Treba da znate priču o nastanku Biblije i o onome što stoji u njenoj pozadini. Ovo znanje ne pripada onima koji nisu prihvatili novo Božje delo. Oni to ne znaju. Ako bi im o ovim, suštinski važnim stvarima govorio jednostavnim jezikom, oni pred tobom više ne bi cepidlačili u vezi s Biblijom. Oni stalno kopaju po sadržini proročanstava: Je l’ se ostvarilo ovo predskazanje? Je l’ se ostvarilo ono predskazanje? Jevanđelje oni prihvataju u skladu s Biblijom i propovedaju ga u skladu s Biblijom. Njihova vera u Boga oslanja se na reči Biblije; da nema Biblije, oni ne bi verovali u Boga. Oni tako i žive, analizirajući Bibliju do najsitnijih detalja. Kad sledeći put stanu da kopaju po Bibliji i od tebe zatraže da im nešto objasniš, ovako im kaži: „Kao prvo, hajde da ne proveravamo svaku izjavu. Dajte da, umesto toga, vidimo na koji način Duh Sveti deluje. Hajde da put kojim idemo uporedimo sa istinom, kako bismo videli da li taj put zaista predstavlja delo Duha Svetoga, i hajde da pomoću dela Svetog Duha proverimo da li je takav put ispravan. A što se tiče toga da li se ova ili ona izjava ostvarila kao što je predskazano, mi ljudi ne treba da zabadamo nos u to. Bolje da, umesto toga, govorimo o delu Duha Svetoga i o najnovijem delu koje Bog obavlja.” Biblijska proročanstva predstavljaju reči Božje koje su u ono vreme prenosili proroci, kao i reči koje su, dobivši nadahnuće, napisali ljudi koje je Bog upotrebio; jedino Sȃm Bog može te reči da objasni, jedino Duh Sveti može da obznani njihovo značenje i jedino Sȃm Bog može da polomi sedam pečata i da otvori svitak. Reci: „Nisi ti Bog, a nisam ni ja, pa ko se to tako olako usuđuje da objašnjava reči Božje? Usuđuješ li se ti da te reči objašnjavaš? Čak i kad bi se sad pojavili proroci Jeremija, Jovan i Ilija, ni oni se ne bi usudili da pokušaju te reči da objasne, jer nijedan od njih nije Jagnje. Samo Jagnje može da polomi sedam pečata i da razvije svitak – niko drugi ne može reči Njegove da objasni. Ne usuđujem se da prisvajam ime Božje, a kamoli da pokušam da objasnim Njegove reči. Mogu da budem samo neko ko se pokorava Bogu. Jesi li ti Bog? Nijedno stvoreno biće se ne usuđuje da razvije svitak, niti da te reči objasni, pa se stoga ni ja ne usuđujem da ih objašnjavam. I tebi bi bolje bilo da ne pokušavaš da ih objasniš. Niko ne bi trebalo da pokuša da ih objasni. Popričajmo o delu Duha Svetoga; toliko čovek može da uradi. O delu Jahvea i Isusa znam ponešto, ali pošto u vezi s tim delom nemam nikakvo lično iskustvo, samo donekle mogu da govorim o njemu. A što se tiče značenja reči koje su Isaija ili Isus u svoje vreme govorili, neću uopšte da ih objašnjavam. Ja ne proučavam Bibliju, već radije sledim sadašnje delo Božje. Ti, zapravo, Bibliju posmatraš kao maleni svitak, ali nije li taj svitak nešto što samo Jagnje može da otvori? Ko bi, osim Jagnjeta, mogao da ga otvori? Ti nisi Jagnje, a ja se još manje usuđujem da ustvrdim kako predstavljam Boga Sȃmoga, pa zato hajde da ne analiziramo Bibliju i da ne tražimo dlaku u jajetu. Neuporedivo je bolje da pričamo o delu koje je Duh Sveti obavio, to jest, o sadašnjem delu koje obavlja Sȃm Bog. Hajde da vidimo po kojim načelima Bog deluje i šta je suština Njegovog dela, te da pomoću njih proverimo da li je put kojim danas koračamo ispravan i da se na taj način u to uverimo.” Ako želite da propovedate jevanđelje, naročito ljudima iz sveta religije, morate da razumete Bibliju i da ovladate pričom o njoj iz prve ruke; u suprotnom, nema načina da propovedate jevanđelje. Nakon što steknete širu sliku o Bibliji i prestanete da do najsitnijih detalja analizirate izlizane reči u njoj, i kad, umesto toga, počnete da govorite samo o delu Božjem i o život-istini, moći ćete da zadobijete one koji traže iskrenim srcem.

