Koliko je vremena bilo potrebno Noju da izgradi barku nakon što mu je Bog zapovedio da to učini? (Sto dvadeset godina.) Tokom ovih 120 godina, Noje je uradio jednu stvar: izgradio je barku i prikupio razne vrste živih stvorenja. Iako je to bila samo jedna stvar, a ne mnoštvo različitih zadataka, ta jedna stvar je uključivala ogroman rad. Koja je bila svrha toga? Zašto je sagradio ovu barku? Koji je bio cilj i značaj toga? Cilj je bio da svaka vrsta živih stvorenja preživi kada Bog uništi svet potopom. Noje je uradio to što je uradio da bi, pre Božjeg uništenja sveta, pripremio opstanak svake vrste živih stvorenja. A da li je to za Boga bila veoma hitna stvar? Iz tona Božjeg govora i iz suštine onoga što je Bog naredio, da li je Noje mogao da čuje da je Bog nestrpljiv i da je Njegova namera hitna? (Da.) Recimo, na primer, da vam se kaže: „Kuga dolazi. Počela je da se širi u spoljnjem svetu. Treba da uradite jednu stvar i budite brzi u tome: požurite i kupite hranu i maske. To je sve!” Šta čujete u ovome? Da li je hitno? (Jeste.) Kada bi to trebalo da se uradi? Da li bi trebalo da čekate do sledeće godine, do godine posle toga, ili nekoliko godina od sada? Ne – ovo je hitan zadatak, važna stvar. Ostavite sve ostalo po strani i prvo se pobrinite za ovo. Da li to čujete iz ovih reči? (Da.) Šta bi trebalo da urade oni koji su pokorni Bogu? Trebalo bi da odmah ostave po strani svoj trenutni zadatak. Ništa drugo nije važno. Bog je veoma nestrpljiv u vezi sa onim što je upravo zapovedio da se uradi; ne bi trebalo da se gubi vreme kada je u pitanju obavljanje i izvršavanje ovog zadatka koji je hitan za Boga i koji ga preokupira; trebalo bi ga završiti pre nego što se posvetimo drugim poslovima. Ovo je značenje pokornosti. Ali, ako ti ovo analiziraš misleći, „Kuga dolazi? Širi se? Ako se širi, neka se širi – ne širi se na nas. Ako se i širi na nas, suočićemo se s tim kada za to dođe vreme. Kupovina maski i hrane? Maske su uvek dostupne. I nije važno da li ih nosite ili ne. Za sada još imamo hrane, zašto se brinuti oko toga? Šta je tu hitno? Sačekajte dok kuga ne stigne ovde. Trenutno imamo važnija posla.” Da li je to pokornost? (Nije.) Šta je ovo? Ovo se kolektivno naziva pobunom. Konkretno, to je ravnodušnost, protivljenje, analiza i ispitivanje, kao i prezir u srcu, mišljenje da se ovo nikada ne može desiti i neverovanje da je to stvarno. Da li u takvom stavu ima istinske vere? (Nema.) Njihov sveukupni status je sledeći: u vezi sa Božjim rečima i u svom stavu prema istini, oni neizbežno imaju stav odugovlačenja, ravnodušnosti, nemara; u svom srcu, oni ovo uopšte ne vide kao važno. Misle: „Slušaću ono što Ti govoriš u vezi sa istinom i slušaću Tvoje uzvišene propovedi – neću oklevati da ih zabeležim kako ih ne bih zaboravio. Ali, ono što govoriš o kupovini hrane i maski ne odnosi se na istinu, pa to mogu da odbacim, mogu da se rugam tome u svom srcu i mogu da se prema Tebi odnosim sa stavom ravnodušnosti i ignorisanja. Dovoljno je da slušam svojim ušima, ali ono što mislim u svom srcu nije Tvoja briga, to nije Tvoja stvar.” Da li je to bio Nojev stav prema Božjim rečima? (Nije.) Šta nam pokazuje da on nije bio takav? Moramo da porazgovaramo o tome; to će te naučiti da je Nojev stav prema Bogu bio potpuno drugačiji. A postoje i činjenice koje to dokazuju.

