Bog se ovaplotio zato što predmet Njegovog dela nije duh Sotonin, niti bilo šta što nije od tela, već čovek, koji je od tela i iskvaren od strane Sotone. Upravo stoga što je čovekovo telo iskvareno, Bog je telesnog čoveka učinio predmetom Svog dela; još i više, upravo zato što je čovek predmet iskvarenosti, Bog je izabrao čoveka kao jedini predmet Svog dela, u svim etapama Svog dela spasenja. Čovek je smrtno biće, od krvi je i mesa, a Bog je Jedini koji može da spase čoveka. Stoga, da bi obavio Svoje delo, Bog mora da se ovaploti u telu čije su odlike istovetne čovekovim, kako bi Njegovo delo moglo da ostvari bolje efekte. Bog mora da se ovaploti da bi izvršio Svoje delo, a razlog je upravo to što je čovek sazdan od tela, što nije u stanju da pobedi greh, niti da se liši tela. Mada se suština i identitet ovaploćenog Boga umnogome razlikuju od čovekove suštine i identiteta, Njegova je pojava ipak identična čovekovoj; On nalikuje normalnoj osobi i živi životom normalnog čoveka, tako da oni koji Ga vide ne mogu da uoče nikakve razlike u odnosu na normalnu osobu. Ova normalna pojava i normalna ljudskost Njemu su dovoljne da Svoje božansko delo obavlja u normalnoj ljudskosti. Telo Njegovo dozvoljava Mu da Svoje delo obavlja u normalnoj ljudskosti i da ga obavlja među ljudima, a Njegova normalna ljudskost Mu, povrh toga, pomaže da među ljudima obavi delo spasenja. Iako je Njegova normalna ljudskost izazvala mnogo vreve među ljudima, ta vreva nije uticala na normalne efekte Njegovog dela. Ukratko, delo Njegovog normalnog tela od najveće je moguće koristi za čoveka. Iako većina ljudi ne prihvata Njegovu normalnu ljudskost, Njegovo delo ipak može da ostvari rezultate, a ti rezultati se postižu zahvaljujući Njegovoj normalnoj ljudskosti. U to nema nikakve sumnje. Od Njegovog dela u telu čovek dobija deset puta više, ili čak nekoliko desetina puta više, nego od predstava koje među ljudima vladaju u vezi s Njegovom normalnom ljudskošću, a Njegovo će delo na kraju progutati sve te predstave. A efekat koji je Njegovim delom ostvaren, odnosno, znanje koje je čovek stekao u vezi s Njim, daleko prevazilazi čovekove predstave o Njemu. Nema načina da se delo koje On obavlja u telu zamisli ili izmeri, jer telo Njegovo nije ni nalik telu ma kog telesnog ljudskog bića; iako su im spoljašnje ljuske identične, suština nije ista. Njegovo telo rađa među ljudima mnoge predstave o Bogu, ali ono takođe može čoveku da omogući sticanje mnogih znanja, a može čak i da osvoji svaku osobu koja poseduje sličnu spoljašnju ljušturu. Jer, On nije samo čovek, već Bog sa spoljašnjom ljušturom čoveka, i niko ne može da Ga u potpunosti dokuči, niti razume. Nevidljivog i neopipljivog Boga svi vole i svi Ga pozdravljaju. Ako je Bog samo Duh, za čoveka nevidljiv, čoveku je veoma lako da veruje u Njega. Ljudi mogu da puste mašti na volju i da bilo koji lik, po svom nahođenju, odaberu kao lik Božji, kako bi ugodili sebi i učinili sebe srećnima. Na taj način, ljudi mogu bez imalo ustručavanja da rade sve što se njihovom sopstvenom „Bogu” najviše dopada i što On poželi. Štaviše, oni veruju da niko nije pobožniji ni odaniji „Bogu” od njih, te da su svi drugi samo neznabožački psi, neverni Bogu. Može se reći da oni čije je verovanje u Boga nejasno i zasnovano na doktrini streme na ovaj način; sve je to manje-više isto, uz neznatna odstupanja. Radi se samo o tome da se likovi bogova razlikuju u njihovoj mašti, ali je suština, zapravo, ista.

Čoveka ne uznemirava njegova bezbrižna vera u Boga i on u Boga veruje kako mu se prohte. Sve ovo spada u „prava i slobode čoveka” u koje niko ne sme da se meša, jer čovek veruje u svog sopstvenog boga, a ne u bilo čijeg tuđeg boga; to je njegova privatna svojina i takvu privatnu svojinu poseduju gotovo svi. Iako ljudi ovu svojinu smatraju dragocenim blagom, za Boga nema ničeg nižeg ni bezvrednijeg od nje, jer ništa jasnije ne ukazuje na protivljenje Bogu od ove privatne svojine čovekove. Zarad dela ovaploćenog Boga, Bog se ovaploćuje u telu koje ima opipljiv oblik, telu koje čovek može da vidi i da dotakne. On nije Duh bez obličja, već telo koje čovek može da vidi i da sa njim stupi u kontakt. Međutim, većina bogova u koje ljudi veruju bestelesna su božanstva, koja su bez obličja, i koja su takođe u slobodnom obličju. Na taj način je ovaploćeni Bog postao neprijatelj većini onih koji veruju u Boga, dok su oni koji ne mogu da prihvate činjenicu Božjeg ovaploćenja, shodno tome, postali protivnici Božji. Čovek ima predstave ne zbog svog načina razmišljanja, niti usled svog buntovništva, već zbog te čovekove privatne svojine. Zbog ove svojine većina ljudi umire, ljudske živote uništavaju baš ti nejasni bogovi koji se ne mogu dodirnuti, ne mogu videti i ne postoje u stvarnosti. Ljudske živote ne oduzima ovaploćeni Bog, još manje Bog koji je na nebesima, već „Bog” iz njihove vlastite uobrazilje. Ovaploćeni Bog je došao u telu samo zbog potreba iskvarenog čoveka. Razlog leži u čovekovim, a ne u Božjim potrebama, i sve cene koje je platio i sva Njegova patnja su zarad ljudskog roda, a ne radi koristi Boga Samoga. Za Boga nema nikakvog dobitka i gubitka niti nagrada; ono što On dobija nije nešto što On žnje, već ono što Mu se prvobitno dugovalo. Svrha svega što On čini za čovečanstvo i svih cena koje je platio za čovečanstvo nije sticanje više nagrada, već je to isključivo zarad čovečanstva. Iako Božje delo u telu nailazi na brojne nezamislive poteškoće, efekti koje ono na kraju postiže daleko prevazilaze efekte dela koje je Duh neposredno učinio. Delo u telu podrazumeva prilično veliki broj poteškoća, a telo ne može da poseduje isti veliki identitet kakav ima Duh; On ne može da čini natprirodna dela kao Duh, a još manje može da poseduje isti autoritet kao Duh. Pa ipak, suština dela koje ovo neupadljivo telo obavlja daleko je nadmoćnija od suštine dela koje Duh čini neposredno, a Sȃmo ovo telo jeste ono što je potrebno svim ljudima. Za one koji treba da budu spaseni, upotrebna vrednost Duha daleko je inferiornija od upotrebne vrednosti tela: delo Duha u stanju je da obuhvati celu vaseljenu, sve planine, reke, jezera i okeane, ali se delo tela delotvornije odnosi na svaku osobu sa kojom On dolazi u kontakt. Osim toga, telo Božje koje ima opipljiv oblik čovek može bolje da razume i da mu veruje, ono može dodatno da produbi čovekovo znanje o Bogu i da na njega ostavi snažniji utisak praktičnih postupaka Božjih. Delo Duha obavijeno je velom tajne; samrtnim bićima je teško da ga predvide, a još teže da ga vide, te zato mogu da se oslone samo na neosnovane uobrazilje. Delo tela je, međutim, normalno, praktično i raspolaže bogatom mudrošću i predstavlja činjenicu koju smrtni čovek može očima lično da vidi; čovek može lično da okusi mudrost dela Božjeg i