Delo ovaploćenog Boga sastoji se iz dva dela. Kada se On ovaplotio po prvi put, ljudi u Njega nisu verovali, niti su Ga poznavali, te su Isusa prikovali za krst. Zatim, kada se On ovaplotio po drugi put, ljudi u Njega i dalje nisu verovali, još manje su Ga poznavali, pa su Hrista ponovo prikovali za krst. Zar čovek nije neprijatelj Božji? Ako Ga čovek ne poznaje, kako može da bude prisan s Bogom? Kako bi mogao biti kadar da svedoči o Bogu? Nisu li sve čovekove tvrdnje da voli Boga, da služi Bogu i da slavi Boga samo prepredene laži? Ako svoj život posvetiš ovim nerealnim, nepraktičnim stvarima, nije li tvoj trud uzaludan? Kako bi mogao da budeš prisan sa Bogom kad čak ne znaš ni ko je Bog? Nije li takva potraga nejasna i apstraktna? Zar ne obmanjuje? Kako neko može biti prisan s Bogom? U čemu je praktični značaj prisnosti s Bogom? Možeš li biti prisan s Duhom Božjim? Možeš li uvideti koliko je taj Duh moćan i uzvišen? Biti prisan sa nevidljivim, neopipljivim Bogom – zar to ne deluje nejasno i apstraktno? U čemu je praktični značaj takve potrage? Nije li sve to prepredena laž? Ti težiš tome da postaneš prisan sa Bogom, a zapravo si Sotonino štene, jer ne poznaješ Boga i tragaš za nepostojećim „Bogom svih stvari“, koji je nevidljiv, nedodirljiv i proizvod je tvojih sopstvenih predstava. Neodređeno govoreći, takav „Bog“ je Sotona, a praktično govoreći, to si ti sâm. Težiš tome da budeš prisan sa samim sobom, a ipak kažeš da stremiš tome da postaneš prisan s Bogom – zar to nije bogohuljenje? U čemu se ogleda vrednost takve potrage? Ako se Duh Božji ne ovaploti, tada je suština Boga samo nevidljiv, nedodirljiv Duh života, bezobličan i amorfan, nematerijalne vrste, nepristupačan i čoveku neshvatljiv. Kako bi čovek mogao biti prisan sa bestelesnim, čudesnim, nedokučivim Duhom poput ovog? Da nije reč o nekoj šali? Takvo besmisleno rasuđivanje pogrešno je i nepraktično. Budući da je stvoren, čovek je suštinski drugačije vrste u odnosu na Duh Božji, pa kako bi to dvoje moglo da bude u prisnom odnosu? Da se Duh Božji nije ostvario u telu, da Bog nije Sebe ovaplotio i skrušio postajući stvorenje, tada stvoreni čovek ne bi bio ni podoban ni kadar da s Njim bude prisan; sa izuzetkom onih pobožnih vernika koji mogu imati priliku da postanu prisni s Bogom nakon što njihove duše zakorače u nebo, većina ljudi ne bi bila u stanju da postane prisna s Duhom Božjim. A ako ljudi žele da postanu prisni s Bogom na nebesima pod vođstvom ovaploćenog Boga, nisu li oni zapanjujuće budalasta neljudska bića? Ljudi samo tragaju za „vernošću“ nevidljivom Bogu, ne obraćajući ni najmanju pažnju na Boga koji se može videti, zato što je vrlo lako tragati za nevidljivim Bogom. Ljudi to mogu činiti kako im je volja, međutim, potraga za vidljivim Bogom nije nimalo laka. Osoba koja traga za nejasnim Bogom uopšte nije u stanju da zadobije Boga, budući da su sve nejasne i apstraktne stvari čovekove maštarije i čovek ih, kao takve, ne može zadobiti. Da je Bog koji je došao među vas bio uzdignut i uzvišen, vama nepristupačan Bog, kako biste onda mogli dokučiti Njegovu volju? I kako biste Ga mogli spoznati i razumeti? Da je On samo obavljao svoje delo ne uspostavljajući normalan kontakt sa čovekom, ili da nije posedovao normalnu ljudskost i da nije bio pristupačan običnim smrtnicima, kako biste tada mogli da Ga spoznate, čak i da je On učinio toliko toga za vas, ali da sa Njim niste imali nikakav kontakt i da niste bili u stanju da Ga vidite? Da se ovo telo ne odlikuje normalnom ljudskošću, čovek ne bi imao načina da spozna Boga; jedino je zahvaljujući Božjem ovaploćenju čovek osposobljen da bude prisan sa ovaploćenim Bogom. Ljudi postaju prisni s Bogom zato što s Njim dolaze u kontakt, zato što žive zajedno s Njim i prave Mu društvo, i tako Ga postepeno upoznaju. Da nije tako, ne bi li čovekova potraga bila uzaludna? Drugim rečima, čovek je u stanju da postane prisan s Bogom ne samo zahvaljujući Božjem delu, već i zahvaljujući stvarnosti i normalnosti ovaploćenog Boga. Ljudi imaju priliku da ispune svoju dužnost i da obožavaju istinskog Boga jedino zato što se Bog ovaploćuje. Zar ovo nije najstvarnija i najpraktičnija istina? Dakle, da li i dalje želiš da budeš prisan s Bogom koji je na nebu? Samo onda kada se Bog skruši do određene mere, što će reći, jedino kada se Bog ovaploti, čovek s Njim može biti prisan i blizak. Bog je sazdan od Duha: kako ljudi mogu biti kadri da budu prisni sa ovim Duhom, koji je toliko uzvišen i nedokučiv? Jedino kada se Duh Božji spusti u telo i postane stvorenje istog obličja kao čovek, ljudi mogu shvatiti Njegovu volju i On ih zapravo može zadobiti. On govori i deluje u telu, učestvuje u radostima, tuzi i nevoljama ljudskog roda, živi u istom svetu kao i ljudski rod, štiti ljudski rod i usmerava ga, a kroz ovo On pročišćuje ljude i dozvoljava im da zadobiju Njegovo spasenje i Njegov blagoslov. Zadobivši ovo, ljudi istinski razumeju Božju volju, i tek tada mogu biti prisni s Bogom. To je jedino tako izvodljivo. Ako bi Bog ljudima bio nevidljiv i nedodirljiv, kako bi onda oni mogli biti prisni s Njim? Zar to nije isprazna doktrina?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu“