Četvrti slučaj: Zloupotreba priloga radi otplate dugova

Nekada, kada sam živeo u kontinentalnoj Kini, morali smo da pronađemo relativno bezbedno mesto za sastajanje s kolegama, pa smo našli porodicu koja nas je ugostila. Porodica je bila spremna da nas ugosti i pomogla nam je da zaštitimo to mesto. Ali, posle nekog vremena, ta porodica je počela ovako da razmišlja: „Izgleda da planirate dugo ovde da se sastajete. Ne možete da se sastajete nigde osim u mojoj kući, pa bi trebalo to da iskoristim da izvučem neku korist iz te situacije. Zar ne bih bio budala da to ne učinim?” Tokom jednog sastanka s kolegama, pre nego što su svi učesnici stigli, neki čovek je iz nepoznatog razloga došao u kuću našeg domaćina, seo u dnevnu sobu i nije nikako odlazio. Domaćin je došao i rekao da je on došao da naplati neki dug, da je njegova porodica pre nekoliko godina pozajmila novac od njega, ali mu ga nije vratila. Šta mislite, šta se tu dešavalo? Taj čovek je mogao da dođe i ranije, ili kasnije, ali desilo se tako da je došao da naplati dug upravo u tom trenutku. Je li to bila slučajnost ili je neko to namerno tako isplanirao? Nismo mogli da ne posumnjamo. Tu se dešavalo nešto sumnjivo. Šta se to dešavalo? Da li je moguće da je porodica imala loše namere i da je namerno pozvala tog čoveka da dođe? (Jeste.) Rekao sam im: „Odmah ga izbacite odavde.” Domaćin je na to rekao: „Neće da ode dok mu ne platimo.” Ja sam zatim rekao: „Pa, zašto mu ne platite?” Domaćin je mrmljao i okolišao, nagoveštavajući da ne bi platili svoj dug čak ni da imaju novac – hteli su da pozajme, a da ne vrate. Uterivač dugova je čekao i nije otišao ni kada su još neke naše kolege počele da pristižu. Šta je naš domaćin planirao da uradi? Zar to nije bio unapred smišljen plan? (Jeste.) Malo kasnije sam nekom rekao da domaćinu da novac i da mu kaže da se smesta reši tog uterivača dugova. Pošto smo domaćinu dali novac, uterivač je otišao u roku od pola sata. Zdrav razum nam govori da on više ne bi trebalo da se vraća, ali ta stvar još uvek nije bila završena. Mesec dana kasnije, uterivač je ponovo došao baš pred naš sastanak. Naš domaćin je rekao da je prošli put otplaćen samo deo duga, a ne ceo dug. Koji je bio njegov cilj kada je to rekao? Da mu Božja kuća ponovo otplati dug. Bilo je isto kao i prethodnog puta, čim smo domaćinu dali novac, uterivač je otišao. Od tog trenutka, uterivač više nikada nije došao za vreme našeg sastanka, jer smo već bili u dve rate otplatili dug domaćina. Domaćin je očigledno brinuo da, ako nam zatraži toliko novca unapred, nećemo hteti da platimo, pa ga je tražio u dve rate. Kako treba gledati na taj novac? Da li mu ga je Božja kuća pozajmila ili je on manipulacijom naveo Božju kuću da mu da novac? (Manipulisao je Božjom kućom.) Zaista, on je prevarom naveo Božju kuću da mu da novac. Pa, zašto mu je onda Božja kuća dala taj novac? Zar nismo mogli da mu ga ne damo? Na kraju krajeva, opravdano je i zakonito da mu ne damo novac, ali to bi značilo da kolege više ne bi mogle da se sastaju. Koji je, dakle, bio naš rezon da mu damo novac? U to vreme sam smatrao da prema tom novcu treba da se odnosimo kao prema zakupnini. Da smo zakupili hostel ili sportski stadion, zar nas i to ne bi nešto koštalo? A na tim mestima ne možemo da se sastajemo i ona nisu bezbedna. Ovde nam ovaj domaćin pomaže da zaštitimo to mesto i bezbednost nam je zagarantovana, pa da li je onda razumno da Božja kuća potroši nešto novca da otplati njegove dugove? (Jeste.) Jedini problem je to što novac nije bio dat na iskren način. Ali u okruženju kao što je zemlja velike crvene aždaje, takve stvari su često neophodne.

