U početku, Bog je počivao. U to vreme nije bilo ljudi, niti ičeg drugog na zemlji, a Bog još nije bio obavio nikakav posao. On je Svoje delo upravljanja započeo tek nakon postanka čovečanstva i nakon što je čovečanstvo bilo iskvareno; od tog trenutka, On više nije počivao, već je počeo da se bavi ljudima. Upravo zbog iskvarenosti čovečanstva, a takođe i zbog arhanđelove izdaje, Bog je izgubio Svoj počinak. Ukoliko Bog ne pobedi Sotonu i ne spase iskvareno čovečanstvo, On više nikad neće moći da uđe u počinak. Kao što čoveku nedostaje počinka, isto važi i za Boga, a kad On bude još jednom otpočinuo, i ljudi će. Živeti u počinku znači život bez rata, bez prljavštine i bez ikakve trajne nepravednosti. To je, drugim rečima, život lišen Sotoninih ometanja (ovde se pod „Sotonom” podrazumevaju neprijateljske sile) i Sotonine iskvarenosti, kao i sklonosti ka invaziji bilo koje sile suprostavljene Bogu; to je život u kojem sve sledi svoju vrstu i sve može da se klanja Gospodu stvaranja, život u kojem su nebo i zemlja potpuno mirni – to je ono što se podrazumeva pod „spokojnim životom ljudi”. Kad Bog bude počinuo, nepravednost više neće moći da opstane na zemlji, niti će biti ikakvih daljih invazija neprijateljskih sila, a čovečanstvo će zakoračiti u novo carstvo – ono više neće biti čovečanstvo iskvareno od Sotone, već čovečanstvo koje je spaseno nakon što ga je Sotona iskvario. Dan počinka za čovečanstva ujedno će biti i dan Božjeg počinka. Bog je Svoj počinak izgubio zbog nemogućnosti čovečanstva da uđe u počinak, a ne zbog toga što prvobitno nije mogao da počiva. Ulazak u počinak ne znači da se sve zaustavlja ili da sve prestaje da se razvija, niti to znači da Bog prestaje da radi ili da ljudi prestaju da žive. Znak ulaska u počinak biće uništenje Sotone, kad oni zli ljudi koji su se pridružili njegovom zlodelu budu kažnjeni i zbrisani i kad sve, prema Bogu neprijateljski nastrojene sile, prestanu da postoje. Ulazak Boga u počinak znači da On više neće obavljati Svoje delo spasenja čovečanstva. Ulazak čovečanstva u počinak znači da će svi ljudi živeti unutar Božje svetlosti i pod Njegovim blagoslovima, lišeni Sotonine iskvarenosti, te da više neće biti nepravednosti. Ljudi će, pod Božjom brigom, normalno živeti na zemlji. Kada Bog i čovečanstvo zajedno ulaze u počinak, to znači da je čovečanstvo spaseno i da je Sotona uništen, da je Božje delo u ljudima u potpunosti dovršeno. Bog više neće nastavljati da deluje u ljudima, a oni više neće živeti pod Sotoninom vlašću. Bog, kao takav, neće više biti zauzet, a ljudi neće više biti stalno u pokretu; Bog i čovečanstvo će u počinak ući istovremeno. Bog će se vratiti na Svoje prvobitno mesto i svaka će se osoba vratiti na svoje odgovarajuće mesto. To su odredišta u kojima će Bog i ljudi boraviti nakon što celokupno Božje upravljanje bude privedeno kraju. Bog ima Božje odredište, a ljudi imaju ljudsko odredište. Dok bude počivao, Bog će i dalje sve ljude usmeravati u njihovim životima na zemlji, a ljudi će, dok su u Njegovoj svetlosti, obožavati jednog istinitog Boga na nebu. Bog više neće živeti među ljudima, niti će ljudi moći da sa Bogom žive na Njegovom odredištu. Bog i ljudi ne mogu živeti u istom carstvu; umesto toga, svako od njih ima svoj sopstveni način života. Bog je Onaj koji usmerava čitavo čovečanstvo, a celo je čovečanstvo kristalizacija Božjeg upravljanja. Ljudi su ti koji su vođeni i oni nisu od iste supstance kao Bog. „Počivati” znači vratiti se na svoje prvobitno mesto. Stoga, kada Bog ulazi u počinak, to znači da se vratio na Svoje prvobitno mesto. On više neće živeti na zemlji, niti boraviti među ljudima da bi s njima delio radost i patnju. Kada ljudi ulaze u počinak, to znači da su postali prava stvorena bića; oni će se Bogu klanjati sa zemlje i živeti normalnim ljudskim životom. Ljudi se više neće buniti protiv Boga, niti će mu se opirati, već će se