Njegovo delo u telu ima najveći mogući značaj, pri čemu se misli na samo delo, a Onaj koji to delo konačno dovršava jeste ovaploćeni Bog, a ne Duh. Neki veruju da će Bog, u neko neznano vreme, doći na zemlju i pojaviti se pred čovekom, nakon čega će On lično suditi celom ljudskom rodu, testirajući ljude jednog po jednog, nikoga ne izostavljajući. Oni koji na ovaj način razmišljaju ne poznaju ovu etapu dela ovaploćenja. Bog ne sudi ljudima jednog po jednog, niti su oni naterani da polože test jedan po jedan; takvo postupanje ne bi bilo delo suda. Nije li iskvarenost svih ljudi podjednaka? Nisu li svi ljudi po svojoj suštini identični? Ono što biva podvrgnuto sudu jesu iskvarena suština ljudska, suština čovekova koju je Sotona iskvario, kao i svi gresi ljudski. Bog čoveku ne sudi zbog sitnih i beznačajnih grešaka njegovih. Delo suda je reprezentativno i ne obavlja se zarad neke konkretne osobe. Umesto toga, radi se o delu tokom kojeg se sudi grupi ljudi, kao primer suđenja čitavom ljudskom rodu. Lično obavljajući Svoje delo na grupi ljudi, ovaploćeni Bog Svoje delo koristi kako bi predstavio delo celog ljudskog roda, nakon čega se ono postepeno širi. Ovakvo je, ujedno, i delo suda. Bog ne sudi osobama određene vrste, niti određenoj grupi ljudi, već Svom sudu podvrgava nepravednost čitavog ljudskog roda, kao što je čovekovo protivljenje Bogu, ili to što Ga se čovek ne boji, ili čovekovo ometanje Božjeg dela. Ono što se sudi je suština čovečanstva koja se protivi Bogu, a ovo delo suda je delo osvajanja poslednjih dana. Delo i reč ovaploćenog Boga, kojima je čovek svedok, jesu delo suda pred velikim belim prestolom tokom poslednjih dana, koje je čovek gajio u svojim predstavama u prošlosti. Delo koje ovaploćeni Bog trenutno obavlja upravo je sud pred velikim belim prestolom. Ovaploćeni Bog sadašnjice jeste Bog koji, tokom poslednjih dana, sudi celom ljudskom rodu. Ovo telo, kao i delo, reč i celokupna narav ovog tela, predstavljaju Njegovu celokupnost. Iako je opseg dela ovog tela ograničen, i mada ono ne obuhvata neposredno čitavu vaseljenu, suština dela suda ogleda se u neposrednom sudu čitavom ljudskom rodu – ono se ne obavlja samo zarad izabranog kineskog naroda, niti zarad nekog manjeg broja ljudi. Tokom Božjeg dela u telu, iako opseg ovog dela ne obuhvata čitavu vaseljenu, ono predstavlja delo čitave vaseljene, a nakon što On dovrši delo unutar delokruga rada Svog tela, On će smesta raširiti ovo delo na svako mesto unutar vaseljene, na isti način na koji se Isusovo jevanđelje širilo nakon Njegovog vaskrsenja i vaznesenja. Bilo da se radi o delu Duha ili delu tela, to je delo koje se izvršava unutar ograničenog opsega, ali koje predstavlja i delo čitave vaseljene. Tokom poslednjih dana, Bog Svoje delo obavlja tako što se pojavljuje pod Svojim ovaploćenim identitetom, a ovaploćeni Bog je Bog koji čoveku sudi pred velikim belim prestolom. Onaj koji izvršava delo suda, bio on Duh ili telo, jeste Bog koji ljudskom rodu sudi tokom poslednjih dana. Ovo se određuje na osnovu dela Njegovog, a ne prema Njegovom spoljašnjem izgledu, niti prema nekim drugim činiocima. Iako čovek u pogledu ovih reči gaji izvesne predstave, niko ne može poreći istinitost suda ovaploćenog Boga i osvajanja čitavog ljudskog roda. Na kraju krajeva, činjenice ostaju činjenice, ma šta čovek o njima mislio. Niko ne može reći da je „delo obavio Bog, ali da to telo nije Bog”. To je zabluda, jer ovo delo ne može da obavi niko drugi do Bog ovaploćen u telu. Budući da je ovo delo već dovršeno, nakon njega se delo Božjeg suda nad čovekom neće po drugi put javljati; Bog je, tokom Svog drugog ovaploćenja, već dovršio celokupno delo