Čovek razume mali deo današnjeg dela i dela budućnosti, ali ne razume odredište u koje će ljudski rod zakoračiti. Kao stvorenje, čovek treba da obavlja dužnost stvorenja: čovek treba da sledi Boga u svemu što On čini; vi treba da postupite onako kako vam Ja kažem. Ti ne umeš samostalno da upravljaš stvarima, niti imaš kontrolu nad sobom; sve mora biti prepušteno promisli Božjoj i sve je u Njegovim rukama. Ako bi delo Božje pružilo čoveku kraj, jedno divno odredište, ispred vremena, i ako bi Bog to koristio da podstakne čoveka i tako postigne da Ga čovek sledi – ako bi napravio dogovor sa čovekom – onda to ne bi bilo osvajanje, niti bi to bio rad na čovekovom životu. Kada bi Bog koristio čovekov kraj da bi ga kontrolisao i zadobio njegovo srce, On time ne bi usavršavao čoveka, niti bi bio u stanju da zadobije čoveka, već bi umesto toga koristio odredište da bi ga kontrolisao. Čovekova najveća briga je gde će u budućnosti završiti, koje mu je konačno odredište i da li može nečemu dobrom da se nada. Ako bi tokom dela osvajanja čoveku bila data lepa nada i ako bi mu, pre osvajanja čoveka, bilo navedeno tačno odredište za kojim treba da traga, ne samo da osvajanje čoveka tada ne bi postiglo svoje dejstvo, već bi se to odrazilo i na dejstvo dela osvajanja. Drugim rečima, delo osvajanja postiže svoje dejstvo time što oduzima čovekovu sudbinu i izglede i sudi čovekovoj buntovnoj naravi i grdi je. To se ne postiže u dogovoru s čovekom, to jest, time što se čoveku daju blagoslovi i blagodat, već otkrivanjem čovekove odanosti tako što mu se oduzima „sloboda“ i uništavaju njegovi izgledi. To je suština dela osvajanja. Kada bi čoveku na samom početku bila data lepa nada, a tek potom usledilo delo grdnje i suda, čovek bi tada ovu grdnju i sud prihvatio na temelju svojih izgleda, pa bezuslovna poslušnost i obožavanje Stvoritelja od strane svih Njegovih stvorenja na kraju ne bi bili postignuti; postojala bi samo slepa, neuka poslušnost ili bi u suprotnom čovek slepo ispostavljao zahteve Bogu, te bi bilo nemoguće u potpunosti osvojiti čovekovo srce. Shodno tome, bilo bi nemoguće da takvo delo osvajanja zadobije čoveka ili, povrh toga, da svedoči o Bogu. Takva stvorenja ne bi bila u stanju da izvršavaju svoju dužnost i samo bi se nagađala s Bogom; to ne bi bilo osvajanje, već udeljivanje milosti i blagoslova. Najveći čovekov problem je u tome što on ne razmišlja ni o čemu drugom osim o svojoj sudbini i izgledima i idealizuje ih. Čovek traga za Bogom zarad svoje sudbine i izgleda; on Boga ne poštuje zbog svoje ljubavi prema Njemu. Prema tome, prilikom osvajanja čoveka mora doći do obračunavanja sa čovekovim sebičlukom, pohlepom i onim stvarima koje predstavljaju najveću prepreku njegovom poštovanju Boga, a time i do njihovog otklanjanja. Time će se postići dejstvo osvajanja čoveka. Shodno tome, u prvim etapama osvajanja čoveka neophodno je pročistiti čovekove neobuzdane ambicije i najkobnije slabosti i time otkriti čovekovu ljubav prema Bogu i promeniti njegovu spoznaju ljudskog života, njegovo viđenje Boga i smisao njegovog postojanja. Na taj način je čovekova ljubav prema Bogu očišćena, što znači da je čovekovo srce osvojeno. Međutim, u Božjem stavu prema svim stvorenjima, Bog ne osvaja samo radi osvajanja; već On osvaja da bi zadobio čoveka, radi Svoje sopstvene slave i da bi obnovio najstariji, prvobitni izgled čoveka. Ako bi osvajao samo radi osvajanja, tada bi značaj dela osvajanja bio izgubljen. Drugim rečima, ako bi posle osvajanja čoveka Bog digao ruke od čoveka i ne bi više obraćao pažnju na čovekov život ili smrt, onda se to ne bi moglo nazvati upravljanjem ljudskim rodom, niti bi osvajanje čoveka bilo zarad njegovog spasenja. Samo se zadobijanje čoveka posle njegovog osvajanja i njegov konačni dolazak na divno odredište nalaze u središtu celokupnog dela spasenja i jedino se time može postići cilj čovekovog spasenja. Drugim rečima, samo čovekov dolazak do divnog odredišta i njegov počinak su izgledi koje sva bića treba da poseduju i delo koje treba da obavi Stvoritelj. Ako bi čovek obavljao ovo delo, ono bi bilo isuviše ograničeno: odvelo bi čoveka do određene tačke, ali ne bi bilo u stanju da ga odvede do večnog odredišta. Čovek nije u stanju da odlučuje o ljudskoj sudbini, niti je, štaviše, u stanju da se pobrine za ljudske izglede i buduće odredište. Međutim, delo koje obavlja Bog je drugačije. Budući da je On stvorio čoveka, On ga vodi; budući da On spasava čoveka, On će ga sasvim spasti i potpuno zadobiti; budući da On vodi čoveka, On će ga dovesti do odgovarajućeg odredišta; a budući da je On stvorio čoveka i da njime upravlja, On mora da preuzme odgovornost za čovekovu sudbinu i izglede. Upravo to je delo koje obavlja Stvoritelj. Iako se delo osvajanja postiže pročišćenjem čoveka od njegovih izgleda, čovek na kraju mora biti doveden do odgovarajućeg odredišta koje mu je Bog pripremio. Upravo zato što Bog radi na čoveku, čovek ima odredište i sudbina mu je obezbeđena. Kada se kaže odgovarajuće odredište, ovde se ne misli na čovekove nade i izglede koji su pročišćeni u prošlim vremenima; to su dve različite stvari. Stvari kojima se čovek nada i koje traži jesu žudnje koje proističu iz njegovog traganja za neumerenim potrebama tela, a ne odredište koje pripada čoveku. Međutim, Bog je za čoveka pripremio blagoslove i obećanja koja će pripasti čoveku nakon što bude bio pročišćen, koje je Bog pripremio za čoveka nakon što je stvorio svet i koji nisu ukaljani čovekovim izborima, predstavama, maštanjima ili telom. Ovo odredište nije pripremljeno za određenu osobu, već je mesto počinka čitavog ljudskog roda. Dakle, ovo odredište je najprikladnije odredište za ljudski rod.

Stvoritelj namerava da usmeri sva bića stvaranja. Ne smeš da odbaciš, niti da se oglušiš o išta što On čini, niti smeš da budeš buntovan prema Njemu. Kada delo koje On obavlja konačno postigne Njegove ciljeve, u tome će On zadobiti slavu. Zašto se danas ne kaže da si ti potomak Moava ili izdanak velike crvene aždaje? Zašto se ne govori o izabranom narodu, već samo o stvorenim bićima? Stvoreno biće – to je bio čovekov prvobitan naziv i to je njegov urođeni identitet. Imena se razlikuju samo zato što se doba i razdoblja dela razlikuju; u stvari, čovek je obično stvorenje. Sva stvorenja, bilo da su najiskvarenija ili najsvetija, moraju obavljati dužnost stvorenog bića. Kada Bog sprovodi delo osvajanja, On te ne kontroliše preko tvojih izgleda, sudbine ili odredišta. Zaista nema potrebe da deluje na taj način. Cilj dela osvajanja jeste da se čovek privoli da obavi dužnost stvorenog bića, da se privoli da poštuje Stvoritelja; tek posle toga on može da zakorači u divno odredište. Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je svojim poslovima, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće? Ukratko, bez obzira na to kako Bog deluje, sve Njegovo delo je zarad čoveka. Uzmite, na primer, nebo i zemlju i sva stvorenja koja je Bog stvorio da služe čoveku: mesec, sunce i zvezde koje je On napravio za čoveka, životinje i biljke, proleće, leto, jesen i zimu i tako dalje – sve je to napravljeno zarad čovekovog postojanja. Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Iako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to je zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja da bi on mogao da preživi. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?