vratiti prvobitnom životu Adama i Eve. Tako će izgledati životi i odredišta Boga i ljudi, nakon što uđu u počinak. Rat između Sotone i Boga neminovno vodi ka Sotoninom porazu. Stoga su Božji ulazak u počinak nakon završetka Njegovog dela upravljanja, te potpuno spasenje ljudskog roda i njegov ulazak u počinak, postali neminovni trendovi. Mesto počinka čovečanstva je na zemlji, dok je Božje mesto počinka na nebu. Dok se u svom počinku budu klanjali Bogu, ljudi će živeti na zemlji, a dok Bog bude u svom počinku vodio preostalo čovečanstvo, On će to činiti sa neba, a ne sa zemlje. Bog će i dalje biti Duh, dok će ljudi i dalje biti telo. Bog i ljudi počivaju na različite načine. Dok Bog bude počivao, On će dolaziti i pojavljivati se među ljudima; dok ljudi budu počivali, Bog će ih voditi u posetu nebesima i dopuštati im da tamo uživaju u životu. Nakon što Bog i čovečanstvo budu ušli u počinak, Sotone više biti neće; svi oni zli ljudi takođe će prestati da postoje. Pre no što Bog i čovečanstvo otpočinu, svi oni zli pojedinci koji su nekad na zemlji progonili Boga, kao i neprijatelji koji su tamo bili buntovni prema Njemu, već će biti uništeni; biće iskorenjeni strašnim nesrećama tokom poslednjih dana. Kada ti zli ljudi jednom budu potpuno uništeni, na zemlji se nikad više neće čuti za Sotonino ometanje. Tek tada će čovečanstvo zadobiti potpuno spasenje, a Božje će delo biti u celosti dovršeno. To su preduslovi za ulazak Boga i čovečanstva u počinak.

Približavanje svršetka svega postojećeg ukazuje na dovršetak Božjeg dela, kao i na kraj razvoja čovečanstva. To znači da će ljudi, takvi kakvim ih je Sotona iskvario, dostići završnu etapu svog razvoja, te da će potomci Adama i Eve dovršiti svoje razmnožavanje. To takođe znači da će takvom čovečanstvu, nakon što ga je Sotona iskvario, biti nemoguće da se dalje razvija. Adam i Eva u početku nisu bili iskvareni, ali Adama i Evu koji su proterani iz Edenskog vrta iskvario je Sotona. Kada Bog i ljudi budu zajedno ušli u počinak, Adam i Eva – koji su proterani iz Edenskog vrta – kao i njihovi potomci, konačno će doći do kraja. Buduće čovečanstvo i dalje će činiti potomci Adama i Eve, ali to neće biti ljudi koji žive pod Sotoninom vlašću. Umesto toga, oni će biti ljudi koji su spaseni i pročišćeni. To će biti čovečanstvo koje je bilo podvrgnuto sudu i grdnji, čovečanstvo koje je postalo sveto. Ovi ljudi neće nalikovati prvobitnom ljudskom rodu; gotovo se može reći da će to biti jedna sasvim drugačija vrsta čovečanstva u odnosu na to kakvi su Adam i Eva bili na početku. To će biti oni probrani među svim ljudima koje je Sotona iskvario i oni koji su do kraja stajali postojano tokom Božjeg suda i grdnje; biće to poslednja preostala grupa ljudskih bića u iskvarenom čovečanstvu. Samo će ovi ljudi moći da u poslednji počinak uđu zajedno sa Bogom. Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, kao takvi, uđu u počinak biće oslobođeni uticaja Sotone i zadobijeni od Boga, nakon što su bili podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koje će Bog konačno zadobiti, ući će u poslednji počinak. U suštini, svrha Božjeg dela grdnje i suda sastoji se u pročišćenju ljudskog roda zarad konačnog počinka; u protivnom, niko od ljudi ne bi mogao da bude razvrstan u različite kategorije prema vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo je delo jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božije delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda izneti na videlo one buntovne elemente čovečanstva, odvajajući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, one koji će preostati od onih koji neće. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni kojima bude dozvoljeno da ostanu biće očišćeni i zakoračiće u više stanje ljudskosti, gde će uživati u neuporedivo lepšem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će započeti svoj ljudski dan počinka i koegzistiraće sa Bogom. Nakon što oni kojima nije dozvoljeno da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. Čovečanstvu budućnosti više neće pripadati niko od ove vrste ljudi; takvi ljudi nisu prikladni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su prikladni da se pridruže danu počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su zli, nepravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada službovali Bogu. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti eliminisani i uništeni zbog svog zla, zbog svog buntovništva i zbog nemogućnosti da budu iskupljeni; oni u budućem svetu nikad više neće nastati, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su duhovi mrtvih ili ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim onaj sveti deo čovečanstva bude ušao u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji su zli biće na kraju uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da steknu spasenje nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema epohama u kojima žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasavanja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a zle kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Celokupna svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno sveto čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja. Da Bog nije uništio zle ljude, već da im je dozvolio da ostanu, onda nijedan čovek još uvek ne bi mogao da uđe u počinak, a Bog ne bi mogao da celo čovečanstvo odvede u bolje carstvo. Takvo delo ne bi bilo sasvim dovršeno. Kada Njegovo delo bude dovršeno, celo čovečanstvo će biti potpuno sveto; samo na taj način će Bog moći mirno da živi u počinku.

Danas ljudi još uvek nisu u stanju da se oslobode telesnih stvari; oni ne mogu da odustanu od telesnih uživanja, sveta, novca, ni od svoje iskvarene naravi. Većina ljudi se u svoje potrage upušta na površan način. Ovi ljudi, zapravo, uopšte ne gaje Boga u svom srcu; što je još gore, oni se Boga ne boje. Budući da u svom srcu nemaju Boga, oni ne mogu ni da sagledaju sve što Bog čini, a kamoli da poveruju rečima koje On izgovara. Takvi ljudi imaju previše telesnog u sebi; isuviše su duboko iskvareni i lišeni svake istine. Štaviše, oni ne veruju da se Bog može ovaplotiti. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga – to jest, svako ko ne veruje u vidljivog Boga, niti u Njegove reči i delo, već se, umesto toga, klanja nevidljivom Bogu na nebu – taj je osoba koja u svom srcu nema Boga. Takvi su ljudi buntovni i opiru se Bogu. Njima nedostaje ljudskost i razum, o istini da i ne govorimo. Povrh toga, iako ovi ljudi još manje veruju u vidljivog i opipljivog Boga, oni nevidljivog i neopipljivog Boga, uprkos tome, smatraju najverodostojnijim i najradosnijim. Ono što oni traže nije stvarna istina, niti prava suština života; još manje su to Božje namere. Umesto toga, oni traže uzbuđenje. To u šta oni veruju i za čim tragaju, bez sumnje je sve ono što im u najvećoj meri omogućava da ostvare sopstvene želje. Oni u Boga veruju samo zato da bi zadovoljili sopstvene želje, a ne da bi tražili istinu. Zar takvi ljudi nisu zlotvori? Do krajnjih granica su samouvereni i uopšte ne veruju da će Bog na nebu uništiti takve „dobre ljude” kao što su oni. Umesto toga, oni veruju da će im Bog dozvoliti da ostanu i da će ih, uz to, bogato nagraditi, zato što su mnogo toga učinili za Boga i pokazali značajnu „lojalnost” prema Njemu. Kad bi oni čak i krenuli u potragu za vidljivim Bogom, oni bi se odmah, čim bi se njihove želje izjalovile, ponovo okrenuli protiv Boga ili bi ih spopao bes. Oni time pokazuju da su nalik podlim štencima koji uvek nastoje da udovolje samo sopstvenim željama; oni nisu pošteni ljudi koji tragaju za istinom. To su takozvani zli ljudi koji slede Hrista. Oni koji ne traže istinu nikako ne mogu ni da poveruju u istinu i utoliko su manje sposobni da sagledaju budući ishod čovečanstva, jer ne veruju ni u jednu reč ili delo vidljivog Boga – uključujući i njihovu nesposobnost da poveruju u buduće odredište čovečanstva. Stoga oni, čak i ako slede vidljivog Boga, ipak čine zlo i uopšte ne traže istinu, niti u praksi sprovode istinu koju Ja zahtevam. Oni koji ne veruju da će biti uništeni jesu oni koji će, upravo obrnuto, zaista biti uništeni. Svi oni za sebe misle da su jako pametni i da su upravo oni ti koji praktikuju istinu. Oni svoje zlo ponašanje smatraju istinom i zato ga neguju. Takvi zli ljudi veoma su samouvereni; oni istinu smatraju doktrinom, a svoja zlodela istinom, ali na kraju, mogu požnjeti samo ono što su posejali. Što su ljudi samouvereniji i oholiji, to su manje sposobni da dopru do istine; što ljudi više veruju u Boga na nebu, to se oni više opiru Bogu. To su ljudi koji će biti kažnjeni. Pre nego što čovečanstvo uđe u počinak, da li će svaka osoba, ma kojoj vrsti da pripada, biti kažnjena ili nagrađena biće odlučeno na osnovu toga da li je ta osoba tražila istinu, da li poznaje Boga i da li može da se pokori vidljivom Bogu. Oni koji su službovali vidljivom Bogu, ali Ga pri tom ne poznaju, niti Mu se potčinjavaju, lišeni su istine. Takvi ljudi su zlotvori, a zlotvori će nesumnjivo biti izloženi kazni; štaviše, oni će biti kažnjeni u skladu sa svojim zlim ponašanjem. Bog je tu da bi ljudi verovali u Njega, a takođe je i dostojan njihove pokornosti. Oni koji veruju jedino u nejasnog i nevidljivog Boga jesu ljudi koji ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da se Bogu potčine. Ako ovi ljudi ne budu uspeli da u vidljivog Boga poveruju sve do okončanja Njegovog dela osvajanja, te ako se i dalje budu bunili protiv Boga i opirali Bogu koji je vidljiv u telu, svi će ovi „štovaoci nejasnog” bez sumnje biti podvrgnuti uništenju. Isto važi i za neke među vama – svako ko na rečima priznaje ovaploćenog Boga, ali nije u stanju da na delu sprovodi istinu potčinjavanja ovaploćenom Bogu, na kraju će biti eliminisan i uništen. Nadalje, svako ko na rečima priznaje vidljivog Boga, ko jede i pije istinu koju On izražava, dok istovremeno traži nejasnog i nevidljivog Boga, zasigurno će biti podvrgnut uništenju. Niko od ovih ljudi neće moći da ostane do vremena počinka koje će nastupiti nakon okončanja Božjeg dela, niti će ijedan njima sličan pojedinac moći da ostane u tom vremenu počinka. Demonski nastrojeni ljudi su oni koji ne praktikuju istinu; njihova suština se ogleda u otporu i buntovništvu prema Bogu i oni uopšte ni ne nameravaju da Mu se potčine. Svi će takvi ljudi biti uništeni. Da li ti poseduješ istinu ili se opireš Bogu zavisi od tvoje suštine, a ne od tvog izgleda, niti od toga šta u nekom trenutku govoriš ili kako se ponekad možda ponašaš. Da li će neka osoba biti uništena ili ne, određeno je njenom suštinom; o tome se odlučuje na osnovu suštine koju ona otkriva svojim ponašanjem i svojim traganjem za istinom. Od ljudi koji su međusobno slični, po tome što rade i po količini posla koji obavljaju, oni čija je ljudska suština dobra i koji poseduju istinu dobiće dozvolu da ostanu, dok će oni čija je ljudska suština zla i koji se bune protiv vidljivog Boga biti predmet uništenja. Celokupno Božje delo i reči koje se odnose na odredište čovečanstva sa ljudima će se baviti na odgovarajući način, u skladu sa suštinom svakog pojedinca; to će se obaviti bez i najmanjeg problema i neće biti napravljena nijedna greška. Ljudska osećanja ili značenja bivaju umešana jedino onda kad posao obavljaju ljudi. Delo koje Bog obavlja je najprikladnije; On apsolutno nikada ne iznosi lažne tvrdnje ni protiv jednog stvorenog bića. U ovom trenutku ima mnogo onih koji nisu u stanju da sagledaju buduće odredište čovečanstva i koji ne veruju rečima koje Ja izgovaram. Svi oni koji ne veruju, kao i oni koji ne praktikuju istinu, zapravo su demoni!