upravljanja, tako da neće biti četvrte etape Božjeg dela. Pošto je sudu podvrgnut čovek – čovek koji je od tela i iskvaren – i budući da duh Sotonin nije neposredno podvrgnut sudu, to se delo suda ne izvršava u duhovnom carstvu, već među ljudima. Niko nije prikladniji, niti bolje osposobljen za delo suda o iskvarenosti tela ljudskog od Boga u telu. Kad bi sud neposredno obavljao Duh Božji, on ne bi bio sveobuhvatan, i, štaviše, čovek bi to teško prihvatio, jer Duh ne može da se sa čovekom suoči licem u lice. Samo u svetlu ove tačke, efekti ne bi bili neposredni, a kamoli da bi čovek mogao jasnije da sagleda neuvredljivu narav Božju. Sotonu je moguće potpuno dotući samo tako što će čovekovoj iskvarenosti suditi Bog u telu. Bog u telu je takođe osoba sa normalnom ljudskošću, i On može neposredno da sudi čovekovoj nepravednosti; to je znak urođene svetosti Njegove i Njegove jedinstvenosti. Samo je Bog podoban i samo je On u poziciji da sudi čoveku, jer poseduje istinu i pravednost, te je stoga u stanju da čoveku sudi. Oni koji ne poseduju istinu i pravednost nisu prikladni da sude drugima. Kad bi ovo delo obavljao Duh Božji, ono ne bi značilo pobedu nad Sotonom. Duh je, po svojoj suštini, uzvišeniji od smrtnih bića, a Duh Božji po prirodi poseduje svetost i trijumfuje nad telom. Kad bi Duh neposredno obavljao ovo delo, On ne bi mogao da sudi celokupnom buntovništvu ljudskom i ne bi mogao da otkrije svu čovekovu nepravednost. Jer, delo suda se takođe izvršava kroz čovekove predstave o Bogu, a čovek nikada nije imao nikakve predstave o Duhu, te stoga Duh nije u stanju da čovekovu nepravednost bolje otkrije, a još manje da tu njegovu nepravednost detaljno raskrinka. Ovaploćeni Bog je neprijatelj svima onima koji Ga ne spoznaju. Kroz suđenje čovekovim predstavama i čovekovom protivljenju Njemu, On raskrinkava sve buntovništvo ljudskog roda. Efekti Njegovog dela u telu očigledniji su od efekata ostvarenih delovanjem Duha. Iz tog razloga, sud nad čitavim ljudskim rodom ne obavlja neposredno Duh, već je to delo ovaploćenog Boga. Bog u telu može da bude viđen i dodirnut od čoveka, i Bog u telu u stanju je da čoveka u potpunosti osvoji. Čovek napreduje od protivljenja Njemu do pokoravanja Njemu, od proganjanja Njega do prihvatanja Njega, od stvaranja predstava o Njemu do spoznaje Njega, i od odbacivanja Njega do voljenja Njega – to su efekti dela ovaploćenog Boga. Čovek biva spasen samo prihvatanjem Njegovog suda, spoznaje Ga tek postepeno, kroz reči iz usta Njegovih, čoveka On osvaja upravo dok Mu se ovaj suprotstavlja, a opskrbu za život čovek od Njega dobija tokom prihvatanja Njegove grdnje. Sve je ovo delo ovaploćenog Boga, a ne delo Boga pod Njegovim identitetom Duha. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog najveće je i najtemeljnije delo, a ključnu komponentu tri etape Božjeg dela predstavljaju dve etape dela ovaploćenja. Čovekova duboka iskvarenost predstavlja veliku prepreku izvršenju dela ovaploćenog Boga. Naročito težak posao predstavlja delo koje se sprovodi na ljudima poslednjih dana; i okruženje je neprijateljski nastrojeno i sve su osobe prilično lošega kova. Pa ipak, po okončanju ovog dela, odgovarajući efekat će biti ostvaren bez ijedne greške; to je efekat dela koje obavlja telo, i on je ubedljiviji od efekta koji se postiže delovanjem Duha. Tri etape Božjeg dela biće dovršene u telu, a to mora učiniti ovaploćeni Bog. Najvažnije i najpresudnije delo obavlja se u telu, a spasenje čovekovo mora da obavi ovaploćeni Bog lično. Mada se svim ljudima čini kako ovaploćeni Bog nema sa čovekom nikakve veze, upravo od tog tela zavisi sudbina i egzistencija čitavog ljudskog roda.

