Ovaploćeni Bog ne može zauvek da ostane sa čovekom jer Bog ima i mnoga druga dela da obavi. On ne može da bude vezan za telo; On mora da odbaci telo kako bi obavio delo koje mora da obavi, iako On to delo obavlja u liku tela. Kada Bog dođe na zemlju, On ne čeka da dostigne oblik koji normalna osoba treba da postigne pre nego što umre i napusti ljudski rod. Bez obzira na to koliko je staro Njegovo telo, kada Njegovo delo bude dovršeno, On odlazi i napušta čoveka. Za Njega ne postoji starost, On Svoje dane ne broji prema životnom veku čoveka; umesto toga, On Svoj život u telu završava u skladu sa koracima Svog dela. Možda ima onih koji osećaju da Bog, ulaskom u telo, mora da ostari do određene mere, mora da postane odrasla osoba, da dostigne starost i ode tek onda kad to telo otkaže. Ovo je čovekova uobrazilja; Bog ne funkcioniše na taj način. On ulazi u telo samo da bi obavio delo koje treba da obavi, a ne da bi živeo životom normalnog čoveka rođenog od roditelja, da bi odrastao, zasnivao porodicu i započinjao karijeru, da bi imao decu i podizao ih ili da bi doživljavao životne uspone i padove – sve aktivnosti normalnog čoveka. Kada Bog dođe na zemlju, ovo je Božji Duh koji se zaodeva telom, koji ulazi u telo, međutim, Bog ne živi životom normalne osobe. On dolazi samo da ostvari jedan deo u Svom planu upravljanja. Nakon toga, On će napustiti ljudski rod. Kada On uđe u telo, Božji Duh ne usavršava normalnu ljudskost tog tela. Umesto toga, u vreme koje je Bog unapred odredio, božanstvo počinje da deluje direktno. Zatim, nakon što On obavi sve što treba da obavi i u potpunosti završi Svoju službu, delo Božjeg Duha u ovoj etapi je završeno, i u tom trenutku se, takođe, završava život ovaploćenog Boga, nezavisno od toga da li je Njegovo telo od krvi i mesa proživelo svoj životni vek. Drugim rečima, koji će stepen života dostići telo od krvi i mesa, koliko će ono živeti na zemlji, o svemu odlučuje delo Duha. To nema nikakve veze sa onim što čovek smatra normalnom ljudskošću. Uzmimo Isusa za primer. On je živeo u telu trideset tri i po godine. U smislu životnog veka ljudskog tela, On nije trebalo da umre u tom životnom dobu niti je trebalo da ode. Međutim, Božji Duh nije vodio brigu o tome. Pošto je Njegovo delo završeno, u tom trenutku je telo odneto, nestajući zajedno sa Duhom. Ovo je načelo prema kome Bog deluje u telu. Pa tako, strogo govoreći, ljudskost ovaploćenog Boga nije od primarnog značaja. Da ponovim, On ne dolazi na zemlju da bi živeo životom normalnog ljudskog bića. On prvo ne uspostavlja normalan ljudski život, da bi zatim počeo da deluje. Naprotiv, sve dok je rođen u normalnoj ljudskoj porodici, On je u stanju da obavlja božansko delo, delo koje je neokaljano ljudskim namerama, koje nije telesno, koje svakako ne usvaja društvene obrasce niti uključuje čovekove misli ili predstave i, povrh toga, koje ne uključuje čovekove filozofije za život. Ovo je delo koje ovaploćeni Bog namerava da obavi, a to je i praktični značaj Njegovog ovaploćenja. Bog ulazi u telo pre svega da bi obavio etapu dela koju treba obaviti u telu, ne prolazeći kroz ostale beznačajne procese; kad je reč o iskustvima normalnog čoveka, On ih nema. Delo koje treba da obavi Božje ovaploćeno telo ne uključuje normalna ljudska iskustva. Dakle, Bog ulazi u telo da bi izvršio delo koje treba da izvrši u telu. Ostalo nema nikakve veze sa Njim; On ne prolazi kroz toliko beznačajnih procesa. Pošto se Njegovo delo završi, prestaje i značaj Njegovog ovaploćenja. Okončanje ove faze znači da se delo koje On treba da obavi u telu završilo i da je služba Njegovog tela završena. Ali On ne može da nastavi da u telu dela beskonačno. Mora da pređe na drugo mesto da deluje, na mesto izvan tela. Samo tako Njegovo delo može biti obavljeno u potpunosti i napredovati u većoj meri. Bog deluje prema Svom prvobitnom planu. Koje delo treba da obavi i koje delo je završio, On sve to znanje drži u malom prstu. Bog predvodi svakog pojedinca da ide putem koji je On već unapred odredio. Niko to ne može da izbegne. Samo će oni koji slede vođstvo Božjeg Duha moći da počinu. Moguće je da, u kasnijem delu, čoveka neće voditi Bog koji govori u telu, već Duh u opipljivom obliku koji vodi čovekov život. Tek tada će čovek moći da konkretno dodirne Boga, pogleda u Boga i bolje zakorači u stvarnost koju Bog zahteva, kako bi postao usavršen od strane praktičnog Boga. Ovo je delo koje Bog namerava da izvrši i ono što je davno planirao. Iz ovoga, svi vi bi trebalo da vidite put kojim treba da idete!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suštinska razlika između ovaploćenog Boga i ljudi koje Bog koristi“