Danas, oni koji traže i oni koji ne traže su dve potpuno drugačije vrste ljudi, čija su odredišta takođe veoma različita. Oni koji tragaju za spoznajom istine i koji praktikuju istinu jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog Boga – nisu li oni takođe demoni? Ljudi koji poseduju savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako trpe mnoge nedaće, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da se odreknu sveta, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga je demon i, povrh toga, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne praktikuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, takođe će biti predmet uništenja. Svi oni kojima će biti dozvoljeno da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i stoički je podneli; to su ljudi koji su zaista istrpeli kušnje. Svako ko Boga ne priznaje neprijatelj je; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, i nastavljaju da slepo budu brižni i milosrdni, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba zapravo poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne prekidaju Božje delo? Oni koji veruju samo u Isusa i ne veruju u ovaploćenog Boga tokom poslednjih dana, kao i oni koji na rečima veruju u ovaploćenog Boga ali čine zlo, svi su oni antihristi, da i ne govorimo o onima koji ni u Boga ne veruju. Svi će ovi ljudi biti predmet uništenja. Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština pokorava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu pokorava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno. Neki ljudi žele da svoja dobra dela iskoriste radi sticanja dobrog odredišta u budućnosti, dok drugi žele da dobro odredište steknu uz pomoć lepih reči. Svi pogrešno veruju da Bog ishode ljudi određuje nakon što neko vreme posmatra njihovo ponašanje ili sluša šta govore; stoga mnogi žele da to iskoriste kako bi Boga na prevaru naveli da im pruži trenutnu uslugu. U budućnosti će svi ljudi koji će opstati u stanju počinka ujedno biti oni koji su izdržali dan stradanja i koji su svedočili za Boga; sve će to biti ljudi koji su ispunili svoje dužnosti i koji su se svesno pokorili Bogu. Onima koji samo žele da iskoriste priliku da služe, s namerom da izbegnu praktikovanje istine, neće biti dozvoljeno da ostanu. Bog ima odgovarajuće standarde za uređenje ishoda svakog pojedinca; On ove odluke ne donosi prosto prema nečijim rečima i nečijem ponašanju, niti ih donosi na osnovu toga šta neko čini tokom određenog vremenskog perioda. On neće biti nimalo popustljiv u pogledu nečijeg zlog ponašanja zbog toga što Mu je ta osoba prethodno služila, niti će On neku osobu poštedeti smrti zbog nekog perioda vremena koje je provela dajući se za Njega. Niko ne može izbeći odmazdi za svoja zlodela i niko ne može da svoje zlo ponašanje prikrije i da time izbegne muke uništenja. Ako ljudi zaista mogu da ispune svoju dužnost, to znači da su oni za sva vremena odani Bogu i da ne traže nagradu za to, bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nedaće. Ako su ljudi Bogu odani dok vide blagoslove, ali zato gube svoju odanost čim ne vide nikakve blagoslove i ako ti ljudi, koji su nekada odano službovali Bogu, na kraju još uvek nisu u stanju da svedoče za Boga, niti da ispune dužnosti na koje su se obavezali, onda će takvi ljudi ipak biti podvrgnuti uništenju. Ukratko, zli ljudi ne mogu opstajati kroz večnost, niti mogu da uđu u počinak; samo su pravednici gospodari počinka. Kad čovečanstvo stupi na pravi put, ljudi će živeti normalnim ljudskim životom. Svi će obavljati svoje dužnosti i svi će Bogu biti apsolutno odani. U potpunosti će odbaciti svoje buntovništvo i svoju iskvarenu narav, živeće za Boga i zbog Boga, lišeni buntovništva i otpora. Svi će oni moći da se potpuno potčine Bogu. Biće to život Božji i ljudski; to će biti život carstva i biće život počinka.