Svaka etapa Božjeg dela sprovodi se zarad celog ljudskog roda i usmerena je ka čitavom čovečanstvu. Čak i ako se Njegovo delo obavlja u telu, ono je i dalje usmereno ka celom ljudskom rodu; On je Bog svekolikog čovečanstva i Bog svih stvorenih i nestvorenih bića. Iako je Njegovo delo u telu ograničenog obima i premda je predmet tog dela takođe ograničen, svaki put kad se Bog ovaploti da bi obavio Svoj posao, On za predmet svog dela bira ono što je krajnje reprezentativno; On ne bira neku grupu prostih i neupadljivih ljudi na kojima će raditi, već za predmet Svog dela bira grupu ljudi sposobnih da budu predstavnici Njegovog dela u telu. Tu grupu ljudi On bira zato što je obim Njegovog dela u telu ograničen, zato što su ti ljudi naročito pripremljeni za Njegovo ovaploćeno telo i što je ta grupa naročito odabrana za Njegovo delo u telu. Predmete Svog dela Bog ne bira nasumično, već prema sledećem načelu: predmet Njegovog dela mora biti od koristi za delo ovaploćenog Boga i mora biti u stanju da predstavlja sav ljudski rod. Primera radi, u prihvatanju ličnog iskupljenja od strane Isusa, Jevreji su mogli da predstavljaju celo čovečanstvo, dok su Kinezi u stanju da čitav ljudski rod predstavljaju u prihvatanju ličnog osvajanja od strane ovaploćenog Boga. Ima osnove u predstavljanju čitavog čovečanstva kod Jevreja, kao što ima osnove i u predstavljanju celog ljudskog roda kod Kineza, u pogledu prihvatanja ličnog osvajanja od strane Boga. Značaj iskupljenja ništa ne otkriva više od dela iskupljenja koje je učinjeno među Jevrejima, dok revnost i uspeh osvajanja ništa ne otkriva više od dela osvajanja koje se vrši među kineskim narodom. Čini se da su reč i delo ovaploćenog Boga usmereni samo na malu grupu ljudi, ali Njegovo delo među ovom malom grupom zapravo predstavlja delo čitave vaseljene, a Njegova je reč usmerena ka celom ljudskom rodu. Nakon što Njegovo delo u telu bude privedeno kraju, oni koji Ga slede počeće da šire delo koje je On među njima učinio. Najveća snaga Njegovog dela u telu jeste u tome što onima koji Ga slede može ostaviti tačne reči i podsticaje, i Svoje precizne namere za ljudski rod, tako da Njegovi sledbenici mogu celokupno Njegovo delo u telu i Njegove namere za ceo ljudski rod preciznije i u praktičnijem smislu da prenesu onima koji taj put prihvataju. Samo Bog u telu koji deluje među ljudima istinski ostvaruje Božji boravak i život sa čovekom i ispunjava čovekovu želju da gleda Božje lice, vidi delo Božje i čuje ličnu reč Božju. Ovaploćeni Bog privodi kraju doba u kojem su se ljudima javljala samo leđa Jahveova i ujedno zaključuje doba u kojem ljudi veruju u nejasne bogove. Naročito, delo poslednjeg Božjeg ovaploćenja uvodi čitav ljudski rod u doba koje je stvarnije, praktičnije i lepše. Ovo delo ne samo da