ne mora da koristi svoju bogatu maštu. U tome je preciznost i praktična vrednost Božjeg dela u telu. Duh može da čini samo ono što je čoveku nevidljivo i što mu je teško da zamisli, na primer, prosvećenja Duha, pokretanja Duha i usmeravanja Duha, ali te stvari ne pružaju nikakvo jasno značenje. Ona imaju samo dirljivo ili otprilike slično značenje, ali ne mogu pomoću reči davati uputstva. Delo Božje u telu, međutim, umnogome je drugačije: ono obuhvata precizno usmeravanje rečima, a postoje i jasne namere i jasno zahtevani ciljevi. Stoga čovek ne mora ništa da napipava unaokolo, niti da upošljava svoju maštu, a još manje da nagađa. U ovome se ogleda jasnoća dela Božjeg u telu i ono po čemu se to delo znatno razlikuje od dela Duha. Delo Duha prikladno je samo unutar ograničenog opsega i ne može da zameni delo koje se obavlja u telu. Precizni ciljevi koji se zahtevaju od čoveka kroz Delo Božje u telu i praktična vrednost spoznaje koju čovek stiče kroz ovo delo, daleko prevazilaze preciznost i praktičnu vrednost dela Duha. Za iskvarene ljude, samo delo koje pruža precizne reči i jasne ciljeve ka kojima treba da streme i koje se može videti i dodirnuti jeste najvrednija vrsta dela. Čovekovom ukusu odgovaraju samo stvarno delo i pravovremeno usmeravanje, a samo praktično delo može čoveka da spase od njegove iskvarene i izopačene naravi. Ovo može da ostvari samo ovaploćeni Bog; samo ovaploćeni Bog može čoveka da spase od njegove stare iskvarene i izopačene naravi. Iako je Duh urođena suština Boga, samo Njegovo telo može da obavi delo poput ovoga. Ako bi Duh delovao samostalno, Njegovo delo ne bi moglo da bude delotvorno – to je očigledna činjenica. Mada su, zbog ovog tela, ljudi većinom postali Božji neprijatelji, kada On Svoje delo bude dovršio, oni koji Mu se protive ne samo što više neće biti Njegovi neprijatelji, nego će, naprotiv, postati Njegovi svedoci. Postaće svedoci koje je On osvojio, svedoci koji su u skladu sa Njim i od Njega neodvojivi. On će učiniti da čovek spozna važnost koju Njegovo delo u telu ima za čoveka, a čovek će spoznati važnost ovog tela u pogledu smisla sopstvenog postojanja, spoznaće Njegovu praktičnu vrednost koja se tiče napretka čovekovog života i, uz to, spoznaće da će ovo telo postati živo vrelo života, od kojeg čovek neće moći da se rastane. Iako je ovaploćeno telo Božje daleko od toga da odgovara Božjem identitetu i statusu, i mada se čoveku čini da je ono u neskladu s Njegovom stvarnom vrednošću, to telo koje ne poseduje suštinski Božji lik, niti Njegov suštinski identitet, u stanju je da obavi delo koje Duh Božji ne može da izvrši neposredno. U tome je suštinski značaj i vrednost Božjeg ovaploćenja, a taj značaj i tu vrednost čovek nije u stanju da ceni i prizna. Mada svi ljudi, bez obzira na svoje stavove i razmišljanja, na Duh Božji gledaju s divljenjem, a na Božje telo gledaju sa visine, praktični značaj i vrednost tela Božjeg daleko nadmašuju značaj i vrednost Duha. Ovo se, naravno, odnosi samo na iskvaren ljudski rod. Za svakoga ko traga za istinom i čezne za pojavom Božjom, delo Duha može samo pružiti ganuće ili nadahnuće, kao i osećaj čuđenja da je to delo čudesno, nedokučivo i nezamislivo, te osećaj da je ono veliko, uzvišeno i dostojno divljenja, ali ujedno svima nedostižno i nedostupno. Čovek i Duh