c. Zašto antihristi ne žele da budu služitelji

Antihristi nisu voljni da budu služitelji i ne mire se s tim da budu služitelji. Smatraju da će time što će biti služitelji istrpeti ogromnu uvredu i diskriminaciju. Pa, šta tačno oni žele da budu? Koji im je cilj kad počnu da veruju u Boga i dođu u Božju kuću? Da li su voljni da budu jedni od pripadnika Božjeg naroda, Božji sledbenici? Da li su voljni da budu ljudi koji bivaju usavršeni? Da li su zadovoljni da budu poput Petra i Jova i to nazivaju dobrim? (Ne.) Da li iko kaže da je u svojoj veri u Boga zadovoljan time da bude jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda, da mu je to dovoljno? Da li je iko voljan da bude igračka u Božjim rukama? Ne, ljudi su posebno neskloni da to budu. Kad neko dođe u Božju kuću, on dolazi u potrazi za koristima, blagoslovima, nagradama i krunom. Dok prihvata da ga Božje reči razotkrivaju i da mu sude, on saznaje da, time što ima takve namere u svojoj veri u Boga, neće moći da shvati istinu i da na kraju neće moći da dostigne spasenje. Stoga, mnogi ljudi tada biraju da prvo otpuste svoju želju za blagoslovima i želju za krunom i nagradama, da otpuste sve te koristi i da prvo saslušaju šta Bog poručuje, koji su Njegovi zahtevi prema čoveku i šta On ima čoveku da kaže. Mnogi ljudi koji slušaju Božje reči u svom srcu osećaju potajnu radost, govoreći: „Bog razotkriva našu iskvarenost, On razotkriva naše ružno pravo lice i razotkriva našu suštinu da se Bogu protivimo i imamo odbojnost prema istini – sve su to činjenice. Na moju sreću, nisam požurio da ispružim ruke prema Bogu tražeći sreću, blagodat i blagoslove; srećom sam prvo otpustio ove stvari. Da ove stvari nisam otpustio, zar ne bih od sebe napravio budalu? Sve što Bog govori razotkriva čovekovu prirodu i suštinu, pa, kako bih mogao da odbacim te stvari? Bog je rekao da ljudi prvo moraju da preuzmu izvršavanje svoje dužnosti i da sarađuju u delu u okviru Božjeg plana upravljanja. Tokom ovog procesa, ako ljudi mogu da krenu putem shvatanja i prihvatanja istine, onda će za njih biti nade da dostignu spasenje i u budućnosti će moći da dobiju mnoge koristi.” U ovom trenutku, mnogi ljudi prestaju da razmišljaju o tim stvarima. Njihove predivne želje, njihova čežnja i nade za budućnost ne izgledaju više tako realno. Oni smatraju da je u ovom trenutku, od tih želja i težnji, realnije, važnije i bitnije kako da svoju dužnost dobro izvršavaju, kako da udovolje Božjim namerama i kako da shvate istinu i budu postojani. Stoga, u ovom ključnom trenutku, većina ljudi odlučuje da izvršavaju svoju dužnost, da iskuse Božje delo, zadobiju istinu, da posvete svoje vreme i mladost i da napuste svoju porodicu, svoj posao i svoje svetovne izglede radi Boga i radi obavljanja svoje dužnosti, a neki ljudi zbog toga čak odustaju od svog braka. Takva ispoljavanja, ponašanja i postupci koje ljudi imaju nesumnjivo su vrsta poslušnog i pokornog stava prema pozitivnim stvarima i svim zahtevima o kojima Bog govori i upravo je ovaj stav neophodan uslov koji ljudi moraju da poseduju kako bi mogli da shvate istinu, da primenjuju istinu, pokore se Bogu i da na kraju dostignu spasenje. Ovo su različita ispoljavanja i misli koje svaka normalna osoba ima pre nego što dođe u Božju kuću da izvršava svoju dužnost. Otkako su ovi ljudi prvi put počeli da veruju u Boga, pa sve do sada, njihove misli i stavovi se neprekidno menjaju, i njihov stav prema istini i Bogu takođe doživljava neprekidni preobražaj. U isto vreme dok te pređašnje ljudske želje i ambicije prolaze kroz neprekidno uništenje, oni postepeno i aktivno ove stvari otpuštaju i od njih odustaju. U pitanju je dobar plod koji se naposletku rađa iz ljudske želje da sa Bogom sarađuju i da Mu se pokore. To je pozitivno i dobro ispoljavanje, kao