Neki ljudi imaju zlu ljudskost i nisu sasvim voljni da vrše dužnost domaćina. Koristimo ih za zaštitu mesta gde se sastajemo, pa zato moramo da im dozvolimo i da izvuku neku korist iz te situacije. Ali, kada tako izvuku korist, mogu li i dalje da zadobiju spasenje? Ne mogu. Ne radi se o tome da ih Bog ne bi spasao, već o tome da takva vrsta ljudi nije u stanju da dostigne spasenje. Oni svakoga varaju i svakog iskorišćavaju. Kada obavljaju svoje dužnosti i nastoje da pripreme dobra dela, moraju uvek prevarom iz toga da izvuku nešto poželjno; s kim god da komuniciraju, drže se načela da uvek nešto ućare i da nikad ne izvuku deblji kraj. To je načelo kojeg se oni pridržavaju dok obavljaju dužnosti u Božjoj kući. Odakle, onda, dolaze ta „dobra dela”? Ta dobra dela ne pripremaju sami ti ljudi, već ih kupuje i plaća Božja kuća; oni ne pripremaju dobra dela. Oni obezbeđuju mesto, a Božja kuća daje novac i smatra ga zakupninom. To nema nikakve veze sa dobrim delima, to nisu dobra dela tih ljudi. Kakvo je to ponašanje kada čovek, na ime pružanja utočišta braći i sestrama za račun Božje kuće, od iste prevarom stiče novac ili predmete? Kakvog je karaktera takav čovek? Može li Bog pamtiti njegovo ponašanje? Kako se rangira njegov karakter u ljudskim srcima i u Božjem srcu? Pripremanje dobrih dela je nešto što treba da radiš – dobra dela pripremaš zarad svojeg odredišta, a sve što radiš za sebe radiš, a ne za druge. Kada radiš ono što treba, već si primio nagradu i već si dobio tu poželjnu stvar na koju si se namerio, pa kako te onda Bog vidi u Svom srcu? Ti radiš dobre stvari da bi stekao nešto što je u tvom interesu, a ne da bi stekao istinu ili život, a kamoli da bi udovoljio Bogu. Može li Bog i dalje da spase takve ljude? Ne može. Oni pripreme tek neko sitno dobro delo i obave neku sitnu obavezu i dužnost, a već pružaju ruke i traže od Božje kuće platu, žickaju pare od nje, smišljaju raznorazne načine da je prevare i da steknu poželjne stvari, te se trude da nikada ne izvuku deblji kraj, baš kao što bi vodili biznis. Stoga takvo dobro delo i nije dobro delo – ono se pretvorilo u zlo delo i ne samo da ga Bog neće zapamtiti, već će On te ljude razrešiti i lišiće ih prava na spasenje. Kada je taj domaćin naterao Božju kuću da otplati njegov dug, je li taj postupak bio malo prevarantski po svojoj prirodi? Tako rade antihristi. Kada hoće novac, oni to ne kažu otvoreno; umesto toga, dolaze do njega prevarom, grabe priliku da iznude stvari. Da li Bog spasava one koji iznuđuju priloge date za Njega? (Ne spasava.) A ako se ti ljudi pokaju i steknu pravu veru, treba li onda da budu spaseni? (Ne treba.) Zašto? (Činjenica da su bili kadri da prevare Božju kuću znači da za Boga u njihovim srcima nema mesta – to su tipični bezvernici.) Hoće li se bezvernici pokajati? Oni bezvernici koji su antihristi neće se pokajati. Njima su interesi u središtu svega što rade i nikada se neće pokajati, pa makar umrli. Ne priznaju da su nešto loše učinili, niti priznaju da su učinili zlo, pa zašto bi se oni pokajali? Pokajanje je za ljude koji imaju ljudskost, savest i razum i koji jasno vide i priznaju svoju iskvarenost. Ta porodica je izvršila tek jednu malu dužnost, a morala je odmah prevarom iz toga da izvuče nešto poželjno, nije se libila da čak i to iskoristi kao priliku. Ti ljudi su bili velike varalice. To je četvrti slučaj.