Božji mogu samo izdaleka da posmatraju jedan drugog, baš kao da je između njih ogromno rastojanje, i nikada ne mogu biti jedan drugom slični, baš kao da čoveka i Boga razdvaja nevidljivi ponor. Ovo je, u stvari, iluzija koju Duh daje čoveku, i to zato što Duh i čovek nisu od iste vrste i što nikada neće koegzistirati u istom svetu, i zbog toga što Duh ne poseduje ništa od čoveka. Stoga čovek nema potrebu za Duhom, jer Duh ne može neposredno da obavi delo koje je čoveku najpotrebnije. Delo u telu čoveku nudi praktične ciljeve kojima treba stremiti, izričite reči i osećaj da je On praktičan i normalan, da je ponizan i običan. Iako se čovek Njega možda plaši, većini ljudi On je sasvim pristupačan. Čovek može da gleda u Njegovo lice i da čuje Njegov glas, i nema potrebe da Ga gleda izdaleka. Ovo telo se čoveku čini bliskim, nije daleko, niti nedokučivo, već vidljivo i pristupačno, jer se ovo telo nalazi u istom svetu kao i čovek.

Za sve one koji žive u telu, stremljenje ka promeni naravi zahteva ciljeve, a stremljenje ka spoznaji Boga zahteva da se lično svedoči o praktičnim delima i stvarnom licu Božjem. Oboje se može postići samo ovaploćenim telom Božjim i oboje se može ostvariti samo telom koje je normalno i opipljivo. Zbog toga je ovaploćenje neophodno − potrebno je za celokupan iskvareni ljudski rod. Pošto se od ljudi zahteva da spoznaju Boga, likovi nejasnih i natprirodnih bogova moraju im se razvejati iz srca, a kako se od njih zahteva da odbace svoju iskvarenu narav, to oni najpre moraju da spoznaju tu svoju iskvarenu narav. Ako na razvejavanju likova nejasnih bogova iz ljudskih srca bude radio samo čovek, on neće uspeti da postigne nameravani efekat. Likovi nejasnih bogova u ljudskim srcima ne mogu se samo rečima razotkriti, odbaciti, niti potpuno proterati. Na taj način, na kraju bi ipak bilo nemoguće iz ljudi razvejati ove duboko ukorenjene stvari. Odgovarajući efekat se može postići samo zamenom nejasnih i natprirodnih stvari praktičnim Bogom i suštinskim likom Božjim, i navođenjem ljudi da ih postepeno spoznaju. Čovek shvata da je bog ka kojem je u prošlim vremenima stremio nejasan i natprirodan. Ovaj efekat ne može postići neposredno vođstvo Duha, a još manje učenja neke konkretne osobe, već ovaploćeni Bog. Kad ovaploćeni Bog zvanično obavlja svoje delo, čovekove predstave bivaju ogoljene, jer su normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga antiteza nejasnom i natprirodnom bogu iz čovekove mašte. Prvobitne čovekove predstave mogu se otkriti tek kada se uporede sa ovaploćenim Bogom. Bez poređenja sa ovaploćenim Bogom, čovekove se predstave ne bi mogle otkriti; drugim rečima, bez praktičnosti kao podloge, ne bi bilo moguće otkriti stvari koje su nejasne. Niko nije u stanju da ovo delo obavi pomoću reči, i niko nije u stanju da ovo delo rečima artikuliše. Bog Sâm može da obavi Svoje delo i niko drugi ne može to da učini u Njegovo ime. Ma koliko da je ljudski jezik bogat, čovek njime ipak ne može izraziti praktičnost i normalnost Božju. Čovek može Boga praktičnije da spozna i da Ga jasnije vidi samo ako Bog lično deluje među ljudima i ako čoveku u celosti prikazuje Svoj lik i Svoje biće. Ovakav efekat ne može da ostvari nijedno ljudsko biće sazdano od tela. Duh Božji, naravno, takođe nije u stanju da postigne ovakav