i dobar rezultat. I dok ljudi neprekidno napreduju, oni koji iskreno streme ka istini gotovo su otpustili svoju želju i nameru da dobiju blagoslove, pa tako većina ljudi u osnovi nije toliko osetljiva prema različitim obećanjima koja je Bog ranije dao čoveku, niti je za njih zainteresovana. Razlog tome je što, kad se to odmeri razumom normalnog čoveka, ako neko ne može da izvršava svoju dužnost u skladu sa merilom i ne uspe da shvati istinu, on će propustiti priliku da dobije sve blagoslove koje mu je Bog obećao i neće imati nikakve veze sa njima. Svi bi trebalo da shvate tu najjednostavniju logiku. Naravno, sada postoji mnogo ljudi koji već shvataju tu činjenicu i ujedno je priznaju i prihvataju; antihristi su jedini koji je ne prihvataju. Zašto je ne prihvataju? Zato što su antihristi. Ne prihvataju ovu činjenicu, pa šta žele da rade? Kad dođu u Božju kuću, oni ispituju Božje reči i u njima pronalaze različita zvanja i statuse poput: „Božja ličnost”, „prvorođeni sinovi”, „Božji sinovi”, „Božji narod” i „služitelji”, pa im oči zaiskre. Njihove se želje i ambicije brzo zadovolje i razmišljaju: „Biti jedan od božjih sinova je previše obično; većina ljudi su božji sinovi. Biti jedan od pripadnika božjeg naroda znači biti običan, deo gomile, samo obična osoba bez ikakve moći ili uticaja. Nemojte ni pomišljati da od mene napravite služitelja. Dok sam živ neću imati nikakve veze s tim da budem služitelj; to nema baš nikakve veze sa mnom.” I tako, pogled im se zalepi za dva zvanja „Božje ličnosti” i „prvorođenih sinova”. U svojim predstavama, oni veruju da je „Božja ličnost” Sȃm Bog, da su „prvorođeni sinovi” Božji prvorođeni sinovi, te da to dvoje donose moć i uticaj i da među ljudskim rodom mogu da vladaju kao carevi, da kontrolišu ljude, da kontrolišu Božji izabrani narod, da poseduju apsolutnu moć i imaju moć da komanduju, moć da budu vođe i moć da ljude orkestriraju i da odlučuju ko će od ljudi živeti ili umreti – veruju da su ove moći tako velike. Baš zato ih je nemoguće privoleti da budu služitelji. Ako bi im se dozvolilo da sami biraju, odabrali bi da budu prvorođeni sinovi ili Božja ličnost; u suprotnom bi prestali da veruju u Boga. Kad izvršavaju svoju dužnost ili obavljaju funkciju vođe i delatnika u Božjoj kući, oni postupaju, plaćaju cenu, pate i trčkaraju unaokolo u svom stremljenju ka ova dva cilja. Za to vreme, oni neprekidno kalkulišu koliko su trčkarali unaokolo, koliko ljudi su zadobili dok su propovedali jevanđelje, koliko ljudi ih duboko poštuje i na njih se ugleda, da li braća i sestre koji imaju probleme odlaze kod drugih ili dolaze njima kad vode crkvu i da li mogu da kontrolišu misli i gledišta drugih i da na njih utiču. Neprekidno kalkulišu, vagaju i posmatraju ove stvari, sa ciljem da postignu ono što žele: da vladaju kao carevi u Božjoj kući. Većina ljudi, nakon što dođe u Božju kuću i shvati neke istine, mogu normalno da izvršavaju dužnost stvorenog bića – ali ne i antihristi. Oni smatraju da potiču iz plemićke loze, da su deo plemenite i posebne grupe i da se u Božjoj kući moraju nazivati velikima; u suprotnom, neće verovati u Boga. Ako će u Boga verovati, u tom slučaju u Božjoj kući moraju da ih poštuju kao velike i da budu najmoćniji. U isto vreme, oni, takođe, računaju i utvrđuju koliko zasluga imaju u Božjoj beležnici i da li su dovoljno kvalifikovani da uz Boga vladaju kao carevi. Prema tome, izvor, polazište i motivacija da pojedini antihristi dođu u Božju kuću da izvršavaju svoju dužnost jesu u tome da u Njegovu kuću dođu da vladaju kao carevi. Oni svakako nisu spremni da svoju dužnost izvršavaju samo da bi bili obični i najbeznačajniji sledbenici i čim se njihova ambicija i želja ugase, najednom postaju neprijateljski nastrojeni i odbijaju da izvršavaju svoju dužnost.

