Božje delo među ljudima neodvojivo je od čoveka, jer je čovek predmet tog dela i jedino Božje stvorenje koje može da svedoči o Bogu. Čovekov život i sve njegove aktivnosti neodvojivi su od Boga i njima upravlja Božja ruka, te se čak može reći da nijedna osoba ne može postojati nezavisno od Boga. Ovo ne može niko da porekne, jer je to činjenica. Sve što Bog čini ima za cilj dobrobit čovečanstva i usmereno je protiv Sotoninih intriga. Sve što je čoveku potrebno dolazi od Boga i Bog je izvor čovekovog života. Stoga čovek naprosto nije u stanju da se rastane od Boga. Uz to, Bog nikada nije nameravao da se rastane od čoveka. Delo koje Bog čini namenjeno je dobrobiti čitavog ljudskog roda, a Njegove su misli uvek ljubazne. Za čoveka, dakle, Božje delo i Božje misli (to jest, Božja volja) predstavljaju „vizije“ koje bi čoveku trebalo da budu poznate. U takve vizije takođe spadaju Božje upravljanje i delo koje čovek nije u stanju da obavi. Pri tom se zahtevi koje Bog postavlja pred čoveka tokom obavljanja Svog dela, nazivaju čovekovom „praksom“. Vizije su delo Sâmog Boga, odnosno, one predstavljaju Njegovu volju za čovečanstvo ili ciljeve i značaj Njegovog dela. Za vizije se takođe može reći da su deo upravljanja, jer je to upravljanje Božje delo i usmereno je ka čoveku, što znači da je to delo koje Bog obavlja među ljudima. Ovo delo predstavlja dokaz i put kojim čovek dolazi do spoznaje Boga i ono je za čoveka od najveće važnosti. Ako ljudi obraćaju pažnju samo na doktrine verovanja u Boga ili na nevažne pojedinosti, umesto da svoju pažnju posvete spoznaji Božjeg dela, onda oni naprosto neće spoznati Boga i, povrh toga, neće biti po srcu Božjem. Božje delo koje čoveku uveliko pomaže u spoznavanju Boga naziva se vizijama. Ove vizije predstavljaju Božje delo, volju Božju, kao i ciljeve i značaj Božjeg dela; sve su one od koristi čoveku. Praksa se odnosi na ono što čovek treba da čini, ono što treba da rade stvorenja koja slede Boga, a to je ujedno i čovekova dužnost. Ono što čovek treba da uradi nije nešto što je čovek razumeo od samog početka, već su to zahtevi koje Bog postavlja pred čoveka tokom obavljanja Svog dela. Dok Bog deluje, ovi zahtevi postepeno bivaju sve temeljniji i sve uzvišeniji. Primera radi, čovek je tokom Doba zakona morao da poštuje zakon, dok je tokom Doba blagodati morao da nosi krst. Doba carstva je drugačije: zahtevi koji se pred čoveka postavljaju viši su od zahteva iz Doba zakona i Doba blagodati. Kako vizije postaju sve uzvišenije, to i zahtevi prema čoveku postaju sve viši, sve jasniji i stvarniji. Slično tome, vizije takođe postaju sve stvarnije. Ove mnogobrojne stvarne vizije ne samo da doprinose čovekovoj poslušnosti Bogu, već, povrh toga, doprinose i njegovom bogopoznanju.