Peti slučaj: Zahtevanje plate za rad u Božjoj kući

U kontinentalnoj Kini ima nekih vrsta rada koje su relativno opasne i riskantne, pa moraju da ih obavljaju ljudi koji imaju nešto pameti i određene kvalifikacije. U to vreme, bio je jedan čovek koji je imao takve kvalifikacije, pa je Višnji uredio da on obavlja taj posao. Dok je bio na tom poslu, on je podneo zahtev, rekavši da, čim je počeo da obavlja taj posao, više nije mogao svaki dan da ide na svoj redovni posao, te da njegova porodica sada malo teže preživljava. Božja kuća mu je dala nešto novca za životne troškove, a on je zbog toga bio vrlo srećan i preuzeo je posao koji mu je poveren; ali, njegova uspešnost u radu bila je tek osrednja. Posle nekog vremena, njegova porodica više nije teško preživljavala, ali je iskrslo nešto drugo, što je on pomenuo Božjoj kući, pa mu je ona opet dala novac za životne troškove, da ga obezbedi. Nerado se složio da nastavi sa radom, ali koliko ga je dobro obavljao? Bio je to pravi haos. Ako mu se nešto radilo, on bi uradio nešto malo, a ako mu se nije radilo, ne bi uradio baš ništa. To je dovelo do kašnjenja u poslu, crkveni rad je zbog toga pretrpeo gubitke, a drugi ljudi su to morali da popravljaju. Nešto kasnije, Božja kuća ga je kontaktirala da mu kaže da uloži trud u svoj posao, pa će mu Božja kuća i dalje pomagati da reši sve svoje teškoće. On to nije rekao direktno Božjoj kući u lice, ali je nasamo rekao nekolicini braće i sestara: „Zar meni fali novca za troškove života? Koji veliki problem će rešiti ovako mala količina novca? Ja rešavam ogroman problem za božju kuću obavljajući ovaj posao. Trebalo bi i božja kuća da rešava velike probleme za mene. Moj sin trenutno nema novca za školarinu, a taj problem se ne rešava. Ne treba meni ova crkavica.” Te reči su izrazile ono što je on stvarno mislio, ali nije mogao da se natera da ih kaže Božjoj kući u lice; umesto toga, dao je sebi oduška iza zatvorenih vrata i tako je razotkriven. Kako bi ta situacija trebalo da se reši? Treba li Božja kuća da nastavi da za posao koristi njega, ili da nađe nekog drugog? (Da nađe nekog drugog.) Zašto? Njegov karakter i njegova suština već su razotkriveni. Ne samo da je hteo da Božja kuća izdržava njegovu porodicu, već je hteo i da ona njegovom sinu plati školarinu, a kasnije je rekao i da mu je žena bolesna, pa je hteo da joj Božja kuća plati lečenje. Zar on nije tražio sve više? Mislio je da je, čineći tu malu stvar za Božju kuću, dao veliki doprinos i da Božja kuća treba bezuslovno da ga snabde svime što zatraži. Da je imao neki redovan posao, da li bi onda imao novca da pošalje sina na fakultet? Da li bi imao novca da plati ženi lečenje? Ne mora da znači. Pa zašto je onda, kada je uradio to malo posla u Božjoj kući, stalno od nje tražio novac? Šta je mislio? Kakav je bio njegov pogled na taj problem? Mislio je da Božja kuća bez njega ne bi imala nikoga da obavi taj posao, pa da stoga mora da iskoristi tu priliku da nađe razloge da od Božje kuće traži još novca, da ne treba bez razloga da se odrekne te prilike i da će, ako je propusti, ona biti izgubljena. Zar nije tako mislio? Mislio je da je obavljanje tog rada isto kao kada ideš na posao i za to dobijaš platu, te da zato treba da opelješi Božju kuću. Kada je kasnije shvatio da ne može da opelješi Božju kuću, prestao je da obavlja svoj posao. Da li je to čovek koji istinski veruje u Boga? (Nije.)