Jednom kada se delo osvajanja završi, čovek će biti doveden u divan svet. Ovaj život će, naravno, i dalje biti na zemlji, ali ni po čemu neće ličiti na čovekov današnji život. To je život koji će ljudski rod imati nakon što čitav ljudski rod bude osvojen, biće to novi početak za čoveka na zemlji, a za ljudski rod će takav život biti dokaz da je ljudski rod zakoračio u novo i divno carstvo. Biće to početak života čoveka i Boga na zemlji. Premisa tako divnog života mora biti, nakon što je čovek pročišćen i osvojen, da se on pokori Stvoritelju. Dakle, delo osvajanja je poslednja etapa Božjeg dela pre ulaska ljudskog roda u divno odredište. Takav život je čovekov budući život na zemlji, najlepši život na zemlji, vrsta života za kojom čovek čezne, vrsta života kakvu čovek nikada ranije nije postigao u istoriji sveta. To je krajnji ishod 6000 godina dugog dela upravljanja; to je ono za čim ljudski rod najviše žudi, a to je i Božje obećanje čoveku. Ali ovo obećanje ne može odmah da se ispuni: čovek će ući u buduće odredište tek kada se delo poslednjih dana završi i kada on u potpunosti bude osvojen, to jest, kada Sotona bude do kraja poražen. Nakon što čovek bude oplemenjen, neće imati grešnu prirodu, zato što će Bog tada već poraziti Sotonu, što znači da neprijateljske sile neće više nasrtati i nikakve neprijateljske sile neće moći da napadnu čovekovo telo. I tako će čovek biti slobodan i svet – zakoračiće u večnost. Samo ako su neprijateljske sile tame porobljene, čovek će biti slobodan gde god da ode i tako u njemu više neće biti buntovništva niti protivljenja. Sotona jedino mora biti zarobljen i sve će biti dobro za čoveka; trenutno stanje je ovakvo zato što Sotona i dalje izaziva nevolje svuda po svetu i zato što čitavo delo Božjeg upravljanja tek treba da se dovrši. Kada Sotona bude poražen, čovek će biti potpuno oslobođen; kada čovek zadobije Boga i izbavi se iz Sotonine vlasti, on će ugledati Sunce pravednosti. Ponovo će biti zadobijen život koji pripada normalnom čoveku; sve što normalan čovek treba da poseduje – kao što je sposobnost da razlikuje dobro od zla, da razume kako da jede i da se oblači i da bude sposoban da normalno živi – sve će to biti ponovo zadobijeno. Da zmija nije iskušala Evu, čovek bi imao ovu vrstu normalnog života nakon što je na početku bio stvoren. Jeo bi, oblačio se i vodio normalan ljudski život na zemlji. Ali, nakon što se čovek izopačio, taj život je postao nedostižna iluzija, tako da se ni danas čovek ne usuđuje da zamisli takve stvari. Zapravo, taj divni život za kojim čovek čezne jeste nužnost. Kada čovek ne bi imao takvo odredište, njegov izopačeni život na zemlji tada ne bi nikada prestao, a da nema tako divnog života, tada ne bi bilo kraja Sotoninoj sudbini niti dobu u kojem Sotona drži vlast nad zemljom. Čovek mora dospeti u carstvo koje je nedostižno silama tame, a kada to učini, biće to dokaz da je Sotona poražen. Na taj način, kada više ne bude Sotoninog uznemiravanja, Sâm Bog će kontrolisati ljudski rod i On će zapovedati celokupnim ljudskim životom i kontrolisati ga; tek tada će Sotona zaista biti poražen. Čovekov današnji život uglavnom je život u prljavštini; to je i dalje život ispunjen patnjom i nedaćama. Ovo se ne bi moglo nazvati porazom Sotone; čovek tek treba da pobegne iz mora nedaća, tek treba da pobegne od teškoća ljudskog života ili od Sotoninog uticaja, a još uvek ima beskonačno malo znanja o Bogu. Sve čovekove teškoće stvorio je Sotona; Sotona je doneo patnju u čovekov život, i tek kada Sotona bude zarobljen čovek će moći da se sasvim izbavi iz mora nedaća. Međutim, zarobljavanje Sotone postiže se kroz osvajanje i zadobijanje čovekovog srca, time što čovek postaje plen u borbi sa Sotonom.

