Dok ga je Bog grdio, Petar se ovako molio: „Oh, Bože! Telo mi je buntovno, a Ti me grdiš i sudiš mi. Radujem se Tvojoj grdnji i Tvome sudu, a čak i ako me ne želiš, ja u Tvom sudu vidim Tvoju svetu i pravednu narav. Dok mi sudiš tako da i drugi u Tvom sudu mogu da vide Tvoju pravednu narav, ja se osećam zadovoljno. Dovoljno je ako Tvoj sud može da izrazi Tvoju narav i da svim stvorenim bićima omogući da sagledaju Tvoju pravednu narav, te ako moju ljubav prema Tebi može da učini čistijom kako bih mogao da dostignem izgled nekoga ko je pravedan. Ovaj Tvoj sud je dobar, jer takva je Tvoja dobra namera. Znam da u meni još ima mnogo toga buntovnog i da još uvek nisam sposoban da dođem pred Tebe. Želim da mi još više sudiš, bilo neprijateljskim okruženjem ili kroz ogromno stradanje; ma šta Ti činio, za mene je to dragoceno. Tvoja je ljubav tako snažna i ja sam voljan da se prepustim milosti Tvojih orkestracija bez i najmanje pritužbe.” To je Petar spoznao nakon što je iskusio Božje delo, a to je ujedno i svedočanstvo njegove ljubavi prema Bogu. Vi ste danas već osvojeni – ali, kako se to osvajanje izražava u vama? Neki kažu: „Moje je osvajanje vrhunska blagodat i ushićenost Božja. Tek sad shvatam koliko je ljudski život šupalj i beznačajan. Čovek svoj život provodi jurcajući unaokolo, rađajući i podižući pokoljenje za pokoljenjem dece, da bi naposletku ostao bez ičega. Tek sam danas, nakon što me je Bog osvojio, uvideo da ne vredi tako živeti; takav je život zaista besmislen. Bolje da umrem i da svršim s tim!” Može li Bog da zadobije takve ljude koje je osvojio? Mogu li oni da postanu primeri i uzori? Takvi su ljudi školski primer negativnosti; oni nemaju nikakvih težnji, niti se trude da sebe poboljšaju. Iako se ubrajaju među one koji su osvojeni, takvi negativni ljudi nisu u stanju da budu usavršeni. Pred kraj svog života, nakon što je bio usavršen, Petar je govorio: „O Bože! Kad bih poživeo još neku godinu, poželeo bih da dostignem čistiju i dublju ljubav prema Tebi.” Neposredno pre nego što je prikovan za krst, u srcu se molio: „O, Bože! Sad je došlo Tvoje vreme; nastupio je čas koji si Ti za mene pripremio. Tebe radi moram da budem razapet na krst, o Tebi moram da svedočim i nadam se da moja ljubav može da udovolji Tvojim zahtevima i da se pročisti. Danas je za mene utešno i umirujuće to što mogu da umrem za Tebe i da zarad Tebe budem prikovan za krst, jer meni ništa nije prijatnije od mogućnosti da zbog Tebe budem razapet na krst i da udovoljim Tvojim željama, od toga da mogu da se predam Tebi i da Tebi ponudim svoj život. Oh, Bože! Tako si divan! Ako bi mi dopustio da živim, bio bih još spremniji da Te volim. Voleću Te dok sam živ. Želim da Te još jače volim. Ti mi sudiš, grdiš me i kušaš, zato što nisam pravedan i zato što sam zgrešio. I Tvoja pravedna narav postaje mi očiglednija. Ovo je za mene blagoslov, jer sam u stanju da Te volim snažnije i spreman sam da Te ovako volim čak i ako Ti mene ne voliš. Spreman sam da sagledam Tvoju pravednu narav, jer sam zbog toga sposobniji da proživim smislenim životom. Osećam da je moj život sada smisleniji, jer sam na krst razapet radi Tebe, jer umreti za Tebe ima smisla. Ja, međutim, još uvek nisam zadovoljan, zato što premalo znam o Tebi, znam da ne mogu u potpunosti da ispunim Tvoje želje i da sam Ti premalo toga uzvratio. U svom životu nisam bio u stanju da Ti se u potpunosti vratim; daleko sam od toga. Osvrćući se na ovaj trenutak, osećam toliki dug prema Tebi, a samo mi je ovaj trenutak preostao da Ti njime nadoknadim za sve svoje greške i svu ljubav koju Ti nisam uzvratio.”