Ljudi koji istinski veruju u Boga ne boje se da podnose teškoće dok obavljaju svoju dužnost. Neki ljudi dok obavljaju svoju dužnost ne pominju neprilike u kojima se nalazi njihova porodica. Neki ljudi iz siromašnih krajeva obavljaju dužnost domaćina, pa kada im dođu braća i sestre, a kod njih nema pirinča za jelo, oni izađu i pozajme novac, i ništa ne kažu. Kada bi nešto rekli, da li bi Božja kuća mogla da im da novac? (Mogla bi.) Božja kuća može da priušti stvari koje su potrebne da se ugoste braća i sestre. Pa zašto onda ti ljudi ništa ne kažu? Da im ponudiš novac, odbili bi ga. Pošto izađu i pozajme novac, oni će taj dug malo po malo sami otplatiti. Ne žele novac od Božje kuće. Antihristi su upravo suprotni tome. Oni postavljaju uslove, pružaju ruke i postavljaju zahteve pre nego što bilo šta urade. Kako to da im je tako lako da pruže ruku? Kako mogu tako „samouvereno” da pružaju ruku? Takvi ljudi nemaju nimalo stida, zar ne? Pošto su zatražili nešto novca, oni žele još. Ako im ga ne daju, oni neće ništa ni raditi – ne puštaju sokola dok ne vide zeca: „Uradiću onoliko koliko mi platite. Ako mi ne platite, nećete me naterati da još nešto uradim za vas. Zaboravite na to. Ovo je za mene posao, pa ako od njega nemam nikakve koristi, neću ni da ga radim. Izložio sam se riziku da obavim svoju dužnost, tako da moram nešto od toga i da dobijem, i to srazmerno onom što sam uložio. Neću da izvlačim deblji kraj!” Zato moraju da traže stvari koje smatraju da zaslužuju i moraju da iznalaze izgovore za te zahteve – moraju da razbijaju glavu da bi ih zatražili, pa smišljaju raznorazne načine da to učine. Ako mogu da dobiju to što su zatražili, utoliko bolje, a ako ne mogu, ostaviće sve, otići će i neće pretrpeti nikakve gubitke. Pored toga, misle da sav taj rad Božje kuće sa sobom nosi i rizik i da će Božja kuća, ako im ne da stvari koje su tražili, strepeti da je ne prijave i da neće imati nikog drugog ko je pogodan za taj posao, pa će morati da se posluži njima. A ako se njima bude poslužila, moraće i da ih plati. Zar nije to po svojoj prirodi neka vrsta prevare? Zar nije to po svojoj prirodi neka vrsta iskorišćavanja? Da li se takvi ljudi računaju među vernike? To su bezvernici koji nisu deo Božje kuće – nisu čak ni prijatelji crkve. Kada prijatelji crkve vide da su vernici divni ljudi, oni pomažu tako što im daju skrovište i pomažu im da urade neke stvari. Takvi ljudi mogu da budu malo blagoslovljeni. Suprotno tome, antihristi veruju u Boga samo da bi se domogli poželjnih stvari. Ako ne mogu da dođu do poželjnih stvari, oni neće obavljati nikakvu dužnost, neće ispunjavati obaveze i neće se uopšte davati. Kada Božja kuća uredi da oni obave neku dužnost, oni prvo pitaju koje im poželjne stvari nudi, a ako im ne nudi ništa poželjno, neće hteti ni da obavljaju tu dužnost. Koja je razlika između njih i prevaranata iz sveta nevernika? Ti ljudi i dalje žele da budu spaseni i da ih Bog blagoslovi. Zar ne traže nemoguće? Da ti ljudi nemaju prizemne osobine i da nisu bestidni, kako bi njihova srca uopšte mogla da smisle tako izopačene načine ponašanja? Kako mogu da imaju takav stav prema vršenju svoje dužnosti? Jeste li i vi u stanju da radite takve stvari? (Jesmo.) Do koje mere? Ima li granice? U kom trenutku biste pomislili da je to veoma ozbiljno i da ne možete više da nastavite sa tim stvarima? (Moje srce se ponekad oseća prekorenim, i grize me savest. Ponekad se bojim da će drugi razotkriti stvari koje sam uradila, pa to više ne radim.) Ma šta ljudi radili, izuzetno je važan njihov karakter. Čovek bez stida u stanju je da uradi sve moguće loše stvari. To je sasvim zao čovek. Nema granica tome što će on učiniti, a ne ponaša se u skladu sa svojom savešću. Kakvi su ljudi oni čija je ljudskost bez savesti? To su zveri i demoni i Bog ih neće spasti. Ljudi koji su sposobni da prevarom prigrabe priloge date za Boga i da ih iznude dok Bog obavlja Svoje delo, i oni koji od Božje kuće traže platu, nisu dobri ljudi. Oni misle da je Božju kuću lako prevariti, da u njoj niko nije zadužen da se stara za te stvari i da niko u Božjoj kući ne poseduje stvari, te da oni sami mogu te stvari da prisvoje i da ih na prevaru uzmu kako im se prohte. Kada to urade, misle da su stekli neku prednost. Je li tu prednost zaista tako lako steći? Prednost koju si stekao nije bila velika, ali kakve su posledice tog sticanja? Gubiš život.

