva davao preko proroka. Kad je Isus u Svoje vreme obavljao delo, On nije toliko govorio kao što to danas čini. Ova etapa dela reči u poslednjim danima nikad ranije nije bila učinjena, tokom minulih doba i pokoljenja. Iako su Isaija, Danilo i Jovan govorili mnoga proročanstva, njihova su proročanstva bila sasvim drugačija od reči koje se danas izgovaraju. Ono što su oni kazivali bila su samo proročanstva, ali reči koje se danas izgovaraju to nisu. Ako bih sve ovo što sada govorim pretočio u proročanstva, da li biste ih mogli razumeti? Ako bismo pretpostavili da se ono o čemu sam govorio odnosi na stvari koje će se desiti tek pošto Ja odem, kako bi ti to onda mogao da shvatiš? Delo reči nikada nije učinjeno u vreme Isusa, niti u Dobu zakona. Možda će neko reći: „Nije li i Jahve takođe izgovarao reči u vreme Njegovoga dela? Zar nije i Isus, pored isceljivanja bolesti, izgona demona i predočavanja znamenja i čuda, takođe izgovarao reči u vreme Svog delovanja?” Među stvarima koje su izrečene postoje razlike. U čemu je bila suština reči koje je govorio Jahve? On je samo usmeravao ljude kako da žive svoj život na zemlji, pri tom se ne dotičući duhovnih stvari u životu. Zašto se kaže da je Jahve govorio da bi ljudima iz svih krajeva davao uputstva? Izraz „davati uputstva” znači eksplicitno saopštavati i neposredno zapovedati. On čoveka nije opskrbljivao životom, već ga je, jednostavno, uzimao za ruku i podučavao kako da Ga se boji, bez suvišnih parabola. Delo koje je Jahve učinio u Izraelu nije se sastojalo u orezivanju čoveka, njegovom dovođenju u red, niti u donošenju suda i grdnje, već u usmeravanju čoveka. Jahve je Mojsiju zapovedio da svom narodu kaže da u pustinji skuplja manu. Svako jutro, pre svanuća, trebalo je da skupe taman toliko mane koliko će toga dana pojesti. Manu nije bilo moguće sačuvati za naredni dan, jer bi se ubuđala. On ljudima nije držao predavanja, niti je razotkrivao njihovu prirodu, njihove misli i ideje. On ljude nije menjao, već ih je usmeravao u tome kako treba da žive. Ljudi tog vremena bili su nalik deci – ništa nisu shvatali i mogli su da obavljaju samo osnovne mehaničke pokrete, te je stoga Jahve samo uveo zakone kojima će rukovoditi mnoštvom.

Da bi jevanđelje širio tako da svi koji iskrenim srcem traže mogu da steknu znanje o delu koje se danas izvršava i da u to budu potpuno ubeđeni, ti najpre moraš jasno da shvatiš priču iz prve ruke, da razumeš suštinu i značaj dela obavljenog u svakoj etapi. Čini to tako da drugi ljudi, slušajući tvoje kazivanje, razumeju delo Jahvea i Isusa, a ponajviše da shvate celokupno delo koje Bog danas izvršava, kao i veze i razlike između tri etape Božjeg dela. Čini to tako da, nakon što završe sa slušanjem, drugi shvate da ove tri etape ne ometaju jedna drugu, već da sve one predstavljaju delo jednog te istog Duha. Iako Oni deluju u različitim dobima, iako je sadržaj dela koje obavljaju različit, iako izgovaraju različite reči, načela po kojima Oni deluju istovetna su. Ovo su najuzvišenije vizije, koje svi ljudi koji slede Boga treba da razumeju.