Čovek mora da stremi ka tome da živi smislenim životom i ne treba da se zadovoljava trenutnim okolnostima. Da bi proživeo Petrov lik, on mora da poseduje Petrovo znanje i njegova iskustva. Čovek mora da stremi ka uzvišenijim i dubljim stvarima. Mora da stremi ka snažnijoj, čistijoj ljubavi prema Bogu i ka životu koji ima vrednost i smisao. Jedino je to život; tek tada će čovek biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na aktivan ulazak u ono što je pozitivno i ne smeš biti pasivan i dozvoliti sebi da nazaduješ zarad privremene udobnosti, zanemarujući pritom dublje, detaljnije i praktičnije istine. Moraš posedovati praktičnu ljubav i moraš iznaći svaki mogući način da se oslobodiš tog dekadentnog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog života. Moraš proživeti životom punim smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko ima rešenost i voli Boga, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takvu rešenost i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim slabićima bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga i dalje imati ovakvu priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš istu rešenost i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš biti u stanju da pažljivo razmotriš svoj život i da mu pristupiš, razmatrajući kako da sebe prineseš Bogu, kako da imaš smisleniju veru u Boga i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja. Danas ne možeš biti zadovoljan samo time kako si osvojen, već moraš razmisliti i kako treba da hodaš stazom koja je pred tobom. Moraš imati rešenost i hrabrost da budeš usavršen, i ne treba da sebe uvek smatraš nesposobnim. Da li je istina pristrasna? Može li se istina namerno suprotstaviti ljudima? Ako stremiš ka istini, može li te ona nadvladati? Ako se čvrsto zalažeš za pravdu, hoće li te ona srušiti? Ako je zaista tvoja želja da težiš životu, može li ti život izmaći? Ako u tebi nema istine, to nije zato što se istina oglušuje o tebe, već zato što se ti kloniš nje; ako ne možeš da se čvrsto zauzmeš za pravdu, to nije zato što sa pravdom nešto nije u redu, već zato što smatraš da ona ne odgovara činjenicama; ako život nisi zadobio ni nakon dugogodišnjeg stremljenja ka njemu, to nije zato što je život nesavestan prema tebi, već zato što ti prema njemu nisi savestan i što si ga oterao od sebe; ako živiš u svetlosti, a nisi u stanju da tu svetlost zadobiješ, to nije zato što ta svetlost ne može da te obasja, već zato što nisi ni obratio pažnju na njeno postojanje i stoga te je svetlost tiho napustila. Ako ne stremiš, onda se samo može reći da si jedno bezvredno smeće, da u tebi nema životne hrabrosti i da nemaš hrabrosti da se odupreš silama mraka. Suviše si slab! Nisi u stanju da umakneš silama Sotone koje te opsedaju i spreman si samo da živiš ovim bezbednim i sigurnim životom, te da naposletku umreš u neznanju. Ono što bi trebalo da postigneš jeste stremljenje ka tome da budeš osvojen; to je tvoja obavezna dužnost. Ako se zadovoljavaš time što si osvojen, ti onda teraš svetlost od sebe. Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako dosadnim ovozemaljskim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!