Ako čovek zaista ima nešto ljudskosti i bar malo savesti, hoće li biti sposoban da tako nešto učini? Veruješ u Boga, a ipak si u stanju da Ga prevariš i da iznudiš priloge koji su Mu namenjeni. Kakav si ti onda čovek? Jesi li uopšte čovek? Takve stvari rade samo demoni. Zveri takve stvari ne rade. Pogledajte psa. Gazda odgoji psa, a pas mu čuva kuću. Kada dođe neki loš čovek, pas diže uzbunu i napada ga. Pojuri svakog ko uzme gazdine stvari. Kada iz gazdine kuće pobegnu kokoši, patke i guske, pas pomaže da se one pronađu. Kada se prasići u gazdinom domaćinstvu potuku, on pokušava da ih razdvoji. Pas zna da njegov gazda želi da on pazi na prasiće, pa je u stanju da ispuni tu obavezu. Pas se ne svađa sa gazdom, i ne kaže mu: „Ja sam ti pazio na prasiće, zašto mi ne daš malo piletine ili nešto drugo za jelo?” Pas to nikada ne kaže. Čak i pas je u stanju da bez nagrade štiti gazdinu kuću i da ispunjava svoje obaveze prema njemu, dok ti ljudi nisu dorasli ni životinjama. Pošto su ispunili neku sitnu obavezu, već misle da su izvukli deblji kraj; kada ispune neke odgovornosti i ulože nešto truda, osećaju se neprijatno, imaju osećaj da je ta postavka bila neravnopravna i da su iskorišćeni, pa smišljaju sve moguće načine da izravnaju račune. Kada veruješ u Boga, Bog te štiti i vodi, i poklanja ti tolike istine. Kako možeš da ne razmišljaš o tome da Mu se odužiš? Ti ne razmišljaš o tome da mu se odužiš, ali Bog se time ne bavi. S druge strane, kada ti ispuniš neku sitnu obavezu, ti odeš kod Boga i tražiš od njega da izravna račune. Kada ispuniš neku sitnu obavezu hoćeš stvari da iznudiš i da prevarom nešto nabaviš – smišljaš sve moguće načine da ti to bude nadoknađeno. Zar ne tražiš time smrt? Zar ti Bog nije dao mnogo? Kada pogledamo ljudska ispoljavanja, šta ljudi zaslužuju? Da li ljudi imaju stvari koje danas poseduju i u kojima uživaju zato što su ih zaslužili? Ne. To su stvari koje ti je Bog podario i stvari kojima te je On blagoslovio. Već ti je darovano mnogo toga. Bog ti je podario život, istinu i put, a ništa nije tražio zauzvrat. Kako si Mu se ti odužio? Kada obaviš nešto malo svojih obaveza i dužnosti, iznutra osećaš da to teško podnosiš i da si pretrpeo gubitak, pa smišljaš sve moguće načine da izravnaš račune. Ako hoćeš da izravnaš račune, Bog može da ti da nešto zauzvrat, ali kada to budeš dobio, hoćeš li i dalje moći da budeš spasen? Doći će dan kada će ti ljudi saznati tačno šta je najvažnije i šta je najvrednije. Ljudi koji imaju suštinu antihrista nikada neće spoznati vrednost istine. Kad dođe dan da njihov kraj bude razotkriven, i kad sve bude razotkriveno i objavljeno, onda će saznati. Ali, zar onda neće biti prekasno? Kraj svih stvari je blizu i sve će stvari proći. Samo Božje reči i Njegova istina ostaće za večnost. Oni koji poseduju istinu i sprovode Božje reči u delo ostaće zajedno sa Njegovim rečima i sa Njegovom istinom. To je vrednost i moć Božjih reči. Međutim, antihristima ta činjenica nikada neće biti jasna, pa razbijaju glavu smišljajući sve moguće načine i sva moguća sredstva da spletkare zarad pribavljanja raznih koristi na ime vere u Boga, a još traljavija sredstva koriste u pokušaju da se na prevaru dočepaju priloga datih za Boga, da ih se proneverom domognu i da ih prigrabe. Svi postupci i ponašanja tih ljudi beleže se u Božji tefter do poslednjeg slova. Kada dođe dan da se razotkrije njihov kraj, Bog će odrediti kraj svakog čoveka na osnovu tih beležaka. Sve te stvari su istinite. Verovao ti u to ili ne, sve te stvari biće otkrivene. To je peti slučaj. O kakvom je ovde čoveku reč? Je li njegov karakter uzvišen ili prizeman? (Prizeman.) On u Božjim očima nije častan, već nizak čovek. Jednom rečju, zovemo ga „ološem”.