efekat. Iskvarenog čoveka Bog može da spase od uticaja Sotone, ali ovo delo Duh Božji nije u stanju neposredno da izvrši; naprotiv, to može da obavi samo telo u koje je Božji Duh zaodenut, samo telo ovaploćenog Boga. Ovo je telo ujedno i ljudsko biće i Bog, ovo telo je osoba koja poseduje normalnu ljudskost, a takođe i Bog koji poseduje potpuno božanstvo. Prema tome, mada to telo nije Duh Božji i mada se ono veoma razlikuje od Duha, ipak je to Sâm ovaploćeni Bog koji čoveka spasava, koji je Duh, ali ujedno i telo. Bez obzira na to kojim se imenom On zove, na kraju je ipak Sâm Bog taj koji spasava ljudski rod. Jer je Duh Božji neodvojiv od tela, a delo tela je ujedno i delo Duha Božjeg; razlika je samo u tome što se ovo delo ne obavlja koristeći identitet Duha, već koristeći identitet tela. Delo koje Duh treba neposredno da obavi ne zahteva ovaploćenje, a delo za čije je izvršenje neophodno telo ne može se obaviti neposredno od strane Duha, već ga može obaviti samo ovaploćeni Bog. To je ono što je neophodno za izvršenje ovog dela, i to je ono što je iskvarenom ljudskom rodu potrebno. Od tri etape Božjeg dela, samo je jednu etapu neposredno obavio Duh, dok preostale dve etape izvršava ovaploćeni Bog, a ne obavlja ih neposredno Duh. Delo iz Doba zakona, koje je obavio Duh, nije obuhvatalo promenu iskvarene naravi ljudske, niti je imalo ikakve veze sa čovekovim znanjem o Bogu. Međutim, delo tela Božjeg u Dobu blagodati i u Dobu carstva obuhvata čovekovu iskvarenu narav i njegovo znanje o Bogu, i delo tela Božjeg čini presudno važan deo dela spasenja. Stoga je iskvarenom ljudskom rodu potrebnije spasenje ovaploćenog Boga i potrebnije mu je neposredno delo ovaploćenog Boga. Ljudskom rodu je ovaploćeni Bog potreban da ga pastirski vodi, da ga podržava, da ga zaliva i hrani, da mu sudi i da ga grdi, a treba mu i još blagodati i veće iskupljenje od strane ovaploćenog Boga. Samo Bog u telu može biti čovekova osoba od poverenja, pastir čovekov, vrlo prisutan pomagač čovekov; u svemu tome se ogleda nužnost ovaploćenja, kako danas, tako i u prošlim vremenima.

Čoveka jeste iskvario Sotona, ali je čovek i najuzvišenije od svih stvorenja Božjih, te je stoga čoveku potrebno Božje spasenje. Predmet Božjeg spasenja je čovek, a ne Sotona; biće spaseni telo čovekovo i duša njegova, a ne đavoli. Sotona je predmet Božjeg uništenja, dok je čovek predmet Božjeg spasenja; pošto je Sotona iskvario čovekovo telo, to najpre čovekovo telo treba da bude spaseno. Čovekovo telo je najdublje iskvareno i pretvorilo se u nešto što je protivno Bogu, u toj meri da se čak otvoreno protivi postojanju Boga i poriče ga. Ovo iskvareno telo je, jednostavno, isuviše tvrdoglavo, a ništa nije teže orezati i ništa nije teže promeniti od iskvarene naravi tela. Sotona u telo čovekovo ulazi da bi pravio pometnju, a ljudsko telo koristi kako bi ometao delo Božje i narušio Božji plan, te je tako čovek postao Sotona i neprijatelj Božji. Da bi čovek bio spasen, najpre ga treba osvojiti. Upravo stoga Bog prihvata izazov i dolazi u telo, kako bi učinio delo koje namerava da obavi i kako bi se sukobio sa Sotonom. Njegov je cilj spasenje čoveka, koji je iskvaren, te poraz i uništenje Sotone, koji se protiv Njega pobunio. On Sotoni nanosi poraz Svojim delom osvajanja čoveka, a time ujedno i spasava