Bog čoveka grdi i sudi mu, zato što to zahteva Njegovo delo i, povrh toga, zato što je to čoveku potrebno. Čoveku je potrebno da bude izložen grdnji i sudu, i on tek tada može postići ljubav prema Bogu. Danas ste se sasvim uverili u to, ali čim budete naišli na najmanju prepreku, bićete u nevolji; rast vam je još uvek premali i morate da iskusite još takvih grdnji i sudova da biste stekli dublje znanje. Danas koliko-toliko posedujete bogobojažljivo srce i Boga se bojite, znate da je On istiniti Bog, ali ne osećate veliku ljubav prema Njemu, a još manje ste dostigli čistu ljubav; vaše je znanje isuviše površno, a rast vam je još uvek nedovoljan. Kad ste se zaista suočili s nekim okruženjem, još uvek niste svedočili, premali deo vašeg ulaska je proaktivan i nemate predstavu kako da praktično delujete. Većina ljudi je pasivna i neaktivna; oni u svom srcu samo potajno vole Boga, ali nemaju načina da praktično deluju, niti im je jasno koji su njihovi ciljevi. Oni koje je Bog usavršio ne samo da poseduju normalnu ljudskost, već poseduju i istine koje prevazilaze merila savesti, koje su više od standarda savesti; oni ne samo da svoju savest koriste kako bi Bogu uzvratili za ljubav, već su, povrh toga, spoznali Boga i uvideli da je Bog divan i da zavređuje čovekovu ljubav, te da u Njemu ima toliko toga što vredi voleti; čovek ne može a da Ga ne voli! Oni koje je Bog usavršio vole Ga zato da bi zadovoljili svoje lične težnje. Njihova je ljubav spontana, to je ljubav koja ne traži ništa zauzvrat i ne predstavlja nikakvu razmenu. Oni Boga vole jedino radi svoje spoznaje Boga. Takve ljude ne zanima da li im Bog daruje blagodati i zadovoljni su jedino onda kad Bogu udovoljavaju. Sa Bogom se ne pogađaju, niti svoju ljubav prema Bogu mere savešću: „Dao si mi, i ja Ti zauzvrat pružam ljubav; ako mi ništa ne daš, onda ni ja nemam ništa čime bih Ti uzvratio.” Oni koji su usavršeni uvek veruju da: „Bog je Stvoritelj i On Svoje delo obavlja na nama. Pošto imam ovu priliku, stanje i sposobnost da budem usavršen, trebalo bi da težim da proživim život pun smisla i da Njemu udovoljim.” To je identično onome što je iskusio Petar: Kad je bio najslabiji, on se Bogu molio rečima: „O, Bože! Ti znaš da, bez obzira na vreme i mesto, meni uvek nedostaješ i da, bez obzira na vreme i mesto, želim da Te volim, ali sam premali rastom, suviše sam slab i nemoćan, moja je ljubav previše ograničena, a moja iskrenost prema Tebi suviše oskudna. U poređenju s Tvojom ljubavlju, ja naprosto nisam sposoban za život. Želim samo da mi život ne bude uzaludan i da mogu ne samo da Ti uzvratim ljubav, već da Ti, uz to, posvetim sve što imam. Ako budem mogao da Ti udovoljim, ja ću, kao stvoreno biće, steći duševni mir i ništa Ti više neću tražiti. Mada sam sada slab i nemoćan, neću zaboraviti Tvoje opomene i neću zaboraviti Tvoju ljubav. Ja Ti sad samo uzvraćam za Tvoju ljubav, i ništa više. Oh, Bože, užasno se osećam! Kako da Ti uzvratim ljubav koju nosim u srcu, kako da učinim sve što mogu da bih bio u stanju da ispunim Tvoje želje i da sve što imam ponudim Tebi? Poznate su Ti ljudske slabosti; kako da postanem vredan Tvoje ljubavi? Oh, Bože! Ti znaš da sam mali rastom, da je moja ljubav isuviše oskudna. Kako da u ovakvom okruženju učinim sve što je u mojoj moći? Znam da treba da Ti se odužim za Tvoju ljubav, znam da Tebi treba da podarim sve što imam, ali danas je moj rast premali. Molim Te da mi pokloniš