zaključuje doba zakona i propisa, već, što je još važnije, ljudima razotkriva Boga koji je praktičan i normalan, koji je pravedan i svet, koji otključava delo plana upravljanja i koji prikazuje tajne i odredište čovečanstva, koji je stvorio ljudski rod i privodi kraju delo upravljanja i koji je hiljadama godina bio skriven. Ovo delo privodi potpunom kraju doba nejasnoće, zaključuje doba u kojem su svi ljudi hteli, ali nisu mogli da traže Božje lice, dovršava doba u kojem je celo čovečanstvo služilo Sotoni i čitav ljudski rod predvodi sve do ulaska u jednu potpuno novu eru. Sve je to rezultat dela koje Bog obavlja u telu namesto Božjeg Duha. Tek kada Bog deluje u Svom telu, oni koji Ga slede više ne tragaju, niti naslepo napipavaju stvari koje kao da ujedno postoje i ne postoje, te prestaju da nagađaju namere nejasnih bogova. Kad Bog širi Svoje delo u telu, oni koji ga slede preneće svim religijama i veroispovestima delo koje je On učinio u telu i proneće sve Njegove reči do ušiju čitavog čovečanstva. Sve što oni koji prime Njegovo jevanđelje budu čuli biće činjenice o Njegovom delu, biće stvari koje je čovek lično čuo i video, i biće to činjenice, a ne glasine. Te su činjenice dokaz kojim On pronosi Svoje delo, a ujedno su i oruđe koje On koristi u širenju tog dela. Kad ne bi bilo činjenica, Njegovo se jevanđelje ne bi proširilo na sve zemlje i na sva mesta; kad bi, umesto činjenica, postojale samo čovekove maštarije, On nikad ne bi mogao da obavi delo osvajanja čitave vaseljene. Za čoveka je Duh neopipljiv i nevidljiv, a delo Duha ne može čoveku ostaviti više bilo kakvih dokaza niti činjenica o Božjem delu. Čovek nikada neće videti pravo Božje lice i uvek će verovati u nejasnog boga koji ne postoji. Čovek nikada neće videti lice Božje, niti će ikada čuti reči koje Bog lično izgovara. Naposletku, čovekove maštarije su isprazne i one ne mogu da zamene pravo lice Boga; urođenu narav Božju, kao ni delo Samoga Boga, čovek ne može da imitira. Nevidljivog nebeskog Boga i Njegovo delo na zemlju može doneti samo Bog koji postaje telo i dolazi među ljude da lično obavlja Svoje delo. Ovo je najidealniji način Božjeg javljanja čoveku, kad čovek Boga vidi i spoznaje Njegovo pravo lice, dok neovaploćeni Bog to ne može da postigne. Pošto je Svoje delo doveo do ove etape, ono je time već postiglo optimalni efekat i ostvarilo potpuni uspeh. Božjim ličnim delom u telu već je dovršeno devedeset odsto celokupnog Njegovog upravljanja. To je telo omogućilo bolji početak i zaključak čitavog Njegovog dela, ono je celokupno Njegovo delo objavilo i učinilo poslednju temeljnu dopunu celog tog dela. Stoga se neće pojaviti još neki ovaploćeni Bog, koji bi obavio četvrtu etapu Božjeg dela, i nikad više neće biti nikakvog čudesnog dela trećeg Božjeg ovaploćenja.

Svaka etapa Božjeg dela u telu predstavlja Njegovo delo čitavog doba, a ne samo neki određeni period, kao što je to slučaj sa čovekovim delom. Stoga okončanje dela Njegovog poslednjeg ovaploćenja ne označava potpuni kraj Njegovog dela, zato što Njegovo delo u telu predstavlja čitavo doba, a ne samo period u kojem On Svoje delo obavlja u telu. To samo znači da On Svoje delo čitavog doba dovršava tokom boravka u telu, nakon čega se ono širi posvuda. Pošto ovaploćeni Bog obavi Svoju službu, On će Svoje buduće delo poveriti onima koji Ga slede. Na taj će način Njegovo delo čitavog doba nastaviti da se obavlja bez prekida. Delo čitavog doba ovaploćenja smatraće se završenim tek kad se proširi na svako mesto u vaseljeni. Delom ovaploćenog Boga započinje nova era, a oni koji nastavljaju Njegovo delo jesu oni koje On upotrebljava. Celokupan posao koji čovek obavlja je unutar službe ovaploćenog Boga i on ne može da prekorači taj opseg. Da ovaploćeni Bog nije došao da obavi Svoje delo, čovek ne bi mogao staro doba da privede kraju, niti bi mogao da započne novo doba. Delo koje obavlja čovek spada u opseg onih dužnosti koje čovek može da izvršava i ono ne predstavlja Božje delo. Jedino ovaploćeni Bog može da dođe i da dovrši delo koje On treba da obavi i, osim Njega, to delo niko ne može da obavi u Njegovo ime. Ovo o čemu govorim se, naravno, odnosi na delo ovaploćenja. Ovaj ovaploćeni Bog najpre izvršava onaj korak dela koji nije u skladu s čovekovim predstavama, nakon čega obavlja još poslova koji nisu usklađeni s čovekovim predstavama. Cilj tog dela je osvajanje čoveka. U određenom smislu, Božje ovaploćenje nije u skladu s čovekovim predstavama, te On stoga obavlja još neka dela koja nisu u skladu s čovekovim predstavama, što čoveka navodi da razvija još kritičnije stavove o Njemu. On Svoje delo osvajanja, naprosto, obavlja među ljudima koji o Njemu imaju bezbroj predstava. Nakon što obavi Svoju službu, svi će ljudi, ma kako se prema Njemu ophodili, potpasti pod Njegovu vrhovnu vlast. Činjenica ovog dela ne odražava se samo na kineski narod, već ujedno predstavlja i način na koji će čitavo čovečanstvo biti osvojeno. Efekti ostvareni na ovim ljudima najavljuju efekte koji će biti ostvareni na čitavom čovečanstvu, a efekti dela koje On bude obavljao u budućnosti daleko će premašiti čak i efekte ostvarene na ovim ljudima. Božje delo u telu ne podrazumeva velike fanfare, ali nije ni obavijeno nejasnoćom. To je realno i stvarno delo, delo u kojem je jedan jedan, a dva je dva. Ono ni od koga nije skriveno, niti ikoga obmanjuje. Ono što ljudi vide jesu realne i autentične stvari, a ono što čovek zadobija je praktično znanje i istina. Kad ovo delo bude dovršeno, čovek će posedovati novo znanje o Njemu, a oni koji uistinu streme, neće više o Njemu imati nikakve predstave. To nije samo efekat Njegovog dela na kineski narod, već takođe predstavlja i efekat Njegovog dela osvajanja čitavog čovečanstva, jer za delo osvajanja celog čovečanstva ništa nije korisnije od ovog tela, od delovanja tog tela i od svega što tom telu pripada. Sve je to korisno kako za Njegovo današnje delo, tako i za Njegovo delo u budućnosti. Ovo će telo osvojiti čitavo čovečanstvo i zadobiti čitavo čovečanstvo. Nema boljeg dela putem kojeg bi celo čovečanstvo moglo Boga da vidi, da Mu se pokori i da Ga spozna. Delo koje čovek obavlja predstavlja samo ograničeni opseg, a kada Bog obavlja Svoje delo, On se ne obraća određenoj osobi, već se obraća celom ljudskom rodu i svima onima koji prihvataju Njegove reči. Proglašavajući ishode, Bog proglašava ishode svih ljudi, a ne samo ishod određene osobe. On nikoga ne tretira na poseban način, niti od bilo koga pravi žrtvu, već se obraća čitavom čovečanstvu i radi za njegovu dobrobit. Stoga je ovaj ovaploćeni Bog sve ljude već klasifikovao prema njihovoj vrsti, već je sudio celom čovečanstvu i celom čovečanstvu uredio prikladna odredišta. Mada Bog Svoje delo obavlja samo u Kini, On je zapravo već rešio delo čitave vaseljene. On ne može da čeka da se Njegovo delo proširi na sav ljudski rod da bi tek onda počeo, korak po korak, nešto da izjavljuje i uređuje. Zar tada ne bi već bilo prekasno? Sada je On potpuno sposoban da unapred dovrši Svoje buduće delo. Pošto je Onaj koji deluje ovaploćeni Bog, On Svoje bezgranično delo obavlja unutar ograničenog opsega, nakon čega će od čoveka zatražiti da izvrši dužnost koju čovek treba da izvrši; to je načelo po kojem On deluje. On s čovekom može da živi samo neko vreme i ne može da ga prati sve dok delo čitave epohe ne bude dovršeno. On unapred predviđa Svoje buduće delo zato što je On Bog. Nakon toga, On će Svojim rečima sve ljude klasifikovati prema njihovoj vrsti, a čovečanstvo će, shodno Njegovim rečima, zakoračiti u Njegovo delo, koje se odvija korak po korak. Niko neće pobeći i svi moraju praktično da deluju u skladu s tim. Ubuduće će, dakle, doba biti usmeravano Njegovim rečima, a ne Duhom.