Jahveovo delo, zakoni koje je uspostavio i načela po kojima je usmeravao živote ljudi, sadržaj dela koje je obavljao u Dobu zakona, značaj donošenja Njegovih zakona, značaj Njegovog dela za Doba blagodati, te ono što Bog čini u ovoj poslednjoj etapi – to su stvari koje treba da razumete. Prva etapa je delo iz Doba zakona, druga je delo iz Doba blagodati, dok treća etapa predstavlja delo poslednjih dana. Ove tri etape Božjeg dela moraju vam biti potpuno jasne. Od početka do kraja ima ukupno tri etape. Koja je suština svake etape dela? Koliko etapa je realizovano u okviru dela koje se odnosi na plan upravljanja od šest hiljada godina? Kako se ove etape izvršavaju i zašto se svaka izvršava baš na taj način? Sve su ovo ključna pitanja. Delo svakog doba ima reprezentativnu vrednost. Koje delo je obavio Jahve? Zašto ga je obavljao baš na taj način? Zbog čega su Ga zvali Jahveom? I opet, koje je delo Isus obavljao u Dobu blagodati i na koji ga je način obavio? Koji su aspekti Božje naravi predstavljeni svakom etapom dela i svakim dobom? Koji su aspekti Njegove naravi bili izraženi u Dobu zakona? Koji su aspekti bili izraženi u Dobu blagodati? A koji u završnom dobu? Ovo su suštinska pitanja oko kojih morate biti načisto. Celokupnost naravi Božje razotkrivena je tokom realizacije plana upravljanja od šest hiljada godina. Ona nije razotkrivena samo u Dobu blagodati, niti samo u Dobu zakona, a još manje u ovom poslednjem periodu poslednjih dana. Delo koje se obavlja u poslednjim danima predstavlja delo suda, gneva i grdnje. Delo koje se obavlja u poslednjim danima ne može zameniti delo iz Doba zakona, niti ono iz Doba blagodati. Pa ipak, ove tri međusobno povezane etape obrazuju jedan entitet i sve su one delo jednog Boga. Naravno, izvršenje ovog dela podeljeno je na zasebna doba. Delom koje se obavlja u poslednjim danima sve biva privedeno kraju; delo obavljeno u Dobu zakona predstavljalo je delo početka; a delo učinjeno u Dobu blagodati bilo je delo iskupljenja. Što se, pak, tiče vizija dela u čitavom ovom planu upravljanja od šest hiljada godina, niko nije u stanju da stekne uvid u njih, niti da ih razume, te stoga ove vizije i dalje predstavljaju zagonetku. U poslednjim danima se, u cilju uvođenja Doba carstva, obavlja samo delo reči koje, međutim, nije reprezentativno za sva doba. Poslednji dani nisu ništa drugo do poslednji dani, niti išta više od Doba carstva, te oni ne predstavljaju Doba blagodati, niti Doba zakona. Stvar je samo u tome da vama, tokom poslednjih dana, Bog vam razotkriva celokupno delo u šest hiljada godina dugom planu upravljanja. Radi se o razotkrivanju tajne. Ovakva tajna je nešto što nijedan čovek ne bi mogao da razotkrije. Ma kako veliko bilo čovekovo razumevanje Biblije, to su i dalje samo reči, jer čovek ne razume suštinu Biblije. Čitajući Bibliju, čovek može da shvati neke istine, da objasni neke reči ili da svojoj detaljnoj analizi podvrgne pojedine pasuse i poglavlja, ali on nikad neće biti u stanju da otključa značenje koje je u tim rečima sadržano, jer čovek uspeva da vidi samo beživotne reči, ali ne i prizore Jahveovog i Isusovog dela, te nema načina da čovek rasplete tajnu ovoga dela. Tajna šest hiljada godina dugog plana upravljanja, dakle, od svih je tajni najveća, najdublje skrivena i čoveku potpuno nedokučiva. Niko ne može neposredno