U poređenju s prethodnim dobima, Božje delo tokom Doba carstva je praktičnije, više usmereno ka čovekovoj suštini i promenama u njegovoj naravi i sposobnije da svedoči o Sâmom Bogu za sve one koji ga slede. Drugim rečima, Bog se, tokom delovanja u Dobu carstva, čoveku pokazuje više nego ikad ranije, što znači da su vizije koje čovek treba da poznaje uzvišenije nego u bilo kojem od prethodnih doba. Pošto je Božje delo među ljudima zašlo na nepoznati teren, vizije koje čovek poznaje tokom Doba carstva sada su najviše u celom delu upravljanja. Božje delo je zašlo na nepoznati teren, te su stoga vizije koje čovek treba da spozna postale najviše od svih vizija, a i posledična čovekova praksa takođe je uzvišenija nego u bilo kojem od prethodnih doba, jer se ljudska praksa menja ukorak sa vizijama, a savršenstvo vizija ujedno označava i savršenstvo zahteva prema čoveku. Onog trenutka kad u Božjem upravljanju dođe do zastoja, obustavlja se i ljudska praksa, a čovek bez Božjeg dela neće imati drugog izbora nego da se pridržava doktrina iz prošlih vremena, jer inače naprosto neće imati kuda da krene. Bez novih vizija, neće biti nove čovekove prakse; bez celovitih vizija, neće biti ni savršene prakse od strane čoveka; bez uzvišenih vizija, neće biti ni čovekove uzvišenije prakse. Čovekova praksa menja se ukorak s Božjim stopama, a slično tome se i čovekovo znanje i iskustvo takođe menjaju zajedno s Božjim delom. Ma koliko da je sposoban, čovek je ipak neodvojiv od Boga i ako bi Bog makar samo na tren prestao da dela, čovek bi odmah umro od Njegovog gneva. Čovek nema čime da se pohvali, jer, ma koliko da je njegovo sadašnje znanje veliko i ma koliko da je duboko njegovo iskustvo, on je neodvojiv od Božjeg dela – jer su čovekova praksa i ono za čime treba da traga u svojoj veri u Boga neodvojivi od vizija. U svakom primeru Božjeg dela postoje vizije koje čovek treba da poznaje i, zajedno s njima, prikladni zahtevi koji se pred čoveka postavljaju. Bez ovih vizija kao temelja, čovek naprosto ne bi bio sposoban za praktično delovanje, niti bi mogao da nepokolebljivo sledi Boga. Ukoliko čovek ne poznaje Boga ili ne razume Božju volju, onda je sve što on čini uzaludno i ne može da bude od Boga priznato. Ma koliko da su brojni čovekovi talenti, on je ipak neodvojiv od Božjeg dela i od Božjeg usmeravanja. Ma koliko da su čovekovi postupci dobri i ma koliko postupaka da preduzima, oni ipak ne mogu da zamene Božje delo. Prema tome, čovekova se praksa ni pod kojim okolnostima ne može odvojiti od vizija. Oni koji ne prihvataju nove vizije, nemaju ni novu praksu. Njihova praksa nema nikakve veze sa istinom, jer se oni pridržavaju doktrine i poštuju zakone samo na papiru; oni uopšte nemaju nove vizije i, kao rezultat toga, oni ništa iz novog doba ne sprovode u delo. Izgubili su vizije, a time su ujedno izgubili i delo Svetog Duha i izgubili su istinu. Oni koji u sebi nemaju istine čeda su apsurda i oličenje Sotone. Ma o kakvoj osobi da se radi, ona ne može biti bez vizija Božjeg dela i ne može biti lišena prisustva Svetog Duha; čim čovek izgubi vizije, on istog trenutka silazi u Ad i živi u tami. Ljudi bez vizija su oni koji Boga slede bezumno, oni koji su lišeni dela Svetog Duha i koji žive u paklu. Takvi ljudi ne tragaju za istinom, već, umesto toga, Božje ime nose kao transparent. Oni koji ne poznaju delo Svetog Duha, koji ne poznaju ovaploćenog Boga i koji ne poznaju tri etape celovitog Božjeg upravljanja – to su ljudi koji ne poznaju vizije, te stoga ne poseduju ni istinu. A zar nisu zlotvori svi oni koji ne poseduju istinu? Oni koji su voljni da istinu sprovode u delo, koji su spremni da tragaju za bogopoznanjem i koji istinski sarađuju s Bogom, jesu ljudi kojima vizije predstavljaju temelj. Njih Bog priznaje, jer oni sarađuju s Njim, a upravo je ta saradnja ono što čovek treba da sprovede u delo.