Delo ovaploćenog Boga mora biti obavljeno u telu. Kad bi to delo neposredno obavljao Božji Duh, ono ne bi moglo da ostvari nikakve efekte. Čak i kad bi ga obavio Duh, to delo ne bi bilo od velikog značaja i na kraju bi ispalo neubedljivo. Sva bi stvorena bića htela da saznaju da li je delo Stvoritelja značajno, šta ono predstavlja, zarad čega se vrši, te da li Božje delo obiluje autoritetom i mudrošću i je li ono od vrhunske vrednosti i značaja. Delo koje On obavlja vrši se radi spasenja čitavog ljudskog roda, u svrhu pobede nad Sotonom i zarad svedočenja o Njemu Sâmom među svim stvarima. Kao takvo, delo koje On obavlja mora da je izuzetno značajno. Ljudsko je telo Sotona iskvario, i ono je do krajnosti zaslepljeno i duboko povređeno. Najosnovniji razlog zbog kojeg Bog Svoje delo u telu obavlja lično jeste taj što je predmet Njegovog spasenja čovek, sazdan od tela, i što Sotona takođe koristi čovekovo telo da bi Božje delo ometao. Bitka sa Sotonom zapravo je delo osvajanja čoveka, a čovek je ujedno i predmet Božjeg spasenja. Na taj način, to što se Bog ovaplotio da bi obavljao Svoje delo jeste krajnje neophodno. Sotona je iskvario čovekovo telo, a čovek je postao otelovljenje Sotone i predmet koji Bog treba da pobedi. Tako se na zemlji odvija delo borbe protiv Sotone i delo spasenja čovečanstva, a Bog mora da postane čovek kako bi sa Sotonom vodio bitku. Ovo je delo praktično u najvećoj mogućoj meri. Kada Bog deluje u telu, On u telu zapravo vodi bitku protiv Sotone. Kada deluje u telu, On obavlja Svoje delo duhovnog carstva i čitavo Svoje delo iz duhovnog carstva čini stvarnim na zemlji. Onaj koji biva osvojen jeste čovek, koji je prema Njemu buntovan, dok je onaj koji je poražen oličenje Sotone (i to je, naravno, čovek), koji je Njegov neprijatelj, a i onaj koji naposletku biva spasen takođe je čovek. Prema tome, još je nužnije da Bog postane ljudsko biće sa spoljnom ljušturom stvorenog bića, kako bi mogao da povede stvarnu bitku sa Sotonom, da osvoji čoveka koji Mu je buntovan i ima istu spoljnu ljušturu kao i On, te da spase čoveka, koji ima istu spoljnu ljušturu kao i On i kojeg je Sotona povredio. Njegov neprijatelj je čovek, predmet Njegovog osvajanja je čovek i predmet Njegovog spasenja je čovek, kojeg je On stvorio. Stoga On mora da postane ljudsko biće, a na taj način Njegovo delo postaje daleko lakše – On je u stanju da pobedi Sotonu i da osvoji ljudski rod, a štaviše i da spasi čovečanstvo. Iako je ovo telo normalno i praktično, On nije obično telo: On nije telo koje je samo ljudsko, već telo koje je ujedno i ljudsko i božansko. U tome je razlika između Njega i čoveka, i to je znak Božjeg identiteta. Jedino takvo telo može da obavi delo koje On namerava da obavi, da izvrši Božju službu u telu i da u potpunosti dovrši Božje delo među ljudima. Da nije tako, Njegovo bi delo među ljudima uvek bilo isprazno i manjkavo. Mada je Bog