U Božjoj kući trenutno ima nekih ljudi koji svoju dužnost izvršavaju već nekoliko godina, koji sve rade loše i koji, gde god da svoju dužnost izvršavaju, bivaju uklonjeni. Budući da imaju užasnu ljudskost i loš integritet, ne streme ka istini i imaju podmuklu i opaku narav sa odbojnošću prema istini, braća i sestre ih na kraju odbacuju. Kad primete da će se njihova želja za blagoslovima raspršiti i da njihov san da u Božjoj kući vladaju kao carevi i ističu se više ne može da se ostvari, kako oni vode svoj privatni život? Ne čitaju Božje reči, ne slušaju himne, ne dolaze na okupljanja, ignorišu Božju kuću kad se od njih zatraži da izvrše dužnost, pa braća i sestre moraju čak kod njih da dolaze, pozivaju ih i podsećaju kad dođe vreme da se prisustvuje okupljanjima. Neki od njih nastavljaju nevoljno da dolaze na okupljanja, tokom kojih ne progovaraju ni reč, ne razgovaraju u zajedništvu i osećaju odbojnost prema svemu što drugi govore i to ne žele da slušaju. Kad se braća i sestre mole, i oni sami zatvaraju oči, ali ništa ne govore – nemaju šta da kažu Bogu. A šta neki drugi ljudi rade na okupljanjima, dok slušaju propovedi ili dok braća i sestre u zajedništvu razgovaraju o istini? Neki zadremaju, neki gledaju svoje telefone i čitaju vesti, neki s drugima ćaskaju, a neki igraju igrice na internetu. Verujući u Boga, misle da ako u Božjoj kući ne mogu da budu voljeni, ako drugi ne mogu da imaju visoko mišljenje o njima, ako nemaju poklonike koji se oko njih tiskaju i ako ne mogu da im se dodele važni zadaci, tad u budućnosti neće moći da sa Bogom vladaju kao carevi, pa stoga Bog za njih ne postoji. Da li Bog postoji, po njima, ima veze sa činjenicom da li oni mogu ili ne mogu da dobiju blagoslove. Nije li to način na koji se antihristi ponašaju? Smatraju da ako bog ne može da im dozvoli da dobiju blagoslove, onda on nije bog i u njemu nema istine, te da je bog jedino onaj bog koji može da im dozvoli da se ponašaju bezobzirno, da u crkvi prigrabe moć i da u budućnosti vladaju kao carevi. Ovo je logika Sotone – po kojoj se mešaju ispravno i pogrešno i izvrću činjenice. Kao oni koji veruju u Boga, razlog zašto ne mogu da slede Božje stope i nevoljni su da izvršavaju svoju dužnost jeste u tome što poseduju odbojnost prema istini, što u svom srcu poštuju samo Sotonine filozofije, znanje, slavu, dobitak i položaj. Oni poriču da je Bog istina, ne obraćaju pažnju na Božje delo, pa zato na okupljanjima gledaju u svoje telefone, igraju igrice, jedu grickalice i neobavezno ćaskaju – rade ono što im se prohte i ipak su zadovoljni sobom. Čim se rasprše njihove nade da će biti blagosloveni, oni u veri u Boga više ne pronalaze nikakav smisao, a kad u veri u Boga ne pronalaze smisao, oni crkvu – mesto na kome se braća i sestre okupljaju – posmatraju kao neko igralište, vreme predviđeno za okupljanje posmatraju kao vreme za razonodu, a okupljanja i slušanje propovedi smatraju napornim, sumornim i dosadnim. Za šta smatraju propovedi koje braća i sestre slušaju i istinu? Posmatraju ih kao obične parole, kao neutemeljene gluposti, a vreme provedeno na okupljanju sa braćom i sestrama smatraju izgubljenim. Zar ovi ljudi nisu otkriveni? Oni u svoju veru u Boga unose svoje ambicije, svoje želje i svoje iluzije, a to je pokazatelj koji određuje da neće moći do kraja da slede put i da nisu dostojni čak ni služenja Božjem delu i Božjem planu upravljanja. Oni sa prezirom gledaju na one koji slušaju propovedi i na braću i sestre koji streme ka istini, a povrh toga poriču Božje delo, Božje postojanje i postojanje činjenice o delu Božjeg plana upravljanja.