snagu i poverenje, kako bih bio sposobniji da dostignem čistu ljubav i Tebi je posvetim, i kako bih bolje mogao da Ti posvetim sve što imam; tako ću moći ne samo da Ti uzvratim ljubav, već ću biti sposobniji da iskusim Tvoju grdnju, Tvoj sud i Tvoje kušnje, pa čak i teže kletve. Dopustio si mi da vidim Tvoju ljubav i ja ne mogu da Te ne volim i, mada sam danas slab i nemoćan, kako bih mogao da Te zaboravim? Spoznao sam Te zahvaljujući Tvojoj ljubavi, grdnji i sudu, ali se ujedno osećam nesposobnim da udovoljim Tvojoj ljubavi, jer Ti si tako uzvišen. Kako da sve što imam posvetim Stvoritelju?” Takav je bio Petrov zahtev, ali je njegov rast bio neodgovarajući. U tom se času on osećao kao da mu je neko zario nož u srce. Bio je u agoniji; nije znao šta da čini u takvim uslovima. Pa ipak, on je nastavio s molitvom: „O, Bože! Čovek ima detinji rast, njegova je savest oronula, a jedino što mogu da postignem jeste da Ti se odužim za ljubav. Ja danas ne znam kako da udovoljim Tvojim namerama i samo želim da učinim sve što mogu, da Ti dam sve što imam i da sve što imam posvetim Tebi. Bez obzira na Tvoj sud i grdnju, bez obzira na to da li me daruješ ili uzimaš od mene, oslobodi me i najmanjih pritužbi na Tebe. Mnogo puta, dok si me grdio i sudio mi, uvek sam se žalio u sebi i nisam bio u stanju da postignem čistotu, niti da udovoljim Tvojim željama. Za Tvoju sam Ti se ljubav odužio iz prinude, i zbog toga u ovom času još više mrzim sebe.” Petar se ovako molio zato što je tražio čistiju ljubav prema Bogu. Tražio je i preklinjao i, povrh toga, sebe optuživao i svoje grehe ispovedao Bogu. Osećao se dužnim prema Bogu i osećao je mržnju prema sebi, ali je ujedno bio pomalo tužan i negativan. Uvek se tako osećao, kao da nije u stanju da zadovolji Božje namere i kao da nije u stanju da pruži sve od sebe. U takvim uslovima, Petar je ipak i dalje stremio ka Jovovoj veri. Uvideo je koliko je Jovova vera bila velika, jer Jov je shvatio da mu je sve što ima darovano od Boga, te je stoga bilo prirodno da Bog sve uzme od njega i to podari kome Mu se prohte – takva je bila pravedna narav Božja. Jov se nije zbog toga žalio i još uvek je bio u stanju da hvali Boga. Petar je takođe poznavao sebe i u svom se srcu molio: „Ja danas ne treba da se zadovoljim time što ću Ti se za Tvoju ljubav odužiti svojom savešću i sa onoliko ljubavi koliko Ti zauzvrat pružam, zato što su moje misli previše iskvarene i zato što nisam sposoban da na Tebe gledam kao na Stvoritelja. Budući da još uvek nisam sposoban da Te volim, moram početi da posvećujem Tebi sve što imam, I da to činim svojevoljno. Moram da spoznam sve što si učinio i da nemam drugog izbora, moram da sagledam Tvoju ljubav i moram biti u stanju da Te hvalim i veličam Tvoje sveto ime, kako bi Ti preko mene mogao da stekneš veliku slavu. Voljan sam da postojano svedočim o Tebi. O, Bože! Tvoja je ljubav tako dragocena i divna; kako bih mogao hteti da živim u rukama zloga? Zar me nisi Ti stvorio? Kako bih mogao da živim pod Sotoninom vlašću? Radije bih da celim svojim bićem živim usred Tvoje grdnje, nego da živim pod vlašću zloga. Sve dok mogu da budem pročišćen i da sve svoje posvetim Tebi, voljan sam da svoje telo i srce ponudim Tvom sudu i grdnji, jer Sotonu mrzim i ne želim da živim pod njegovom vlašću. Kroz Svoj sud o meni, Ti pokazuješ Svoju pravednu narav; potpuno sam voljan i nemam ni najmanjih pritužbi. Dokle god sam u stanju da ispunim dužnost stvorenog bića, spreman sam da čitav moj život bude praćen Tvojim sudom, preko kojeg ću spoznati Tvoju pravednu narav i osloboditi se uticaja zloga.” Petar se uvek tako molio, uvek je tako tražio i dostigao je, u relativnom smislu, velike visine. Ne samo da je bio u stanju da se oduži za Božju ljubav, već je, što je još važnije, ispunio i svoju dužnost stvorenog bića. Ne samo da nije osećao grižu savesti, već je bio u stanju i da prevaziđe standarde savesti. Njegove su se molitve i dalje uzdizale pred Boga, te su stoga i njegove težnje bivale sve veće, i posedovao je srce koje je sve više bilo bogoljubivo. Iako je trpeo užasan bol, ipak nije zaboravio da voli Boga i još uvek je tražio da postigne sposobnost razumevanja Božjih namera. U svojim je molitvama govorio sledeće reči: „Nisam postigao ništa drugo do da Ti se odužim za Tvoju ljubav. Nisam o Tebi svedočio pred Sotonom, niti sam se oslobodio njegovog uticaja, tako da još uvek živim u telu. Želim da svojom ljubavlju porazim Sotonu, da ga posramim i da na taj način udovoljim Tvojim namerama. Želim da se u celosti predam Tebi, da ni delić sebe ne dam Sotoni, jer Sotona je Tvoj neprijatelj.” Što je više u tom smeru tražio, sve snažnije je bio dirnut, a njegovo je znanje o ovim stvarima bilo uzvišenije. Nesvesno je došao do spoznaje da treba da se oslobodi uticaja Sotone i da se u potpunosti vrati Bogu. Takve je visine dosegao. Prevazilazio je uticaj Sotone, oslobađao se telesnih užitaka i zadovoljstava, i bio je voljan da dublje iskusi i Božju grdnju i Njegov sud. Govorio je: „Iako živim usred Tvoje grdnje i Tvoga suda, ma koliko bilo bolno, ja i dalje ne želim da živim pod Sotoninom vlašću, niti želim da podnosim da me Sotona pravi blesavim. Radujem se što živim usred Tvojih kletvi i boli me što živim usred Sotoninih blagoslova. Volim Te dok živim usred Tvoga suda i to mi srce ispunjava ogromnom radošću. Tvoji su grdnja i sud pravedni i sveti; njihova je svrha da me pročiste i da me, povrh toga, spase. Radije bih da čitav svoj vek provedem usred Tvoga suda, da primam Tvoju negu, nego da i na trenutak živim pod Sotoninom vlašću. Želim da me Ti očistiš; čak i ako moram da patim, neću da me Sotona iskorišćava i pravi blesavim. Mene, kao stvoreno biće, Ti treba da upotrebiš, Ti da me poseduješ, Ti treba da mi sudiš i Ti da me grdiš. Ti čak treba i da me proklinješ. Srce mi poskakuje od radosti kad si voljan da me blagosiljaš, jer sam video Tvoju ljubav. Ti si Stvoritelj, a ja sam stvoreno biće: ne treba da Te izdam, ni da živim pod Sotoninom vlašću, niti treba da me Sotona iskorišćava. Treba da budem Tvoj konj ili vo, umesto da živim za Sotonu. Radije bih živeo usred Tvoje grdnje i bez fizičkog blaženstva, a u tome bih uživao čak i ako bih ostao bez Tvoje blagodati. Iako Tvoja blagodat ne bi bila uz mene, uživao bih da me Ti grdiš i da mi sudiš; to je Tvoj najbolji blagoslov, Tvoja najveća blagodat. Iako si prema meni uvek veličanstven i gnevan, ja ipak nisam u stanju da Te napustim, niti još uvek mogu dovoljno da Te volim. Radije bih živeo u Tvom domu, da me Ti proklinješ, grdiš i udaraš, jer ne želim da živim pod Sotoninom vlašću, niti sam voljan da jurcam unaokolo i bavim se samo telom, a još manje sam voljan da živim za telo.” Petrova je ljubav bila čista ljubav. To je iskustvo usavršavanja, i to je najviši nivo usavršavanja; od toga nema smislenijeg života. Prihvatio je Božju grdnju i sud, a