da razume namere Božje, osim ako ih Sȃm Bog ne objasni i ne otkrije čoveku; u suprotnom će ove stvari čoveku doveka ostati zagonetne, zauvek zapečaćene tajne. Da vam to danas nije saopšteno, ni vi ne biste mogli to da shvatite, a kamoli oni iz religioznog sveta. Ovo delo od šest hiljada godina tajanstvenije je od svih proročanstava proroka. To je najveća tajna od postanka do današnjeg dana, i nikad niko od proroka koji su se javljali kroz vekove nije uspeo da je dokuči, jer se veo sa ove tajne skida tek u poslednjem dobu i ona nikad ranije nije bila razotkrivena. Ako ovu tajnu možete da dokučite i ako ste u stanju da je u celosti shvatite, svi će religiozni ljudi tom tajnom biti dotučeni. Jedino je ovo najveća od svih vizija; to je ono za čijim razumevanjem čovek najsnažnije žudi i što mu je, ujedno, najnerazumljivije. Dok ste živeli u Dobu blagodati, niste znali u čemu se sastojalo Isusovo delo, niti ono koje je učinio Jahve. Ljudi nisu razumevali zbog čega je Jahve uveo zakone, zašto je od mnoštva zahtevao da te zakone poštuju, niti zašto je morao da bude podignut hram, a još su manje razumevali zbog čega je Izraelce poveo iz Egipta najpre u pustinju, a zatim i u Hanan. Tek su danas ova pitanja izneta na videlo.

Delo u poslednjim danima predstavlja završnu od tri etape. To je delo još jednog novog doba i ono ne predstavlja celokupnost dela upravljanja. Plan upravljanja od šest hiljada godina podeljen je na tri etape dela. Nijedna od ovih etapa, sama za sebe, ne može u celosti da predstavlja delo triju doba, već samo jedan njegov deo. Ime Jahveovo ne može u celosti da predstavlja Božju narav. Činjenica da je On Svoje delo obavio u Dobu zakona ne dokazuje da Bog može biti Bog samo po zakonu. Jahve je zarad čoveka uspostavio zakone i predao mu zapovesti, zahtevajući od njega da podigne hram i oltare; delo koje je On učinio predstavlja samo Doba zakona. Ovo delo koje je On obavio ne dokazuje da je Bog jedino onaj Bog koji od čoveka traži da poštuje zakon, niti onaj Bog koji boravi u hramu, a nije ni samo Bog koji je pred oltarom. Bilo bi neistinito tako nešto kazati. Delo koje je izvršeno po zakonu može da predstavlja samo jedno doba. Da je, dakle, Bog učinio samo delo u Dobu zakona, čovek bi Boga ovako definisao: „Bog je onaj Bog koji je u hramu i, stoga, da bismo služili Bogu, moramo obući svešteničke odore i ući u hram.” Da delo iz Doba blagodati nikad nije učinjeno i da se Doba zakona nastavilo sve do danas, čovek ne bi znao da je Bog takođe milostiv i pun ljubavi. A da nije obavljeno delo iz Doba zakona, već samo delo iz Doba blagodati, sve što bi čovek znao bilo bi da Bog može jedino da iskupi čoveka i da mu oprosti grehe. Znao bi samo da se On odlikuje svetošću i nevinošću, te da je u stanju da se zarad čoveka žrtvuje i da bude razapet na krst. Čovek bi samo ove stvari znao i ništa drugo ne bi razumeo. Prema tome, svako doba predstavlja jedan deo Božje naravi. A što se tiče toga koji su aspekti Božje naravi predstavljeni u Dobu zakona, koji u Dobu blagodati, a koji u sadašnjem dobu – celokupna narav Božja može biti razotkrivena tek kad se sve tri etape objedine u celinu. Čovek će u potpunosti moći da je razume tek kada spozna sve tri etape. Pri tom ne sme biti izostavljena nijedna od tri etape. Narav ćeš Božju u celosti moći da vidiš tek pošto spoznaš