Definicije vođa i delatnika i razlozi za njihovo postavljenje

Hajde da sada razgovaramo o drugoj kategoriji, o onima koji obavljaju dužnosti vođa i delatnika. Iako su malobrojni, takvi ljudi igraju važnu ulogu u smislu prirode svog posla. Dužnosti vođa i delatnika takođe podrazumevaju mnoge istine – čak i nešto više nego propovedanje jevanđelja. Zašto to govorim? Ove dužnosti su veoma sveobuhvatne. Jedan aspekt ovih dužnosti je na spoljašnjem širenju rada na jevanđelju, a drugi unutrašnje zalivanje i opskrbljivanje Božjeg izabranog naroda, dobro upravljanje crkvenim životom, kao i bavljenje crkvenim pitanjima i rešavanje svih vrsta problema. Drugim rečima, vođe i delatnici moraju da razumeju više istina, za njih postoje stroži zahtevi u vezi sa određenim načelima primene, a njihov odnos sa Bogom mora biti bliži. Biti vođa ili delatnik podrazumeva praktično postupanje i ulazak u razne aspekte istine, puteve koje ljudi biraju, kao i mnoge druge aspekte. U poređenju sa obavljanjem dužnosti propovedanja jevanđelja, biti vođa ili delatnik je uže vezano za život-ulazak, a zahteva i postizanje promene naravi. To znači da postoji veći broj i veći obim raznih istina koje se odnose na to kako dobro obavljati posao vođe. Ali ma koliko da ih ima, one se i dalje svode na nekoliko glavnih tema, pa hajde da ih pročešljamo stavku po stavku, tačku po tačku, pa ćete postepeno moći da ih razumete. Počnimo tako što ćemo govoriti o definiciji vođa i delatnika. Zašto je potrebno da ih definišemo? Definicija je isto što i određivanje nečega; odnosno, ona ljudima govori o prirodi i opsegu odgovornosti ovih dužnosti, kao i o njihovim zvanjima – drugim rečima, kako da ih nazivamo. Preciznim definisanjem ovih dužnosti, ljudi mogu da steknu mentalnu jasnoću u pogledu statusa koji ova kategorija ljudi ima u Božjem umu, onoga što On zahteva od njih i kakve zahteve On ima za obavljanje njihovih dužnosti, koji put treba da izaberu i koja načela treba da primenjuju. Bez obzira na to da li su mladi ili stari, da li je njihov položaj visok i plemenit ili nizak i skroman, i bez obzira na njihovo poreklo, u svakom slučaju, Bog za takvu vrstu ljudi ima zahtevano merilo. Drugim rečima, postoje istine koje ljudi koji obavljaju takve dužnosti moraju razumeti; postoje istina-načela koja oni moraju shvatiti i primenjivati i postoji određeni put koji oni moraju da slede. Kako se, dakle, obično definišu oni koji su izabrani među Božjim sledbenicima da vode i obavljaju delo? Kako glasi tačna definicija? Šta ljudi smatraju definicijom? I koji tačno položaj takvi ljudi zauzimaju u srcima drugih ljudi? Zar to nije povezano sa definisanjem identiteta i statusa takvih ljudi? Kakvu poziciju ova grupa ljudi ima u srcima drugih ljudi? Da li ih doživljavaju kao apostole? Ne. Da li ih doživljavaju kao učenike? Ne ni kao učenike. Ima li onih koji ih nazivaju pastirima? (Da.) Da li je „pastir” odgovarajuće zvanje? (Nije.) Zbog čega? (To je pogrešna pozicija.) Da li su ljudi sposobni da preuzmu ulogu pastira? (Nisu.) Pošto oni nisu apostoli, a ni učenici, i pošto „pastir” takođe nije prikladno zvanje, koji je tačno naziv najprikladniji za ljude koji obavljaju ove dužnosti? Koji termin je pogodniji? (Stražari.) Da li je naziv „stražari” prikladan? Ne vidim nikakvu razliku između ovog naziva i „pastira”. Taj naziv zvuči grandiozno, ali je posao koji ovi ljudi obavljaju prilično mali. Nijedan od ovih naziva nije prikladan. Prema tome, koje ime i definicija su najpogodniji na osnovu prirode dužnosti koju ovi ljudi obavljaju? Koja načela služe za definisanje takvih ljudi? Definicija mora da se podudara sa prirodom njihovog posla, kao i sa njihovim identitetom i statusom; ona mora biti odmerena i ne sme biti previše uzvišena. Ako ove ljude definišemo kao „apostole”, da li je to previše grandiozno? (Da.) A šta je sa „stražarima”? (To je još grandioznije.) Da li si ti sposoban da stražariš nad ljudima? Ako nisi, onda nisi stražar. A šta je sa „pastirima”? Na šta se odnosi naziv „pastiri”? (Odnosi se na ljude koji čuvaju stado.) Odnosi se na ljude koji čuvaju stado ovaca i stražare nad njim. To ime zapravo odgovara ovoj grupi, samo na osnovu prirode njihovog posla. Međutim, s obzirom na to šta sve ljudi mogu da podnesu ovih dana, šta mogu da postignu i s obzirom na njihove iskvarene naravi, da li je prikladno nazivati ih „pastirima”? (Nije.) To je pomalo grandiozno. Oni nisu sposobni za to, a taj naziv takođe ne odgovara ni prirodi ni opsegu posla koji ljudi danas obavljaju. Očigledno je da im to zvanje ne odgovara. Koji je, onda, najprikladniji način da se definiše ova kategorija ljudi? (Definišemo ih kao vođe i delatnike.) Ova sintagma je relativno prikladna.