Danas čovekova potraga da postane pobednik i da bude usavršen jesu stvari za kojima on traga pre nego što bude imao normalan život na zemlji i to su ciljevi kojima teži pre nego što Sotona bude zarobljen. Suština čovekove potrage da postane pobednik i da bude usavršen, ili da bude odlično iskorišćen, jeste u tome da pobegne od Sotoninog uticaja: čovekova težnja je u tome da bude pobednik, ali će krajnji ishod biti njegovo bekstvo od Sotoninog uticaja. Samo bekstvom od uticaja Sotone čovek može da ima normalan ljudski život na zemlji, život u kome poštuje Boga. Danas, čovekova potraga da postane pobednik i da bude usavršen jeste ono čemu se teži pre normalnog ljudskog života na zemlji. Tome se teži najviše zarad pročišćenja i sprovođenja istine u praksi, i da bi se poštovao Stvoritelj. Ukoliko bi čovek posedovao normalan ljudski život na zemlji, život bez teškoća ili nedaća, čovek se ne bi upuštao u potragu da postane pobednik. „Postati pobednik“ i „biti usavršen“ jesu ciljevi koje Bog zadaje čoveku da ih traži, a kroz potragu za tim ciljevima On navodi čoveka da sprovodi istinu u praksi i da živi smislen život. Cilj je da se čovek upotpuni i da se zadobije, a potraga da se postane pobednik i za usavršavanjem puko je sredstvo. Ako, u budućnosti, čovek zakorači u divno odredište, neće biti ni reči o tome da se postane pobednik niti o usavršavanju; samo će postojati svako stvoreno biće koje ispunjava svoju dužnost. Danas je čovek primoran da traga za tim stvarima samo da bi se definisao čovekov delokrug, kako bi čovekova potraga bila usmerenija i praktičnija. U suprotnom, čovek bi živeo u nejasnoj apstrakciji i tragao bi za ulaskom u večni život, a da je tako, ne bi li čovek bio još jadniji? Tragati na taj način, bez ciljeva ili načela – zar to nije samoobmanjivanje? Konačno, ova potraga bi, naravno, bila jalova; na kraju bi čovek i dalje živeo pod Sotoninom vlašću i ne bi bio sposoban da se iz nje samostalno izvuče. Zašto bi se podvrgavao tako besciljnoj potrazi? Kada čovek zakorači u večno odredište, čovek će poštovati Stvoritelja, a budući da je čovek zadobio spasenje i zakoračio u večnost, čovek neće težiti nikakvim ciljevima, niti će, pored toga, morati da brine da li će ga Sotona uznemiravati. Tada će čovek znati svoje mesto i obavljaće svoju dužnost, jer čak i ako nije izložena grdnji ili sudu, svaka osoba će obavljati svoju dužnost. Tada će čovek biti stvorenje i po identitetu i po statusu. Više neće biti razlikovanja višeg i nižeg; svaka osoba će naprosto obavljati različitu ulogu. Čovek će, ipak, i dalje živeti na odredištu koje je uređeno i pogodno za ljudski rod; čovek će obavljati svoju dužnost zarad poštovanja Stvoritelja, i to je ljudski rod koji će postati ljudski rod večnosti. Tada će čovek zadobiti život prosvetljen od strane Boga, život pod brigom i zaštitom Boga, život zajedno s Bogom. Ljudski rod će voditi normalan život na zemlji, i svi ljudi će zakoračiti na pravi put. Planom upravljanja za 6000 godina sasvim će se poraziti Sotona, što znači da će Bog povratiti prvobitni lik čoveka kakav je bio prilikom njegovog stvaranja, i tako će prvobitna Božja namera biti ispunjena. U početku, pre nego što je Sotona iskvario ljudski rod, ljudi su vodili normalan život na zemlji. Kasnije, kada je Sotona iskvario čoveka, čovek je izgubio normalan život i tako je počelo delo Božjeg upravljanja i borba sa Sotonom da bi se obnovio čovekov normalan život. Tek kada se 6000 godina dugo delo Božjeg upravljanja privede kraju, zvanično će otpočeti život celog ljudskog roda na zemlji; tek tada će čovek imati divan život i Bog će povratiti Svoju nameru o stvaranju čoveka u početku, kao i prvobitni izgled čoveka. Prema tome, jednom kada čovek bude imao normalan život ljudskog roda na zemlji, čovek neće težiti da postane pobednik niti da bude usavršen, jer će čovek biti svêt. „Pobednici“ i „biti usavršen“ o kojima ljudi govore jesu ciljevi zadati čoveku da za njima traga za vreme borbe između Boga i Sotone, i oni postoje samo zato što je čovek iskvaren. Time što ti je dat cilj i time što si naveden da tragaš za tim ciljem, Sotona će biti poražen. To što se od tebe traži da budeš pobednik ili da budeš usavršen ili da budeš iskorišćen, nalaže ti da svedočiš kako bi osramotio Sotonu. Na kraju će čovek voditi normalan ljudski život na zemlji i čovek će biti svêt; kada se to dogodi, hoće li ljudi i dalje nastojati da budu pobednici? Zar nisu svi oni bića stvaranja? Kada se govori o pobedniku i o usavršenom čoveku, te reči su upućene Sotoni i čovekovoj prljavštini. Zar se ova reč „pobednik“ ne odnosi na pobedu nad Sotonom i neprijateljskim silama? Kada kažeš da si usavršen, šta je unutar tebe usavršeno? Zar se nisi otarasio svoje iskvarene sotonske naravi da bi mogao da dostigneš najvišu ljubav prema Bogu? Takve stvari se izgovaraju u odnosu na prljavštinu u čoveku i u odnosu na Sotonu; one se ne izgovaraju u odnosu na Boga.