Vizije u sebi sadrže mnoge puteve ka praksi. Praktični zahtevi koji se pred čoveka postavljaju takođe su sadržani u vizijama, kao i delo Božje koje čovek treba da spozna. U prošlosti se, na naročitim okupljanjima ili na velikim skupovima koji su se održavali na raznim mestima, govorilo samo o jednom aspektu puta prakse. Takva je praksa predstavljala ono što je trebalo da se primenjuje tokom Doba blagodati i jedva da je imala bilo kakve veze s bogopoznanjem, jer je vizija iz Doba blagodati bila samo vizija Isusovog raspeća i nije bilo uzvišenijih vizija. Čovek nije trebalo da zna ništa više od Njegovog dela iskupljenja čovečanstva putem raspeća, te stoga tokom Doba blagodati nije bilo drugih vizija koje je čovek trebalo da spozna. Na taj je način čovek samo oskudno poznavao Boga, a na raspolaganju je, osim znanja o Isusovoj ljubavi i samilosti, imao svega nekoliko prostih i bednih stvari koje je trebalo da primeni, stvari koje su neuporedive s današnjim. U kojoj god formi da su se okupljali, ljudi ranije nisu bili u stanju da govore o praktičnom poznavanju Božjeg dela, a još manje je iko mogao jasno da kaže na koji je put prakse čoveku bilo najprikladnije da zakorači. Temelju sačinjenom od samokontrole i strpljenja čovek je pridodao jedva nekoliko jednostavnih detalja; naprosto nije bilo nikakvih promena u suštini njegove prakse, jer Bog u jednom te istom dobu nije obavljao nikakva nova dela, a jedini zahtevi koje je postavio pred čoveka bili su samokontrola i strpljenje, ili pak nošenje krsta. Osim ovakvih praksi, od Isusovog raspeća nije bilo uzvišenijih vizija. U prošlosti se nisu pominjale druge vizije, zato što Bog nije obavio neko obimno delo i zato što je pred čoveka postavljao samo ograničene zahteve. Na taj način, ma šta da je radio, čovek nije bio u stanju da prekorači ove granice, koje nisu predstavljale ništa drugo do par jednostavnih i površnih stvari koje je čovek trebalo da sprovede u delo. Ja danas govorim o drugim vizijama, zato što je danas obavljeno još posla, posla koji je višestruko obimniji nego u Dobu zakona i Dobu blagodati. Zahtevi prema čoveku takođe su nekoliko puta veći nego u prošlim dobima. Kad čovek ne bi bio u stanju da u potpunosti spozna takvo delo, onda ono ne bi imalo veliki značaj; može se reći da će čovek imati poteškoća da u celosti spozna takvo delo ukoliko mu ne posveti sav svoj životni trud. Ako bi se u delu osvajanja govorilo samo o putu prakse, čoveka bi bilo nemoguće osvojiti. Osvajanje čoveka bi takođe bilo nemoguće ukoliko bi se samo pričalo o vizijama, bez postavljanja ikakvih zahteva pred čoveka. Ako bi se govorilo samo o putu prakse, bilo bi nemoguće pogoditi čoveka u Ahilovu petu ili raspršiti njegove predstave, a isto tako bi čoveka bilo nemoguće u potpunosti osvojiti. Vizije su glavni instrument čovekovog osvajanja, ali kad, osim vizija, ne bi postojao i put prakse, čovek ne bi imao put koji bi sledio, a kamoli ikakav način ulaska. Načelo Božjeg dela bilo je, od početka do kraja, ovo: u vizijama postoji ono što se može sprovesti u delo, a pored prakse takođe postoje i vizije. Stepen promena, kako u čovekovom životu tako i u njegovoj naravi, prati promene u vizijama. Kad bi se čovek oslanjao samo na svoj trud, bilo bi mu nemoguće da postigne iole značajan stepen promene. Vizije govore o delu Sâmog Boga i o Božjem upravljanju. Praksa se odnosi na put čovekove prakse i na način njegovog postojanja; u čitavom Božjem upravljanju, odnos između vizija i prakse jeste odnos između Boga i čoveka. Kada ne bi bilo vizija ili kad bi se o njima govorilo bez pominjanja prakse, ili kada bi samo vizije postojale, a čovekova praksa bila iskorenjena, onda se takve stvari ne bi mogle smatrati Božjim upravljanjem, a još manje bi se moglo reći da se delo Božje obavlja zarad čovečanstva; na taj bi način ne samo ljudska dužnost bila izbrisana, već bi to predstavljalo poricanje svrhe Božjeg dela. Kada bi se od čoveka, od početka do kraja, zahtevalo samo praktično delovanje, bez učešća Božjeg dela i kad se, povrh toga, od čoveka ne bi zahtevalo da poznaje Božje delo, takvo delo bi se još manje moglo zvati Božjim upravljanjem. Kad čovek ne bi poznavao Boga, kad bi mu Božja volja bila nepoznata i kad bi on samo slepo sprovodio svoju praksu na nejasan i apstraktni način, on nikad ne bi postao potpuno kvalifikovano stvorenje. Prema tome, obe ove stvari su neophodne. Kad bi postojalo samo Božje delo, to jest, kad bi postojale samo vizije i kad ne bi bilo čovekove saradnje ni prakse, takve se stvari ne bi mogle nazvati Božjim upravljanjem. Kad bi postojala samo čovekova praksa i ulazak, onda bi i to bilo neprihvatljivo, ma koliko visok bio put kojim je čovek zakoračio. Ulazak čoveka mora se menjati postepeno, u skladu sa delom i vizijama; on se ne može po volji menjati. Načela čovekove prakse nisu slobodna ni neobuzdana, već se nalaze unutar određenih granica. Ta se načela menjaju u skladu s vizijama dela. Stoga se Božje upravljanje naposletku svodi na Božje delo i čovekovu praksu.