U toj predindustrijskoj epohi, kada je sve moralo da se obavlja i završava ručno, svaki manuelni posao je bio veoma naporan i zahtevao je mnogo vremena. Kada je Noje čuo Božji nalog, kada je čuo sve stvari koje je Bog opisao, osetio je ozbiljnost ove stvari i težinu situacije. Znao je da će Bog uništiti svet. A zašto će to učiniti? Zato što su ljudska bića bila tako zla, nisu verovala u Božju reč, pa čak su je i negirala, i Bog se gnušao tog ljudskog roda. Da li se Bog gnušao tog ljudskog roda samo dan ili dva? Da li je Bog, naprasno, rekao: „Danas mi se ne sviđa ovaj ljudski rod. Uništiću ovaj ljudski rod, pa ti prioni na posao i napravi Mi barku”? Da li je to slučaj? Nije. Nakon što je čuo Božje reči, Noje je shvatio šta je Bog mislio. Bog se nije gnušao tog ljudskog roda samo dan ili dva; On je silno želeo da ga uništi, kako bi ljudski rod mogao da počne ispočetka. Ali, ovaj put, Bog nije hteo da iznova stvara drugi ljudski rod; umesto toga, dao je Noju da bude te sreće da preživi kao gospodar naredne epohe, kao praotac čovečanstva. Kada je shvatio ovaj aspekt Božje namere, Noje je mogao da oseti, iz dubine svog srca, neodložnu nameru Boga, mogao je da oseti da je to Bogu hitno – i tako, kada je Bog govorio, osim što je pažljivo, budno i marljivo slušao, Noje je osetio nešto u svom srcu. Šta je to osetio? Hitnost, emociju koju bi trebalo da oseća istinsko stvoreno biće nakon što je istinski razumelo neodložne namere Stvoritelja. Šta je, dakle, Noje mislio u svom srcu kad mu je Bog naredio da sagradi barku? Pomislio je: „Od danas pa nadalje, ništa nije važnije od izgradnje barke, ništa nije značajnije i hitnije od toga. Čuo sam reči iz Stvoriteljevog srca, osetio sam Njegovu neodložnu nameru, tako da to ne smem da odlažem; najbrže što mogu, moram da sagradim barku o kojoj je Bog govorio i koju je tražio.” Kakav je bio Nojev stav? Bio je to stav nekoga ko se ne usuđuje da bude nemaran. I na koji način je pristupio izgradnji barke? Bez odlaganja. Najbrže što je mogao sproveo je i izvršio svaku pojedinost o kojoj je Bog govorio i koju je naložio, čineći to uz svu svoju energiju, bez i najmanje površnosti. Sve u svemu, Nojev stav prema Stvoriteljevom naređenju bio je pokornost. Za to nije bio nezainteresovan i nije bilo nikakvog otpora u njegovom srcu, niti ikakve ravnodušnosti. Umesto toga, marljivo je nastojao da shvati nameru Stvoritelja dok je pamtio svaku pojedinost. Kad je shvatio Božju neodložnu nameru, odlučio je da ubrza stvar, da najbrže što može dovrši ono što mu je Bog preneo. Šta je značilo to „najbrže što može”? Značilo je da, u najkraćem mogućem roku, dovrši posao za koji bi prethodno trebalo mesec dana, da ga obavi možda tri ili pet dana pre planiranog roka, bez ikakvog otezanja ili i najmanjeg odugovlačenja, ubrzavajući ceo taj projekat najbolje što je mogao. Naravno, pri obavljanju svakog dela posla, on bi se maksimalno trudio da na najmanju meru svede gubitke i greške, da izbegne ponavljanje ijednog posla; ujedno bi svaki zadatak i postupak završio dobro i u roku, garantujući njegov kvalitet. To je bilo pravo ispoljavanje u kome nema nikakvog otezanja. Prema tome, šta je bio preduslov da Noje bude u stanju da ne odugovlači? (Čuo je Božju naredbu.) Da, to su bili preduslov i kontekst za ovo. Dakle, zašto je Noje bio u stanju da ne odugovlači? Neki ljudi kažu da je Noje posedovao istinsku pokornost. Pa, šta je on to posedovao što mu je omogućilo da postigne takvu istinsku pokornost? (Bio je obziran prema Božjem srcu.) Tako je! To znači imati srce! Ljudi koji imaju srce u stanju su da budu obzirni prema Božjem srcu; oni bez srca samo su prazne ljušture, budale, ne