ove tri etape dela. Činjenica da je Bog Svoje delo dovršio u Dobu zakona ne predstavlja dokaz da je On Bog samo prema zakonu, a činjenica da je On dovršio svoje delo iskupljenja ne podrazumeva da će Bog ljude doveka iskupljivati. Sve su to ograničenja koja je postavio čovek. Ti ne možeš, samo zato što je Doba blagodati privedeno kraju, da kažeš da Bog pripada jedino krstu i da jedino krst predstavlja spasenje Božje. To bi bilo ograničavanje Boga. Iako Bog, u sadašnjoj etapi, uglavnom obavlja delo reči, ipak ne možeš reći da Bog nikada nije prema čoveku bio milostiv, te da je čoveku doneo samo grdnju i sud. Delo u poslednjim danima obelodanjuje Jahveovo i Isusovo delo, kao i sve čoveku nerazumljive tajne, čime se razotkriva odredište i kraj čovečanstva i dovršava celokupno delo spasenja među ljudima. Ovom etapom dela u poslednjim danima, sve se polako privodi kraju. Sve tajne koje su čoveku nerazumljive moraju se razotkriti, kako bi čovek mogao da izmeri njihovu dubinu i da ih srcem svojim jasno i u potpunosti shvati. Tek tada će ljudska rasa moći da bude klasifikovana po vrstama. Tek po završetku šest hiljada godina dugog plana upravljanja, čovek će u celosti moći da razume Božju narav, jer će Njegovo upravljanje tada biti privedeno kraju. Pošto ste sada iskusili Božje delo u završnom dobu – znate li kakva je narav Božja? Da li se usuđuješ da kažeš kako je Bog onaj Bog koji samo izgovara reči i ništa više? Ti se ne bi usudio da tako ograničavaš Boga. Neki bi rekli kako je Bog onaj Bog koji razotkriva tajne, da je Bog ono Jagnje i Onaj koji razbija sedam pečata. Ali niko se ne usuđuje da tako ograničava Boga. Drugi bi možda rekli kako je Bog ovaploćeno telo, ali ni to ne bi bilo tačno. Neki treći bi, pak, možda kazali da ovaploćeni Bog samo izgovara reči i ne čini znamenja i čuda, ali ti bi se još teže usudio da tako nešto kažeš, jer se Isus ovaplotio i činio znamenja i čuda, te stoga ti ne bi smeo da Boga tako olako definišeš. Celokupno delo, koje se odvijalo tokom šest hiljada godina dugog plana upravljanja, tek sada se privodi kraju. Tek pošto celokupno ovo delo bude čoveku razotkriveno i obavljeno među ljudima, čovečanstvo će u celosti spoznati narav Božju i sve što On ima i što jeste. Kad delo ove etape bude u potpunosti dovršeno, sve tajne koje čovek ne razume biće rasvetljene, sve prethodno neshvaćene istine biće razjašnjene, a ljudskoj će rasi biti saopšten njen budući put i njeno odredište. U ovome se sastoji celokupnost dela koje će biti učinjeno u sadašnjoj etapi. Iako je put kojim čovek danas korača ujedno i put krsta i put stradanja, ono što čovek danas praktikuje, ono što jede, pije i u čemu uživa, umnogome se razlikuje od onoga što je čoveka bilo zadesilo po zakonu i tokom Doba blagodati. Ono što se od čoveka danas traži drugačije je od onoga što se zahtevalo u prošlosti, a još se više razlikuje od onoga što se od čoveka tražilo u Dobu zakona. Šta se, dakle, od čoveka po zakonu zahtevalo kad je Bog Svoje delo obavljao u Izraelu? Da čovek treba da se pridržava Šabata i Jahveovih zakona i ništa više od toga. Niko nije smeo da radi na Šabat, niti da krši zakone Jahvea. Ali danas to ne važi. Ljudi na Šabat rade, okupljaju se i mole kao i obično, i ne nameću im se nikakva ograničenja. Oni koji su živeli u Doba blagodati morali su da budu kršteni, a od njih se još zahtevalo i da poste, da dele hleb, piju vino, da pokrivaju glavu i da drugima peru noge. Danas su ova pravila ukinuta, ali se čoveku zato postavljaju stroži zahtevi, jer delo Božje postaje sve dublje, a čovekov ulazak doseže sve više. U prošlosti je Isus ruke Svoje polagao na čoveka i molio se, ali kakva korist od polaganja ruku danas, kad je sve već rečeno? Rezultati se mogu i samo rečima postići. Kada je On u prošlosti ruke Svoje polagao na čoveka, činio je to da bi čoveka blagoslovio i ujedno ga izlečio od bolesti. Tako je Božji Duh u prošlosti činio, ali danas to nije tako. Duh Božji sada koristi reči da bi delao i postizao rezultate. Njegove su vam reči razjašnjene i vi treba da ih sprovedete u delo baš onako kako vam je rečeno. Njegove su reči namere Njegove; one su delo koje On želi da učini. Kroz reči Njegove razumećete Njegove namere i ono što On od vas traži da postignete, a vi Njegove reči možete naprosto sprovesti u delo neposredno, bez ikakve potrebe za polaganjem ruku. Neki će možda reći: „Položi ruke Svoje na mene! Položi na mene Svoje ruke da bih mogao da primim Tvoj blagoslov i da bih mogao da Te doživim.” Sve su to starinski običaji iz prošlih vremena, koji su danas zastareli, jer se doba promenilo. Duh Božji ne deluje nasumično, niti u skladu s ustaljenim pravilima, već deluje u skladu sa dobom. Doba se promenilo, a novo doba sa sobom nužno donosi i novo delo. Ovo važi za svaku etapu dela, te se tako delo Njegovo nikad ne ponavlja. Isus je, u Doba blagodati, učinio popriličan broj takvih dela kao što su isceljenje bolesti, isterivanje demona, polaganje ruku Svojih na čoveka kako bi ga blagosiljao i pomolio se za njega. Ponovo činiti to isto, međutim, bilo bi besmisleno u današnje vreme. Sveti Duh je u to vreme tako činio zato što je to bilo Doba blagodati, kad je blagodati u kojoj je čovek mogao da uživa bilo dovoljno. Od njega se nije zahtevalo da išta na bilo koji način plaća i, dokle god je verovao, primao bi blagodat. Prema svima se postupalo vrlo milostivo. Sad je drugačije doba i delo Božje napredovalo je dalje; pobuna ljudska i sve što je nečisto u čoveku biće pročišćeni putem grdnje i suda. Pošto je ono bila etapa iskupljenja, Bogu je sledovalo da tako čini i da pokaže dovoljno blagodati u kojoj čovek uživa, kako bi čovek mogao da bude iskupljen od greha i da bi mu, uz pomoć blagodati, gresi bili oprošteni. Cilj ove sadašnje etape jeste razotkrivanje nepravednosti u čoveku putem grdnje, suda, šibanja rečima, kao i disciplina i otkrivenje reči, da bi čovečanstvo kasnije moglo da bude spaseno. Ovo je delo sveobuhvatnije od iskupljenja. U Doba blagodati bilo je dovoljno blagodati u kojoj je čovek uživao; pošto je čovek dosad već iskusio ovu blagodat, on više ne treba da uživa u njoj. Ovom je delu vreme isteklo i ono više ne treba da se izvršava. Čovek sada treba da bude spasen putem suda reči. Nakon što bude podvrgnut sudu, grdnji i oplemenjivanju, ujedno će se i narav čovekova promeniti. Nisu li za sve to zaslužne reči koje sam izgovorio? Svaka etapa dela obavlja se shodno napretku čitave rase ljudske i shodno dobu. Ovo je delo od sveopšteg značaja i u celosti se obavlja zarad konačnog spasenja, da bi čovečanstvo u budućnosti moglo da ima dobro odredište i da bi ljudi, na kraju, mogli da budu klasifikovani prema svojoj vrsti.