Šta je uzrok za nastanak one kategorije ljudi koji su vođe i delatnici? Kako su oni nastali? U širim razmerama, oni su potrebni za Božje delo; u manjim razmerama, oni su potrebni zbog rada crkve, potrebni su Božjem izabranom narodu. Bez obzira na njihov identitet ili status, i bez obzira na ulogu koju igraju, oni su ravnopravni sa običnim članovima Božjeg izabranog naroda; njihov identitet i status pred Bogom su isti. Mada pojam „vođe i delatnici” postoji u crkvi i mada su ovi pojedinci „vođe” i „delatnici” koji obavljaju drugačije dužnosti od svoje braće i sestara, njihovo zvanje „stvorenih bića” isto je pred Bogom – ovaj identitet se neće promeniti. Razlika između vođa i delatnika i običnih članova Božjeg izabranog naroda ogleda se samo u specifičnosti dužnosti koje te vođe i delatnici obavljaju. Ta posebna odlika prvenstveno se ispoljava u njihovoj ulozi vođe. Na primer, ma koliko ljudi da postoji u nekoj crkvi, vođa je njihov rukovodilac. Pa, koju onda ulogu taj vođa obavlja među članovima? On predvodi sve pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi. Kakav onda uticaj on ima u celoj crkvi? Ako ovaj vođa krene pogrešnim putem, svi koji su u toj crkvi će ga slediti tim pogrešnim putem, a to će imati ogroman uticaj na sve pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi. Uzmimo Pavla za primer. On je predvodio mnoge crkve koje je osnovao i Božji izabrani narod. Kad je Pavle zalutao, crkve i Božji izabrani narod koje je predvodio takođe su zalutali. Prema tome, kad vođe pođu svojim sopstvenim, drugačijim putem, to ne utiče isključivo na njih same, već utiče i na crkve i Božji izabrani narod koje oni predvode. Ako je vođa ispravan čovek koji ide pravim putem, koji stremi ka istini i sprovodi je u delo, tada će i ljudi koje on vodi normalno jesti i piti Božje reči i na ispravan način stremiti ka istini, a ujedno će životno iskustvo i napredak tog vođe drugima biti vidljivi i na njih će uticati. Dakle, koji je ispravan put kojim vođa treba da ide? Da bude u stanju da predvodi druge da shvate istinu i uđu u istinu, kao i da druge vodi pred Boga. Koji je pogrešan put? Da stremi statusu, slavi i dobitku, da se često razmeće i svedoči o samome sebi, a da nikad ne svedoči o Bogu. Kakav uticaj to ima na Božji izabrani narod? (On ih time dovodi pred sebe samog.) Oni će zalutati daleko od Boga i potpašće pod kontrolu ovog vođe. Ako ljude dovodiš pred sebe samog onda ih predvodiš da dođu pred iskvarenu osobu i vodiš ih da dođu pred Sotonu, a ne pred Boga. Jedino se predvođenjem ljudi da dođu pred istinu ti ljudi predvode da dođu pred Boga. Vođe i delatnici, bilo da idu ispravnim ili pogrešnim putem, neposredno utiču na Božji izabrani narod. Kada tek treba da razume istinu, većina pripadnika Božjeg izabranog naroda slepo prati. Vođa može biti neko ko je dobar, i oni će ga slediti; ali vođa može biti i neko ko je loš, a oni će ga takođe slediti – Božji izabrani narod ne pravi razliku među njima. Oni slede onako kako ih predvode, bez obzira na to ko je vođa. Zbog toga je ključno da crkve izaberu dobre ljude kao svoje vođe. Put kojim korača svaka osoba koja veruje u Boga direktno je povezan sa putem kojim koračaju njene vođe i u izvesnoj meri može biti pod uticajem tih vođa i delatnika. Započnimo razgovor o ova dva puta i istinama povezanim sa dužnostima vođa i delatnika – o ispravnom putu, s jedne strane, i pogrešnom putu, s druge strane. O kojem od ova dva puta treba prvo da razgovaramo? (O pogrešnom putu.) Zbog čega ste to izabrali? Da li je bolje da prvo razgovaramo o ispravnom putu ili o pogrešnom putu? (O pogrešnom putu.) Zapravo, oba odgovora na ovo pitanje su ispravna, ali efekat će biti drugačiji u zavisnosti od toga o kojem putu prvo razgovaramo. Ako počnemo tako što ćemo razgovarati o pogrešnom putu, u okviru ovog puta ljudi mogu da otkriju više o ispravnom putu, a takođe mogu pronaći mnogo negativnih stvari ili steći saznanja koja mogu koristiti kako bi opominjali sebe. Iz toga mogu da izvuku nešto pozitivno, pa ako zatim nastavimo razgovor o ispravnom putu, ljudi će moći brže da shvate šta je pozitivno na dubljem nivou. U suštini, ovaj pristup je održiv i on koristi ljudima. Stoga, hajde da počnemo tako što ćemo razgovarati o pogrešnom putu.