Ako sada ne tragaš da postaneš pobednik i da budeš usavršen, onda u budućnosti, kada ceo ljudski rod bude živeo normalnim životom na zemlji, neće ni biti prilike za takvom potragom. Tada će se otkriti kraj svake vrste čoveka. Tada će biti jasno šta si ti u stvari, pa bilo da želiš da budeš pobednik ili želiš da budeš usavršen, nijedno od toga neće biti moguće. Desiće se samo to da će, zbog svog buntovništva, čovek biti kažnjen nakon što bude otkriven. U tom trenutku, čovek neće težiti ka višem položaju u odnosu na druge, ka tome da jedni budu pobednici a drugi usavršeni ili da jedni budu prvorođeni sinovi Božji a drugi sinovi Božji; ljudi neće tragati za takvim stvarima. Svi će biti stvorenja Božja, svi će živeti na zemlji i svi će zajedno sa Bogom živeti na zemlji. Sada je vreme borbe između Boga i Sotone, vreme u kome ova borba tek treba da se okonča i vreme u kome čovek tek treba da bude potpuno zadobijen; to je prelazni period. Prema tome, od čoveka se zahteva da teži da postane ili pobednik ili pripadnik Božjeg naroda. Danas postoje razlike u statusu, ali kada dođe pravo vreme, takvih razlika neće biti: status svih onih koji su bili pobednici biće isti, svi oni će biti podobni pripadnici ljudskog roda i živeće u jednakosti na zemlji, što znači da će svi oni biti podobna stvorena bića, i svima će biti dato isto. Pošto se dobâ Božjeg dela razlikuju, a predmeti Njegovog dela su različiti, ako se to delo obavlja u vama, onda imate pravo da budete usavršeni i da postanete pobednici; ako bi se to obavljalo u inostranstvu, onda bi tamošnji ljudi imali pravo da postanu prva grupa ljudi koja će biti osvojena i prva grupa ljudi koja će biti usavršena. Danas se ovo delo ne obavlja u inostranstvu, tako da ljudi iz drugih zemalja nemaju pravo da budu usavršeni niti da postanu pobednici, te im je nemoguće da postanu prva grupa. Pošto je predmet Božjeg dela drugačiji, a i doba Božjeg dela je drugačije, kao i njegov obim, postoji prva grupa, odnosno, postoje pobednici, a isto tako će postojati i druga grupa koja se usavršava. Čim nastane prva grupa koja je usavršena, nastaće i uzorak i model, tako da će u budućnosti nastati i druga i treća grupa onih koji su usavršeni, dok će u večnosti svi biti isti i neće biti razvrstavanja prema statusu. Oni će naprosto biti usavršeni u različitim vremenima i razlike u statusu neće postojati. Kada dođe vreme u kome će svi biti upotpunjeni, a delo čitave vaseljene dovršeno, neće biti razlika u statusu i svi će biti jednaki. Danas se ovo delo obavlja među vama kako biste postali pobednici. Da se ono obavlja u Britaniji, tada bi Britanija imala prvu grupu, na isti način na koji biste vi bili prva grupa. Radi se samo o tome da ste bili naročito blagosloveni blagodatima time što se danas delo obavlja u vama, a kad se ovo delo ne bi obavljalo u vama, onda biste bili druga grupa ili treća ili četvrta ili peta. Ovo je samo zbog razlike u redosledu dela; prva i druga grupa ne označavaju da je neka od njih viša ili niža od druge, time se naprosto označava redosled kojim se ovi ljudi usavršavaju. Danas vam se ove reči prenose, međutim, zašto ranije niste bili obavešteni? Zato što su ljudi, ako nema procesa, skloni krajnostima. Na primer, Isus je u Svoje vreme rekao: „Kako sam otišao, tako ću i doći.“ Danas su mnogi očarani ovim rečima i jedino što žele je da nose bele odore i čekaju svoje uznesenje na nebo. Dakle, postoji mnogo reči koje se ne smeju prerano izgovoriti; ako bi se prerano izgovorile, čovek bi težio krajnostima. Čovek je rastom previše mali i nije u stanju da prozre istinitost ovih reči.