I

Kuda će neko svakog dana ići, šta će raditi, s kim ili s čim će se susretati, šta će govoriti i šta će mu se dešavati – mogu li ljudi išta od ovoga predvideti? Ljudi ne samo da ne mogu da predvide sve ove pojave, štaviše ne mogu da kontrolišu kako se one razvijaju. U svakodnevnom životu ljudi, ovi nepredvidljivi događaji uobičajene su pojave. Pojava ovih „trivijalnih svakodnevnih stvari”, kao i sredstva i pravila njihovog razvoja, ljude stalno podsećaju na to da se ništa ne dešava slučajno, da se proces razvoja i neizbežnost svakog događaja ne mogu promeniti ljudskom voljom.

II

Pojava svakog događaja ljudima prenosi Stvoriteljevu opomenu, a takođe im šalje poruku da ljudska bića ne mogu da kontrolišu sopstvenu sudbinu. Istovremeno, to opovrgava ljudsku ambiciju i žudnju, uzaludnu nadu za uzimanje sudbine u svoje ruke. To opovrgavanje je poput snažnih šamara koji iznova pljušte po licima ljudi, primoravajući ih da promisle o tome ko to tačno kontroliše njihovu sudbinu i ko je suveren nad njom. A pošto im se želje i ambicije iznova ruše i raspadaju, ljudi ne mogu a da se nesvesno ne povinuju uređenjima sudbine i prihvate stvarnost, Nebesku volju i suverenost Stvoritelja. Od ponovljene pojave „trivijalnih svakodnevnih stvari”, pa do sudbine čitavih života celog ljudskog roda, ne postoji ništa što ne otkriva Stvoriteljevu suverenost i uređenja; nema ničega što ne šalje poruku da se „autoritet Stvoritelja ne može nadmašiti”, što ne prenosi tu nepromenljivu istinu da je „autoritet Stvoritelja vrhovni”.

iz knjige „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”