Tehnike koje antihristi koriste da bi kontrolisali ljude

Da li osoba treba da usvoji određeni vid ponašanja kada je odaberu za vođu ili delatnika i kada počne da obavlja svoje dužnosti? Neki pitaju: „Kakvo ponašanje? Da li treba da se vine u oblake ili da zapoveda vetru i kiši?” Ni jedno ni drugo nije tačno. Iako ne treba da se vine u oblake niti da zapoveda vetru i kiši, a sasvim sigurno ne treba da viče na sav glas; pošto je on iskvareno ljudsko biće koje ima iskvarenu narav i Sotonsku suštinu, u takvim trenucima svaki čovek zaista oseća gromoglasnu silu duboko u sebi. Svako od njih ima uzvišene ambicije i oseća poriv da uspe u svojoj karijeri, da pokaže svoje veštine, ostavi utisak i dȃ sve od sebe. Hajde da, za sada, ne razgovaramo o tome da li je ova vrsta poriva ispravna ili pogrešna. Kada je neko izabran za vođu ili delatnika, on duboko u sebi gaji veoma kompleksna osećanja. Šta mislim kada kažem „kompleksna”? Neki ljudi veruju da biti izabran za vođu uopšte nije lako, ali, mada nisu sigurni da li taj posao mogu da obavljaju valjano i ne znaju kakav ih put čeka u budućnosti, njihova urođena priroda je takva da su veoma radosni zbog ove prilike i veoma srećni da prihvate ovu časnu odgovornost i teško breme. Takođe, duboko u sebi osećaju samozadovoljstvo i da su imali sreće. Zbog čega misle da su imali sreće? Oni veruju u sledeće: „Izabran sam među desetinama drugih – mora da sam veoma impresivan i sposoban. Mora da sam bolji od običnih ljudi, da imam bolju moć poimanja i da posedujem veće duhovno razumevanje od većine. Verujem u Boga već dugi niz godina, mnogo sam uložio i mnogo sam se dao za Njega. Činjenice dokazuju da sam kvalifikovan da predvodim crkvu, da vodim ljude ka ulasku u božje reči i razumevanje istine. Ima toliko ljudi koji su pametniji i bolje obrazovani od mene, koji se izražavaju bolje od mene, pa zašto su onda izabrali mene, a ne njih? To pokazuje da sam sposoban i da imam dobru ljudskost. To je božja blagodat.” Eto, to je njihov unutrašnji monolog. „Božja blagodat” je dodato na kraju, ali su njihove prave misli i pravo razumevanje zapravo ispoljeni u prvom delu njihovog monologa. Oni misle: „Iako se nisam takmičio niti borio za ovo, ipak su me izabrali. Šta sada treba da uradim? Ne mogu sve da izneverim, moram da dȃm sve od sebe!” A kako daju sve od sebe? Prvog dana na poslu pozivaju nadzornike svakog tima na okupljanje, imaju određeno držanje i odišu energijom. Kakvom energijom? Postupaju brzo i odlučno; misle ono što kažu i željni su toga da ostave impresivan utisak. Najpre pokušavaju da svima pokažu koliko su sposobni, a zatim pokušavaju da ubede ljude da prepoznaju i odbace njihovog prethodnika. Kažu: „Hajde da danas provedemo malo vremena detaljno analizirajući mog prethodnika, na primer, načine na koje je sputavao ljude, u kojim aspektima posla je pokazivao nedostatke ili je bio nemaran, i tome slično – možemo da razgovaramo o svim ovim stvarima. Kada budemo završili razgovor i kada jasno prepoznate prethodnog vođu, kada budete mogli da ga odbacite, kada vas on više ne bude sputavao i kada ne budete žudeli za njim, tada se može smatrati da posedujete razumevanje, te da ste odani i pokorni bogu. Današnje okupljanje ćemo započeti tako što ćemo kritikovati prethodnog lažnog vođu i antihrista. Hajde da ga razotkrijemo.” Kao odgovor na to, svi kažu da