Božju je pravednu narav čuvao kao blago, i ništa u vezi s Petrom nije bilo dragocenije od toga. Govorio je: „Sotona mi pruža materijalne užitke, ali meni nije stalo do njih. Božja grdnja i sud me stižu – u tome ja vidim blagodat, u tome uživam i time sam blagosloven. Da nije Božjeg suda, ja nikad ne bih voleo Boga, još uvek bih živeo pod Sotoninom vlašću i još bih uvek bio pod njegovom kontrolom i komandom. U tom slučaju, ja nikad ne bih postao pravo ljudsko biće, zato što ne bih bio sposoban da udovoljim Bogu, niti bih se Bogu u potpunosti posvetio. Iako me Bog ne blagosilja, što me iznutra čini neutešnim baš kao da oganj bukti u meni i zbog čega nemam spokoja ni radosti, i mada se Božja grdnja nikad ne odvaja od mene, niti On ikada prestaje da me dovodi u red, ja u Božjoj grdnji i sudu mogu da vidim Njegovu pravednu narav. Ja u tome uživam; od toga nema vrednije ni smislenije stvari u životu. Iako su Njegova zaštita i briga prerasli u nemilosrdnu grdnju, sud, kletve i udarce, ja ipak uživam u tome, jer sve to može bolje da me očisti i promeni, može da me približi Bogu, učini sposobnijim da Boga volim, a moju ljubav prema Bogu učini čistijom. To mi omogućava da, kao stvoreno biće, ispunim svoju dužnost, to me dovodi pred Boga i udaljava od Sotoninog uticaja, tako da više ne služim Sotoni. Kad više ne budem živeo pod Sotoninom vlašću i kad budem mogao da sve što imam i sve što mogu posvetim Bogu, ne zadržavajući ništa za sebe – tek tada ću biti potpuno zadovoljan. Upravo su me Božja grdnja i sud spasli, a moj je život neodvojiv od Božje grdnje i suda. Za mene je život na zemlji istovetan životu pod Sotoninom vlašću, i da nije bilo Božjeg staranja i Njegove zaštite, ja bih zauvek živeo pod Sotoninom vlašću i, osim toga, ne bih imao ni prilike ni sredstava da proživim smislenim životom. Samo ako me Božja grdnja i sud nikada ne napuste i omoguće mi da stalno budem pročišćen od Boga, ako su uz mene grube reči i pravedna narav Božja, kao i veličanstveni Božji sud, ja ću dobiti najveću moguću zaštitu, početi da živim u svetlosti i steći Božje blagoslove. Mogućnost da budem pročišćen, da se oslobodim Sotone i da živim pod Božjom vlašću – to je danas najveći blagoslov u mom životu.” Ovo je najviši nivo Petrovog iskustva.

Ovo je upravo ono stanje koje čovek mora da postigne nakon što bude usavršen. Ako toliko ne možeš da postigneš, onda ti ne možeš da živiš smislenim životom. Čovek živi usred tela, što znači da živi u ljudskom paklu, a bez Božjeg suda i grdnje, čovek je prljav koliko i Sotona. Kako bi čovek mogao da bude svet? Petar je verovao: Božja grdnja i sud su najbolja zaštita čoveka i njegova najveća blagodat. Jedino posredstvom Božje grdnje i suda čovek može da se probudi i da omrzne telo, da prezre Sotonu. Stroga Božja disciplina oslobađa čoveka od uticaja Sotone, oslobađa ga njegovog sopstvenog majušnog sveta i omogućava mu da živi u svetlosti Božjeg lica. Nema boljeg spasenja od grdnje i suda! Petar se ovako molio: „O, Bože! Dokle god me Ti grdiš i sudiš mi, znaću da me nisi napustio. Čak i ako mi ne podariš radost i spokoj, ako učiniš da živim u patnji i uputiš mi bezbrojne prekore, dokle god me Ti ne napustiš, moje će srce biti spokojno. Danas su Tvoja grdnja i sud postali moja najbolja zaštita i moj najveći blagoslov. Blagodat koju mi Ti daješ štiti me. Blagodat kojom me danas daruješ ispoljavanje je Tvoje pravedne naravi, ona je grdnja i sud; ona je, povrh