iskvaren ljudski rod. To je, dakle, delo kojim se istovremeno postižu dva cilja. On dela u telu, govori u telu i u telu preduzima čitavo delo kako bi se sa čovekom bolje povezao i osvojio ga. Kad se Bog bude poslednji put ovaplotio, Njegovo delo poslednjih dana biće dovršeno u telu. On će sve ljude klasifikovati prema njihovoj vrsti, okončaće celokupno Svoje upravljanje i, takođe, dovršiti celokupno Svoje delo u telu. Nakon što celokupno Njegovo delo na zemlji bude privedeno kraju, On će biti pobednik u potpunosti. Obavljajući delo Svoje u telu, Bog će u potpunosti osvojiti čovečanstvo i potpuno ga zadobiti. Zar to ne znači da će i celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju? Kad Bog bude dovršio Svoje delo u telu, pošto do nogu porazi Sotonu i pobedi, Sotona više neće imati prilike da iskvari čoveka. Delo prvog Božjeg ovaploćenja sastojalo se od iskupljenja i praštanja čovekovih grehova. Sada je to delo osvajanja i potpunog zadobijanja ljudskog roda, kako Sotona više ni na koji način ne bi mogao da obavlja svoj posao i kako bi bio do nogu potučen, čime će Bog ostvariti potpunu pobedu. To je delo tela i to je delo koje Sâm Bog obavlja. Početno delo u okviru tri etape Božjeg dela nije obavilo telo, već ga je neposredno izvršio Duh. Završno delo u okviru tri etape Božjeg dela, međutim, ne obavlja neposredno Duh, već ga obavlja ovaploćeni Bog. Delo iskupljenja, u međuetapi, takođe je obavio Bog ovaploćen u telu. U celokupnom delu upravljanja, najvažnije delo odnosi se na spasavanje čoveka od uticaja Sotone. Ovo ključno delo sastoji se u tome da se potpuno osvoje iskvareni ljudi, tako da se u onima koji su osvojeni obnovi prvobitno bogobojažljivo srce i da mogu da ostvare normalan ljudski život, što će reći, normalan život jednog stvorenog bića. Ovo delo ima presudni značaj i predstavlja samu srž čitavog dela upravljanja. Od tri etape dela spasenja, prva etapa dela iz Doba zakona nije ni izbliza pripadala srži dela upravljanja; ona je samo neznatno nalikovala delu spasenja i nije predstavljala početak Božjeg dela izbavljenja čoveka iz Sotonine vlasti. Prvu etapu dela neposredno je obavio Duh, zato što je čovek, po zakonu, znao samo da se pridržava zakona i nije u sebi imao više istine, te zato što delo iz Doba zakona jedva da je obuhvatalo promene u naravi čovekovoj, a još manje se bavilo načinima delovanja kojima se čovek može izbaviti iz Sotonine vlasti. Stoga je Duh Božji dovršio ovu krajnje jednostavnu etapu dela, koja se nije ticala čovekove iskvarene naravi. Ova etapa dela nije imala mnogo veze sa jezgrom upravljanja i nije bila u nekoj naročitoj korelaciji sa zvaničnim delom spasenja čoveka, te stoga nije bilo potrebe da se Bog ovaploćuje kako bi Svoje delo lično obavio. Delo koje obavlja Duh, implicitno je i nedokučivo, te je za čoveka duboko zastrašujuće i nepristupačno; Duh nije pogodan za neposredno izvršenje dela spasenja i nije prikladan za to da čoveka neposredno opskrbljuje životom. Čoveku najviše odgovara da delo Duha preobrazi u pristup koji mu je blizak; drugim rečima, ono što je čoveku najprikladnije jeste da Bog, zarad obavljanja Svoga dela, postane obična, normalna osoba. To od Boga zahteva da se ovaploti kako bi u obavljanju Svog dela preuzeo mesto Duha, a za čoveka ne postoji prikladniji način Božjeg