su već razgovarali o tome i da su prepoznali da je prethodnik bio lažni vođa i antihrist, te da nemaju šta da razotkriju. Ali nove vođe se ne slažu sa tim, pa počinju da izdvajaju pojedince i teraju ih da razgovaraju u zajedništvu. Pošto im se ne dopadaju besede nekih od njih, zamole jednog od braće i sestara, koji je bio najbliži sa prethodnim vođom, da ga razotkrije i detaljno analizira, ali nakon što čuju to zajedništvo, nove vođe pomisle: „Ovaj čovek nema raspoznavanje u vezi s mojim prethodnikom, a nije ga čak ni napustio. Čini mi se da je moj prethodnik još uvek u njegovom srcu. To nikako ne valja; danas moram da smislim način da potpuno razotkrijem svog prethodnika.” Zatim pozivaju nekoga ko je bio u najlošijim odnosima sa prethodnim vođom da ustane i da ga razotkrije. Kada taj čovek razotkrije prethodnog vođu, oni su zadovoljni i misle da je taj čovek vredan negovanja. A šta žele da neguju? Žele da neguju saučesnika, da odneguju sopstvenu silu. Tako prolazi prvo okupljanje. Da li posle ovog okupljanja mogu da postignu svoj cilj? Ne tako temeljno, niti tako brzo. Kakve zavere kuju u svojim srcima? „Ništa nije zagonetnije ni zlokobnije od ljudskog srca. Moram da utvrdim šta svaki čovek misli o mom prethodniku i moram biti načisto s tim šta misli o meni, da li zna za moju prošlost i da li je upoznat sa svim detaljima o meni, pa ću im na kraju svima pokazati da sa mnom nema šale. Ali moram pažljivo da odaberem svoje metode i taktiku. Ne smem da otkrijem svoje namere, moram da ih sakrijem.” A odakle potiču sve ove misli, načini rada i motivi? Potiču iz njihove sotonske prirode. Da li imate takva ispoljavanja? Kada su vas izabrali za vođe ili delatnike, možda ste dan počeli tako što ste sebe opomenuli da ne birate pogrešan put, da ne koračate putem lažnih vođa i antihrista. Možda ste sebi rekli da morate da se odreknete statusa, da ne delate zarad slave, dobitka ili statusa ili da se u poslu ne vodite željom, već da naporno delate da biste obavili svoje dužnosti i bili odani Bogu. Ali, ima onih koji, kako vreme prolazi, ne mogu da se kontrolišu, pa čim progovore ili deluju, njihov cilj postaje veoma jasan – oni odmah pokušavaju da učvrste sopstveni status i pridobiju srca ljudi. Nervira ih čim neko pokaže i najmanju trunku nezadovoljstva ili prkosa, pa iako možda neće otvoreno izopštiti ili napasti tu osobu, u dubini duše osećaju odbojnost prema njoj. Kako ispoljavaju ovo osećanje odbojnosti? (Ignorišu tu osobu.) Ignorisanje se ispoljava tiho, pa koje konkretne postupke odbojnost podrazumeva? Na primer, ljude koji im se dopadaju na okupljanjima smeštaju naspram sebe i pronalaze razloge da ljude koji im se ne dopadaju smeste sa strane. Da li je to napad? (Jeste.) To je početak njihovog napada. Oni preduzimaju mere, zar ne? (Da.) Mere su ozbiljnije i teže od reči i misli. Zbog čega su ozbiljnije? Razmišljanje o nečemu, ali nepreduzimanje nikakvih koraka po tom pitanju, proizilazi iz uma i misli. Ali čim se preduzmu koraci, to postaje činjenica. Kada postane način ponašanja, to nije samo iskvarena narav Sotone, već zlo delo. Kada ljudi budu izabrani za vođe, oni u posao koji izvršavaju i dužnosti koje obavljaju unose i svoje želje, ambicije i aspiracije. Ali koje zajedničko ispoljavanje imaju svi ljudi koji poseduju Sotoninu iskvarenu narav? Šta je svima njima zajedničko? Oni