Delo upravljanja nastalo je isključivo zbog ljudskog roda, što znači da je nastalo samo zbog postojanja ljudskog roda. Nikakvog upravljanja nije bilo pre postanka čoveka, kao ni u početku, kad su stvarani nebo i zemlja i sva stvorenja. Kad u čitavom Božjem delu ne bi bilo prakse korisne za čoveka, to jest, kad Bog ne bi iskvarenom čovečanstvu postavljao prikladne zahteve (kad u delu koje Bog obavlja ne bi bilo odgovarajućeg puta za čovekovu praksu), ovo se delo ne bi moglo nazvati Božjim upravljanjem. Kad bi celokupno Božje delo iskvarenom čovečanstvu samo nalagalo kako da praktično deluje, kad Bog ne bi preduzimao nikakav sopstveni poduhvat i kad ne bi pokazivao ni trunku Svoje svemoći ili mudrosti, onda čovek, ma koliko da su Božji zahtevi prema njemu visoki i ma koliko dugo Bog živeo među ljudima, ne bi ništa znao o Božjoj naravi; kad bi tako bilo, onda bi takvo delo bilo još manje dostojno da se nazove Božjim upravljanjem. Jednostavno rečeno, Božjem delu upravljanja pripada delo koje obavlja Sâm Bog, kao i celokupan posao koji pod Božjim usmeravanjem obavljaju oni koje je Bog zadobio. Takvo se delo može sažeti pod pojam upravljanja. Drugim rečima, delo koje Bog obavlja među ljudima, kao i saradnja s Njim svih onih koji Ga slede, jednim se imenom nazivaju upravljanje. Ovde se Božje delo naziva vizijama, a čovekova saradnja praksom. Što je Božje delo uzvišenije (to jest, što su uzvišenije vizije), to se Božja narav jasnije pokazuje čoveku i u većoj je suprotnosti s čovekovim predstavama, a to uzvišenije postaju i čovekova praksa i saradnja. Što su zahtevi prema čoveku viši, to je Božje delo u većoj suprotnosti s čovekovim predstavama, usled čega i čovekove kušnje, kao i standardi koje mora da ispuni, takođe postaju sve viši. Po završetku ovog dela, sve će vizije biti upotpunjene, a ono što se od čoveka zahteva da sprovede u delo dostići će vrhunac savršenstva. U to će vreme, takođe, svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti, jer će čoveku biti prikazano ono što on mora da zna. Kada, dakle, vizije dostignu svoj apogej, shodno tome će i delo biti privedeno kraju, a ujedno će i ljudska praksa dostići svoj zenit. Čovekova praksa zasniva se na Božjem delu, a Božje se upravljanje u celosti izražava samo zahvaljujući čovekovoj praksi i saradnji. Čovek je eksponat Božjeg dela i predmet delovanja celokupnog Božjeg upravljanja, a takođe i produkt čitavog Božjeg upravljanja. Kada bi Bog delovao samostalno, bez saradnje čoveka, ne bi bilo ničega što bi moglo da posluži kao kristalizacija celokupnog Njegovog dela, te stoga ni Božje upravljanje ne bi imalo nikakav značaj. Osim Svojim delom, cilj Svoga upravljanja