Bog koristi reči da stvori sve stvari (Odabrani odlomci)

Šestoga dana Stvoritelj progovara i sve se vrste živih stvorenja, jedna za drugom, pojavljuju iz Njegovog uma

Stvoriteljev rad na stvaranju svega se neprimetno protegao na pet dana, nakon kojih je Stvoritelj odmah dočekao šesti dan Svog stvaranja svih stvari. Bio je to još jedan novi početak i još jedan izvanredan dan. A šta je, tada, uoči tog novog dana, bio Stvoriteljev plan? Koja bi nova stvorenja On proizveo, koja bi On stvorio? Poslušajte, ovo je glas Stvoritelja…

„Zatim reče Bog: ’Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti: stoku, gmizavce i divlje životinje svake vrste!’ Tako se i zbilo. Bog stvori svakovrsne divlje životinje, svakovrsnu stoku i svakovrsne gmizavce što puze po zemlji. Vide Bog da je to dobro” (1. Mojsijeva 1:24-25). Koja su živa bića obuhvaćena? U Svetom pismu se navodi: stoka, gmizavci i divlje životinje svake vrste. To znači, ne samo da su se na ovaj dan na zemlji našle sve vrste živih bića, već su sve one raspoređene prema vrsti i, kao i pre: „Vide Bog da je to dobro.”

Stvoritelj je govorio istim tonom kao i tokom prethodnih pet dana, naložio je da se rađaju živa bića po Njegovoj želji i da se na zemlji pojavljuju shodno svojoj vrsti. Kada Stvoritelj sprovodi Svoj autoritet, nijednu reč ne izgovara uzalud, pa se tako, šestog dana, u zakazano vreme pojavilo svako živo biće koje je On nameravao da stvori. I kad je Stvoritelj rekao: „Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti”, zemlja se istoga časa ispunila životnom snagom, a kopnom je iznenada prostrujao dah svih vrsta živih bića… U travnatoj zelenoj divljini pojavile su se, jedna za drugom, krupne krave, koje su tamo-amo mahale repovima, ovce su blejale i skupile se u stada, dok su konji rzali i krenuli u galop… U trenu su ogromna prostranstva tihih pašnjaka bujala od životne snage… Pojava ove raznovrsne stoke bila je prelep prizor na mirnom pašnjaku i donela je bezgraničnu životnu snagu… Oni će biti družbenici i gospodari pašnjaka, zavisni jedni od drugih; isto tako će postati staratelji i čuvari ove zemlje, koja će im biti stalno stanište, i koja će im obezbediti sve što im je potrebno, izvor večne ishrane za njihov opstanak…

Istoga dana kada je nastala ova raznovrsna stoka, rečju Stvoritelja pojavilo se i mnoštvo insekata, jedan za drugim. Iako su bili najmanja živa bića među svim stvorenjima, njihova životna snaga je, ipak, bila čudesna tvorevina Stvoritelja, i nisu stigli prekasno… Jedni su mahali svojim majušnim krilima dok su drugi polagano milili; jedni su đipali i skakutali, a drugi su se teturali; jedni su jurišali napred, dok su drugi brzo uzmicali; neki su se kretali postrance, drugi su skakali na sve strane… Svi su bili zaokupljeni time da za sebe pronađu dom: neki su se probijali kroz travu, neki su počeli da kopaju rupe u zemlji, neki su uzleteli ka drveću, skrili se u šumama… Iako sitni rastom, nisu bili spremni da trpe muke praznog stomaka, već su, po pronalasku doma, požurili da pronađu hranu kako bi se prehranili. Neki su se uspinjali uz travke da pojedu njene nežne ivice, neki su grabežljivo punili usta zemljom i gutali je u stomak, jedući sa velikim apetitom i zadovoljstvom (za njih je čak i zemlja bila ukusna poslastica); neki su bili skriveni u šumama, ali nisu zastajali da se odmore, jer je nektar u sjajnom tamnozelenom lišću nudio sočan obrok… Ni kad su se zasitili, insekti nisu prestajali sa svojom aktivnošću; iako sitni rastom, posedovali su ogromnu energiju i bezgraničnu živost, pa su od svih stvorenja oni najaktivniji i najmarljiviji. Nikada nisu bili lenji i nikada se nisu prepuštali dokolici. Kada su namirili svoj apetit, oni su i dalje naporno radili za svoju budućnost, zaokupljali se poslom i hitali ka svojoj sutrašnjici, kako bi preživeli… Tiho su pevušili balade najrazličitijih melodija i ritmova kako bi sebe ohrabrili i podstakli. Takođe su uneli radost u travu, u drveće i u svaki pedalj zemlje, čineći jedinstvenim svaki dan i svaku godinu… Na svojim jezicima i na sebi svojstvene načine, prenosili su informacije svim živim bićima na zemlji. Sve su stvari obeležili svojim specifičnim životnim tokom, ostavljajući na njima tragove… Bili su u prisnim odnosima sa zemljom, travom i šumama, i unosili su energičnost i životnu snagu u zemlju, travu i šume. Svim živim bićima donosili su pouke i pozdrave od Stvoritelja…