Kad antihristi – ti ljudi koji osećaju odbojnost prema istini – pomisle da im verovanje u Boga neće doneti nikakve koristi, njihovo demonsko lice biva raskrinkano. Neke žene antihristi se kod kuće šminkaju sve dok ne počnu da izgledaju kao duhovi. Oblače sve ono što je moderno ili privlačno suprotnom polu, a pojedine od njih čak krišom igraju madžong, kockaju se i puše – ti ljudi su previše strašni i odvratni. Oni u Božju kuću dolaze pretvarajući se i šta se na kraju dešava? Ne mogu to svoje pretvaranje da održe, zar ne? Jedino istina može da otkrije ljude, a ako neko ne voli istinu, oseća odbojnost prema istini i ima podmuklu narav, onda mu je suđeno da bude neprijateljski nastrojen prema istini i ne može tu da opstane. Treba li crkva, ipak, da ukloni takve ljude? Treba li Bog, ipak, da ih osudi? Treba li Bog, ipak, da odbaci takvog čoveka? Ne, Bog na njih ne obraća pažnju. Za Boga su ovi ljudi obične bube, nedostojni su čak i da budu služitelji – ni tome nisu dorasli. Kad imaju tako prezriv odnos prema okupljanjima, crkvenom životu i svojoj dužnosti, šta to dokazuje? Bog ih ne čuva i ne štiti ih, niti ih On vodi. Nad njima ne obavlja nikakvo delo prosvećenja, usmeravanja ili disciplinovanja, pa oni otud žive tako groznim i ružnim životom. Međutim, oni za sebe razmišljaju: „Ne verujem u boga; slobodan sam. Vi ljudi koji verujete u boga, morate da patite i plaćate cenu, da napuštate svoje porodice i karijere, dok ja ne moram uopšte da patim. Mogu da uživam u dokolici boravka kod kuće, da se prepuštam telesnim zadovoljstvima i naslađujem se životnim zadovoljstvima.” Oni veruju da su stekli sreću i slobodu. Obraća li Bog pažnju na njih? (Ne.) Zašto ne obraća? Za Boga su ovi ljudi bube, nisu ljudi, i nisu vredni Njegove pažnje. Ako Bog na njih ne obraća pažnju, hoće li ih ipak spasti? Pošto ih Bog neće spasti, da li ono što oni rade ima ikakve veze s Bogom? Ima li to ikakve veze sa upravnim odlukama Božje kuće? Ne, nema. Dakle, spolja posmatrano, izgleda kao da oni žive veoma udobno, slobodno, ležerno i prilično srećno svakoga dana. Da li si mislio da je to dobra stvar? Dovoljan je i letimičan pogled na ono što oni proživljavaju i na put kojim idu, pa ćeš znati da je sa njima gotovo, da ih Bog više ne želi. Te bube su zaista smrdljiva gomila! Bog na takve ljude uopšte ne obraća pažnju.