znaju da budu obzirni prema Božjem srcu. Mentalitet im je ovakav: „Baš me briga koliko je Bogu ovo hitno, uradiću to kako mi se prohte – kako bilo, nisam besposlen ni lenj.” Ovakav stav, ovakva negativnost, potpuni nedostatak inicijative – takav nije neko ko je obziran prema Božjem srcu, niti taj shvata kako da bude obziran prema Božjem srcu. U tom slučaju, da li on poseduje istinsku veru? Sasvim sigurno ne. Noje je bio obziran prema Božjem srcu, imao je istinsku veru i zato je mogao da izvrši Božji nalog. Stoga, nije dovoljno samo prihvatiti Božji nalog i biti spreman da uložiš neki napor. Moraš takođe voditi računa o Božjim namerama, da daš sve od sebe i budeš odan – a to zahteva da imaš savest i razum; to je ono što ljudi treba da imaju, i što je imao Noje. Šta vi kažete, za izgradnju tako velike barke u ono vreme, koliko bi godina bilo potrebno da je Noje odugovlačio, da nije osećao hitnost, da nije bio nespokojan ni efikasan? Da li bi barka mogla biti završena za 100 godina? (Ne bi.) Bilo bi potrebno da nekoliko generacija neprekidno gradi barku. S jedne strane, izgradnja čvrstog objekta poput barke bi trajala godinama; pored toga, dugo bi trajalo i prikupljanje svih živih stvorenja i briga o njima. Da li je bilo lako prikupiti ova stvorenja? (Nije.) Nije bilo. I tako, nakon što je čuo Božje zapovesti i shvatio da je Božja namera hitna, Noje je osetio da to neće biti ni lako ni jednostavno. Shvatio je da mora da ispuni zadatak u skladu sa Božjim željama i da izvrši nalog koji mu je Bog poverio, kako bi Bog bio zadovoljan i umiren, kako bi sledeći korak Božjeg dela glatko protekao. Takvo je bilo Nojevo srce. A kakvo je to srce bilo? To je bilo srce koje je vodilo računa o Božjim namerama. Sudeći po Nojevom ponašanju u izgradnji barke, on je sigurno bio čovek velike vere i nije sumnjao u Božju reč tokom stotinu godina. Od čega je on zavisio? Zavisio je od svoje vere i pokornosti Bogu. Noje je mogao da se pokori u potpunosti. Koji su detalji njegove potpune pokornosti? Njegova obzirnost. Da li imate ovakvo srce? (Nemamo.) Umete da govorite o doktrinama i iznosite slogane, ali ne možete praktično da delujete, a kada se suočite s teškoćama, ne možete da primenite Božje zapovesti. Kada govorite, govorite vrlo jasno, ali kada dođe do praktičnog delovanja i kada se suočite s nekom poteškoćom, vi postajete negativni. Kada osetite malo patnje, počinjete da se žalite i samo želite da odustanete. Kada ne bi bilo obilne kiše osam ili deset godina, vi biste postali negativni i sumnjali biste u Boga, a da li biste nastavili da budete negativni ako bi prošlo još dvadeset godina bez jake kiše? Noje je više od 100 godina gradio barku i nikada nije postao negativan niti sumnjao u Boga, već je prosto nastavio da gradi barku. Ko bi osim Noja mogao to da uradi? Šta vama manjka? (Nemamo normalnu ljudskost ili savest.) Tako je. Ne posedujete Nojev karakter. Koliko istina je Noje razumeo? Da li mislite da je razumeo više istina od vas? Čuli ste toliko propovedi. Tajne Božjeg ovaploćenja, prava priča o tri etape Božjeg dela, Božji plan upravljanja; ovo su najviše i najdublje tajne izražene čovečanstvu. Sve to vam je razjašnjeno, pa kako onda još uvek ne posedujete Nojevu ljudskost i još uvek niste kadri da postupate onako kako Noje jeste bio kadar? Vaša vera i ljudskost su tako inferiorne u odnosu na Nojeve! Može se reći da vi nemate pravu veru, a ni minimalnu savest ili razum koji bi trebalo da postoje unutar ljudskosti. Iako ste slušali mnoge propovedi i na prvi pogled izgleda da razumete istinu, kvalitet vaše ljudskosti i vaša iskvarena narav ne mogu se odmah promeniti slušanjem dodatnih propovedi