Pogled Stvoritelja preleteo je preko svega što je stvorio i, u tom trenutku, Njegov pogled pade na šume i planine i pažnja Mu se usmeri ka tome. Dok je izgovarao Svoje reči, u gustim šumama i na planinama pojavila se vrsta stvorenja drugačija od svih prethodno nastalih: bile su to divlje životinje prizvane ustima Božjim. Sa velikim zakašnjenjem, odmahnule su glavama i zamahale repovima, svaka sa svojim jedinstvenim licem. Neke su imale krznene kapute, neke su bile u oklopu, neke golih očnjaka, neke su se cerile, neke su bile dugovrate, neke kratkog repa, neke divljeg pogleda, neke pak bojažljivog, neke su se naginjale da pasu travu, neke su bile okrvavljenih usta, neke su skakutale na dve noge, neke su koračale na četiri kopita, neke su sa vrha drveća gledale u daljinu, neke su čekale u zasedi u šumama, neke su tražile pećine da se odmore, neke su trčale i poskakivale po ravnicama, neke su se šunjale po šumama… neke su rikale, neke urlale, neke lajale, neke graktale… neke su imale sopranski glas, neke baritonski, neke grlen, neke jasan i melodičan… neke su bile namrgođene, neke su bile lepe, neke su bile odvratne, neke divne, neke zastrašujuće, neke dopadljivo naivne… Jedna po jedna, sve one su dolazile. Vidite kako su visoke i moćne, nesputane, dokono ravnodušne jedna prema drugoj, ne mareći da jedna drugu pogledaju… Svaka od njih noseći naročit život koji im je podario Stvoritelj i svoju sopstvenu divljinu i svirepost, pojavljivale su se u šumama i na planinama. Prezrive prema svima i tako potpuno vlastoljubive, one su, ipak, bile pravi gospodari planina i šuma. Od trenutka kada je Stvoritelj naložio da se one pojave, one su „polagale pravo” na šume i planine, jer je Stvoritelj već bio zapečatio njihove granice i odredio obim njihovog postojanja. One su bile jedini pravi gospodari planina i šuma, te su stoga bile tako divlje i prezrive. Nazvane su „divljim životinjama” upravo zato što su, od svih stvorenja, one zaista bile divlje, svirepe i neukrotive. Nisu se mogle pripitomiti, tako da nisu mogle da budu odgajane, niti su mogle da žive u harmoniji sa ljudskim rodom i da za ljudski rod obavljaju težak rad. Baš zato što nisu mogle da se odgajaju, niti da rade za ljudski rod, morale su da žive na udaljenosti od ljudi, a čovek im nije mogao prići. Sa svoje strane, budući da su živele na udaljenosti od ljudi i da im čovek nije mogao prići, one su mogle da ispune dužnost koju im je poverio Stvoritelj: da čuvaju planine i šume. Njihova neukrotivost je štitila planine, čuvala šume i bila najbolja zaštita i garancija njihovog opstanka i razmnožavanja. Istovremeno, njihova neukrotivost je održavala i obezbeđivala ravnotežu među svim stvorenjima. Njihov dolazak je doneo podršku i uporište planinama i šumama; njihov dolazak je ubrizgao bezgraničnu energičnost i životnu snagu tihim i pustim planinama i šumama. Od tog trenutka pa nadalje, planine i šume su postale njihovo stalno stanište, i one nikada neće izgubiti svoj dom, jer su se upravo zbog njih planine i šume pojavile i postojale; divlje životinje će ispuniti svoju dužnost i učiniti sve što mogu da ih sačuvaju. Tako da će se i divlje životinje strogo pridržavati Stvoriteljevih pouka da se drže svoje teritorije i da svoju zversku prirodu i dalje koriste kako bi održale ravnotežu svih stvorenja koju je uspostavio Stvoritelj, kao i da bi pokazivale autoritet i silu Stvoritelja!

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”