Oni koji se, bez obzira na okruženje i na okolnosti, svim silama upiru da vladaju kao carevi i da u svetu koji će doći budu na istoj nozi sa Bogom, nepopravljivo su tvrdoglavi elementi među antihristima. Takvi ljudi su baš poput Pavla; imaju trnje u svom telu, gaje sumnje o Bogu, Bogu se opiru i prete Mu i pokazuju ogromnu nevoljnost kad rade, kad se daju, kad podnose muke i plaćaju cenu. Oni to rade samo u zamenu za venac i u zamenu za to da mogu da vladaju kao carevi u svetu koji će doći. Zar zbog čitavog ovog procesa antihristi ne deluju tako jadno? Oni zapravo nisu jadni. Ne samo da oni nisu jadni, već su zapravo i pomalo smešni. Nakon što je Bog toliko toga rekao, ako i dalje ne shvataju istinu, onda od toga nema ništa; kako ne mogu da shvate ljudski jezik? Kako ne mogu da razumeju tako jednostavno načelo? Ako ne primenjuješ istinu, nećeš moći da postigneš promenu naravi niti da dostigneš spasenje; pa čak i ako ti je Bog dao obećanje, ti to nećeš moći da dobiješ. Svako obećanje koje Bog daje čoveku je uslovljeno; On ljudima ne daje obećanja bez razloga ili uslova. Bog prema čoveku ima Svoje zahteve i ti se zahtevi nikada ne menjaju. Bog neće prekršiti istinu niti će promeniti Svoje namere. Da si razumeo ovu stavku, da li bi se i dalje tvrdoglavo čvrsto držao svojih želja i ambicija? Samo bi se idioti i nerazumni ljudi tako tvrdoglavo držali ovih stvari. Oni koji imaju nešto normalnog razuma i normalne ljudskosti treba da otpuste ove stvari i da streme onome čemu treba da streme, što treba da zadobiju i u šta treba da uđu – prvo treba da ispune Božje zahteve. Kao drugo, šta ljudi sa normalnom razumnošću još treba da razumeju? U Bibliji postoje proročanstva koja poručuju da ćemo sa Bogom čitavu večnost vladati kao carevi, a u Božjem sadašnjem delu, On takođe pominje Božju ličnost, prvorođene sinove, Božje sinove, Božji narod i tako dalje, klasifikujući razne nivoe i zvanja za ljude. Pošto je Bog obećao čoveku ove stvari, zašto ljudi ne mogu ka njima da streme? Dakle, kako ispravno shvatanje i ispravan pristup treba da glase? Ako vladanje kao cara i obećanja koja je dao Bog neko smatra ciljevima kojima treba stremiti, da li je to ispravan put? Naravno da nije; to nije pozitivno, previše je ukaljano ljudskom voljom i taj put je u suprotnosti sa istinom. Neki ljudi kažu: „Pošto si dao ovo obećanje, zašto nam ne dozvoliš da ga dobijemo? Pošto si rekao sve te stvari i javno ih objavio celom ljudskom rodu, zašto nam ne dozvoliš da tome stremimo?” To ima veze sa istinom; od samog početka, pa sve do sada, niko ovo nikada nije razumeo. Na koji aspekt istine se ovo odnosi? To moraš da posmatraš na ovaj način: Bog je čoveku dao obećanje i zahvaljujući Bogu je čovek postao svestan ideje vladanja kao cara, kao i raznih zvanja poput „Božje ličnosti”, „prvorođenih sinova”, „Božjih sinova” i tako dalje. Međutim, ovo su samo zvanja. A kad je reč o tome koje se zvanje odnosi na koje ljude, to će zavisiti od pojedinačnog stremljenja i ispoljavanja. Koje god zvanje da ti Stvoritelj dȃ, to je ono što si ti. Ako ti On ne dȃ zvanje, u tom slučaju nisi ništa; to je samo obećanje od Boga, a ne nešto na šta ljudi imaju pravo ili nešto što oni zaslužuju. Naravno, ovo obećanje je cilj koji ljudi žele, ali taj cilj nije put kojim ljudi treba da idu i on nema nikakve veze sa putem kojim ljudi idu. Ko ima pravo da odlučuje o ovom pitanju? (Bog.) Tako je, ljudi to moraju