ili razumevanjem istina. Bez raspoznavanja ovih stvari, ljudi osećaju da i nisu toliko inferiorni u odnosu na svece iz prošlosti, misleći: „Sada i mi prihvatamo Božji nalog i slušamo Božju reč iz Božjih usta. Takođe, ozbiljno shvatamo svaku stvar koju Bog traži da uradimo. Svi zajedno razgovaraju u zajedništvu o ovim stvarima, a zatim rade na planiranju, raspoređivanju i sprovođenju stvari. Kako smo mi drugačiji od svetaca iz prošlosti?” Da li je razlika koju sada vidite velika ili ne? Ogromna je, prvenstveno u pogledu karaktera. Današnji ljudi su tako iskvareni, sebični i ogavni! Neće ni prstom mrdnuti ako im to ne donosi korist! Činiti dobre stvari i pripremati dobra dela vrlo je naporno za njih! Oni su spremni da obave dužnost, ali nemaju snagu volje, spremni su da pate, ali ne mogu to da izdrže. Oni žele da plate cenu, ali ne mogu to da urade, spremni su da primene istinu, ali ne mogu to da ostvare i žele da vole Boga, ali ne mogu to da sprovedu u delo. Recite Mi, koliko je manjkava ovakva ljudskost! Koliko istine oni moraju da razumeju i poseduju da bi se nadoknadilo sve ovo?

Upravo smo razgovarali o Nojevom vođenju računa o Božjim namerama, što je bio dragocen deo njegove ljudskosti. Ima još nečega – šta je u pitanju? Nakon što je čuo Božje reči, Noje je saznao jednu činjenicu; takođe je saznao kakav je Božji plan. Plan nije bio da se samo jednostavno napravi barka koja će služiti kao spomenik, ili da se stvori zabavni park, ili da se napravi neka velika zgrada kao obeležje – to nije bio slučaj. Na osnovu onoga što je Bog rekao, Noje je znao jednu činjenicu: Bog se gnušao ovog ljudskog roda, koji je bio opak, i odredio je da će te ljude uništiti potopom. A oni koji će preživeti do naredne epohe biće spaseni od poplava upravo ovom barkom; ona će im omogućiti da prežive. A šta je bila ključna tačka u ovoj činjenici? Da će Bog uništiti svet potopom, da je imao nameru da Noje izgradi barku i preživi, i da svaka vrsta živog bića preživi, ali da ljudski rod bude uništen. Da li je ovo bilo nešto važno? Ovo nije bila neka beznačajna porodična stvar, niti neka sitnica koja se tiče pojedinca ili plemena; umesto toga, to je uključivalo veliki poduhvat. Kakvu vrstu velikog poduhvata? Onu koja se odnosila na Božji plan upravljanja. Bog je nameravao da učini nešto veliko, nešto što se tiče čitavog čovečanstva, i što se odnosilo na Njegovo upravljanje, na Njegov stav prema čovečanstvu i prema njegovoj sudbini. Ovo je treća informacija koju je Noje saznao kada mu je Bog poverio ovaj zadatak. A kakav je bio Nojev stav kada je čuo ovo iz Božjih reči? Da li je to bio stav vere, sumnje ili potpune neverice? (Stav vere.) U kojoj meri je verovao? I koje činjenice dokazuju da je verovao? (Kada je čuo Božje reči, počeo je da ih sprovodi u delo i napravio je barku kao što je Bog rekao, što znači da je njegov stav prema Božjim rečima bio stav vere.) Iz svega što se u Noju prikazalo – od nivoa izvršenja i sprovođenja zadatka nakon što je Noje prihvatio ono što mu je Bog poverio, sve do činjenice o onome što je na kraju ostvareno – može se videti da je Noje apsolutno verovao u svaku reč koju je Bog izgovorio. Zašto je imao apsolutnu veru? Kako to da nije sumnjao? Kako to da nije pokušavao da analizira, da nije ispitivao sve ovo u svom srcu? S čim je ovo povezano? (Sa verom u Boga.) Tačno, to je bila Nojeva prava vera u Boga. Stoga, kada je reč o svemu što je Bog govorio i o svakoj Njegovoj reči, Noje nije samo slušao i prihvatao; umesto toga, posedovao je pravo znanje i veru u dubinama svog srca. Iako mu Bog nije rekao razne detalje, recimo kada će stići poplavne vode ili koliko godina će proći pre