toga, i kušnja, a ponajviše je, život u stradanju.” Petar je telesna zadovoljstva mogao da ostavi po strani i da traži dublju ljubav i veću zaštitu, jer je posredstvom Božje grdnje i suda stekao toliko blagodati. Ako čovek želi da tokom svog života bude pročišćen i ostvari promene u svojoj naravi, ako želi da proživi smislenim životom i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće, on mora da prihvati Božju grdnju i sud, i ne sme da dozvoli da se Božja disciplina i Božji udarci udalje od njega, kako bi mogao da se oslobodi Sotoninih manipulacija i uticaja i kako bi živeo u svetlosti Božjoj. Znaj da su Božja grdnja i sud svetlost, i to svetlost spasenja čovekovog, te da za čoveka nema boljeg blagoslova, niti veće blagodati, ni bolje zaštite. Čovek živi pod uticajem Sotone i boravi u telu; ukoliko ne bude pročišćen i ne primi zaštitu od Boga, čovek će postajati sve izopačeniji. Ako želi da voli Boga, on mora da bude pročišćen i spasen. Petar se molio: „Kada si Ti, Bože, ljubazan prema meni, ja sam oduševljen i utešen; kad me grdiš, ja osećam još veću utehu i radost. Iako sam slab i trpim neizrecivu patnju, iako plačem i tugujem, Ti znaš da je ta tuga posledica mog buntovništva i moje slabosti. Plačem, jer ne mogu da udovoljim Tvojim namerama, tužan sam i kajem se jer ne mogu da ispunim Tvoje zahteve, ali sam zato voljan da dostignem ovo carstvo i voljan da učinim sve što mogu ne bih li Ti udovoljio. Tvoja mi je grdnja donela zaštitu i dala mi najbolje spasenje; sud Tvoj zasenjuje Tvoju trpeljivost i strpljenje. Bez Tvoje grdnje i suda ja ne bih uživao u Tvojoj milosti i dobroti. Danas sve više vidim da je Tvoja ljubav nadišla nebesa i prevazišla sve drugo. Tvoja ljubav nisu samo milost i dobrota; čak više od toga, ona je i grdnja i sud. Stekao sam toliko toga zahvaljujući Tvojoj grdnji i sudu. Bez Tvoje grdnje i suda, nijedna osoba ne bi bila pročišćena i niko ne bi mogao da iskusi ljubav Stvoriteljevu. Iako sam izdržao stotine kušnji i nevolja, približivši se čak i smrti, oni su mi dozvolili da Te istinski spoznam i da zadobijem vrhunsko spasenje. Ako bi me Tvoja grdnja, Tvoj sud i Tvoja disciplina napustili, tada bih živeo u mraku, pod Sotoninom vlašću. U čemu je korist ljudskog tela? Kad bi Tvoja grdnja i sud od mene otišli, bilo bi to kao da me je Duh Tvoj napustio, kao da Ti nisi više sa mnom. Kako bih mogao da nastavim da živim kad bi tako bilo? Dao si mi bolest i oduzeo slobodu, bio sam u stanju da nastavim da živim, ali ako bi me Tvoja grdnja i sud ikada napustili, ja ne bih mogao da nastavim da živim. Kada bih ostao bez Tvoje grdnje i suda, izgubio bih Tvoju ljubav. Tvoja ljubav je za mene isuviše duboka da bih je izrazio rečima. Bez Tvoje ljubavi, živeo bih pod Sotoninom vlašću i ne bih mogao da vidim Tvoje slavno lice. Kako bih onda mogao da nastavim da živim? Teško bih mogao da nastavim u takvom mraku, sa takvim životom. Kad si pored mene, to je kao da Te gledam, pa kako bih onda mogao da Te napustim? Preklinjem Te najiskrenije, molim Te da mi ne oduzimaš najveću utehu, pa makar da su to samo mrvice Tvojih utešnih reči. Uživao sam u ljubavi Tvojoj i ja danas ne mogu da se odvojim od Tebe; kako bih mogao da Te ne volim? Zbog Tvoje sam ljubavi mnogo žalosnih suza prolio, ali sam uvek osećao da je život poput ovog smisleniji, da može više da me obogati, da me promeni i omogući mi da dosegnem istinu koju stvorena bića treba da poseduju.”