da shvate. Ako Bog kaže da ti nešto daje, u tom slučaju imaš nešto; ako On kaže da ti to oduzima, onda nemaš ništa, nisi ništa. Ako kažeš: „Stremiću tome čak i ako mi Bog to ne dȃ, a ako mi Bog to ipak dȃ, onda ću to prihvatiti kao nešto što se podrazumeva”, onda je to pogrešno. Zašto je pogrešno? Time se krši ozbiljan tabu. Ti ne prepoznaješ činjenicu da će Bog zauvek biti Bog i da će čovek zauvek biti čovek – eto zašto je pogrešno. Neki ljudi kažu: „To je predskazano u Bibliji. Na mnogim mestima u Bibliji se navodi da ćemo vladati kao carevi sa Bogom čitavu večnost. Zašto Bog to može da kaže, a tome ipak ne možemo da stremimo?” Da li je to razum koji stvoreno biće treba da poseduje? Božje obećanje ljudima da će vladati kao carevi, ti vidiš kao dobru stvar i tome stremiš, ali je Bog govorio i o služiteljima – da li ti stremiš ka tome da dobro služiš Bogu? Da li stremiš da budeš služitelj koji je u skladu s merilom? Bog od ljudi takođe zahteva da izvršavaju svoju dužnost; da li ti od sebe zahtevaš da dobro izvršavaš svoju dužnost? Bog takođe zahteva da se ljudi ponašaju kao stvorena bića, a šta ti radiš? Da li to da kao stvoreno biće budeš u skladu s merilom posmatraš kao svoj cilj i njemu stremiš? Božje reči da će ljudi vladati kao carevi predstavljaju obećanje koje je On dao čoveku, a to obećanje se zasniva na pretpostavci i kontekstu: moraš da budeš dobro stvoreno biće, da dobro izvršavaš dužnost stvorenog bića, da se oslobodiš uloge služitelja, da postigneš pokornost Bogu i da se bojiš Stvoritelja. Bog je rekao da kad sve to postignete, onda ćete sa Bogom moći zauvek da vladate kao carevi – ovo je kontekst u kome su te reči izgovorene. Ljudima nedostaje razum. Čim ovo čuju, oni pomisle: „Baš odlično što sa Bogom možemo da vladamo kao carevi! Kad će se to dogoditi? Kako ćemo vladati kao carevi? Kako ćemo biti na istoj nozi sa Bogom? Čiji ćemo biti carevi? Nad kime ćemo vladati? Kako ćemo vladati? Kako ćemo biti carevi?” Zar ljudima ne manjka razuma? Iako ovo jeste obećanje koje je Bog dao čoveku, nešto izgovoreno da čovek čuje, da se ljudima stavi do znanja da postoji ova divna stvar, trebalo bi da samog sebe odmeriš – ko si ti? Bog ima ovu zamisao i spreman je da dozvoli čoveku da ovako sa Njim živi, no, da li si ti podoban da to ostvariš? Zašto ne upitaš Boga: „Pre nego što dobijemo ovo obećanje, kakve zahteve imaš prema nama? Postoji li nešto što za Tebe moramo da uradimo? Šta moramo prvo da dostignemo pre nego što dobijemo ovo obećanje?” Ti ove stvari ne pitaš, ti samo to zahtevaš. Zar to nije nedostatak razuma? Čoveku nedostaje takav razum. Kad ljudi zapaze nešto korisno, oni pružaju ruke da to dograbe. Ljudi su poput razbojnika; ako im ne daš ono što žele, naljute se, postanu neprijateljski raspoloženi i počinju da vređaju. Zar ljudi nisu takvi? U tome je niskost ljudskog roda.

Jedan od razloga zašto ljudima nedostaje razum jeste u tome što još uvek ne shvataju istinu; to nema veze sa njihovim iskvarenim naravima. Međutim, kad ne dobiju to što žele, oni se ljute, vređaju, mrze i svete se – šta je ovo? To je demonsko lice Sotone koje se pojavljuje; to su njihove sotonske iskvarene naravi. Prema tome, kad je reč o obećanju koje je Bog dao ljudskom rodu, Bogu nije po volji ono što svaka pojedinačna osoba pred Njim ispoljava. Ljudi istoga časa pružaju ruke, žele, ne znajući sopstvenu meru, trenutno zahtevaju, a ako ne mogu da dobiju to