nego što se to dogodi, kolika će biti razmera tih poplava ili šta će biti nakon što Bog uništi svet, Noje je verovao da je sve što je Bog rekao već postalo činjenica. Noje nije tretirao Božje reči kao priču, kao mit, kao neku izreku ili običan pisani tekst, već je u dubinama svog srca verovao i bio siguran da će Bog to učiniti, i da niko ne može da promeni ono što je Bog odredio da ostvari. Noje je smatrao da ljudi mogu imati samo jedan stav prema Božjim rečima i prema onome što Bog želi da postigne, a to je da prihvate tu činjenicu, da se pokore onome što Bog zapoveda i da dobro obavljaju zadatke koje Bog od njih traži da obave – to je bio njegov stav. I upravo zbog toga što je Noje imao takav stav – bez analiziranja, bez ispitivanja i bez sumnje, već verujući iz dubine svog srca, i da zatim odluči da obavi ono što Bog traži i da dâ svoj doprinos onome što je Bog želeo da bude ostvareno – upravo se zbog toga ostvarila činjenica o izgradnji barke, kao i o prikupljanju i opstanku svih vrsta živih stvorenja. Da je Noje bio sumnjičav kada je čuo Boga kako kaže da će uništiti svet potopom; da se nije usudio da u potpunosti poveruje u to, jer to nije video i nije znao kada će se to dogoditi, i jer je bilo mnogih nepoznanica, da li bi to uticalo na njegovo stanje uma i uverenje da treba da napravi barku, da li bi se oni promenili? (Da.) Kako bi se promenili? Dok je gradio barku, možda bi hvatao prečice, možda bi ignorisao Božje specifične zahteve, ili ne bi prikupio svaku vrstu živog stvorenja unutar barke, kao što je Bog tražio. Bog je rekao da mora biti po jedan mužjak i jedna ženka, na šta bi on mogao reći: „Za neke od njih je dovoljno samo imati ženku. Ne mogu da pronađem neke od njih, pa onda ništa. Ko zna kada će se desiti poplava koja će uništiti svet.” Veliki poduhvat izgradnje barke i prikupljanja svake vrste živih stvorenja trajao je 120 godina. Da li bi Noje istrajao tih 120 godina da nije posedovao pravu veru u Božje reči? Apsolutno ne bi. Uz ometanja iz spoljnog sveta i razne pritužbe članova njegove porodice, za nekoga ko ne veruje da su Božje reči činjenica, taj zadatak bi bio veoma težak za ostvarivanje, a kamoli da se u njemu istraje stotinu dvadeset godina. Prošli put sam vas pitao da li je 120 godina dug period. Svi ste rekli da jeste. Pitao sam vas koliko biste vi mogli da izdržite, a kada sam na kraju pitao da li biste mogli da izdržite 15 dana, niko od vas nije rekao da bi mogao, i Moje srce je potonulo. Vi ste daleko inferiorniji od Noja. Niste vredni ni jedne dlake sa njegove glave, nemate čak ni jednu desetinu njegove vere. Kako ste bedni! S jedne strane, vaša ljudskost i integritet su isuviše niski. S druge strane, može se reći da vaše stremljenje ka istini u suštini i ne postoji. Stoga niste sposobni da proizvedete pravu veru u Boga, niti imate pravu pokornost. Kako ste uspeli da izdržite do sada – zašto, dok Ja besedim, vi još uvek sedite i slušate? U vama se nalaze dva aspekta. S jedne strane, većina vas još uvek želi da bude dobra; ne želite da budete loši ljudi. Želite da krenete dobrim putem. Imate tu mrvicu odlučnosti, to malo dobre volje. U isto vreme, većina vas se boji smrti. Do koje mere se bojite smrti? Ima, među vama, onih koji se, na najmanji znak problema u spoljnjem svetu, dodatno trude da izvrše svoju dužnost; a kada se situacija smiri, prepuštaju se udobnostima i mnogo manje se trude oko svoje dužnosti; uvek žele da udovolje svom telu. U poređenju sa pravom Nojevom verom, ima li istinske vere u onome što se ispoljava u vama? (Nema.) I Ja mislim tako. Čak i ako postoji nešto malo vere, ona je bedno mala i nije u stanju da izdrži test kušnje.