delovanja. Od ove tri etape Božjeg dela, dve etape obavlja telo, a one predstavljaju ključne etape dela upravljanja. Ova dva ovaploćenja međusobno su komplementarna i savršeno se dopunjuju. Prvom etapom Božjeg ovaploćenja postavljeni su temelji za drugu etapu, a može se reći da ova dva ovaploćenja Božja čine jednu celinu i da nisu u neskladu jedno s drugim. Dve etape dela Bog obavlja pod Svojim ovaploćenim identitetom, zbog toga što su one veoma važne za celokupno delo upravljanja. Gotovo da bi se moglo reći kako bi, bez delovanja ova dva Božja ovaploćenja, celokupno delo upravljanja bilo obustavljeno, a spasavanje ljudskog roda ne bi bilo ništa drugo do prazna priča. Da li je ovo delo važno ili nije, prvenstveno zavisi od potreba ljudskog roda, od realnosti ljudske izopačenosti, te od stepena Sotoninog buntovništva i njegovog ometanja prilikom obavljanja ovog dela. Ko je prava osoba, dorasla ovom zadatku, zavisi od prirode posla koji treba obaviti, kao i od važnosti tog posla. Što se značaja ovog dela tiče, u smislu metoda delovanja koji treba usvojiti – da li ga neposredno treba obaviti Duh Božji ili ovaploćeni Bog, ili pak ono treba da bude učinjeno preko čoveka – najpre se odbacuje njegovo izvršenje putem čoveka, da bi, na osnovu prirode samog dela i različitosti dela Duha naspram dela tela, na kraju bilo odlučeno da je delo koje obavlja telo korisnije za čoveka od dela koje Duh obavlja neposredno, te da ono nudi više prednosti. Tako je Bog razmišljao kada je odlučivao o tome da li ovo delo treba da obavi Duhom ili telom. Svaka etapa dela ima svoj značaj i svoju osnovu. Nijedna od ovih etapa dela nije zasnovana na neosnovanim maštarijama, niti se one sprovode proizvoljno; u njima postoji izvesna mudrost. Takva je stvarna priča koja stoji iza celokupnog Božjeg dela. Konkretno govoreći, tako uzvišeno delo, kakvo je lično delovanje ovaploćenog Boga među ljudima, sadrži u sebi još veći deo Božjeg plana. Prema tome, mudrost Božja i celokupnost Njegovog bića ogledaju se u svakom postupku, misli i ideji iz Njegovog dela; ovo je konkretnije i sistematičnije biće Božje. Čoveku je teško da zamisli, teško mu je da poveruje, a povrh svega mu je teško da spozna ove suptilne misli i ideje. Posao koji izvršava čovek obavlja se prema opštem načelu, što je za čoveka veoma zadovoljavajuće. Pa ipak, u poređenju s Božjim delom, razlika je, jednostavno, prevelika; mada su Božji postupci veliki, a delo Božje veličanstvenih razmera, oni se zasnivaju na mnogobrojnim detaljnim i preciznim planovima i aranžmanima, koje čovek ne može ni da zamisli. Ne samo što se svaka etapa Njegovog dela obavlja u skladu s načelom, već svaka etapa takođe sadrži mnogo toga što se ljudskim jezikom ne može precizno izraziti, a to su stvari koje su čoveku nevidljive. Bilo da se radi o delu Duha ili delu ovaploćenog Boga, u svakom od njih sadržani su planovi Njegovog dela. Njegovo delo nije bez osnova i nije beznačajno. Kada delo neposredno obavlja Duh, to je u skladu s Njegovim ciljevima, a kada se On pretvori u čoveka (to jest, kad preobrazi Svoju spoljašnju ljusku) da bi obavio delo, ono je u još većem skladu sa Njegovom svrhom. Zbog čega bi inače On tako spremno menjao Svoj identitet? Zbog čega bi se inače On tako spremno pretvarao u osobu koju smatraju tako niskom i koju progone?