Delo poslednjih dana sastoji se u izgovaranju reči. Velike se promene u čoveku mogu postići uz pomoć reči. Promene koje se u ovim ljudima dešavaju sada, nakon što su prihvatili ove reči, mnogo su veće od promena koje su se u ljudima dešavale nakon prihvatanja znamenja i čuda iz Doba blagodati. U Doba blagodati su demoni iz čoveka izgonjeni polaganjem ruku i molitvom, ali je u čoveku i dalje ostala iskvarena narav. Čovek je bio isceljivan od bolesti i gresi su mu praštani, ali što se tiče načina njegovog pročišćenja od iskvarene sotonske naravi koju je u sebi nosio, to delo je tek trebalo obaviti. Zahvaljujući svojoj veri, čovek je samo spasen i oprošteni su mu gresi, ali njegova grešna priroda nije bila iskorenjena već se u njemu zadržala. Gresi su čoveku oprošteni posredstvom ovaploćenog Boga, ali to nije značilo da u čoveku više nije bilo greha. Čoveku su gresi mogli biti oprošteni kroz žrtvu za greh, ali on i dalje ni na koji način nije mogao da reši problem kako da sebe natera da više ne greši i kako da svoju grešnu prirodu u potpunosti iskoreni i preobrazi. Gresi su čoveku bili oprošteni zahvaljujući Božjem delu raspeća, ali je čovek nastavio da živi sa svojom, od starina iskvarenom, sotonskom naravi. Imajući ovo u vidu, čoveka je neophodno u celosti spasti od njegove iskvarene sotonske naravi, kako bi njegova grešna priroda mogla da bude potpuno iskorenjena da se više nikad ne razvije, čime bi se omogućio preobražaj naravi čovekove. To bi od čoveka zahtevalo da shvati put životnog razvoja, da shvati način života i da dokuči kako da promeni svoju narav. Nadalje, to bi od čoveka zahtevalo da postupa u skladu s tim putem kako bi se njegova narav postepeno menjala, da bi živeo obasjan svetlošću, da bi sve što čini bilo u skladu s Božjim namerama, da bi mogao da odbaci svoju iskvarenu sotonsku narav i da bi se oslobodio mračnog uticaja Sotone, izranjajući na taj način u potpunosti iz greha. Tek će tada čovek primiti potpuno spasenje. U vreme kad je Isus obavljao Svoje delo, čovekovo znanje o Njemu još uvek je bilo nejasno i maglovito. Čovek Ga je sve vreme smatrao sinom Davidovim i proglašavao Ga velikim prorokom, dobroćudnim Gospodom koji iskupljuje grehe čovekove. Neki su, snagom svoje vere, bili isceljeni samo dodirivanjem poruba Njegove odore; slepi su progledali, a čak su i mrtvi oživeli. Pa ipak, čovek nije bio u stanju da u sebi otkrije duboko ukorenjenu iskvarenu narav sotonsku, niti je znao kako da je odbaci. Čovek je primio veliku blagodat, poput mira i blagostanja tela, donošenja blagoslova celoj porodici zahvaljujući veri jednog njenog člana, isceljenja bolesti i tome slično. Za sve ostalo bila su zaslužna dobra dela čovekova i njegova bogougodna pojava; svako ko je mogao da živi na tim osnovama smatran je prihvatljivim vernikom. Samo su takvi vernici, nakon smrti, mogli da zakorače na nebo, što je značilo da su spaseni. Ovi ljudi, međutim, tokom svog životnog veka uopšte nisu razumevali životni put. Sve što su činili sastojalo se u neprekidnom ciklusu sagrešenja i ispovedanja grehova, bez ikakvog puta kojim bi narav svoju promenili: takvo je bilo čovekovo stanje u Doba blagodati. Je li čovek bio u potpunosti spasen? Ne! Stoga je, nakon završetka ove etape dela, preostalo da se obavi još i delo suda i grdnje. Cilj ove etape jeste da se čovek pročisti uz pomoć reči, čime će mu se ujedno ponuditi put koji treba da sledi. Ova etapa ne bi bila plodonosna ni smislena ako bi se u njoj nastavilo sa isterivanjem demona, jer na taj način i dalje ne bi bila iskorenjena grešna priroda čovekova, te bi se čovek zaustavio na praštanju grehova. Čoveku su gresi bili oprošteni zahvaljujući žrtvi za greh, jer je delo raspeća već bilo privedeno kraju i Bog je već bio nadvladao Sotonu. Ali se zato iskvarena narav u čoveku i dalje zadržala, čovek je i dalje mogao da greši i da se opire Bogu, a Bog još uvek nije zadobio ljudski rod. Upravo zbog toga, Bog u ovoj etapi Svog dela koristi reč kako bi razotkrio iskvarenu narav čovekovu, navodeći ga da deluje u skladu s pravim putem. Ova etapa dela je smislenija od prethodne, a ujedno i plodonosnija, jer je sada reč ta koja neposredno opskrbljuje život čovekov i omogućava potpuno obnavljanje čovekove naravi; ona je neuporedivo temeljnija od prethodne etape dela. Prema tome, ovaploćenjem u poslednjim danima upotpunjen je značaj Božjeg ovaploćenja i do kraja dovršen Božji plan upravljanja čovekovim spasenjem.