Ja nikada nisam pravio radne aranžmane, ali često sam čuo da su počinjali rečima sličnim ovima: „U ovom trenutku, mnoge zemlje se nalaze u ozbiljnom haosu, svetski trendovi postaju sve opakiji i Bog će kazniti ljudski rod; trebalo bi da obavljamo svoju dužnost u skladu sa merilom, radeći to i to, i da Bogu ponudimo svoju odanost.” „Ovih dana, pošasti postaju sve teže, okruženje sve nepovoljnije, katastrofe sve ozbiljnije, ljudi se suočavaju sa pretnjom bolesti i smrti, i samo ako verujemo u Boga i ako se više molimo Bogu, izbeći ćemo epidemije, jer je samo Bog naše utočište. Danas, suočeni sa takvim okolnostima i sa takvim okruženjem, trebalo bi da pripremimo dobra dela radeći to i to, i da se opremimo istinom radeći to i to – ovo je imperativ.” „Ove godine, najezda štetočina je bila posebno teška, čovečanstvo će se suočiti sa glađu i uskoro ćemo se suočiti sa pljačkama i društvenim nestabilnostima, tako da oni koji veruju u Boga treba često da dolaze pred Njega da se mole i da traže Božju zaštitu. Takođe, moraju da održavaju normalan crkveni život i normalan duhovni život.” I tako dalje. A zatim, kada se završi uvod, počinju konkretni aranžmani. Svaki put, ovi uvodi su igrali pravovremenu i odlučujuću ulogu u veri ljudi. Stoga se pitam, da li bi se radni aranžmani sproveli da nije bilo ovih uvoda i izjava? Bez ovih uvoda, da li bi radni aranžmani bili radni aranžmani? Da li bi bilo razloga da se oni izdaju? Odgovor na ova pitanja je svakako odričan. Sada želim da znam sledeće: s kakvom svrhom ljudi veruju u Boga? Koji je značaj njihove vere u Boga? Da li oni razumeju ili ne razumeju činjenice koje Bog želi da ostvari? Kako bi ljudi trebalo da se odnose prema Božjim rečima? Kako bi trebalo da se odnose prema svemu što Stvoritelj zahteva? Da li su ova pitanja vredna razmatranja? Ako bi se od svih ljudi zahtevalo Nojevo merilo, Moje mišljenje je da nijedan od njih ne bi zaslužio titulu „stvorenog bića”. Ne bi bili dostojni da izađu pred Boga. Ako bi vera i pokornost ljudi danas bile merene Božjim stavom prema Noju i na osnovu merila po kojima je Bog izabrao Noja, da li bi Bog mogao biti zadovoljan njima? (Ne bi.) Oni su daleko od toga! Ljudi uvek kažu da veruju u Boga i da Ga obožavaju, ali kako se ta vera i obožavanje ispoljavaju u njima? U stvari, to se ispoljava kao njihova zavisnost od Boga, kao njihovo neprestano traženje od Njega, kao i u vidu njihovog istinskog buntovništva protiv Njega, pa čak i kao prezir prema ovaploćenom Bogu. Može li se sve to smatrati prezirom čovečanstva prema istini i otvorenim kršenjem načela? To je, zapravo, tako – to je njegova suština. Svaki put kada radni aranžmani sadrže ove reči, dolazi do uvećanja „vere” među ljudima; svaki put kada se izdaju radni aranžmani, kada ljudi shvate zahteve i značaj radnih aranžmana i kada su u stanju da ih sprovedu, oni onda veruju da je došlo do podizanja njihovog nivoa pokornosti, da sada poseduju pokornost – a, u stvari, da li oni zaista poseduju veru i pravu pokornost? I kakve su to navodne vera i pokornost kada se mere prema Nojevom merilu? U suštini, to je neka vrsta trgovine. Kako bi se to moglo smatrati verom i istinskom pokornošću? Šta je