pokušavaju da preuzmu vlast i učvrste sopstveni status. Kojim sredstvima pokušavaju da preuzmu vlast? Najpre u grupama posmatraju one koji pokušavaju da im se dodvore i da im se približe. Zatim se aktivno zbližavaju s tim ljudima i, bilo kroz laskanje ili činjenje sitnih usluga, stvaraju tajne veze i dodvoravaju im se, tako da ovi ljudi, sa kojima dele opredeljenja, interese, preterane ambicije ili istu prirodu, postaju njihovi verni sledbenici i udružuju se sa njima. A s kojim ciljem oni nagovaraju ove ljude da se udruže sa njima? Da bi učvrstili svoj status i proširili opseg svoje sile. Kada jednom dobiju vlast, ne radi se samo o tome da oni imaju poslednju reč i to je sve, već oni žele da ih veći broj ljudi sledi, podržava i govori u njihovo ime, tako da, kada kažu nešto pogrešno, urade loše stvari ili napadaju i ograničavaju ljude, i dalje će biti onih koji rade šta im se kaže i koji ih odobravaju. To je njihov cilj. Zatim, ako Višnji jednog dana otkrije njihove probleme i smeni ih, i dalje će biti onih koji čine sve da govore u ime tih lažnih vođa, koji staju u njihovu odbranu i pokušavaju da zaštite njihov ugled. A koje metode oni koriste u svojim postupcima da bi postigli ovakav ishod? Pridobijanje srca ljudi. Oni koriste metodu pridobijanja srca ljudi da bi učvrstili svoj status i proširili opseg svoje sile. To je jedna od metoda koju antihrist koristi da preuzme vlast.

Kada je reč o tehnikama koje antihristi koriste da učvrste svoj status, prva je pridobijanje srca ljudi, a druga napadanje i odstranjivanje neistomišljenika. Pridobijanje srca ljudi znači da taj metod koriste na onima koji im se dodvoravaju, koji im se približavaju i koji im veruju, i koji ih slede bez obzira na to da li su u pravu ili greše. Napadanje i odstranjivanje neistomišljenika znači da oni neprijateljima smatraju sve one koji razumeju istinu i koji ih stoga mogu raspoznati, prestati da ih slede i držati se podalje od njih. Takve ljude tretiraju kao trn u oku i kao trn u boku, pa je tehnika koju primenjuju na ovim ljudima napad i odstranjivanje. Primera radi, recimo da antihrist primeti da su ljudi veoma entuzijastični svaki put kada on besedi, i da neki čak hvataju beleške ili ih snimaju na diktafonu. Ali samo jedna mlada sestra nikada ne hvata beleške niti se javlja za reč. Stoga, on u sebi razmišlja: „Da li ona ima neki problem sa mnom? Ili možda misli da ne besedim dobro? Štaviše, svaki put kada se pojavim, drugi ljudi me pozdravljaju i prijateljski klimnu glavom, sipaju mi vodu i nude mi da sednem, ali ona se nikada ne ophodi tako prema meni. Izgleda da mi se ne pokorava – moram da smislim način i pronađem priliku da je naučim pameti! Kakvu priliku treba da tražim? Urediću da ona obavi nešto za šta sam siguran da neće dobro obaviti – to će mi dati razlog da joj održim lekciju. To je najbolja šansa da je nateram da mi se pokori.” Nakon toga, on organizuje da ova sestra ode da radi na nekom opasnom mestu. On razmišlja ovako: „Nateraću je da ode i propoveda jevanđelje jednom starom religioznom pastoru, koji je pomalo razvratan i ne prihvata istinu. Da vidimo hoće li uspeti da ga preobrati. Šta će imati da kaže u svoju odbranu ako ne uspe? Ako mi se ne pokori, oteraću je!” A zatim njoj govori: „Trenutno većina ostale braće i sestara ima visoko mišljenje o tebi. Već dugo godina veruješ u boga i