i cilj upotrebe celokupnog ovog dela radi potpune pobede nad Sotonom Bog može da ostvari samo tako što će odabrati prikladne objekte kojima će izraziti Svoje delo i dokazati Svoju svemoć i mudrost. Čovek je, dakle, neizostavni element Božjeg dela upravljanja i jedino zahvaljujući njemu Božje upravljanje može uroditi plodom i postići svoj krajnji cilj; osim čoveka, tu ulogu ne može da odigra nijedan drugi oblik života. Ako već čovek treba da postane istinska kristalizacija Božjeg dela upravljanja, onda neposlušnost iskvarenog čovečanstva mora u potpunosti da bude raspršena. Ovo zahteva da se čoveku dodeli praksa prikladna za različita vremena i da Bog među ljudima obavi odgovarajuće delo. Jedino će na taj način na kraju biti zadobijena grupa ljudi koji predstavljaju kristalizaciju Božjeg dela upravljanja. Božje delo među ljudima ne može da o Sâmom Bogu svedoči isključivo kroz Božje samostalno delovanje; da bi se takvo svedočanstvo ostvarilo, ono takođe zahteva učešće živih ljudi, prikladnih za Njegovo delo. Bog će najpre delovati na ove ljude, kroz koje će se zatim izraziti Njegovo delo, da bi se, na kraju, među stvorenjima pronelo takvo svedočanstvo o Njemu, čime će Bog ujedno postići cilj Svoga dela. Bog ne deluje samostalno da bi porazio Sotonu, zato što ne može neposredno da svedoči o Sebi među svim stvorenjima. Kad bi tako radio, čoveka bi bilo nemoguće potpuno ubediti, te stoga Bog mora da radi na čoveku da bi ga osvojio, i tek će tada On moći da stekne svedočanstvo među svim stvorenjima. Kad bi Bog delovao samostalno, bez saradnje čoveka, ili kad se od čoveka ne bi zahtevalo da sarađuje, onda čovek nikad ne bi mogao da spozna Božju narav i zauvek bi ostao nesvestan Božje volje; Božje delo se tada ne bi moglo nazvati delom Božjeg upravljanja. Kada bi, pak, samo čovek nastojao, težio i naporno radio, ne razumevajući pritom Božje delo, čovek bi se na taj način samo šegačio. Bez delovanja Svetog Duha, čovek čini ono što potiče od Sotone, buntovnik je i zlotvor; Sotona se pokazuje u svemu što čini iskvareno čovečanstvo, tu nema ničega što je u skladu s Bogom i sve što čovek čini manifestacija je Sotone. Od svega što je rečeno, ništa ne isključuje vizije i praksu. Na temelju vizija čovek pronalazi praksu i put pokoravanja, kako bi mogao da po strani ostavi svoje predstave i stekne ono što ranije nije posedovao. Bog od čoveka zahteva da sarađuje s Njim i potpuno se potčini Njegovim zahtevima, dok čovek traži da vidi delo koje obavlja Sâm Bog, da iskusi svemoguću silu Božju i da spozna Božju narav. Ovo je, ukratko, Božje upravljanje. Upravljanje je Božji savez sa čovekom, a to je ujedno i najuzvišenije upravljanje.