ta takozvana prava vera kod ljudi? „Poslednji dani su već tu – nadam se da će Bog uskoro delovati! Pravi je blagoslov to što ću biti ovde kada Bog uništi svet, što ću imati sreće da preživim i što neću trpeti razaranje. Bog je tako dobar, toliko voli ljude, Bog je tako velik! Toliko je uzvisio čoveka, Bog zaista jeste Bog, samo Bog može da učini takve stvari.” A njihova takozvana prava pokornost? „Sve što Bog kaže je ispravno. Uradi sve što On traži; ako ne, upašćeš u nesreće i za tebe će sve biti gotovo, niko neće moći da te spase.” Njihova vera nije prava vera, a njihova pokornost takođe nije prava pokornost – to su samo laži.

Danas, gotovo svako na svetu zna za Nojevu izgradnju barke, zar ne? Ali, koliko ljudi zna za pravu priču? Koliko ljudi razume Nojevu pravu veru i pokornost? I ko zna – i kome je stalo – do toga kakva je Božja procena Noja? Niko ne obraća pažnju na ovo. Šta to pokazuje? To pokazuje da ljudi ne streme ka istini i da ne vole pozitivne stvari. Prošli put, nakon što sam u zajedništvu besedio o pričama ovih dveju ličnosti, da li se neko vratio Bibliji da pročita detalje tih priča? Da li ste bili dirnuti kada ste čuli priče o Noju, Avrâmu i Jovu? (Jesmo.) Da li zavidite toj trojici? (Da.) Da li želite da budete poput njih? (Da.) Dakle, da li ste u zajedništvu vodili detaljne razgovore o njihovim pričama i o suštini njihovog ponašanja, o njihovom stavu prema Bogu i o njihovoj veri i pokornosti? Odakle bi trebalo da krenu ljudi koji žele da budu poput ovakvih ljudi? Prvi put sam pročitao priču o Jovu pre mnogo vremena i takođe sam donekle razumeo priče o Noju i Avrâmu. Svaki put kada čitam i kada u svom srcu razmišljam o onome što su njih trojica pokazala, o tome šta je Bog rekao i učinio njima, kao i o njihovim raznim stavovima, osećam kao da ću zaplakati – ganut sam. Šta je vas ganulo kada ste ih čitali? (Nakon što sam odslušala Božju besedu, konačno sam shvatila da je Jov, dok je prolazio kroz kušnje, mislio da Bog pati zbog njega i, pošto nije želeo da Bog pati, proklinjao je dan svog rođenja. Svaki put kada ovo pročitam, osećam da je Jov zaista vodio računa o Božjim namerama i veoma sam ganuta time.) Šta još? (Noje je prolazio kroz velike teškoće dok je gradio barku, a ipak je mogao i da vodi računa o Božjim namerama. Avrâm je u stotoj godini dobio dete i bio je ispunjen radošću, ali, kada mu je Bog tražio da svoje dete prinese kao žrtvu, mogao je da posluša i da se pokori, dok mi to ne možemo. Mi nemamo ljudskost, savest niti razum Noja ili Avrâma. Pun sam divljenja kada čitam njihove priče, i oni su nam uzori koje treba da sledimo.) (Poslednji put kada si Ti besedio, pomenuo si da je Noje mogao da istraje 120 godina u izgradnji barke i da je savršeno ispunio ono što mu je Bog zapovedio i nije izneverio Božja očekivanja. Kada uporedim ovo sa svojim stavom prema dužnosti, vidim da ja uopšte nisam istrajan. To čini da se osećam krivim, a i ganut sam time.) Svi ste ganuti, zar ne? (Da.) Za sada nećemo besediti na ovu temu; razgovaraćemo o svemu ovome nakon što završimo sa pričama o Noju i Avrâmu. Reći ću vam koji delovi su Mene ganuli, pa ćemo videti da li su to isti oni koji su ganuli i vas.