razumeš mnoge istine. Ima jedan religiozni pastor koji dobro poznaje Bibliju, a ti si najbolji izbor da odeš i da mu propovedaš jevanđelje.” Kada ova sestra upozna pastora, on vidi da je ona mlada i lepa, te mu se ona dopadne, pa se čak nepristojno ponaša prema njoj. Kada se vrati kući, ona kaže da ne želi da se vrati nazad, na šta antihrist odgovara: „Crkva ti je dodelila zadatak da mu propovedaš jevanđelje. To je tvoja dužnost, moraš da ideš!” Nakon što to čuje, ova sestra nema izbora nego da posluša, pa zbog toga plače posle svake posete. Ovaj vođa je sposoban da uradi ovakve stvari kako bi druge napao i osvetio im se. Kakva je to osoba? Zla. Da je on žensko, da li bi on otišao u toj situaciji? (Ne.) Sigurno da ne bi. Izbegao bi taj zadatak pre nego svi ostali. On primećuje ko mu se ne sviđa, ko je laka meta, ko mu se ne pokorava i ko mu se ne dodvorava, pa onda pronalazi prilike da spletkari protiv ovih ljudi i da im se osveti. Recite Mi, kada neko ima loše i zle namere, zar on nije sposoban da čini svakakve užasne stvari? A kako dolazi do tih loših i zlih namera? Jedan od glavnih razloga je taj što je njihova priroda-suština previše loša i zlonamerna, a drugi je taj što nemaju bogobojažljivo srce. Kada ljudi nemaju bogobojažljivo srce, ne postoji ništa što se oni ne usuđuju da urade; ne samo da će povrediti druge ljude, već mogu i da sude Bogu i da Ga izdaju – povređivanje drugih ljudi je za njih sitnica. Neće smatrati da je to velika stvar bez obzira na to koliko povrede druge ljude – oni nemaju saosećanja prema drugima i zlonamerni su do srži. A šta je bio cilj ovog antihrista kada je ovu mladu sestru gurnuo u vatrenu jamu? Nije to uradio da bi propovedao jevanđelje i pridobio ljude, uradio je to samo da bi je mučio. Kakve ljude on muči? Da li će mučiti nekoga ko mu se povinuje i ko je poslušan? Ne, neće. Zašto je, dakle, ova sestra, podvrgnuta takvom tretmanu? (Zato što mu se nije povinovala.) Zbog toga što mu se nije povinovala, što se nije dodvoravala, što nije radila ono što on kaže i što ga nije smatrala važnim, već ga je prezirala, on se prema njoj ophodio na ovaj način i povredio je. Kada antihristi povređuju druge ljude na ovaj način, kakva će biti uobičajena reakcija onih koji su mali rastom i koji ne razumeju istinu? Oni će pomisliti u sebi: „Lokalni zvaničnici imaju veću kontrolu od državnih zvaničnika. Sada smo pod kontrolom ove osobe, pa treba da radimo ono što nam kaže i idemo gde god nas pošalje. Kako god drugi postupaju prema ovoj osobi, i mi moramo da postupamo na isti način. Moramo da se uskladimo sa grupom. Trebalo bi da im se dodvoravamo baš kao što to čine drugi ljudi, i trebalo bi da u tome budemo bolji i pažljiviji od ostalih. Jedino na taj način možemo ovog vođu skinuti sa vrata. Njemu nije lako služiti – ne treba da se kačimo sa njim!” A zar ovaj ishod nije upravo ono što antihrist želi da postigne? (Jeste.) Na ovaj način on postiže svoj cilj. Zar to nije isto kao tehnika koju Sotona koristi da zlostavlja ljude? (Jeste.) Šta nam to pokazuje? Da oni svojim postupcima predstavljaju Sotonu. Oni su postali Sotonina sredstva i njegovi predstavnici; postupaju u njegovo ime. Da li je obavljanje dužnosti na ovaj način pravi način obavljanja dužnosti? Da li je to služenje Bogu? (Nije.) Takve vođe ne zavređuju da ih nazivamo vođama – oni su zli ljudi i Sotone.