Ono što obuhvata vizije prvenstveno se odnosi na delo Sâmog Boga, dok ono što sadrži praksu treba da obavi čovek i to s Bogom nema nikakve veze. Božje delo dovršava Sâm Bog, dok čovekovu praksu ostvaruje sâm čovek. Ono što treba da uradi Sâm Bog ne treba da čini čovek, a ono što čovek treba da sprovede u delo nema nikakve veze sa Bogom. Božje delo je Njegova sopstvena služba i ono nema nikakve veze s čovekom. To delo ne treba da obavlja čovek, koji, povrh toga, ne bi ni bio u stanju da izvrši delo koje treba da učini Bog. Čovek mora da ostvari ono što se od njega traži da sprovede u praksi, bilo da se radi o žrtvovanju sopstvenog života ili njegovom predavanju u ruke Sotoni radi svedočenja – sve to mora da ostvari čovek. Sâm Bog dovršava celokupno delo koje treba da obavi i ujedno pokazuje čoveku ono što čovek treba da uradi, dok je sav preostali posao prepušten čoveku. Bog ne obavlja dodatno delo. On samo obavlja delo koje je u okviru Njegove službe i čoveku samo pokazuje put, to jest, obavlja samo delo otvaranja puta, ali ne i njegovog popločavanja; ovo svi treba da shvate. Sprovođenje istine u delo znači sprovođenje u delo Božjih reči, a sve je to čovekova dužnost, koju čovek treba da izvrši, i nema nikakve veze s Bogom. Ako čovek zahteva da Bog, isto kao i čovek, trpi muke i oplemenjivanje u istini, onda je čovek neposlušan. Božje se delo sastoji u tome da On obavlja Svoju službu, dok je čovek dužan da se bez imalo otpora pokorava svim Božjim smernicama. Ono što čovek mora da postigne dužan je da ostvari, bez obzira na to kako Bog deluje ili kako živi. Jedino Sâm Bog može čoveku da ispostavlja zahteve, što znači da je jedino Sâm Bog prikladan da čoveku postavlja zahteve. Čovek ne treba da ima nikakav izbor i ne treba da radi ništa osim da se do kraja potčini i da deluje praktično; to je smisao koji čovek treba da poseduje. Kad je delo koje treba da obavi Sâm Bog dovršeno, od čoveka se zahteva da to delo, korak po korak, doživi. Ako na kraju, kad celokupno Božje upravljanje bude završeno, čovek još uvek ne bude učinio ono što Bog od njega zahteva, onda treba da bude kažnjen. Ukoliko čovek ne ispunjava Božje zahteve, uzrok tome je njegova neposlušnost; to ne znači da Bog nije bio dovoljno temeljan u Svom delu. Svi oni koji Božje reči ne mogu da sprovedu u delo, koji ne mogu da ispune Božje zahteve i koji ne mogu da budu odani i ispune svoju dužnost, biće kažnjeni. Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude bespoštedan i da sarađuje s Bogom. Tokom obavljanja Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Ako Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Ako je Bog prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Ako Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete. Reči koje su vam saopštene doprle su do same srži vaše suštine, a Božje je delo zakoračilo na nepoznat teren. Mnogi ljudi još uvek ne shvataju ni istinu ni laž ovakvog puta; oni i dalje čekaju i gledaju, a ne izvršavaju svoju dužnost. Umesto toga, oni analiziraju svaku Božju reč i postupak, usredsređuju se na to šta On jede i kako se oblači, a njihove predstave postaju sve ozbiljnije. Zar takvi ljudi ne dižu mnogo buke ni oko čega? Kako bi takvi ljudi mogli da tragaju za Bogom? I kako bi mogli da budu oni koji nameravaju da se potčine Bogu? Njima odanost i dužnost nisu ni nakraj pameti, već se umesto toga usredsređuju na to gde Bog boravi. To je čisti bezobrazluk! Ako je čovek razumeo sve što treba da razume i ako je sproveo u delo sve ono što treba da sprovede u delo, Bog će čoveku zasigurno udeliti Svoje blagoslove, jer to što On od čoveka zahteva jeste ljudska dužnost i ono što čovek treba da učini. Ako čovek nije u stanju da shvati ono što bi trebalo da razume i ako nije u stanju da sprovede u delo ono što bi trebalo da primeni u praksi, čovek će onda biti kažnjen. Oni koji s Bogom ne sarađuju Božji su neprijatelji, oni koji ne prihvataju novo delo tom su delu suprotstavljeni, čak i ako takvi ljudi ne čine ništa što je s tim delom u očiglednoj suprotnosti. Svi koji istinu ne sprovode u delo kako Bog zahteva jesu ljudi koji su neposlušni i namerno se protive Božjim rečima, čak i ako oni naročitu pažnju posvećuju delu Svetog Duha. Ljudi koji se ne pokoravaju Božjim rečima i nisu potčinjeni Bogu, buntovni su i suprotstavljaju se Bogu. Ljudi koji ne vrše svoju dužnost jesu oni koji ne sarađuju s Bogom, a ljudi koji ne sarađuju s Bogom jesu oni koji ne prihvataju delo Svetog Duha.