Upravo smo razgovarali o Nojevoj pravoj veri u Boga. Utvrđene činjenice o njegovoj izgradnji barke dovoljne su da pokažu njegovu pravu veru. Nojeva prava vera se pokazuje u svakom njegovom postupku, u svakoj njegovoj misli i ideji, i u stavu s kojim se odnosio prema onome što mu je Bog zapovedio. To je dovoljno da pokaže Nojevu pravu veru u Boga – veru koja ne sadrži ni malo sumnje i koja je bez ikakvih primesa. Bez obzira da li je ono što mu je Bog tražio da uradi bilo u skladu sa njegovim sopstvenim predstavama, bez obzira da li je to bilo ono što je on planirao da uradi u životu, bez obzira u kakvom se sukobu to nalazilo sa stvarima u njegovom životu, a kamoli koliko je taj zadatak bio težak, on je imao samo jedan stav: da ga prihvati, pokori se i sprovede u delo. Na kraju, činjenice pokazuju da je barka koju je Noje sagradio spasila svaku vrstu živih stvorenja, kao i Nojevu vlastitu porodicu. Kada je Bog poslao potop i počeo da uništava ljudski rod, barka je nosila Nojevu porodicu i razne vrste živih stvorenja, ploveći po vodi. Bog je uništio zemlju tako što je poslao potop u trajanju četrdeset dana, a preživeli su samo Nojeva porodica od osam ljudi i različita živa bića koja su ušla u barku, dok su svi ostali ljudi i živa bića uništeni. Šta se može videti iz ovih činjenica? Pošto je Noje imao pravu veru i pravu pokornost Bogu – kroz njegovu istinsku saradnju s Bogom – ono što je Bog želeo da učini ostvareno je; postalo je stvarnost. To je bilo ono na šta je Bog kod Noja blagonaklono gledao, i Noje nije razočarao Boga; ispunio je važan nalog koji mu je Bog dao i završio sve što mu je Bog poverio. Noje je Božji nalog mogao da ispuni zahvaljujući Božjim naredbama, s jedne, i, s druge strane, najvećim delom zahvaljujući Nojevoj pravoj veri i apsolutnoj pokornosti Bogu. Upravo zato što je Noje posedovao ove dve najdragocenije stvari, Bog ga je voleo; i upravo zbog toga što je Noje imao pravu veru i apsolutnu pokornost, Bog ga je video kao nekoga ko treba da preživi i kao nekoga ko je dostojan da preživi. Svi osim Noja su bili objekat Božjeg prezira, što ukazuje na to da su svi oni bili nedostojni da žive među svim Božjim stvorenjima. Šta bi trebalo da vidimo iz Nojeve izgradnje barke? S jedne strane, videli smo Nojevu plemenitu prirodu; on je posedovao savest i razum. S druge strane, videli smo Nojevu pravu veru i pravu pokornost Bogu. Sve ovo je dostojno ugledanja. Upravo zbog Nojeve vere i pokornosti Božjem nalogu, Noje je postao voljen u Božjim očima, postao je stvoreno biće koje je Bog voleo – što je bila srećna i blagoslovena stvar. Samo takvi ljudi su dostojni da žive u svetlu Božjeg lica; u Božjim očima, samo su oni dostojni života. Ljudi koji su dostojni života: šta to znači? To znači da su oni dostojni da uživaju u svemu onome što je Bog darovao čovečanstvu, a što se može uživati; dostojni da žive u svetlu Božjeg lica, dostojni da prime Božje blagoslove i obećanja; Ljudi poput ovih su voljeni od Boga, oni su prava stvorena ljudska bića i baš njih Bog želi da pridobije.