Čim antihristi postanu vođe, prva stvar koju urade je da pokušaju da pridobiju srca ljudi, da ih navedu da im veruju, imaju poverenja u njih i da ih podržavaju. Kada osiguraju svoj status, počinju da se ponašaju neprirodno. Da bi zaštitili svoj status i moć, počinju da napadaju i odstranjuju neistomišljenike. Pokušaće sve da bi mučili neistomišljenike, a naročito one ljude koji streme ka istini, koristeći se oprobanim, preciznim i nemilosrdnim metodama kako bi ljude ugnjetavali, napadali i mučili. Osećaju se lagodno tek kada sruše i diskredituju svakoga ko ugrožava njihov status. Svi antihristi su ovakvi. S kojim ciljem oni koriste ove bezbrojne taktike za pridobijanje i ugnjetavanje ljudi? Njihov cilj je da steknu moć, učvrste svoj status, navedu ljude na pogrešan put i kontrolišu ih. Šta predstavljaju njihove namere i motivi? Oni žele da osnuju vlastito, nezavisno carstvo – žele da se usprotive Bogu. Takva suština je teža i od iskvarene naravi: Sotonine spletke i preterane ambicije potpuno su razotkrivene. Ovo nije samo problem otkrivanja iskvarene naravi. Primera radi, kada su ljudi pomalo nadmeni i samopravedni ili kada su ponekad malo varljivi i lažljivi, to su tek otkrivanja iskvarene naravi. Međutim, sve što antihristi rade, rade sa ciljem da pridobiju srca ljudi, napadnu i odstrane neistomišljenike, učvrste svoj status, preuzmu vlast i kontrolišu ljude. Kakva je priroda ovih postupaka? Da li oni primenjuju istinu? Da li vode Božji izabrani narod ka ulasku u Božje reči i dolasku pred Boga? (Ne.) Šta onda oni rade? Takmiče se sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda, nadmeću se oko srca ljudi i pokušavaju da uspostave vlastito, nezavisno carstvo. Ko treba da ima mesto u srcima ljudi? Mesto u srcima ljudi treba da ima Bog. Ali sve što antihristi rade upravo je suprotno od toga. Ne dozvoljavaju da Bog ili istina zauzmu mesto u srcima ljudi, već žele da u srcima ljudi budu čovek, odnosno oni kao vođe, i Sotona. Čim otkriju da ne zauzimaju mesto u nečijem srcu, da ih ta osoba ne tretira kao vođe, postaju veoma nezadovoljni, pa će verovatno pokušati da ugnjetavaju i muče tu osobu. Sve što antihristi rade i kažu vrti se oko njihovog statusa i ugleda, s ciljem da ljude navedu da o njima imaju visoko mišljenje, da ih nateraju da im zavide i da ih obožavaju, pa čak i da ih se plaše. Žele da se Božji izabrani narod ophodi prema njima kao prema Bogu, pa misle: „Bez obzira na to u kojoj sam crkvi, ljudi moraju da me slušaju, moraju da poštuju moja uputstva. Bez obzira na to ko prijavi višnjem neki problem, to mora ići preko mene, ljudi smeju da prijavljuju probleme samo meni, a ne direktno višnjem. Ako mi neko kaže ’ne’, kazniću ga, tako da svako ko me vidi oseti strah, trepet i jezu u srcu. Štaviše, ako izdam naredbu ili tvrdim nešto, niko ne sme da se usudi da mi protivreči; šta god da kažem, ljudi moraju da mi povlađuju; moraju me slušati bez pogovora, moraju da budu poslušni u svim stvarima i ja moram biti taj koji će donositi sve odluke.” Antihristi govore upravo ovakvim tonom, ovo je njihov glas, ovo je način na koji antihristi pokušavaju da vladaju nad crkvama. Ako Božji izabrani narod sluša antihrista i radi ono što on kaže, zar takve crkve ne postaju carstva antihrista? Oni kažu: „Ja moram da proverim radne aranžmane koje izdaje višnji, moram da preuzmem odgovornost za vas; ja moram da budem taj koji analizira ispravno i pogrešno, ja moram odlučiti o ishodu. Vi nemate dovoljno rasta i niste dovoljno kvalifikovani. Ja sam vođa crkve i sve zavisi od mene.” Zar ljudi koji govore ovakve stvari nisu strašno nadobudni? Zaista su toliko nadmeni da nemaju ni trunke razuma! Zar oni ne pokušavaju da uspostave vlastito, nezavisno carstvo? Kakvi su to ljudi koji su skloni tome da pokušavaju da stvore vlastito carstvo? Zar oni nisu pravi antihristi? Zar sve što antihristi govore i rade nema za cilj da zaštiti njihov lični status? Zar oni ne pokušavaju da kontrolišu ljude i navedu ih na pogrešan put? Zbog čega ih nazivamo antihristima? Šta „anti” označava? Označava neprijateljstvo i mržnju. Označava neprijateljstvo prema Hristu, neprijateljstvo prema istini i neprijateljstvo prema Bogu. Šta označava „neprijateljstvo”? Označava stajanje na suprotnoj strani, postupanje prema tebi kao prema neprijatelju, kao da je ta osoba ispunjena velikom i dubokom mržnjom; to znači da je ta osoba u dijametralnoj suprotnosti sa tobom. Ovo je mentalitet s kojim se antihristi odnose prema Bogu. Kakav stav prema istini imaju ovakvi ljudi, ljudi koji mrze Boga? Da li su oni sposobni da vole istinu? Da li su sposobni da je prihvate? Sigurno da nisu. Prema tome, ljudi koji se protive Bogu su ljudi koji mrze istinu. Najvažnije osobine koje ispoljavaju su odbojnost i mržnja prema istini. Čim čuju istinu ili Božje reči, u njihovim srcima se javlja mržnja, a kada im neko čita Božje reči, na njihovim licima se pojavljuje izraz ljutnje i besa, baš kao što se dešava prilikom propovedanja jevanđelja kada se Božje reči čitaju demonima. Ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i mrze istinu, u svojim srcima osećaju potpunu odbojnost prema Božjim rečima i istini; njihov stav je stav otpora, a idu čak i do te mere da mrze svakoga ko im čita Božje reči ili s njima razgovara o istini, čak se prema toj osobi ophode kao prema neprijatelju. Osećaju krajnju odbojnost prema raznim istinama i prema pozitivnim stvarima. Da li oni imaju barem malo subjektivne čežnje ili ljubavi prema svim istinama, kao što su pokoravanje Bogu, posvećeno obavljanje svojih dužnosti, biti poštena osoba, traženje istine u svim stvarima itd.? Ne, nemaju nimalo. Stoga, s obzirom na ovu vrstu priroda-suštine koju poseduju, oni se već direktno protive Bogu i istini. Ovi ljudi, bez sumnje, duboko u sebi ne vole istinu niti bilo koje pozitivne stvari; oni čak duboko u sebi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Primera radi, ljudi koji su na položaju vođe, moraju biti sposobni da prihvate različita mišljenja svoje braće i sestara, moraju biti u stanju da se otvore i ogole svojoj braći i sestrama, te da budu sposobni da prihvate njihov prekor i ne smeju da insistiraju na svom statusu. Šta bi antihrist rekao o svim ovim ispravnim načinima praktičnog postupanja? Rekao bi: „Da sam slušao mišljenja braće i sestara, da li bih i dalje bio vođa? Da li bih i dalje imao status i prestiž? Ako nemam prestiž, kakvo onda delo mogu da obavljam?” Antihrist poseduje upravo ovakvu vrstu naravi; on ne prihvata istinu ni u najmanjoj meri – što je ispravniji put praktičnog postupanja, to mu se antihristi više opiru. Oni ne prihvataju to da postupanje u skladu sa načelima znači primenjivanje istine. Šta oni podrazumevaju pod primenjivanjem istine? Misle da moraju da koriste spletke, trikove i nasilje nad svima umesto da se oslanjaju na Božje reči, istinu i ljubav. Sve njihove metode i svi njihovi putevi su rđavi. Sve ovo u potpunosti predstavlja priroda-suštinu antihrista. Svi motivi, mišljenja, stavovi i namere koje oni često otkrivaju su narav odbojnosti i mržnje prema istini, što je priroda-suština antihrista. Šta onda znači protiviti se istini i Bogu? To znači mrzeti istinu i pozitivne stvari. Na primer, kada neko kaže: „Budući da je stvoreno biće, čovek treba da ispunjava dužnost stvorenog bića. Bez obzira na to šta Bog kaže, ljudi treba da se pokore jer smo svi stvorena bića”, a šta o tome misli antihrist? „Da se pokorim? Nije netačno da sam stvoreno biće, ali kada je reč o pokoravanju, to zavisi od situacije. Pre svega, ja u tome moram imati neku korist, ne smem biti u nepovoljnom položaju, a moji interesi moraju biti na prvom mestu. Ako postoje nagrade ili veliki blagoslovi koje treba dobiti, onda mogu da se pokorim, ali zašto moram da se pokorim ako nema nagrada i ako nemam odredište? Ne mogu da se pokorim.” Ovo je stav neprihvatanja istine. Antihristova pokornost Bogu je uslovna, pa ako njegovi uslovi nisu ispunjeni, ne samo da se neće pokoriti, već je sklon tome da se suprotstavlja i opire Bogu. Primera radi, Bog traži od ljudi da budu pošteni, ali ovi antihristi veruju da samo budale pokušavaju da budu poštene, a da pametni ljudi to ne pokušavaju. Kakva je suština takvog stava? To je mržnja prema istini. Takva je suština antihrista, a njihova suština određuje put kojim će hodati dok put kojim će hodati određuje sve što rade. Priroda-suština antihrista je takva da mrze istinu i Boga, pa kakve su stvari skloni da čine? Skloni su tome da pokušavaju da pridobiju srca ljudi, da napadnu i odstrane neistomišljenike i muče ljude. Cilj koji pokušavaju da ostvare ovakvim postupanjem jeste da poseduju vlast, kontrolišu Božji izabrani narod i uspostave vlastito, nezavisno carstvo. U to nema sumnje. Svaki čovek koji, kada jednom stekne status, nije sposoban da se u potpunosti pokori Bogu, da Ga sledi ili da stremi ka istini, jeste antihrist.