u stanju da vodi bitku sa Sotoninim duhom i da iz nje izađe kao pobednik, staru narav iskvarenog čoveka nemoguće je razrešiti, a oni koji su prema Bogu buntovni i protive Mu se, nikad neće moći istinski da potpadnu pod Njegovu vrhovnu vlast, što znači da On ljude nikad neće moći da osvoji i nikad neće moći da zadobije čitavo čovečanstvo. Ako Njegovo delo na zemlji ne može da bude razrešeno, to znači da Njegovo upravljanje nikad neće biti privedeno kraju i da sav ljudski rod neće moći da otpočine. Ako Bog ne može da otpočine sa svim Svojim stvorenim bićima, takvo delo upravljanja nikad neće dobiti svoj ishod, a Božja će slava, shodno tome, nestati. Mada Njegovo telo nema nikakav autoritet, Njegovo delo će postići svoj efekat. To je neumitni smer u kojem se Njegovo delo odvija. Bez obzira na to da li Njegovo telo poseduje autoritet ili ne, sve dok je On sposoban da obavlja delo Samog Boga, On jeste Sâm Bog. Ma koliko da je to telo normalno i obično, On može da obavlja delo koje treba da obavi, jer to je telo Bog, a ne samo ljudsko biće. Razlog zbog kojeg to telo može da obavlja delo za koje čovek nije sposoban jeste taj što se njegova unutarnja suština razlikuje od suštine bilo kojeg ljudskog bića, a razlog zbog kojeg On čoveka može da spase leži u činjenici da se njegov identitet razlikuje od identiteta ma kog drugog čoveka. Ovo telo je toliko važno za čovečanstvo zato što je On čovek, a povrh toga je i Bog, zato što može da obavi delo koje nijedan običan čovek od krvi i mesa ne može da obavi i zato što može da spase iskvarenog čoveka, koji zajedno s Njim živi na zemlji. Iako je On takođe čovek, ovaploćeni Bog je za ljudski rod važniji od bilo koje dragocene osobe, jer On može da obavi delo koje Duh Božji ne može da obavi, sposobniji je od Duha Božjeg da svedoči o Sâmom Bogu i sposobniji od Duha Božjeg da u potpunosti zadobije čovečanstvo. Kao rezultat toga, iako je ovo telo normalno i obično, kada se radi o Njegovom doprinosu čovečanstvu i Njegovom značaju za postojanje ljudskog roda, oni su izuzetno dragoceni, a stvarna vrednost i značaj tog tela za svakog su čoveka nemerljivi. Premda ovo telo Sotonu ne može neposredno da uništi, On uz pomoć Svog dela može da osvoji čovečanstvo, da porazi Sotonu i primora ga da se potpuno preda Njegovoj vrhovnoj vlasti. Upravo zato što je ovaploćen, Bog može da porazi Sotonu i u stanju je da spase čovečanstvo. On Sotonu ne uništava neposredno, već se ovaploćuje da bi obavio delo osvajanja čovečanstva koje je Sotona iskvario. Na taj način, On može bolje da svedoči među Svojim stvorenim bićima o Sâmom Sebi i može bolje da spase iskvarenog čoveka. Pobeda ovaploćenog Boga nad Sotonom pruža snažnije svedočenje i ubedljivija je od neposrednog uništenja Sotone od strane Božjeg Duha. Ovaploćeni Bog je pogodniji za čovekovo razumevanje Stvoritelja i sposobniji je da među Svojim stvorenim bićima svedoči o Sâmom Sebi.