što zahtevaju, razmišljaju šta u zamenu za to mogu da iskoriste. Napuštaju svoje porodice i karijere, pate i plaćaju cenu, trčkaraju unaokolo i daju se, propovedaju jevanđelje i zadobijaju veći broj ljudi, više rade i te stvari koriste u zamenu za ono što žele. Ako te stvari ne mogu da razmene za ono što žele, postaju besni, mržnja im ispunjava srce i u njima raste odbojnost prema svemu što ima veze sa verom u Boga. Ako smatraju da ove stvari mogu da razmene za ono što žele, tad svakog dana žude da se Božje delo uskoro završi, da Bog što pre uništi Sotonu, da brzo stavi tačku na ljudski rod, da što pre donese katastrofe, u suprotnom, smatraju da neće moći da izdrže. Šta svaki pojedinačni čovek otkriva u prisustvu istine? On otkriva takve naravi kao što su odbojnost prema istini i podmuklost. Posmatrajući to sada, ljudska nadmenost, lažljivost i povremena nepopustljivost mogu se smatrati blagim i ne previše ozbiljnim među svim iskvarenim naravima ljudskog roda. Iskvarene naravi koje su u ljudskom rodu zastupljenije, a koje su ozbiljnije i dublje, jesu one kao što su opakost, odbojnost prema istini i podmuklost – to su smrtonosni elementi među čovekovim iskvarenim naravima. Naravno, kad je reč o antihristima, te naravi su još ozbiljnije, a nakon što ih ispolje, oni ih ne uzimaju zaozbiljno, ne ispituju ih, ne osećaju da su Bogu išta dužni, a još manje osećaju da imaju ikakav problem; oni ne prihvataju istinu, sebe ne poznaju, pa je za njih još manje moguće da se pokaju. Prema tome, bez obzira na okolnosti, okruženje ili kontekst, oni to da vladaju kao carevi – najuzvišenije i najbolje obećanje koje je Bog izustio – smatraju ciljem kome treba da streme. Ma koliko da sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini, oni neće odustati od tog stremljenja, već će istrajno slediti svoj put i zbog toga za njih nema spasa. Ovi ljudi su tako užasni! Na osnovu onoga što ovi ljudi otkrivaju, možete tačno da vidite Sotonino pravo lice, kao i njegovu narav. U zajedništvu se razgovaralo o toliko istine, pa oni koji imaju razum, koji mogu da prihvate istinu i koji imaju želju da budu poslušni i da se pokore, zapravo tačno razumeju koja je Božja namera. Oni više ne streme uporno ka položaju, izgledima i sudbini, već su spremni da se pokaju razotkriveni ovim rečima Božjim, spremni su da otpuste svoju želju za blagoslovima, da streme ka istini, da teže da se pokore Bogu i Bogu udovolje, kao i da teže da dostignu spasenje. Posmatrajući sada unutrašnje želje većine ljudi, ciljevi kojima streme su se suštinski promenili; voljni su da svoju dužnost izvršavaju na način koji je u skladu s merilom, spremni su da budu istinska stvorena bića i radi su da dostignu spasenje. Oni svoju dužnost ne izvršavaju samo zato da bi zadobili blagoslove niti se provlače u Božjoj kući radi zadobijanja blagoslova. Osim antihrista, koji uvek žele da vladaju kao carevi, većina ljudi je spremna da stremi ka istini. Stremljenje ka izgledima, blagoslove, kao i to da vladaju kao carevi, jedino antihristi posmatraju kao ciljeve i plodove koje naposletku treba da dobiju u svojoj veri u Boga. Ma šta im ti govorio, oni te stvari neće otpustiti niti će promeniti kurs – zar nisu u velikoj nevolji? Savršeno dobro znaju da su Božje reči istina, ali to naprosto ne prihvataju, pa ništa ne može da ih promeni; mogu jedino da budu uklonjeni i kažnjeni. To je krajnji rezultat vere antihrista u Boga.

Da li sam sada jasno besedio o ovom pitanju onih ljudi koji teže da vladaju kao carevi? Da li ste stekli neko novo shvatanje? Da li je ovaj put stremljenja da se vlada kao car ispravan? (Nije.) Pa, kako onda ljudi treba da pristupe ovom pitanju? Po ovom pitanju, koju istinu treba razumeti kako bi se saznala čovekova suština? Na Bogu je da proceni kakvu to tačno suštinu, kao i kakvo ponašanje, neki čovek ima. Na čemu Bog zasniva Svoj sud o svemu tome? Zasniva ga na istini. Prema tome, čovekov ishod ili odredište ne određuju njegova volja, ni njegove sopstvene sklonosti ili uobrazilje. Stvoritelj, Bog, ima poslednju reč. Kako bi čovek trebalo da sarađuje po tom pitanju? Čovek može da odabere samo jedan put: dobar kraj i dobru sudbinu imaće na kraju samo ako traga za istinom, shvata istinu, ako je poslušan prema Božjim rečima, pokori se Bogu i dostigne spasenje. Nije teško zamisliti kakvi će mu biti izgledi i sudbina ako postupa na suprotan način. I tako, po ovom pitanju, nemoj da gledaš na ono što je Bog obećao čoveku, ono što Bog govori o ishodu ljudskog roda i ono što je Bog pripremio za ljudski rod. Sve to nema veze sa tobom, to je Božji posao, to ne možeš da dobiješ otimanjem, traženjem ni razmenom. Šta ti, kao stvoreno biće, treba da radiš? Treba da ispuniš svoju dužnost, tako što ćeš svim svojim srcem, umom i snagom raditi ono što treba da radiš. Sve ostalo – stvari vezane za izglede, sudbinu i buduće odredište ljudskog roda – to nisu stvari o kojima ti možeš da odlučuješ, već su one u Božjim rukama. Sve to potpada pod suverenost Stvoritelja i On to uređuje; ništa od toga nema veze ni sa jednim stvorenim bićem. Neki kažu: „Zašto nam sve to govoriš ako to nema veze sa nama?” Iako to nema veze sa vama, ima veze s Bogom. Samo Bog zna te stvari, samo Bog može da govori o njima i jedino On ima pravo da te stvari obećava ljudskom rodu. Pa, ako ih Bog zna, zar ne bi trebalo da o njima govori? Pogrešno je da i dalje stremiš ka svojim izgledima i sudbini kada ne znaš kakvi su. Bog od tebe nije tražio da ka tome stremiš, već te je samo obavestio. Ako pogrešno veruješ da ti je Bog time zapravo naložio da te stvari učiniš ciljem svog stremljenja, onda si potpuno nerazuman i nemaš razmišljanje normalne ljudskosti. Dovoljno je biti upoznat sa svim onim što Bog obećava. Jednu činjenicu moraš da priznaš: ma o kakvom obećanju da je reč, bilo ono dobro ili obično, bilo da se radi o nečemu što čovek voli ili nečemu što ga ne zanima mnogo, sve to potpada pod suverenost, uređenja i odredbe Stvoritelja. Samo su sleđenje i težnja koji su u skladu sa ispravnim smerom i putem koje je pokazao Stvoritelj dužnost i obaveza stvorenog bića. A kad je reč o onome što na kraju stičeš i u kojem od Božjih obećanja imaš udeo, sve se to temelji na tvom stremljenju, putu kojim ideš i Stvoriteljevoj suverenosti. Da li su vam sada jasne ove reči? (Da.) I hoće li vam ove reči pomoći da zadovoljite svoje ambicije i želje ili će vam pomoći da sledite pravi put u životu u stremljenju ka istini? (Pomoći će nam da stremimo ka istini i da sledimo pravi put u životu.) Oni koji poseduju normalnu ljudskost i razum, koji vole pozitivne stvari i istinu, oni ne samo da nisu razočarani kad čuju ove reči, već mogu, takođe, da budu nepokolebljivi u svojoj veri da streme ka istini i prihvate Božje spasenje; međutim, oni bez normalne razumnosti, ti nenormalni ljudi koji uporno streme ka blagoslovima, telesnim interesima i zadovoljenju svojih ambicija i želja, oni mogu izgubiti elan kad čuju ove reči i mogu da izgube interesovanje za veru u Boga. Naravno, ima i nekih ljudi koji ne znaju kako da veruju kada čuju ove reči. Zar nije zaista važno da ljudi shvate istinu? Zar istina neće moći bolje da predvodi ljude da idu ispravnim putem i udovolje Bogu? (Da.) Jedino istina može da omogući ljudima da dostignu spasenje; ako ne shvataš istinu, tada ćeš na putu do spasenja često zalutati, pravićeš greške i trpeti gubitke, pa kad u svojoj veri dođeš do kraja puta, nećeš posedovati nikakvu istina-stvarnost i postaćeš služitelj u svakom smislu. Ako tokom svoje dugogodišnje vere u Boga sve vreme imaš ulogu služitelja i nisi u stanju da na kraju postaneš stvoreno biće koje je u skladu s merilom, onda je to prava tragedija.

9. maj 2020. godine